Najdraže pesme i albumi 2025 :: Godišnje Premotavanje

Prošla godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.

Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1. januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno.
(Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)

*

U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025. spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen nizom čudnovatih pesama na kraju.

U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner, Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto, Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia, Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни, Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian, Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. 
I onda najdraža pesma 2025.

Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.

Play!

*

39 najdražih albuma 2025
po abecednom redu: 

Ane Paška: „Odadenjena” >>
Baiana System: „O Mundo Da Voltas“ >>
Consecration: "Video sam kako umireš" >>
Darkside: „Nothing“ >>
David Byrne: „Who Is The Sky“ >>
De La Soul: „Cabin in the Sky“ >>
Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ >>
Dove Ellis: „Blizzard” >>
Geese: „Getting Killed“ >>
Grizete: „Čekanje“ >>
Fabiano do Nascimento: "Cavejaz" >>
Jenny Hval: „Iris Silver Mist” >>
Jens Lekman: „Songs for Other People's Weddings“ >>
João Selva: „Onda“ >>
Joe Armon-Jones: „All The Quiet (Part I)“ >>
KOIKOI: „O sreći u snovimа“ >>
Khruangbin: „The Universe Smiles Upon You II“ >>
Little Simz: „Lotus“ >>
Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ >>
Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“ >>
Marina Sena: „Coisas Naturais“ >>
Mimika Orchestra: „Medzotermina" >>
Nick Storring: "Mirante" >>
Niia: „V“ >>
Oneohtrix Point Never: „Tranquilizer“ >>
Patrick Watson: „Uh Oh“ >>
Pino Palladino & Blake Mills: „That Wasn't A Dream“ >>
Pulp: „More“ >>
Purelink: „Faith“ >>
Rachel Reis: „Divina Casca“ >>
Rosalia: "Lux" >>
Rubel: „Beleza. Mas agora a gente faz o que com isso“ >>
Sessa: „Pequena Vertigem de Amor“ >>
Suzanne Vega: „Flying with Angels“ >>
The Necks: „Disquiet“ >>
Yasmine Hamdan: „I remember I forget“ >>
Valerie June: "Owls Omens and Oracles" >>
Životni: „На Балкан, сам“ >>
Živa Voda ft Darko Rundek: „Angel's Breath de-re-konstrukt“ >>

*

Miksevi iz prethodnih godina >>

Prešlicavanje za Lice ulice :: KOIKOI, JeboTon Ansambl, Sessa (decembar 2025)

Novogodišnji broj zaslužuje osvrt na najbolje albume, pesme i dobre stvari po kojima ćemo pamtiti godinu koja je iza nas. Ali, dobrih stvari nema previše.

Još je manje onih dobrih koje imaju mnogo veze sa muzikom.
Ako poneka i ima – poput izvedbe pesme „Cveta trešnja u planini“ u Novom Sadu 1. novembra – nju nećemo pamtiti kao dobro, već kao kratkotrajnu katarzu ili četiri minuta suza i muke, koliko god ta pesma bila veličanstvena.
Zato, umesto osvrta na užas iza nas, imam tri želje za 2026. godinu.
Najpre - da sve dole navedene vidimo barem jednom uživo na koncertima širom naše lepe, oslobođene zemlje. Zatim da u narednoj godini slušamo ove albume i pesme u slobodi, a između pauza gledanja javnih suđenja svima koji su nam uskraćivali i slobodu i sreću. Konačno – da se optuženima u tom procesu u ćelijama 24/7 pušta isključivo free jazz.
Takve muzike se najviše plaše. Rado ću pripremiti plejlistu.

KOIKOI: „O sreći u snovima“ (KOIKOI Kolektiv Records, 2025)

Dugo iščekivan drugi album beogradskog benda KOIKOI sumirao je čitavu godinu jednim stihom: „I ako stisnem zube, protrčaću kroz mrak“. Taj stih je tek jedno od čuda kakve album „O sreći u snovima“ krije.
Za četiri godine – koliko je proteklo od objavljivanja prvenca „Pozivi u stranu“ – KOIKOI su odsvirali veliki broj koncerata po regionu i Evropi, promenili se, sazreli i postali jedan od onih bendova koji najbolje zvuče u dve situacije: kada ste na podu sobe sa slušalicama u ušima, ili u gužvi koja uživa u gubljenju tla pod nogama na njihovim koncertima.
„O sreći u snovima“ je soundtrack za četrdesetominutnu introspekciju koja će vam pomoći da nastavite da trčite kroz mrak, do sreće.

