Recite ovom albumu "DA!" (Ane Paška: "Odadenjena")

Ne sećam se kada sam otkrio Ane.
Pamtim osećaj oduševljenja spojem nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, šašavosti ali i ozbiljnosti tema u koje se upušta.
Glava se baš trudila da je smesti u neku od poznatih fioka, ali to nije bilo moguće.

Ono o čemu je pevala i način na koji je oblikovala svoje priče podsetio me na Lidiju Dejvis, autorku genijalnih kratkih priča.
Muzika? Recimo da je poput maestrala koji sa mora donosi brodice neočekivanih oblika i namena.
„Tuka“, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono“, „Vrijeme za ljubav“ (koju je Ane objavila pre nekoliko meseci u znak podrške studentima u Srbiji) – svaka od tih pesama stigla je sa druge tačke na pučini i ima drugačije sidro.

Konačno, Ane Paška je objavila album prvenac – „Odadenjena“.
Ta reč je poput njene muzika i reči – prepunih do sada neviđenih spojeva.

U najavi albuma piše: “Ako “okamenjen” znači – uhvaćen, utisnut u kamen kao trajan materijalni dokaz da je nešto bilo, onda bi “odadenjena” bila – uhvaćena u trenutku unutarnjeg “da” koji se ne briše. Kao što se fosil upisuje u stijenu, tako se odadenjenost upisuje u svijet — kroz izbor da svjesno živiš, voliš, dišeš i stvaraš.”
“Odadenjena” je takav album – koji ti pomaže da živiš, voliš, dišeš, stvaraš, pizdiš, kršiš, saplićeš, ironišeš, zabavljaš, odustaješ, počinješ iznova, i kojem ćete reći “DA!” pre nego što dođete do poslednje pesme.

Pratite kretanje Ane po regionu.
Kada vidite najavu njenog “Salona za uljepšavanje duše” – obavezno ga posetite.

Link za preslušavanje i razvedravanje ove tmurne hladne nedelje: 
https://linktr.ee/lakocaigre

*

Ako je potrebno da te dodatno nagovaram, evo šta je prethodilo ovom albumu:
 

Još više >> 

David Bowie: "Black Star" / 10 godina

U vreme kada se 'Black Star' video pojavio,
niko nije znao.

Sa distance od 10 godina - zanimljivo je čitati prve pokušaje razumevanja tada novog Bouvijevog video spota čiju je premijeru PR služba kanala SKY ponosno najavljivala.

U prvim osvrtima na spot kritičari i tumači tumaraju - od Demijena Hirsta, Pine Bauš, Lavkrafta i Nila Gejmena do Maoizma i Sovjeta, raspravljaju o pokretima iz crtanog filma 'Popaj', feminizmu, 'Zašto je propovednik slep? i 'Zašto devojka ima rep', 'Dejvid bi trebalo da radi sa nekim modernijim rediteljima!'

Neki naziru kraj puta za Majora Toma, ali on je samo jedan od karaktera čiji je let započet četrdeset i pet godina ranije.

Niko još uvek nema ideju da je Dejvid nagovorio smrt da odigra ulogu u njegovom oproštaju i urami na kraju sve ove scene.

'Black Star' objavljen je na današnji dan, 2015.
Desetominutni video je i dalje otvoren za tumačenja.

"His depth of references is a chasm."
(Johan Renk >>, reditelj spota - o Bouviju i idejama koje su razmenjivali.)

Trčanje kroz mrak - ili o novom albumu KOIKOI: „O sreći u snovima“

Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini da do kraja koncerta budem neki drugi ja, izglobljen i srećan.

Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?

Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.

Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste. 

Ne preterujem.

Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom.
Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.

*

Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine nije desio tek tako, niotkuda.

Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.

Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati, tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu.
To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).





U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici.
Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.

Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.

„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“.
Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.

Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti pesma uz koju je moguće zauvek ostati na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.

Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bina i pesmama.

Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.

*

Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje na striming platformama:
Bandcamp / Spotify / Deezer / AppleMusic / YouTube

Rex Ilusivii: “Disillusioned!” (1987) / remastered! (2025)

Prošlo je gotovo četrdeset godina od kako je ovaj vinil – u nešto drugačijem formatu i drugačije dizajniran – prvi put objavljen u tiražu od svega 500 primeraka.

Vremenom je postao jedno od najtraženijih i najskupljih izdanja na regionalnim berzama vinila, a većina nas ga je decenijama slušala sa presnimka sumnjivog kvaliteta, i ne u celosti.

Jer, Suba je snimio više materijala nego što je na vinilu objavljeno.

Zahvaljujući saradnji Fondacija Mitar Subotić Suba koja je radila na digitalizaciji i remasterizaciji snimaka sa originalnih studijskih traka i izdavača GOD Records (@godes.recos) – ovaj album će se pojaviti kao dupli vinil tokom decembra meseca ove
godine.

