“Gugl mrzi Srbe” (?!?)

Pre nekoliko godina Beograd je ugostio i Sajmona Anholta - na planeti Zemlji prepoznatog i priznatog stručnjaka za osmišljavanje i sprovođenje strategija promene imidža gradova, regiona i država a zarad ekonomskog napretka istih (Srbi bi rekli: “stručnjak za brendiranje”). Gospodin Anholt je pred prepunom salom na Beogradskom sajmu, govoreći o značaju “brendiranja” izrekao (parafraziram) i sledeće: “Kada mi pomenete Srbiju, moje prve asocijacije su: rat i genocid. Neprijatno je, zar ne? Ali, šta vi tačno činite da se te asocijacije promene? Pokušavate da osvojite svet trubom i malinama? Žao mi je, ali pojam “genocida” je mnogo strašniji i snažniji od trube i malina. Morate da se potrudite, da pokušate da sklonite taj pojam sa vrha spiska asocijacija - nečim konkretnijim. Da budete nacija vrednih ljudi,na primer. Ali, morate to prvo da uradite, da bi se u tome nakon toga pričalo, da bi nešto novo postalo pojam koji se povezuje sa rečju „Srbija”.

Anholt ove reči nije izgovarao kao neprijatelj Srbije. To verujem ne samo zato što je na  skupu govorio kao gost na manifestaciji koju je podržala i tadašnja Vlada Republike Srbije (2007. godina, setite se ko je bio Vlada), već je, da je „birao reči”, mogao da se ogrebe i za neki lobistički honorarčić, da lobira za našu stvar u svetu. Ali, nije.

Link ka tekstu

Danas je pod senzacionalnim naslovom objavljeno da čak i „Gugl mrzi Srbe”, priča potkrepljena nikakvim predznanjem o načinu na koji Google funkcioniše i screenshotom dve pretrage, u kojima se vide prve, druge i treća asocijacija kada se termin „serbian” utipka u polje za pretraživanje svetske mreže. Sudeći po rezultatima: nasilni smo, ludi i visoki.

Zanimljivo je kada se medij inače posvećen jeftinom stereotipisanju Univerzuma posveti stereotipima tek kada nam idu na štetu, dodatno praveći senzaciju tamo gde je nema, odnosno gde je usmerena na pogrešnu stranu. Nema ovaj stereotip toliko veze sa Googleom, koliko sa nama samima.

Stereotip je, po definiciji - "pogrešno i neopravdano uopštavanje stvari", odnosno pojednostavljenje koje vodi ka stvaranju predrasuda. Ova pojava je, naravno, planetarna, jer je, uprošćeno govoreći – ljudski mozak sklon pojednostavljenju predstava radi brže i kvalitetnije reakcije, kada je potrebna. Vođeni tim i takvim procesom smo i mi svojevremeno etiketirali određene pojave, ljude ili nacije, zauvek ih definisavši kao takve. (Istovremeno smo dali večnu inspiraciju autorima stereotipija poput „Kursadžija”, mega-uspešnog TV-formata koji svu inspiraciju crpi iz stereotipa: onaj je lenj; ovaj je sračunat; onaj treći je peder, četvrti je dugouha uštva i tako dalje.)

No, Google pretraživač.
Za one koji se nikada nisu bavili temom kako Google radi – koristan film može se naći na ovoj adresi >>, traje svega tri minuta, a govori dosta. Ukratko, prepričano: Google rangira i predstavlja rezultate na osnovu algoritma koji obrađuje: pretrage drugih ljudi na zadatu temu,  posećenost stranica, frekventnost korišćenja termina koji se traži na istoj, relevantnost izvora (broj linkova ka stranici), posećenost, i tako dalje.

(„Algoritam?

Aha, i ta matematika je protiv nas!

Pitagora, ... em te algoritamski!”)

Hladna i ravnodušna na naše kampanje sa bugarskim crkvama, maline, sabor u Guči i borbu za istinu, taj isti algoritam, čija su pogonska snaga i inspiracija stanovnici Planete Zemlje, odnosno stavovi o određenim pojavama i stvarima – taj isti Google, dakle, nama ne radi ništa što ne radi i drugima, a na osnovu drugih pretraga:

Ne zaboravite, taj princip rada pretraživača Google nedavno je poslužio Amerikancima da, ubacivanjem ključnih reči na veliki broj stranica učine da na kucanje reči „misarable failure” dobijate kao odgovor „George Bush” , odnosno da Istok Pavlović pre godinu-dve sprovede akciju „najveći car” – na koje je Google izbacivao odgovor Zoran Đindić.