Link za preslušavanje >>

JeboTon Ansambl: „Kanalizacija Emocija“ (JeboTon, 2025)

Oni koji pažljivije osluškuju regionalnu scenu ove pesme uveliko znaju – u izvođenju bendova Porto Morto, IDEM, Lobotomije i drugih sa novije hrvatske indie-scene.
Ali, ne u ovakvim verzijama!
Ukupno 22 (!!!) člana navedenih (i drugih) bendova okupili su se ponovo pod imenom JeboTon Ansambl i snimili 13 (samo)obrada koje pršte od zavitlancije, optimizma i odlične svirke.
Ono što se dogodilo već kultnoj pesmi “Kuća” benda Porto Morto u izvedbi ovog ansambla je možda i najbolji primer onoga što je „Kanalizacija Emocija”. Klaustrofobija originala postaje karneval slobode, a zabavni originali postaju još luđi (“ŠtetaŠtetaŠteta”, “Nikad ne ne idem van”), što ovaj album pretvara u karneval kojem jedva čekate da se pridružite.

Link za preslušavanje >>

Sessa: „Pequena Vertigem de Amor“ (Mexican Summer, 2025)

Novi Sesin album nastavlja tamo gde se predivni prethodnik „Estrela Acesa“ zaustavio (vidi „Lice ulice“ broj 85). Slikovito rečeno: ako je prethodnim albumom ušao u vodu okeana do članaka – sada je hrabro zaplivao dublje.
Dodatni slojevi udaraljki, sanjivih pratećih glasova, introspektivni tekstovi i džezirani pasaži čine da zahvaljujući „Maloj ljubavnoj vrtoglavici“ u trenu zaboravite na ovdašnju zimu i sklonite se na neko toplije mesto, barem na trideset minuta, a onda može na ripit dok vam ne izmasira dušu i ponovo je ispuni ljubavlju, ili dok boca koju ste otvorili zajedno ne bude ispijena do kraja.
Ključna mesta: „Nome de Deus“, „Planta Santa“ i „Pequena Vertigem“.

Link za preslušavanje >>

Više o novogodišnjem dvobroju magazina Liceulice >>

"Ciranda para Janaina", još jedna najlepša pesma na svetu

Nisam u potpunosti siguran da li je susret sa ovom pesmom trenutak u kojem sam prelomio da želim da učim taj jezik, jer takve odluke se ne donose u tri minuta.
To raste kao želja mnogo duže, i iz mnogih razloga.
Ali, znam da sam bio zatečen na prvo slušanje, iako sam razumeo tek poneku reč.
Melodija mi je rastopila kosti.
Slično se letos dogodilo i sa "Muito Romantico" >>

Bio sam siguran da je "Ciranda para Janaina" 'klasik' - jedna od onih pesama koje se smenjuju na raznim Musica Popular Brasileria kompilacijama, ali koja mi je, eto, promicala do tog popodneva. 

Onda sam shvatio da je prvi put objavljena 2008. godine, i da njen put ka statusu klasike još uvek traje.

Napisali su je Džonatan Silva (portugalac) i Kristijano "Kiko" Dinuči, brazilac iz Sao Paula.
Tu, prvu verziju koju je Džonatan snimio >> verovatno je najlakše i zaboraviti.
I to se dešava ponekad, da autor ne prepozna šta je stvorio.
Zato je pesma nastavila da traži onoga ili onu koja će je najlepše otpevati.
Neke su takve po prirodi.

Kiko je tri godine kasnije snimio u aranžmanu i verziji u kojoj opet nije procvetala punom lepotom. Ova verzija je bila sirova, po zvuku bliska Artu Lindsiju, grubo šmirglana - i iako nesavršenog aranžmana - pesma je postajala sve lepša.

Verzija Ane Kasimba >> od pre dve godine zvuči nežnije i sanjivije, ali - opet - nije to. 

Konačno, pesme se dohvatio Tome (Thome) i oblikovao je kako jedna pesma o sireni zaslužuje.
Počne nežno i gazi plitko, sve dok ga ne talasi ne odvuku ka dubini.



I kao da je ta njegova verzija pokrenula novi talas.
Nekoliko meseci kasnije Anale Kaldas i drugarice od nje prave sedam i po minuta magije za tri glasa i udaraljke koje same sviraju >>, da bi Tome zatim okupio Toma Ribeiru (obratite pažnju!) i Mari Merendu da bi snimili još jednu veličanstvenu verziju za tri glasa, gitaru i čegrtaljku kojoj još uvek ne znam ime.
Ali, naučiću ga.