“Disillusioned!” i nakon trideset i osam godina od objavljivanja predstavlja sonični i konceptualni incident u istoriji regionalne popularne muzike.

Ne zaboravimo - Rex Ilusivii znači „Kralj-koji-izmiče“.

Prvu stranu albuma čine snimci na kojima je Suba sarađivao sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Zoranom Radomirovićem – Švabom i Urošem Šećerovim. I dok su snimci poput „Nabor na postelji“, „Courage“, “Facedance” pronašli svoje nešto mesta na radio-programima okrenutim modernom zvuku (vidi pod: Sloba Konjović), drugu stranu originalnog vinila“Disillusioned!” činila je samo jedna kompozicija u trajanju od dvadeset i pet minuta: „Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija”. Ovaj snimak nastao je iz saradnje sa pijanistkinjom Brankom Parlić koja je odsvirala deset Satijevih tema na moderan način, dok je Suba na te snimke dodavao svoje "elektronske intervencije".

Suba je kasnije pričao: "Na poslednјoj od tih deset kompoziciјa, Satija sam okružio pravoslavnim popom koji je pevao liturgiju, katoličkim gregorijanskim koralima i molitvom muslimanskog hodže. Danas to može da ima neko drugo značenje, političko. Ali, onda, pre deset godina, to okruženje u koje sam stavio Satija imalo je čisto umetničko i filozofsko značenјe. Jer, to je bio deo sveta kojim sam ja onda bio okružen i koji je činio sastavni deo mog života."

Zbog ograničene minutaže vinila – ambijenti na muziku Erika Satija nikada ranije nisu bili objavljeni u celini, i to je razlog zašto se remasterizovano izdanje albuma “Disillusioned!” pojavljuje kao dupli vinil.

Na drugom vinilu ovog izdanja ambijenti će po prvi put biti objavljeni u celosti – u formi u kojoj ih je Suba inicijalno zamislio i snimio.

Mnogo godina kasnije, ovi snimci će u integralnoj verziji postati sastavni deo i naših života i pomoći nam „da pronađemo svoj put i svoju ličnost” kako nam preporučuje Ornela Volta u njenom osvrtu na ovakvo tumačenje Satija.

Ukoliko vam se dogodi da tražeći taj put naiđete na neobičan skup pun neočekivanih i naizgled nespojivih gostiju – ne zaboravite kome je ovaj album posvećen, i kakve skočizvuke će Suba ubrzo nakon „Disillusioned!“ nastaviti da stvara. Jer, to je ključna odlika njegove muzike: svaki put stvoriti nešto potpuno drugačije, sve vreme razbijati iluziju da postoji bilo šta moćnije od muzike, neprekidno izmicati.
To je Rex Ilusivii.

*

Pre-order link >>

GOD Records · GOD 78 - 

Rex Ilusivii - Disillusioned! - 2xLP, excerpts

Bistar, jak i siguran: Milan Mladenović

Ne trošite danas vreme i srce na tabloidne priče o Milanovim poslednjim danima i poslednjim rečima.
U tim tekstovima nećete pronaći reči onih koji su bili uz njega tih dana, već samo naknadno dopisane ili netačno prepričane priče.

A postoji i nešto mnogo važnije.

Oni koji su Milana poznavali i obilazili u to vreme svedoče da do poslednjeg dana nije izgubio ništa od svoje blagosti i ljubavi. Nije bio besan na svet zbog bolesti koja ga je zadesila. Borio se, kao i uvek, verovao u sebe i u to da „nije još kraj.“

Ako ga niste poznavali – ne tragajte u rečima iz objavljenih pesama za „osećanjem kraja“.
Toga nije bilo.

U intervjuima u poslednjoj godini života Milan je uz osmeh pričao o tome kako „imamo još trideset – četrdeset godina, za tebe i mene“. Jedan od prijatelja kaže da je „iznutra isijavao, sve vedrije“.

Uživao je u sviranju instrumenta koji je počinjao da otkriva - trube, i učenju teorije muzike.
Isplivavao je tokom leta 1994. duge deonice na Adi Bojani, pravio planove za novu fazu karijere i pričao o osećaju "nekog novog početka“.

Reč "kraj" nije postojala.

To je bio Milan.
„Bistar, jak i siguran“.

(Zadužbina Milana Mladenovića. Fotografije: Nebojša Babić)

Prešlicavanje za Lice ulice: St.Etienne, David Byrne, Curtis Harding

S vremena na vreme je dobro pretresti listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je, ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.

Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.