Sad - šta smo mi to tačno uradili u proteklih deset godina, da bi se asocijacije vezane za Srbiju promenile? Da bi se pisalo o nama drugačije no što se sada piše? 

Verujem da smo u malo boljoj poziciji nego guske, kojima je trajno onemogućeno da sa sebe skinu mit glupih životinja. Verujem da za razliku od tih pernatih prijatelja mi imamo šansu da nešto promenimo u percepciji drugih, s obzirom na to da imamo moć komunikacije sa drugim jedinkama, internet priključak i nekakvo znanje jezika.

Ali, pre no što počnemo da lepo pišemo o sebi i punimo Mrežu nekakvim sadržajem, valjalo bi da znamo: ako posegnemo za istorijom, nećemo se dobro provesti. Čak i da smo prvi jeli viljuškama, ta informacija je na početku XXI veka apsolutno irelevantna. I Feničani su prvi koristili novac, ali feničana više nema; i Maje su zbudžile kalendar, ali ih više nema, o Atlantiđanima da ne govorim, koliko god civilizovani bili u ono doba. Valjalo bi znati i da neće mnogo vredeti ako budemo lepo pisali o tome gde ćemo biti, planovi, futur II i sve to. To se ne računa.

Bilo bi možda bolje, za početak, da poradimo na sebi i onda prepustimo drugima da pišu o nama. Jer, tek u drugima možemo da procenimo ko smo i koliko vredimo i kakve stereotipe o nama imaju. (Uz pomoć tog istog Googlea pronalazim da postoji i lepa Andrićeva rečenica: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.”)

A ukoliko nam, pak, potpuno odgovara da se ništa ne menja i da nas boli đon za to šta misle o nama, onda ništa: hranićemo se tekstovima koji dokazuju poluistinama da nas niko ne voli, povući ćemo se u brda i postati golumi. 

I tu dolazim do važnog pitanja: Zašto, na kraju svega, pravim ovoliku dramu oko jednog zlonamerno poluistinitog polu-teksta objavljenog u novini požuteloj od uriniranja po drugima?

Odgovor je prost: jednom sam već sve ovo preživeo, ne tako davno.

I preko godina u kojima je trebalo da uživam u slobodi, kretanju i spoznavanju svih čuda sveta – u tim godinama je preko svih tih želja prešao talas kreiran tekstovima poput ovih, u kojima su nas svi mrzeli i identifikovali sa zabrađenim divljacima koji kašikama kolju ljude, u kojima smo se samoproglašavali starijim i mudrijim od čitavog sveta; u kojima su nam obećavali tajna oružja dinastija Ming i u kojima je jedina istina bila ono što mi kažemo, a ne ono što drugi misle.
Juče je ista ova novina objavila da "strani mediji tvrde da je osoba koja je u Sarajevu pucala na SAD ambasadu - Srbin", which is not true rekli bi stranci - jer u cititanoj vesti lepo piše da je osoba građanin Srbije, poreklom iz područja koje je naseljeno uglavnom muslimanima".

Dvadeset godina kasnije, nekako verujem da ne bih lako podneo da mi još jedan talas glupave mržnje poplavi život. I zato sam danas uložio sat vremena i petnaest minuta u ovaj tekst, verujući da ukoliko više ljudi uloži isto toliko vremena u borbu protiv zlonamernih gluposti – onda možda imamo šanse - ne da se o nama pronalaze bolji rezultati na Google-u, već da se taj naredni talas razbije o nekakvu branu koja će onemogućiti da nas naši rođeni stereotipi, o nama samima – konačno podave. I da se na listi stereotipa, koje će drugi imati o nama možda ponovo pojave oni bezazleni, a sve ređe spominjani pojmovi poput gostoljubivosti, za početak.