Broj obrada i verzija na TikToku i dalje raste.



U hladnim kišnim večerima poput ove decembarske u Beogradu bilo koja od ovih verzija deluje poput gutljaja dobrog alkohola nakon kojeg ideja o životu na nekom drugom mestu izgleda još privlačnije.

Možda se na tom mestu ova pesma može čuti u prolazu - kroz otvoreni prozor taksija koji prolazi ulicom, na radiju koji svira u lokalnom marketu, ili od uličnog svirača koji upravo počinje: A-mol, D-mol, E7. U refrenu će dodati G7 i C-dur.

Moram da nastavim da učim jezik,
moram da savladam način na koji slažu reči u niz,
moram da naučim da joj kažem
da je najlepša.

Duolingo tvrdi da mi dobro ide. Možda me uskoro nauči i zašto je u nekim verzijama "para", a u drugim "pra".

*

Ciranda para Janaina

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?

É no seu colo que afogo a minha sede
Quis te pescar, mas caí na sua rede
Feita de fio de cabelo emaranhado
Moro no mar e hoje sou seu namorado
Eu moro no mar e hoje sou seu namorado

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?

É no seu colo que afogo a minha sede
Quis te pescar, mas caí na sua rede
Feita de fio de cabelo emaranhado
Moro no mar e hoje sou seu namorado
(Eu moro no mar e hoje sou seu namorado)

Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?

*

Prešlicavanje za Lice Ulice :: Haustor, Yasmine Hamdan, Lucrecia Dalt (novembar 2025)

Istorija muzike je prepuna neuspelih pokušaja postavljanja granica - žanrovskih, teritorijalnih, čak i nacionalnih – iza kojih se najčešće nije krilo ništa drugo osim straha od susreta sa drugim i drugačijim. Neki od tih pokušaja danas zvuče komično, drugi su zastrašujući – ali sada znamo da nijedan nije uspeo, zato što je žudnja za stvaranjem muzike suprotna idejama granica i superiornosti koja nam pripada po mestu rođenja.

Štaviše, muzika je jedan od najmoćnijih alata za rušenje zidova i brisanje granica.
Ovi albumi – nastali iz sudara različitih kultura i znatiželje za otkrivanjem drugih i trećih svetova to dokazuju.

Haustor: „Treći svijet / SOUNDTRACK“ (Jugoton/Croatia Records, 2025)

Nedavna regionalna premijera dokumentarnog filma „Treći svijet“ Arsena Oremovića o bendu Haustor propraćena je i trostrukim soundtrack vinilom koji sadrži i nekoliko snimaka koje su obožavaoci ovog benda iščekivali četrdeset godina. Pored opšte poznatih mesta („Radio“, „Ena“, „Uzalud pitaš“), na ovoj kompilaciji nalaze se i neki dragoceni demo-snimci („Babilonske baklje“, „Spasil’ sam se“), te novi remiksi i duuuuugooooo željeni a do sada neobjavljeni remiks naslovne pesme iz 1983. koji se može slušati u krug – satima (probao sam!)
Iako podređen dramaturgiji i strukturi filma - ovaj soundtrack se može slušati i kao presek karijere benda koji je od prvog dana vešto zaobilazio žanrovske i granične patrole da bi se domogao teritorije na kojoj je moguće stvarati slobodno.

Link za preslušavanje (Spotify) >> 

Yasmine Hamdan: „I remember I forget“ (Crammed Discs/PIAS, 2025)

Karijera Jasmin Hamdan je poput jedne od onih teško vidljivih, ali važnih srebrnih niti koje svet povezuju na novi način i čine ga zanimljivijim i raznovrsnijim. Nekima je poznata kao nekadašnja članica jednog od prvih nezavisnih elektronskih bendova Libana (Soapkills), drugima po saradnji sa CocoRosie i Markom Kolinom iz Nouvelle Vague, trećima po pojavljivanju u filmu „Only Lovers Left Alive“ Džima Džarmuša. Ali - najzanimljivija je muzika koju stvara već dvadeset i pet godina, sučeljavajući bliskoistočni melos i elektroniku, pevajući o ljubavi i preživljavanju u svetu koji kleca od nepravdi.