St. Etienne: „International“ (2025)

Nakon trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni album („Glad“) će u četiri bita učiniti da plešete kao da je ponovo 1990. godina.

Link za preslušavanje albuma "International" >>

David Byrne: „Who is the Sky“ (2025)

Odakle mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin; nastavio da promoviše portal Reasons to be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao remasterovane snimke Talking Heads, snimao obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud – i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva tragove umora. Nasuprot.

Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do završne „The Truth“ – Dejvid se sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan („I Met The Buddha At A Downtown Party“) ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.

Link za preslušavanje "Who is the Sky" >>

Curtis Harding: „Departures & Arrivals – Adventures of Captain Curt“ (2025)

Da li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“, „If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od onoga u šta verujemo.

Link za preslušavanje albuma >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

"magi:ja" / promocija knjige / Bitef teatar, 23. oktobar

*

“Zagrljaj od knjige.” (Jelisaveta Miletić, Njuz POPkast)

“Kao svojevrstan mauzolej ljubavnika, ali i utjelovljenje ljepote, knjiga posvećena nekadašnjoj klavijaturistici EKV-a briše prostor između teksta i slike, memorije i budućnosti, afirmirajući snagu umjetnosti...” (Andrej Mirčev, Portal Novosti)

"Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode." (Zorica Kojić, Vreme)
*

"Ona je Magi - Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV.
On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf.

Tokom njihove veze i kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima. U tom istom vremenu, ali i nadalje, sve do poznih 90-ih, njih dvoje razmenjuju sijaset pisama i razglednica. Sa Magi su otišla sva Srđanova pisma. Srđan je, kroz razne selidbe, sačuvao i Magine slike i pisma. Iz asocijativnog preplitanja i susretanja Srđanovih fotografija i delova Maginih pisama nastala je knjiga MAGI:JA, svojevrsni mono-dijalog, koji je priredila Katarina Pejović. MAGI:JA je duboko intimno putovanje kroz predele odnosa dvoje posebnih ljudi u prelomnim vremenima, mapiranje kriptične geografije duša čiji je ključ Ljubav.

Promocija knjige MAGI:JA održava se 23. oktobra 2025. u Bitef teatru, s početkom u 20 časova. U razgovoru o knjizi, koji moderira Nebojša Krivokuća, učestvuju Srđan Vejvoda, Katarina Pejović i Svetozar Cvetković, glumac, Magin dugogodišnji prijatelj i saradnik. Nakon razgovora, kompozitorka i pijanistkinja Irena Popović Dragović izvešće nekoliko kompozicija EKV u sopstvenom aranžmanu, kao i novo delo posvećeno Magi."

*

Više o knjizi >>

*

Edit / snimak razgovora u Bitef Teatru:

"Ooo-wee!" / St. Paul & The Broken Bones

Sećam se prvog sudara sa St. Paul & The Broken Bones.
Pre nešto više od deset godina NPR je objavio pesmu >> tada nepoznatog benda,
snimak iz nekog napuštenog lokala Birmingemu, Alabama.
Pevač na početku samo kaže: „Call me!“ -
i onda počinje lom.

Gledao sam snimak više puta zaredom, zablesavljen energijom, plesom i glasom Pola Dženveja.
Ok, Pol ni tada nije bio sitan i imao je dobru rezonantnu kutiju, ali – ipak – odakle je izlazio takav glas?

Onda sam otkrio da je Dženvej od malih nogu do osamnaeste godine pripreman da bude - propovednik.
Pevao je i slušao isključivo gospel.
U osamnaestoj je počeo da sluša i soul.
Onda je otkrio Toma Vejtsa i Nika Kejva.
I shvatio da može da propoveda i van crkve, sa koncertne bine.

Desetak godina ih slušam.
Do sada su prodali oko pola miliona albuma.
Bilo je tu i dobrih i odličnih pesama, zvučnih eksperimenata, traganja, lutanja, vraćanja i gubljenja – ali ništa nije zvučalo kao taj prvi snimak iz garaže: jasno, oštro, iskreno, lišeno suvišnih ukrasa.

Konačno, izgleda da su ponovo pronašli svoju dušu - soul, i okupili prateće vokale, gitaristi vratili papučice, pustili Pola da peva kao što je učen da propoveda.

Novi album St. Paul & The Broken Bones objavljen je juče.
Nemam pojma kako zvuči.
Slušam samo ovu pesmu, peti put zaredom.
Jer mali je broj stvari koje tako temeljno mogu obrisati pet loših dana, kao što to čini pet minuta dobre nove muzike.

“Devil’s gone / But I don’t feel like I’m alone
Ain’t no gold / In the rock that we stood on
Maybe I’ll go home / Maybe you take me home
Take me home”

Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Porto Morto: “Gužva” ili o "kognitivnom svrabežu"

Znaš kako to ide.