Uzgred, a za one koji veruju u zlonamernost Google algoritma: jedan od dva osnivača Google-a je Rus poreklom. Ta ne bi valjda nama braća ovako nešto uradila? ;)

p.s. redakcija "Trojke" bila je temeljnija od mene u dokaznom postupku koga sve Google mrzi >>

“Sedma republika” (Pop kultura u Yu raspadu - Ante Perković)

„Jedno je sigurno, Thompson ne bi postojao da nije bilo rata, jednako kao što ni Svetlana Veličković iz Žitorađe ne bi bila srpska princeza nevjesta, u osvajanju Balkana bitno uspješnija od muža ubojice, kriminalca i ratnog zločinca. Nisu slični, ne sviraju sličnu muziku, čak vjerujem da – suprotno popularnim tezama – ne dijele ni značajan dio publike, ali im se karijere lako daju zakopčati zajedničkim motivima: oboje su nacionalni simboli kojih bi se nacionalni establishment najradije riješio, oboje – na različite načine – na rubu zakona (svakako izvan okvira politički korektnog), oboje za svoje fanove romantični junaci, oboje vrhunski pop proizvodi bez prave konkurencije u svom segmentu tržišta.

Paradoksalno, ali to dvoje deklariranih nacionalista, ta turbo patriotkinja i taj heavy domoljub, svojom muzikom djeluju kao ozbiljan faktor integracije među republikama bivše Jugoslavije. Odveli su dva najuspješnija pop recepta jugoslavenske ere, Bregovićev i Brenin, do punog ispunjenja, do točke u kojoj je ono na sceni i ono izvan nje jednako važno. Bez privatne mitologije ponosnog ratnika i gorde udovice, njenog preplitanja s ratom i njegovim neumrlim posljedicama, oboje bi bili blijedi polu-proizvodi.

Ovako su idealne zvijezde medijske kulture koja se sadržajem bavi samo kao povodom za neumornu proizvodnju piljevine na temu forme, kozmetike, garderobe, seksa i duhovnosti. Dok god se o njima piše na prednjim, »ozbiljnim« stranicama novina, konkurenciji su neuhvatljivi. Svaka nova afera ih jača: Ceca je 2002. napunila Marakanu, 2003. završila iza rešetaka, a 2006. svoj show odvela u još veći prostor, na Ušće, gdje ju je gledalo preko 120 tisuća ljudi. Aura progonjenih pravednika očito ne blijedi ni kad je suočena s čvrstim dokazima. 

.

Thompson i Ceca, odmetnuti i prkosni, lako mogu biti glazbeni Romeo i Julija mitološkog Balkana. Zvuči kao najgore svetogrđe, ali baš se takve stvari najbolje prodaju. Po zakonu velikih brojeva, a industrija zabave ne poznaje jači zakon, zbrajanje dvije velike izvođačke karizme nameće se samo po sebi. (...)

.

Zamišljena zajednička pjesma Cece i Thompsona, posljednja balada pred fajrunt, svirala bi na onoj svadbi s kraja Kusturičinog „Undergrounda”, da je zajednički pjevaju živi i mrtvi, prijatelji i neprijatelji, ubojice i žrtve, varalice i prevareni, dok se grumen proklete zemlje odvaja i polako, sa svim sukobljenim, prepletenim povijestima i istorijama, kreće niz vodu, pravo onamo gdje šaljemo stvari koje smo putem stvorili ali nam nikako ne odgovaraju, da se nikad ne vrate.”

.

(duža verzija teksta dostupna je ovde >>)
. . . .

..

Precizna, odmerena, obogaćena isključivo detaljima koji omogućavaju hladnokrvniji pogled na proključalu dekadu, u momentima neobično hrabra i zabavna (videti citat gore, ponovo) „Sedma republika“ Anta Perkovića je do sada objavljena najbolja analiza kretanja, skretanja i saplitanja pop kulture na teritoriji bivše SFRJ, a u periodu devedesetih godina XX veka.

.

Ukoliko još uvek niste posetili Sajam – već ova knjiga je dovoljan razlog da to učinite. Za one druge - viđena je i u knjižari „Zepter“ u Knez Mihajlovoj ulici.

.

I tek sada shvatam da je prošlo svega 5 godina od “Za milion godina” do “E moj druže Beogradski”, pesme koja je označila kraj te imaginarne „Sedme republike”, o kojoj Perković piše.

.

Prethodne godine pokazuju da se ta republika ponovo formira. 

.

Konačno - i ova knjiga objavljena je zahvaljujući izdavačima „Novi Liber” iz Zagreba i „Službenog glasnika” iz Beograda, nije mala stvar.