„I remember I forget“ je njen četvrti album, savršeno produciran i pun pesama („Hon هون“, „I remember I forget بنسى وبتذكر“, „Shmaali شمالي“) koje inspiriše na potragu za prevodima tekstova i otkrivanje koliko imamo zajedničkog sa Jasmin, bez obzira na to što se razlikujemo po poreklu, jeziku, ritmovima i godinama.

Link za preslušavanje (Bandcamp) >>

Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“ (RVNG Intl, 2025)

I Lukresija je, poput Jasmin, dugo izmicala uobičajenim žanrovskim podelama i poznatosti, sve dok nije snimila odlični album „¡Ay!” 2022. godine i od kako je obznanjeno da sve više vremena provodi na imanju novog partnera – Dejvida Silvijana, sa kojim je počela da stvara novu muziku.
Nastao na izolovanom mestu i iz saradnje sa Silvijenom, Huanom Molinom, Kamilom Mandoki i spektakularnim perkusionistom Aleksom Lazarom - „A Danger to Ourselves“ je album koji hrabro i graciozno preskače muzičke i jezičke granice.
Ova muzika je prostor na kojem se možemo prepustiti lutanju i preplitanju ritmova, glasova i jezika.
Najlepša mesta na albumu: „Cosa Rara“, „Caes“, „No death no danger“, „Hasta el final“.

Link za preslušavanje (Bandcamp) >>

*

Više o novembarskom broju magazina Lice Ulice >>

Noćurak za razbijanje kamenja :: I’m gonna knock you out

Za što brže razbijanje kamenja u telu doktori preporučuju manje sedenja i više kretanja, skakanja, skakutanja, poskakivanja, vežbanja, trčanja, đipanja i istezanja.
Uz lekove i druga pomoćna lekovita sredstva - dodajem Noćurak, enkapsuliran u tabletu muzike sa dvosatnim dejstvom.
Jer ima kamenja i u glavi koje bi valjalo razbiti.

U mlevenju muka pomažu: Talking Heads, Rogê, B.A. Baracus Band, Haustor, Šarlo Akrobata, Ane Paška, LL Cool J, Arrested Development, Joshua Idehen, Curtis Mayfield, Curtis Harding, St. Paul & The Broken Bones, Šajzerbiterlemon, KOIKOI, Porto Morto, Škofja Loka VIS, Fred again... CA7RIEL & Paco Amoroso, Underworld, The Doors, Kenny Dope & Róisín Murphy, Yasmine Hamdan, Lenhart Tapes & Zoja Borovčanin, The Clash, Santogold, Bob Marley, Jimmy Cliff, Vizelj, JeboTon Ansambl, Tunng i David Byrne... stvarno se svašta čoveku učini logičnim u miksu dok je na terapiji 


Cover:
Doktor Dejvid i doktor Džošua pokazuju plesne pokrete / Gemini.

Recite ovom albumu "DA!" (Ane Paška: "Odadenjena")

Ne sećam se kada sam otkrio Ane.
Pamtim osećaj oduševljenja spojem nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, šašavosti ali i ozbiljnosti tema u koje se upušta.
Glava se baš trudila da je smesti u neku od poznatih fioka, ali to nije bilo moguće.

Ono o čemu je pevala i način na koji je oblikovala svoje priče podsetio me na Lidiju Dejvis, autorku genijalnih kratkih priča.
Muzika? Recimo da je poput maestrala koji sa mora donosi brodice neočekivanih oblika i namena.
„Tuka“, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono“, „Vrijeme za ljubav“ (koju je Ane objavila pre nekoliko meseci u znak podrške studentima u Srbiji) – svaka od tih pesama stigla je sa druge tačke na pučini i ima drugačije sidro.

Konačno, Ane Paška je objavila album prvenac – „Odadenjena“.
Ta reč je poput njene muzika i reči – prepunih do sada neviđenih spojeva.

U najavi albuma piše: “Ako “okamenjen” znači – uhvaćen, utisnut u kamen kao trajan materijalni dokaz da je nešto bilo, onda bi “odadenjena” bila – uhvaćena u trenutku unutarnjeg “da” koji se ne briše. Kao što se fosil upisuje u stijenu, tako se odadenjenost upisuje u svijet — kroz izbor da svjesno živiš, voliš, dišeš i stvaraš.”
“Odadenjena” je takav album – koji ti pomaže da živiš, voliš, dišeš, stvaraš, pizdiš, kršiš, saplićeš, ironišeš, zabavljaš, odustaješ, počinješ iznova, i kojem ćete reći “DA!” pre nego što dođete do poslednje pesme.