Nešto te oduševi na prvo slušanje (u ovom slučaju: i gledanje), podigne nivo dopamina, serotinina i endorfina istovremeno; raspameti te toliko da odmah moraš da si priuštiš drugo, treće i peto slušanje, a već iste noći mozak nastavlja da to svira u glavi toliko glasno da te ta melodija budi - ali ti to ne smeta.
Štaviše, radostan si, zato što u glavi još uvek ima mesta za nove pesme.

Za fenomen 'muzike koja svira u glavi' se najčešće koristi reč earworm, ali ima i zabavnijih sinonima.

"Gužva", ipak, izaziva „kognitivni svrab“ (cognitive itch).

Ne znam prikladniji termin za ono što su mi Porto Morto napravili ovom pesmom i spotom.

„Gužva“ je spektakularna pesma, čije dejstvo na glavu, ruke i noge ne pada ni nakon nekoliko desetina puta ponavljanja (testirano u kućnim uslovima, sa i bez slušalica; u drugim enterijerima i eksterijerima, automobilu i avionu).

Spot je podjednako genijalan, nenormalan, zabavan i vredan ponavljanja (za šta možemo koristiti video loop syndrome.)
 
Ipak, nakon mnogih gledanja, ovaj spot raspaljuje i razmišljanje o tome šta je od preduslova neophodno da bi ovakva muzika i ovakve slike cvetali širom celog regiona?
Sve je ovo novo, i moderno - ali istovremeno duboko ukorenjeno u jednom drugom vremenu, predivnom.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Jugoton Bossa nova / Luedji Luna / Dina Jashari

Ako ste predaleko od ostrva o kojima sanjate i na koja se „nikada nećete iskrcati“ kako kaže Blez Sandrar; ako ste zbunjeni gužvama na plažama na kojima ste nekada bili sami; sluđeni bukom u uličicama kojima su nekada odzvanjali samo vaši koraci; ako se sećate vremena kada su odmori bili duži a sunce nežnije prema koži – postoji još svega nekoliko mesta na kojima možete pronaći idealno leto.
Prvo je sećanje, drugo je muzika.
U ovim pesmama nema gužve. Izaberite da li ćete ih i sa koliko ljudi podeliti.
Ako želite da budete goli i sami u ovim pesmama – i to je u redu.

Razni izvođači: “Jugoton Bossa nova / Brazilian Wave in Yugoslavia 1963-1983” (Everland Music, 2025)

Susret sa ovim albumom je poput čišćenja prašine sa muzičke kutije iz vremena koje sada deluje kao fantazmagorija, ali ono što se iz te kutije čuje ne mari za protok vremena.
Kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka svet otkrio bosa novu, Žobima, Žilberta i „Devojku sa Ipaneme“ – mnogi muzičari počeli su da prate taj ritam, te i oni iz Jugoslavije.
Uz snimke Arsena Dedića, Dubrovačkih trubadura, Beti Jurković, Zdenke Vučković, Džimija Stanića i drugih – jedan od sačuvanih bisera je svakako „Za mene je sreća“ Radojke Šverko i Gabi Nova čija obrada „Samba della rossa“ i dalje izaziva osmeh kao i dodatno poštovanje prema našoj nekadašnjoj domovini.
Dragoceno izdanje, savršeno za pauze između gledanja epizoda serijala „Utopija“ Borisa Miljkovića.

Link za preslušavanje >>

Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ (No Label, 2025)

Šezdeset godina nakon što je bosa nova osvojila planetu – svet i Brazil su drugačije mesto, a pod vrelim suncem je sve manje prostora za optimizam. Lueđi Luna – jedna od najzanimljivih muzičarki savremenog Brazila – peva o kraju vremena i kraju sveta, umotana u latino ritmove, moderni džez, fank i pop.
Predivna i strašna „Apocalipse“ (prati je Seu Žorži), duet sa Miltonom Nasimentom („Mara“), dirljiva „Farol da Barra“ i gostovanje Roberta Glaspera („Outono“) čine ovaj album jednim od kandidatom za najbolje izdanje godine, barem u „egzotičnijim“ kategorijama. Ili će to biti onaj drugi („Um Mar Pra Cada Um“) koji je objavila tri nedelje ranije.
Lueđi je čudo.

Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ (samizdat, 2025)

Čekanje na debi album jedne od najvećih mladih nada makedonske muzike je konačno završeno! Već nekoliko godina prisutna na regionalnoj sceni, poznata i kao dobitnica Nagrade „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu 2022. godine („Doma“) – Dina je karijeru i ime gradila idući neobičnim putem, najčešće nastupajući po manjim koncertnim prostorima -  što je stvorilo dirljivu prisnost između nje i publike.
Album „Rastenija bez koren“ (Biljka bez korena) krasi Dinin nežni glas, perfektna zvučna pratnja koja se grana između R&B, pop i jazzy deonica, pevljivi tekstovi koje će region sa lakoćom razumeti i pesme koje zaslužuju mesto na radijskim plejlistama („Gradot“, ­„Moreto me tera da mislam“, „Ne sum tvoj son“ i „Krevka“) u vrelim popodnevima, toplim noćima, i trenucima kada sumnjate da će lepota spasiti svet.
Ne brinite, hoće.
Uz vašu podršku.

Link za preslušavanje >> 

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

"Letnjikovac" ili provera stanja duha muzikom

Ovaj test ili proveru stanja duha je neophodno uraditi svakog leta.

Ko si, gde si, zašto nisi, želiš li i kako ćeš – najbolje će ti reći pesme koje ćeš prikačiti na sopstvene uši i srce, poput voltmetra kojim testiraš uređaje za koje sumnjaš da ne rade dobro.
Ti si sada taj uređaj u čiji rad sumnjaš.

Da bi rezultati testa bili pouzdani, poželjno je raditi ga pred kraj boravka na obali.
Prvih dana odmora glava i srce su uprljani gradskom prašinom i anksioznošću, a uši su najviše željne pesama zrikavaca, zato ih pusti da uživaju.
Dopusti moru da te prepozna, očisti štroku sa tebe i vrati na fabrička podešavanja.

Doba dana u kojem se test radi nije suštinski važno, ali – jutra bi trebalo trošiti na plivanje a sumrak valja izbeći jer poslednji zraci sunca svakoj pesmi dodaju kičastu patinu blage sete.
Najmanje dva pesnika (Valeri i Hristić) preporučuju – podne, jer tada su senke najkraće i ’sve postaje Jedno’. U ovom slučaju jedno bi trebalo da postanete ti, pogled na more, sunce u zenitu, srce u nadiru, muzika u slušalicama i pesma zrikavaca koja se probija kroz tonove.

(Muzika ne bi trebalo da bude preglasna. Ostavi prostor za te zrikavce, da te podsete gde si.)

Prihvati test kao ponovno čitanje knjige koju već dobro znaš, ali si je ponovo stavio u putnu torbu i čitaš je iznova sa zadovoljstvom; znaš da će ovoga puta neki drugi pasus postati značajniji nego prošli put, da će te neka reč poseći prvi put kao da je tek napisana i ivice su joj još uvek oštre, uhvatiće te nespremnog, prihvati da tvoja koža nikada neće postati dovoljno neprobojna čak ni pod oklopom sunca, soli i kreme za sunčanje.

Lista pesama koje učestvuju u testu je promenjiva i možeš je prekrajati na licu mesta, prekidati ih, preskakati ili brisati. To je prirodan proces: neke su se ipak izlizale od prošlog leta, neke su ti bile drage iz pogrešnih razloga, neke si mislio da razumeš, neke više ne pokreću ništa u tebi zato što osoba koja ih je volela – više nisi ti.

Izbor pesama je, dakle, nemoguće završiti, i to je paradoks sličan onom sa Zenonovom.
Uvek ima nešto novo a uvek se nešto i vraća; zbog nekih si već počeo da ovladavaš osnovama jezika koji ne znaš zato što ti je uzbudljivije da ih razumeš bez posrednika ili prevodioca; neke od tih pesama odavno znaš u šum ili uzdah ali te nešto tera da ih pustiš kroz sebe ponovo i očitaš stanje.

(Važno: pesme uopšte ne moraju biti „letnje“.)

Ovog leta mi je, posle mnogo godina, svašta rekla ova stara Stingova pesma.

Nije mi bila u planu, jednostavno sam poželeo sa čujem ponovo.

Kada sam je prvi put slušao na obali mora bio sam dvadesetak godina mlađi od osobe koja je napisala. Sada sam dvadeset godina stariji od njega.

Prirodno, sada je razumem drugačije.

Ipak, nisam siguran da li razumem sve što mi govori. 
I dalje.



U nedostatku tehničkih mogućnosti da od ove priče trenutno napravim miks, sledi lista ostalih pesama sa ovogodišnjeg testiranja po abecednom redu, za pun sat samopreispitivanja.