*

.
I još jedan pogled na knjigu >> 

"To die by your side" [Spike Jonze]

“A short is like a sketch... You can have an idea or a feeling and just go and do it.” 
(Spike Jonze)
.
Nekoliko meseci nakon sjajnog kratkog filma "I'm Here" (koji možete pogledati ovde >>) Spajk potpisuje još kraći,  romantično-tragikomični "To die by your side" (Mourir Aupres de Toi) kojim ponovo pomera granice našeg uživanja u filmu. U prethodnom filmu je emocije izazivao koristeći likove koji su umesto glava imali kućišta rashodovanih računara. Sada su to kosturi,  i to kolažni. 
.
Važno: obratite pažnju na odjavnu špicu!

Više o filmu saznajte ovde >>
.
Hvala mentalni_kungfu na otkriću!
.

„Pjesme uz koje ne plešem“ [Dragan Todorović]

"Priče su kao i pjesme: ulaze kroz prozore koje si pažljivo zatvorio i samo sjednu u neki kutak i gledaju te. 

Pa ti izdrži." (Dragan Todorović)
.

Činjenica da se ova knjiga najpre pojavila u Rijeci a ne u Beogradu i ne pod naslovom „Pesme uz koje ne igram" (pod kojim su neke od priča davno objavljivane u "Rocku") potpuno je u duhu knjige. 

Nekadašnji urednik magazina „NON“ i „Rock“, zatim autor i voditelj na Radio Politici, autor knjiga "Džokej pun burbona" (o Vejtsu) i "Tajfun zvani Brus" (o Springstinu); rođeni Kragujevčanin, jedno vreme stanovnik Beograda, onda Kanade te konačno Engleske - nije pronašao zainteresovanog izdavača za ovu knjigu u Srbiji, te je objavio posredstvom "Uliksa" iz Rijeke.
.
„Stariji“ čitaoci ovog bloga možda pamte kada sam pre 2 zime prekucao jednu priču „Mali, crveni tranzistor“ i postavio je na blog – a sa sačuvane stranice istrgnute iz jednog od starih brojeva magazina „Rock“.  Tada sam, zahvaljujući nečijem komentaru i saznao da će Todorovićeva zbirka biti objavljena - u Rijeci.
.
(I onda je sledilo besplodno obigravanje beogradskih knjižara. Tek nedavnom "međunarodnom operacijom" - koja je podrazumevala prepisku sa autorom i izdavačem te prolazak mojih roditelja kroz Rijeku na putu ka Beogradu – „Pjesme uz koje ne plešem“ došle su do mojih ruku. Neke od priča sam znao i  sećao ih se jasno, iako su davno pročitane; neke su nastavljene, ali ima potpuno novih. Stigle su, dakle, do mene putujući kroz prostor i vreme – od polovine osamdesetih; od Beograda preko Kanade, Engleske i Rijeke – ponovo do Beograda, sada.)
.
"Pjesme uz koje ne plešem", podnaslovom definisane kao priče "o ljubavi, borbi i rock'n'rollu" suvereno plivaju stilom drugačijim od Hornbijeve "31 pesme", na koju ponekad podseti tokom čitanja. Ove priče o pesmama zapravo su životne priče o nepristajanju, borbi i odlasku iz sredine koja je proterala i njihovog autora odavde, kao i mnoge druge - odrasle na pesmama Aal Stjuarta, Leonarda Koena, Springstina, Toma Veitsa – ali i Štulića i Dedića, „ranog“ Bregovića te i Šabana Bajramovića. Ali, svi ti različiti tipovi različitih muzičkih stilova savršeno se slažu u koricama knjige, istovremeno i gorke i slatke, poput Todorovićeve prethodne „Knjige osvete - bluza za Jugoslaviju“, koja se u beogradskim knjižarama još uvek može pronaći.
.
Jedna od priča iz knjige dostupna vam je na ovoj adresi >> (link više nije aktivan, prim. 2020)

.
Druga, već objavljena na ovom blogu >> u knjizi se pojavljuje u extended izdanju i otkriva šta je bilo posle - odnosno uz kakve pesme su ne pleše na drugoj strani sveta i šta se nalazi na drugoj strani albuma.
.
"Pa ti izdrži."
.
Silvio, urednik „Uliksa“ uz čiju sam pomoć i došao do primerka knjige potvrdio mi je nedavno da će kao izdavači biti prisutni na Beogradskom sajmu knjiga ovih dana. 
.
Iskoristite priliku.