Pratite kretanje Ane po regionu.
Kada vidite najavu njenog “Salona za uljepšavanje duše” – obavezno ga posetite.

Link za preslušavanje i razvedravanje ove tmurne hladne nedelje: 
https://linktr.ee/lakocaigre

*

Ako je potrebno da te dodatno nagovaram, evo šta je prethodilo ovom albumu:
 

Još više >> 

David Bowie: "Black Star" / 10 godina

U vreme kada se 'Black Star' video pojavio,
niko nije znao.

Sa distance od 10 godina - zanimljivo je čitati prve pokušaje razumevanja tada novog Bouvijevog video spota čiju je premijeru PR služba kanala SKY ponosno najavljivala.

U prvim osvrtima na spot kritičari i tumači tumaraju - od Demijena Hirsta, Pine Bauš, Lavkrafta i Nila Gejmena do Maoizma i Sovjeta, raspravljaju o pokretima iz crtanog filma 'Popaj', feminizmu, 'Zašto je propovednik slep? i 'Zašto devojka ima rep', 'Dejvid bi trebalo da radi sa nekim modernijim rediteljima!'

Neki naziru kraj puta za Majora Toma, ali on je samo jedan od karaktera čiji je let započet četrdeset i pet godina ranije.

Niko još uvek nema ideju da je Dejvid nagovorio smrt da odigra ulogu u njegovom oproštaju i urami na kraju sve ove scene.

'Black Star' objavljen je na današnji dan, 2015.
Desetominutni video je i dalje otvoren za tumačenja.

"His depth of references is a chasm."
(Johan Renk >>, reditelj spota - o Bouviju i idejama koje su razmenjivali.)

Trčanje kroz mrak - ili o novom albumu KOIKOI: „O sreći u snovima“

Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini da do kraja koncerta budem neki drugi ja, izglobljen i srećan.

Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?

Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.

Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste. 

Ne preterujem.

Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom.
Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.

*

Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine nije desio tek tako, niotkuda.

Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.

Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati, tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu.
To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).





U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici.
Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.

Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.

„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“.
Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.

Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti pesma uz koju je moguće zauvek ostati na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.

Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bina i pesmama.

Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.

*

Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje na striming platformama:
Bandcamp / Spotify / Deezer / AppleMusic / YouTube

Rex Ilusivii: “Disillusioned!” (1987) / remastered! (2025)

Prošlo je gotovo četrdeset godina od kako je ovaj vinil – u nešto drugačijem formatu i drugačije dizajniran – prvi put objavljen u tiražu od svega 500 primeraka.

Vremenom je postao jedno od najtraženijih i najskupljih izdanja na regionalnim berzama vinila, a većina nas ga je decenijama slušala sa presnimka sumnjivog kvaliteta, i ne u celosti.

Jer, Suba je snimio više materijala nego što je na vinilu objavljeno.

Zahvaljujući saradnji Fondacija Mitar Subotić Suba koja je radila na digitalizaciji i remasterizaciji snimaka sa originalnih studijskih traka i izdavača GOD Records (@godes.recos) – ovaj album će se pojaviti kao dupli vinil tokom decembra meseca ove
godine.

“Disillusioned!” i nakon trideset i osam godina od objavljivanja predstavlja sonični i konceptualni incident u istoriji regionalne popularne muzike.

Ne zaboravimo - Rex Ilusivii znači „Kralj-koji-izmiče“.

Prvu stranu albuma čine snimci na kojima je Suba sarađivao sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Zoranom Radomirovićem – Švabom i Urošem Šećerovim. I dok su snimci poput „Nabor na postelji“, „Courage“, “Facedance” pronašli svoje nešto mesta na radio-programima okrenutim modernom zvuku (vidi pod: Sloba Konjović), drugu stranu originalnog vinila“Disillusioned!” činila je samo jedna kompozicija u trajanju od dvadeset i pet minuta: „Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija”. Ovaj snimak nastao je iz saradnje sa pijanistkinjom Brankom Parlić koja je odsvirala deset Satijevih tema na moderan način, dok je Suba na te snimke dodavao svoje "elektronske intervencije".

Suba je kasnije pričao: "Na poslednјoj od tih deset kompoziciјa, Satija sam okružio pravoslavnim popom koji je pevao liturgiju, katoličkim gregorijanskim koralima i molitvom muslimanskog hodže. Danas to može da ima neko drugo značenje, političko. Ali, onda, pre deset godina, to okruženje u koje sam stavio Satija imalo je čisto umetničko i filozofsko značenјe. Jer, to je bio deo sveta kojim sam ja onda bio okružen i koji je činio sastavni deo mog života."