„Alive and Kicking“ – Simple Minds (Live at Isle of Wight Festival, 2024)
„Ciranda Pra Janaína“ – Thome (cover)
„Damage“ – David Sylvian & Robert Fripp (uživo)
„Forbidden colors“ – Ryuichi Sakamoto (uživo, Dejvidov vokal ide sa trake)
„His Box“ – Dali’s Car
„If this World was Made For Me“ – The Chills (demo, objavljen 2024)
„Is Your Love Strong Enough“ – Bryan Ferry
„It’s all True“ – Tracey Thorn
„Muito Romantico“ – Caetano Veloso (studijska i unplugged verzija)
„Midnight Summer Dream“ – The Stranglers
„Pais Nublado“ – Helado Negro
„Regresso“ – Cesaria Evora
„Strangers When We Meet“ – David Bowie
„Tantos Desejos“ / „Felicidad“ – Suba

„Treblebass" - Svadbas

„Wrapped Around Your Finger“ – The Police (alternative version, 2024)

Caetano Veloso - „Muito Romantico", ili kako sam pronašao još jednu najlepšu pesmu na svetu

Foto: Dany GIGNOUX

Od početka novembra ponovo primenjujem lekciju davno naučenu od jednog Kortasarovog junaka, onog koji je u gornjem levom džepu nosio knjižicu koja će zaustaviti metak namenjen njegovom srcu.

(Gornji levi džep ne mora biti stvaran, knjige se mogu nositi i u glavi. U skladu sa trenutkom Kortasarov junak se nije koristio pesmama ili scenama iz filmova. Ja mogu.)

Vremenom sam naučio da korica knjige ne mora biti tvrda, a pesma ne mora biti durska ili poletna. Nasuprot: što je više u sazvučju sa onim što jeste oko mene, metak ima manje šanse da rikošetira.

Zato sam najpre pokušao sa ranije potvrđenim, mučnim, ali efikasnim rečima Galeana, Kiša, Štajnera, Alehandra Sambre, Kortasarovim kratkim pričama. Fokus na Južnu Ameriku, mislio sam, oni razumeju diktaturu koju mi sada živimo.
Ali, to nije bilo dovoljno.

Onda se pojavio „Ainda Estou Aqui“, dobitnik Oskara za najbolji strani film iz Brazila o progonima i užasima života u diktaturi sedamdesetih - mučan, strašan i prepun muzike koja je ritmom i melodijama sugerisala sunce i radost, ali su tekstovi tih pesama bili teskobni.

(„Samba / Agoniza mas não morre / Alguém sempre te socorre / Antes do suspiro derradeiro...“).

Ne znam jezik, ali postoje načini da ga razumem.

Klik na klik, uz vodiča koji zna više od mene, razume jezik i muku - i mapa zvučnog pejsaža, donedavno verovatno slična onoj koju je u levom džepu uniforme imao Pedro Alvares Kabral nakon prvog boravka u tek ’otkrivenom’ Brazilu 1500. godine - postala je potpuno drugačija.
Algoritam se potpuno sludeo.

Klik na klik, i eto me u zagrljaju jedne od najlepših pesama ikada napisanih.
Ne preterujem. Pomalo sam čak i ljut na nju što me nije pronašla ranije. Svega je četiri godina mlađa od mene i sada smo u životnom dobu kada su takve razlike u godinama nebitne - ali joj opraštam, sluđen njenom lepotom, tekstom i melodijom.

Kaetano Velozo – muzičar, pevač, pisac i politički aktivista je napisao „Muito Romantico“ za drugog pevača, Roberta Karlosa, kojeg su u vreme diktature povremeno prozivali da izbegava da peva o mukama trenutka u kojem živi. U Karlosovoj verziji ova pesma odista ostaje „veoma romantična“, a njeni ključni stihovi kao da ostaju utopljeni u preslatkom koktelu

(„Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior
Com todo o mundo podendo brilhar num cântico
Canto somente o que não pode mais se calar
Noutras palavras sou muito romântico”).

Roberto ima takav glas, takav je i aranžman.

Ali, možda je baš zbog takvog sladunjavog aranžmana Kaetano godinu dana kasnije odlučio da je i sam snimi, u pratnji hora, i učinio da ova pesma postaje još nešto: protest čoveka koji je bio prognan iz domovine na tri godine zbog onoga što misli, ali iz kojeg nisu uspeli da prognaju ljubav prema zemlji u kojoj je rođen.
Velozo se vratio u pakao, kao i jedna od junakinja filma „Ainda Estou Aqui“.

Od svih izvedbi koje su zabeležene, nemoguće je voleti samo jednu Kaetanovu verziju. Monogamija je u ovom slučaju nemoguća.
Ona prva, studijska, u kojoj peva u pratnji hora zvuči poput himne grandioznog kraja, ili novog početka.



Na jednom koncertnom snimku je izvodi u pratnji bubnjeva i udaraljki, i ona postaje pesma oslobođenja.
Postoji još jedna, na kojoj su na bini samo Velozo, gitara i njegovih osamdeset godina.
Neke stihove peva kroz blagi osmeh, gotovo dečački, koji otkriva čoveka ponosnog na to što nije odustao kada je bilo najteže. I nije ostao bez ljubavi.