[„Osećanja. O. Sećanja“ – knjiga Lidije Nikolić o Margiti Stefanović]

U vreme promocije albuma “Ljubav” Ekatarine Velike, Milan Mladenović je u jednom od intervjua izjavio: "Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reči (Ljubav, zemlja, istina, sloboda... prim. autor intervjua) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem..."

Iste godine, po izboru publike magazina „Rock“ (jedinog uticajnog magazina te vrste tih godina) Margita Stefanović bila je trećeplasirana na listi „najboljih klavijaturista“ (muško-ženska kategorija), te je osvojila drugo mesto na listi „najseksipilnijih rokerki“. 

Ova knjiga -  verujem nakon uvida u sve - donosi priču kakva jeste, sa pravim rečima i pravim osećajem, kako kaže Milan na početku.
.
„Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić je posvećeno jednoj od najvažnijih pojava jugoslovenske/srpske muzičke scene ikada. 

Ali, ovako napisana rečenica u sebi krije zrno nerazumevanja suštine stvari i zato želim tu sumnju odmah da otklonim: „Osećanja. O. Sećanja“ nije (samo) Lidijina knjiga o Margiti.
Ovo je knjiga koju su Margita i Lidija - na neki način - napisale zajedno.

Pisale su je još od detinjstva, onda u danima sazrevanja, zatim i odraslim godinama, sve češće razdvojene životnim putanjama, ali i dalje – zajedno.

Ova knjiga nije biografija, barem ne u klasičnom značenju te reči: krcata crtežima, skicama, dokumentima, zapisima iz Margitinih svezaka (i - suvišnim - bolničkim nalazima) – sve to uokvireno ramom koji Lidija stvara naracijom i uz poštovanje toka događaja. Ova knjiga je priča o njih dve - i o prijateljstvu koje je trajalo više od četrdeset godina, te svemu što tako duga prijateljstva mogu da donesu: sreću, utehu, razočaranje i gorčinu, posvećenost i ljubav. Tu se krije i jedna od važnih stvari koje se tiču ove knjige. Lidija Nikolić – autorka, u nekim trenucima pravi distancu od Lidije Nikolić – Margitine prijateljice, a u knjizi nisu prećutani ni gorki momenti, koje bi neki drugi biograf-prijatelj verovatno izbegao u finalnoj verziji teksta.

Nakon sinoćne promocije knjige u SKC-u i konačnog zatvaranja korica knjige koja po obimu i formatu prevazilazi očekivanja (A4 format, gotovo 500 stranica) jasno je da je ovakva knjiga bila neophodna - ne samo obožavaocima Ekatarine Velike i poštovaocima Margite, i ne samo onima koji su prošli pakao čitanja Ilićeve „Vrati unatrag“ >> koja je mogla da napravi neprocenjivu štetu.
Ova knjiga je za one kojima je stalo - kao dodatna, intimnija rasveta na sceni na kojoj se ova životna priča odvijala – koja otkriva šta se dešavalo pre no što su se reflektori uključili i – mnogo važnije – šta se dešavalo posle, kada su reflektori izneti sa scene.

Ova knjiga ne prati pažljivo njenu muzičku karijeru i zvezdane časove slave (iako u knjizi postoji nekoliko epizoda koje ilustruju šta je slava u Srbiji zapravo značila i šta (ni)je donosila njenim nosiocima) – već otkriva i poreklo i suštinu njenog talenta, kao i dubinu ponora koji je pokušala da preskoči – a koji je najbolje oslikan Maginim zapisima iz vremena u kojem je u njenom životu bilo sve manje muzike, a sve više maštarija o muzici, i u kojem je počela da se igra rečima, slovima na papiru, tretirajući ih kao delove ritma i muzike.

Čitanje „Osećanja. O. Sećanja“ traži snage i strpljenja, koje će na kraju biti nagrađeno. Konačno, devet godina nakon Margitine smrti imamo drugačiji uvid u putanju najsjajnije zvezde padalice.

"Everything is A Remix"

„Ništa nisam ja izumeo.