Zbog ograničene minutaže vinila – ambijenti na muziku Erika Satija nikada ranije nisu bili objavljeni u celini, i to je razlog zašto se remasterizovano izdanje albuma “Disillusioned!” pojavljuje kao dupli vinil.

Na drugom vinilu ovog izdanja ambijenti će po prvi put biti objavljeni u celosti – u formi u kojoj ih je Suba inicijalno zamislio i snimio.

Mnogo godina kasnije, ovi snimci će u integralnoj verziji postati sastavni deo i naših života i pomoći nam „da pronađemo svoj put i svoju ličnost” kako nam preporučuje Ornela Volta u njenom osvrtu na ovakvo tumačenje Satija.

Ukoliko vam se dogodi da tražeći taj put naiđete na neobičan skup pun neočekivanih i naizgled nespojivih gostiju – ne zaboravite kome je ovaj album posvećen, i kakve skočizvuke će Suba ubrzo nakon „Disillusioned!“ nastaviti da stvara. Jer, to je ključna odlika njegove muzike: svaki put stvoriti nešto potpuno drugačije, sve vreme razbijati iluziju da postoji bilo šta moćnije od muzike, neprekidno izmicati.
To je Rex Ilusivii.

*

Pre-order link >>

GOD Records · GOD 78 - 

Rex Ilusivii - Disillusioned! - 2xLP, excerpts

Bistar, jak i siguran: Milan Mladenović

Ne trošite danas vreme i srce na tabloidne priče o Milanovim poslednjim danima i poslednjim rečima.
U tim tekstovima nećete pronaći reči onih koji su bili uz njega tih dana, već samo naknadno dopisane ili netačno prepričane priče.

A postoji i nešto mnogo važnije.

Oni koji su Milana poznavali i obilazili u to vreme svedoče da do poslednjeg dana nije izgubio ništa od svoje blagosti i ljubavi. Nije bio besan na svet zbog bolesti koja ga je zadesila. Borio se, kao i uvek, verovao u sebe i u to da „nije još kraj.“

Ako ga niste poznavali – ne tragajte u rečima iz objavljenih pesama za „osećanjem kraja“.
Toga nije bilo.

U intervjuima u poslednjoj godini života Milan je uz osmeh pričao o tome kako „imamo još trideset – četrdeset godina, za tebe i mene“. Jedan od prijatelja kaže da je „iznutra isijavao, sve vedrije“.

Uživao je u sviranju instrumenta koji je počinjao da otkriva - trube, i učenju teorije muzike.
Isplivavao je tokom leta 1994. duge deonice na Adi Bojani, pravio planove za novu fazu karijere i pričao o osećaju "nekog novog početka“.

Reč "kraj" nije postojala.

To je bio Milan.
„Bistar, jak i siguran“.

(Zadužbina Milana Mladenovića. Fotografije: Nebojša Babić)

Prešlicavanje za Lice ulice: St.Etienne, David Byrne, Curtis Harding

S vremena na vreme je dobro pretresti listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je, ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.

Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.

St. Etienne: „International“ (2025)

Nakon trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni album („Glad“) će u četiri bita učiniti da plešete kao da je ponovo 1990. godina.

Link za preslušavanje albuma "International" >>

David Byrne: „Who is the Sky“ (2025)

Odakle mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin; nastavio da promoviše portal Reasons to be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao remasterovane snimke Talking Heads, snimao obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud – i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva tragove umora. Nasuprot.

Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do završne „The Truth“ – Dejvid se sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan („I Met The Buddha At A Downtown Party“) ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.

Link za preslušavanje "Who is the Sky" >>

Curtis Harding: „Departures & Arrivals – Adventures of Captain Curt“ (2025)

Da li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“, „If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od onoga u šta verujemo.

Link za preslušavanje albuma >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

"magi:ja" / promocija knjige / Bitef teatar, 23. oktobar

*

“Zagrljaj od knjige.” (Jelisaveta Miletić, Njuz POPkast)

“Kao svojevrstan mauzolej ljubavnika, ali i utjelovljenje ljepote, knjiga posvećena nekadašnjoj klavijaturistici EKV-a briše prostor između teksta i slike, memorije i budućnosti, afirmirajući snagu umjetnosti...” (Andrej Mirčev, Portal Novosti)

"Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode." (Zorica Kojić, Vreme)
*

"Ona je Magi - Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV.
On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf.