Tu prvu, ’horsku’ verziju i ovu poslednju ’akustičnu’ nosim sa sobom svakog dana.
Traje svega dva i po minuta, a dani su toliko intenzivni da je neophodno slušati je više puta dnevno.
Prebacujem te verzije pesme svakog jutra iz jednog džepa košulje u drugi, uveren da mogu da zaustave svaki metak koji cilja moje srce.
Neka je to i iluzija. Lekovita je, i drži me na nogama.
Ako metak ipak uspe da prođe,
ova pesma je dobra za kraj.

“Noutras palavras sou muito romântico”

*

Tekst i prevod na engleski:

Muito Romântico

Não tenho nada com isso nem vem falar
I have nothing to do with it, don't come talk to me

Eu não consigo entender sua lógica
I can't understand your logic

Minha palavra cantada pode espantar
My sung word may scare

E a seus ouvidos parecer exótica
And to your ears seem exotic

Mas acontece que eu não posso me deixar
But it happens that I can't let myself

Levar por um papo que já não deu, não deu
Be carried away by a conversation that didn't work, didn't work

Acho que nada restou pra guardar ou lembrar
I think nothing is left to keep or remember

Do muito ou pouco que houve entre você e eu
Of the much or little that happened between you and me

Nenhuma força virá me fazer calar
No force will make me shut up

Faço no tempo soar minha sílaba
I make my syllable sound in time

Canto somente o que pede pra se cantar
I sing only what needs to be sung

Sou o que soa eu não douro pílula
I am what sounds, I don't sugarcoat

Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior
All I want is a perfect major chord

Com todo o mundo podendo brilhar num cântico
With the whole world being able to shine in a chant

Canto somente o que não pode mais se calar
I sing only what can no longer be silenced

Noutras palavras sou muito romântico
In other words, I am very romantic

Prešlicavanje za Lice ulice :: Ana Ćurčin & The Changes, Suzanne Vega, Živa voda (jun 2025)

Tri nova albuma koji će se poigravati tvojim srcem, ušima i raspaljivati ti maštu, bez obzira na to da li ih slušaš krajem proleća ili ćeš ih poneti sa sobom u leto koje dolazi i dane koji ponovo postaju – sve kraći.

I ovaj uvod je kratak zato što želim da im se prepustiš što pre.

Ana Ćurčin & The Changes: „Sabiranje” (Popdepresija, 2025)

Nije lako sabrati se nakon slušanja ovih pesama. Iako nam je deo njih poznat od ranije – ovako složene one podsećaju koliko je važno neprekidno samo-preispitivanje strahova, briga, ljubavi, rastanaka i teških pitanja; da je taj proces često iscrpljujući, ali i blagotvoran – zato što nam pomaže da priznamo sebi šta nas gura (ili vuče) dalje, i čemu se uopšte vredi nadati.
Ukoliko nisam uspeo da te nagovorim da preslušaš „Sabiranje” ovakvom introspekcijom – pokušaću podsećanjem da je „Tu“ jedna od najlepših otpevanih pesama na našem jeziku u poslednjih nekoliko godina, ali i da naredna „Kao slučajno“ nije ništa slabija; da bi „Brinem“ trebalo da ima važno mesto na jutarnjoj i noćnoj plejlisti svakoga kome je stalo do sopstvenog srca, te da bi u nekim drugačijim okolnostima Ana & The Changes odavno punili mnogo veće koncerte prostore nego što sada čine.
To bi nakon ovakvog albuma moralo da počne da se događa.

Suzanne Vega - Flying with Angels (Cooking Vinyl, 2025)

Svet se mnogo puta promenio od kako se Suzan predstavila svetu albumom „Solitude Standing”, osvajala top liste remiksima „Tom’s Diner”, a srca pesmom „Luka“ i zadobila titulu “majke em-pe-trija” (mp3). Sasvim je izvesno – za ovih četrdeset godina se i ona promenila. Na sreću, neke stvari su ostale iste.
Njen grleni glas i dalje brzo pronalazi put od uha do srca. Suzan je sve umešnija u oblikovanju savršenih setno-slatkih komada (poslušaj “Alley”), i dalje pretače svet oko sebe u izuzetne, žive slike („Speaker’s Corner”, „Rats”), te i dalje oblikuje predivne omaže uzorima („Chambermaid” je direktna posveta Dilanovoj „I Want You”.) Sve ovo ne znači da će ovaj album biti visoko na zvaničnim listama najboljih u 2025. godini, ali njoj to odavno nije ni važno. Ne bi trebalo da bude važno ni nama. Najvažnije je što imamo trideset i osam minuta nove muzike sa kojom je divno komunicirati.