Samo sam uklopio otkrića drugih ljudi, iza čijeg rada zapravo stoje vekovi – tuđeg rada i otkrića.
Da sam posao pokrenuo pedeset, deset ili pet godina ranije - propao bih.

I tako je sa svim novim stvarima: do progresa dolazi kada su svi faktori prisutni - onda je progres neizbežan.

A propovedati da je svega nekoliko ljudi odgovorno za najveće korake koje je civilizacija načinila - najveća je od svih gluposti.”

(Henri Ford)

Ovim citatom završava se za sada treći od najavljena četiri kratka filma koji čine serijal „Everything is A Remix” – projekat Kirbija Fergusona posvećen otkrivanju izvora ideja; njihovog preinačenja kroz pop-kulturu ili industriju te stadijuma do kojeg su te ideje dobacile – do danas.

U postojeća tri filma „obrađeni su” muzika, film i (prvenstveno) razvoj tehnologije koja je, na koncu svega, omogućila Fergusonu ne samo da kreira, već i distribuira i uz pomoć donacija nastavi da radi na ovom serijalu, čije je epizode do sada pogledalo – više od 2.000.000 ljudi.

Jednostavan po naraciji, temeljan u otkrivanju, navođenju i poređenju pra-izvora i njihovih derivata, Ferguson otkriva detalje koji će iznenaditi sladokusce, izbegavajući preterano kontekstualno petljanje, nezaustavljivo napredujući ka novim dokazima za tezu koju zastupa: civilizacija funkcioniše na principu - kopiraj/promeni/kombinuj:

Salvador Dali je svojevremeno izjavio (parafraziram, ove rečenice nema u filmu) “Ukoliko pozajmljujete, uzimajte od najboljih”.

“Everything is A Remix” može se posmatrati i u tom kontekstu: Ferguson je pronašao način da ideju koju zastupa plasira putem Mreže, dođe do dva miliona gledalaca, kao i donacija da nastavi dalje. Iz takvih mehanizama valja učiti.
.
Napomena: ne prekidajte gledanje klipova čim ugledate odjavnu špicu.  Uvek ima - još, nakon špice, dok se na zvaničnom sajtu projekta >> nalazi i kratka analiza "Matrixa"..

p.s. Hvala Idi na otkriću!

Amira Medunjanin: ”Amulette”

Imao sam sreće:  čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.

Čist glas, bez pratnje instrumenata - samo otkucaji srca, lagano usporavaju, žele da je prate.

Nekoliko dana nakon te jedne, kratke pesme, čije se izvođenje u pamćenje urezalo dublje od mnogih sati neke druge muzike koju češće slušam, do ušiju, srca i ruku mi, uz njenu posvetu, dolazi i najnoviji album - „Amulette” - o kojem ovih nedelja muzička štampa pokušava da napiše dostojan hvalospev. No, bez obzira na svu stručnost kritičara, sakupljene blistave ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma.

Meni preostaje da prekucam nekoliko ključnih redova, ne pokušam da ih prevedem i pritisnem > play.

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges. Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Znam, nikada nije bilo ovakve muzike na ovom blogu.

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da je čuo nisam”

.

http://www.amira.com.ba

Preko svake granice (o knjigama i taksama)

Sećate se tog lepog doba kada se u „Politinikom zabavniku“ moglo pročitati kakve sve bizarne zakone imaju tamo neke (uglavnom Američke) države, od kojih su se mnogi graničili sa fantastikom ili čak opasno prelazili u zonu neverovatnih izmišljotina. Malo pažljivijim guglanjem i sada se mogu pronaći mnogi – od kojih neki, gotovo sigurno, pripadaju domenu urbanih legendi ili se prosto ne primenjuju.

U Ajovi, Maršaltaun je konjima zabranjeno da jedu hidrante.

U Tenesiju je zabranjeno loviti ribu uz pomoć lasa.

U Konektikatu je zabranjeno hodati unatraške posle zalaska sunca.

U Vermontu je zabranjeno prdenje ispod vode.

U Jorku (Britanija) je još uvek na snazi zakon koji dozvoljava ubistvo Škota, ukoliko je naoružan lukom i strelama, ali i zakon po kojem trudnice imaju pravo da uriniraju u šešire policajaca.

U Švajcarskoj je muškarcima zabranjeno da vrše nuždu stojećki posle 22h.