Tokom njihove veze i kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima. U tom istom vremenu, ali i nadalje, sve do poznih 90-ih, njih dvoje razmenjuju sijaset pisama i razglednica. Sa Magi su otišla sva Srđanova pisma. Srđan je, kroz razne selidbe, sačuvao i Magine slike i pisma. Iz asocijativnog preplitanja i susretanja Srđanovih fotografija i delova Maginih pisama nastala je knjiga MAGI:JA, svojevrsni mono-dijalog, koji je priredila Katarina Pejović. MAGI:JA je duboko intimno putovanje kroz predele odnosa dvoje posebnih ljudi u prelomnim vremenima, mapiranje kriptične geografije duša čiji je ključ Ljubav.

Promocija knjige MAGI:JA održava se 23. oktobra 2025. u Bitef teatru, s početkom u 20 časova. U razgovoru o knjizi, koji moderira Nebojša Krivokuća, učestvuju Srđan Vejvoda, Katarina Pejović i Svetozar Cvetković, glumac, Magin dugogodišnji prijatelj i saradnik. Nakon razgovora, kompozitorka i pijanistkinja Irena Popović Dragović izvešće nekoliko kompozicija EKV u sopstvenom aranžmanu, kao i novo delo posvećeno Magi."

*

Više o knjizi >>

*

Edit / snimak razgovora u Bitef Teatru:

"Ooo-wee!" / St. Paul & The Broken Bones

Sećam se prvog sudara sa St. Paul & The Broken Bones.
Pre nešto više od deset godina NPR je objavio pesmu >> tada nepoznatog benda,
snimak iz nekog napuštenog lokala Birmingemu, Alabama.
Pevač na početku samo kaže: „Call me!“ -
i onda počinje lom.

Gledao sam snimak više puta zaredom, zablesavljen energijom, plesom i glasom Pola Dženveja.
Ok, Pol ni tada nije bio sitan i imao je dobru rezonantnu kutiju, ali – ipak – odakle je izlazio takav glas?

Onda sam otkrio da je Dženvej od malih nogu do osamnaeste godine pripreman da bude - propovednik.
Pevao je i slušao isključivo gospel.
U osamnaestoj je počeo da sluša i soul.
Onda je otkrio Toma Vejtsa i Nika Kejva.
I shvatio da može da propoveda i van crkve, sa koncertne bine.

Desetak godina ih slušam.
Do sada su prodali oko pola miliona albuma.
Bilo je tu i dobrih i odličnih pesama, zvučnih eksperimenata, traganja, lutanja, vraćanja i gubljenja – ali ništa nije zvučalo kao taj prvi snimak iz garaže: jasno, oštro, iskreno, lišeno suvišnih ukrasa.

Konačno, izgleda da su ponovo pronašli svoju dušu - soul, i okupili prateće vokale, gitaristi vratili papučice, pustili Pola da peva kao što je učen da propoveda.

Novi album St. Paul & The Broken Bones objavljen je juče.
Nemam pojma kako zvuči.
Slušam samo ovu pesmu, peti put zaredom.
Jer mali je broj stvari koje tako temeljno mogu obrisati pet loših dana, kao što to čini pet minuta dobre nove muzike.

“Devil’s gone / But I don’t feel like I’m alone
Ain’t no gold / In the rock that we stood on
Maybe I’ll go home / Maybe you take me home
Take me home”

Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Porto Morto: “Gužva” ili o "kognitivnom svrabežu"

Znaš kako to ide.

Nešto te oduševi na prvo slušanje (u ovom slučaju: i gledanje), podigne nivo dopamina, serotinina i endorfina istovremeno; raspameti te toliko da odmah moraš da si priuštiš drugo, treće i peto slušanje, a već iste noći mozak nastavlja da to svira u glavi toliko glasno da te ta melodija budi - ali ti to ne smeta.
Štaviše, radostan si, zato što u glavi još uvek ima mesta za nove pesme.

Za fenomen 'muzike koja svira u glavi' se najčešće koristi reč earworm, ali ima i zabavnijih sinonima.

"Gužva", ipak, izaziva „kognitivni svrab“ (cognitive itch).

Ne znam prikladniji termin za ono što su mi Porto Morto napravili ovom pesmom i spotom.

„Gužva“ je spektakularna pesma, čije dejstvo na glavu, ruke i noge ne pada ni nakon nekoliko desetina puta ponavljanja (testirano u kućnim uslovima, sa i bez slušalica; u drugim enterijerima i eksterijerima, automobilu i avionu).

Spot je podjednako genijalan, nenormalan, zabavan i vredan ponavljanja (za šta možemo koristiti video loop syndrome.)
 
Ipak, nakon mnogih gledanja, ovaj spot raspaljuje i razmišljanje o tome šta je od preduslova neophodno da bi ovakva muzika i ovakve slike cvetali širom celog regiona?
Sve je ovo novo, i moderno - ali istovremeno duboko ukorenjeno u jednom drugom vremenu, predivnom.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Jugoton Bossa nova / Luedji Luna / Dina Jashari

Ako ste predaleko od ostrva o kojima sanjate i na koja se „nikada nećete iskrcati“ kako kaže Blez Sandrar; ako ste zbunjeni gužvama na plažama na kojima ste nekada bili sami; sluđeni bukom u uličicama kojima su nekada odzvanjali samo vaši koraci; ako se sećate vremena kada su odmori bili duži a sunce nežnije prema koži – postoji još svega nekoliko mesta na kojima možete pronaći idealno leto.
Prvo je sećanje, drugo je muzika.
U ovim pesmama nema gužve. Izaberite da li ćete ih i sa koliko ljudi podeliti.
Ako želite da budete goli i sami u ovim pesmama – i to je u redu.

Razni izvođači: “Jugoton Bossa nova / Brazilian Wave in Yugoslavia 1963-1983” (Everland Music, 2025)

Susret sa ovim albumom je poput čišćenja prašine sa muzičke kutije iz vremena koje sada deluje kao fantazmagorija, ali ono što se iz te kutije čuje ne mari za protok vremena.
Kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka svet otkrio bosa novu, Žobima, Žilberta i „Devojku sa Ipaneme“ – mnogi muzičari počeli su da prate taj ritam, te i oni iz Jugoslavije.
Uz snimke Arsena Dedića, Dubrovačkih trubadura, Beti Jurković, Zdenke Vučković, Džimija Stanića i drugih – jedan od sačuvanih bisera je svakako „Za mene je sreća“ Radojke Šverko i Gabi Nova čija obrada „Samba della rossa“ i dalje izaziva osmeh kao i dodatno poštovanje prema našoj nekadašnjoj domovini.
Dragoceno izdanje, savršeno za pauze između gledanja epizoda serijala „Utopija“ Borisa Miljkovića.

Link za preslušavanje >>

Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ (No Label, 2025)

Šezdeset godina nakon što je bosa nova osvojila planetu – svet i Brazil su drugačije mesto, a pod vrelim suncem je sve manje prostora za optimizam. Lueđi Luna – jedna od najzanimljivih muzičarki savremenog Brazila – peva o kraju vremena i kraju sveta, umotana u latino ritmove, moderni džez, fank i pop.
Predivna i strašna „Apocalipse“ (prati je Seu Žorži), duet sa Miltonom Nasimentom („Mara“), dirljiva „Farol da Barra“ i gostovanje Roberta Glaspera („Outono“) čine ovaj album jednim od kandidatom za najbolje izdanje godine, barem u „egzotičnijim“ kategorijama. Ili će to biti onaj drugi („Um Mar Pra Cada Um“) koji je objavila tri nedelje ranije.
Lueđi je čudo.

Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ (samizdat, 2025)

Čekanje na debi album jedne od najvećih mladih nada makedonske muzike je konačno završeno! Već nekoliko godina prisutna na regionalnoj sceni, poznata i kao dobitnica Nagrade „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu 2022. godine („Doma“) – Dina je karijeru i ime gradila idući neobičnim putem, najčešće nastupajući po manjim koncertnim prostorima -  što je stvorilo dirljivu prisnost između nje i publike.
Album „Rastenija bez koren“ (Biljka bez korena) krasi Dinin nežni glas, perfektna zvučna pratnja koja se grana između R&B, pop i jazzy deonica, pevljivi tekstovi koje će region sa lakoćom razumeti i pesme koje zaslužuju mesto na radijskim plejlistama („Gradot“, ­„Moreto me tera da mislam“, „Ne sum tvoj son“ i „Krevka“) u vrelim popodnevima, toplim noćima, i trenucima kada sumnjate da će lepota spasiti svet.
Ne brinite, hoće.
Uz vašu podršku.

Link za preslušavanje >> 

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>