U Ohaju je ženama zabranjeno da istovremeno nose suknje i lakovane cipele, da se u odsjaju istih ne bi videlo šta ne bi trebalo.

U Kanadi je zabranjeno pojesti glasački listić.

Na Floridi deca ne smeju da čitaju „Harija Potera“ bez pismenog odobrenja roditelja.
.
Sasvim sigurno, nijedan od navedenih zakona nije donet slučajno.

(U svakoj drugoj opciji, možemo da zamislimo dvojicu birokrata koji sede u podrumskoj kancelariji i dobacuju jedan drugom ideje za nove zakone: „Hej, Džek, kako bi bilo da ženama zabranimo da koriste reč „Ne“ za vreme venčanja?“ – „Predvidivo, dragi Džone. Ja razmatram predlog zakona o zabrani korišćenja slova „a“ petkom u vestima od deset.“)
.
A sada je trenutak da Džeka i Džona preimenujemo u, na primer, Vladu i Julijanu, naše ljude. 

I da shvatimo da je ovaj zakon, tj. uredba o knjigama doneta tek tako.

U Srbiji je nedavno ponovo pokretnuta priča o taksi na iznošenje knjiga (vaše lične imovine) preko granice, a u iznosu od 1300 dinara po komadu. Odluka je, navodno, objavljena još u decembru 1994. godine, „mada se primenjivala godinama pre toga“, a na snazi je i danas te postoji „zbog zaštite kulture i baštine“.

Dobronameran građanin bi mogao da pomisli da je ova genijalna uredba doneta u vreme kada je država Srbija/Jugoslavija uvodila i taksu na izlazak iz zemlje (ko je zaboravio, neka se priseti – taksa je uvedena 1993. godine, usred sankcija (!?!?), te nije eliminisana decembra 2000. godine, kada je taksa za izlazak iz Srb...Stradije povučena. Još dobronamerniji bi mogli da pomisle da je u pitanju zlonamerno tumačenje zakona o iznošenju kulturnih dobara/autorskih umetničkih dela preko granice – ali – nije to u pitanju. Prosto, carinici imaju pravo da vam naplate iznošenje vaše lične imovine, i to knjiga – iz vaše rođene države.

Kad to saberem, shvatim da ja više nisam dobronamerni građanin, jer ne vidim da je država dobronamerna prema – građanima, i mislim da bi umesto argumentacije „zbog zaštite kulture i baštine" bilo i iskrenije i tačnije da su iskoristili čuvenu „zbog da jedeš govna“, jer je teza o zaštiti kulture i baštine – neodbranjiva i da je ovo već preko svake granice.

(Digresija:

Nije ovo ni prva nijedna svinjarija koja se odnosi na knjige i državu, tj. odnos države prema knjigama. Pre nekoliko nedelja je, povodom zabrane fotokopiranja knjiga u celosti objavljeno i ovo objašnjenje: “Našim pravosuđem je utvrđeno da kada student za potrebe učenja i polaganja ispita na fakultetu umnoži autorsko delo, reč je o komercijalnoj potrebi, jer on time ulaže u svoje obrazovanje, posao i platu.” Sad, da je država malo dovitljivija, mogla bi da zabrani i spavanje – jer spavanjem ulažemo u obnovu moždanih ćelija, koje će nakon te kažnjive radnje funkcionisati bolje, čime takođe, sram nas bilo, imamo šanse da dobijemo bolji posao i bolju platu. Kraj digresije.)

I sad, kako je zaista idiotski raspravljati o uredbi zasnovanoj na tvrdnji da je iznošenje knjiga iz države ugrožavanje naše kulture i baštine, ja bih državi predložio još nekoliko mogućih zakona, čija bi primena takođe ne samo popunila budžet Republike Srbije, već bi i podigla stepen tragikomedije na viši nivo, te kompletirala utisak o potpunoj pajtonizaciji Srbije u proteklih nekoliko godina:

Predlozi zakona:

1. Ukoliko građanin napušta državu i u posedu ima emiter zvuka (CD-plejer, vokmen, kasetofon i sl.) – za iznošenje pesama u istom naplatiti 50 dinara po pesmi, a zbog ugrožavanja srpske kulture i baštine. Zakon se ima primeniti čak i ukoliko građanin na emiteru zvuka poseduje isključivo inostrane izvođače.

2. Ukoliko se pokaže da građanin ima za 1 ili više komada donjeg veša (npr. „gaće“) od broja prijavljenih dana koje će provesti van države (na primer – 8 komada gaća za 7-dnevni put), građaninu se ima naplatiti svaki dodatni komad donjeg veša, a zarad čuvanja naše kulture i baštine. Za bokserice – 1000 dinara; slip model – 1500. Dugačke gaće imaju se naplatiti samo ukoliko građanin napušta državu u letnjim mesecima, bez obzira na destinaciju. U slučaju da građanin poseduje potvrdu G-1984 o putovanju u zemlju oštre klime a koja se izdaje za iznos od 15.000 dinara, građanin ne plaća iznošenje dugačkih gaća iz države. Ukoliko je u pitanju građanka: tanga model ima se naplatiti 300 dinara, a klasičan – 500 dinara + 10 din x broj cvetova ili mašnica koje su sastavni deo dezena istih. Tip brazilke ima se naplaiti 750 dinara, a tip bokserice– da se uhapsi, jer šta ima žena da nosi bokserice.

3. Ukoliko se pokaže da građanin ima za 1 ili više komada čarapa od broja dana koje će provesti van države (na primer 3 para čarapa za 2-dnevni put), građaninu se ima naplatiti svaki dodatni komad istih, a zbog zato. Jednobojne čarape, tip sokna – 300 dinara; dizajnirane čarape – 500 dinara, a ukoliko građanin poseduje čarape tipa „hula-hop“ - da se uhapsi. Ukoliko je u pitanju građanka – cene iznošenja čarapa su iste, izuzev u slučaju čarapa tipa „hula-hop“, onda građanka da se ne uhapsi, ako su sa žabicama.

4. Ukoliko se u prtljagu građanina koji napušta državu nađe kontraceptivno sredstvo tipa kondom procedura je sledeća. Ukoliko građanin putuje sa saputnicom koja je istovremeno i zakonski partner, građaninu naplatiti svaki kondom po ceni od 500 dinara, zbog nehajnog odnosa prema problemu bele kuge. Ukoliko građanin putuje sa nezakonitim partnerom, kondom naplatiti po ceni od 1000 dinara, iz istih razloga. Kondomi se ne naplaćuju isključivo ukoliko je građanin u bračnoj zajednici, a putuje sa švalerkom, jer može biti nezgodno.

5. Ukoliko građanin u svom prtljagu poseduje fotografiju porodice, utvrditi broj lica na fotografiji i naplatiti iznošenje fotografije iz države po formuli (broj lica)x100 dinara + PDV.

6. Ukoliko građanin napušta državu posedujući knjigu Dobrice Ćosića, da mu se ne naplati..

Ilustracija: Graforidza 

.
Nije smešno.

Logično je: srpski pisci bi prvi trebalo da krenu u borbu protiv ove gluposti.

Ovaj zakon je direktna provokacija onih koji čitaju, tj. njihove publike.

Veliki deo te publike je već prešao granicu, nekako u ono vreme kada su se u Srbiji uvodile takse na izlazak iz zemlje. Prešli su granicu u jednom pravcu, knjige nisu ni poneli sa sobom.

Bilo im je važno da iznesu živu glavu i zdravu pamet.

Na predstojećem Sajmu knjiga očekuje se porast prodaje knjiga manjeg formata, koje mogu stati u dupe, a zarad švercovanja.

p.s. "Nedavno sprovedeni PISA tekst pokazao je da je 60 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji funkcionalno nepismeno i da ne razume suštinu pročitanog teksta"

Novo! (dan nakon objave ovog i drugih tekstova a u vezi sa temom):
,
Ana Ješić javlja: "juče su, posle negativnih reakcija u javnosti, okačili dodatno objašnjenje:
http://www.nb.rs/events/event.php?pf=1&id=20539&url=%2Fevents%2Fevent.php%3Fpf%3D1%26id%3D20539
ovoga:

http://www.nb.rs/pages/article.php?id=10075"

Ukoliko je vam jasnije, onda dobro: 
U saopštenju stoji "(...)na zahtev zainteresovanih građana(...)", dok u obrascu i dalje stoji  da se ta usluga plaća. 
Nama je, dakle, dato na slobodu da se obratimo nadlažnom organu ili ne? Eto, danas status kandidata i odmah slobodnija tumačenja zakona... ;)