Živa voda ft. Darko Rundek – Angel’s Breath de/re/konstrukt (Menart, 2025)

Priča o Angel’s Breath – zajedničkom višegodišnjem projektu Mitra Subotića Sube i Milana Mladenovića, a koji je ovekovečen ovim albumom objavljenim u decembru 1994. prepričava se i dalje, nedovoljno glasno i najčešće završava rečenicom „ko zna šta su još mogli da stvore, da su imali vremena“.
Sticajem okolnosti, iako se za to pripremao, Milan ove pesme nikada nije svirao uživo.
Zato ova live izvedba skupine već poznatih muzičara pod imenom Živa voda dodatno raspaljuje maštarije. Okupljeni oko ideje da pred publikom de/re/konstruišu muziku koju su Suba, Milan i njihovi prijatelji i saradnici iz Brazila snimili u Sao Paulu – članovi Žive vode hrabro su se upustili u drugačije čitanje pesama “Praia do Ventu Eternu”, “Metak”, “Ogledalo”, “Čaura”, “Courage” i “Aplauzi”, potvrdili superiorost originala kao i staru Subinu mantru da muzika mora da bude živa, da se neprekidno kreće, dekonstruiše i vodi ka nečem novom.
Ovaj album je dokaz da muzika, kao i voda, uvek pronađe put.

Noćurak za početak leta :: Baila Conmigo :: Summer Mixtape #14

Uputstvo za upotrebu miksa na obali mora:

Hodati po pesku bosih nogu, sve do tačke na obali koja je dovoljno blizu talasima.
Izabrati mesto dovoljno udaljeno od svih.
Zauzeti nekoliko kvadratnih metara na onom delu peska gde talasi brišu tragove stopala.

Sačekati prvi talas i pustiti muziku.

Igrati po želji.
Svlačiti sa sebe užase jednostavno poput košulje ili majice, preko glave.
Po želji skrivati ili otkrivati suze radosnice. I one druge.
Radi potpunog užitka (i više smeha) ne ponavljati korake, ili sačekati da talas obriše prethodni trag.

Uputstvo za upotrebu u drugim prostorima:

Uključiti maštu, i ventilator. 
Pustiti muziku da zapljuskuje stopala.
Igrati.
Ništa ne skrivati.

U oba slučaja - najviši stepen sreće postiže se igranjem u paru. 
Ako niste zajedno, muzika će učiniti da budete.

*

Za ponovni susret prvog dana leta i Svetskog dana muzike: Natalia Lafourcade, Rogê, Flora Purim, Radojka Šverko i Gabi Novak, Arsen Dedić, Jarvis Cocker & Lætitia Sadier, Nat King Cole, Caterina Valente, Louis Prima, Etta James, Nina Simone, Stella, Mayra Andrade, Luedji Luna, Xênia França, Lucibela, Cesaria Evora, Carmen Souza, João Selva, Cimafunk, Ca7riel X Paco Amoroso, Natiruts, Chakachas, Adrian Quesada & Hermanos Gutiérrez, Arooj Aftab & Khruangbin, Eddie Chacon, Galliano, The Style Council, Reper iz Sobe, Erlend Øye, Serge Gainsbourg, Helado Negro, Sara Renar, Pocket palma, Bryan Ferry,
i šta već talasi donesu.

[Dolazeći događaji kojima se radujem]

1. Leto kao takvo.
2. Ponovni susreti sa dragim osobama.
3. Osnivanje Ministarstva za lustraciju i revanšizam.
4. Čitanje "Rečnika čudnovatih tuga" Džona Keniga u prevodu Stefana Janjića (Imprimatur)
5. Novi album KOIKOI.

Šta će doneti leto je nepoznato. U tome i jeste draž.

Ponovni susreti bi trebalo da budu lepi i oslobađajući.

Ministarstvo za lustraciju i revanšizam trenutno deluje kao fatamorgana - ali znamo da izgubljeni u pustinji uz mapu i malo sreće uspevaju da pronađu oazu.

"Rečnik čudnovatih tuga" će, verujem, ispuniti očekivanja.

Od svega navedenog - jedino za novi album KOIKOI imam dokaze da je savršen.

Nedavni koncert u Karmakomi - na kojem smo prvi put videli ovaj spot i na kojem su svirali nove pesme - otvorio mi je samo jednu dilemu: Koju pesmu najviše volim?

Evo prvog singla.

Čudo,
videćeš.

Prešlicavanje za LICEULICE, maj 2025 (Joshua Idehem, Valerie June, Gang of Four)

Na udarac zla neki podižu ruke u odbrambeni položaj. I to je normalno. Drugi, iznenađeni ružnoćom lica tog zla instiktivno ustuknu korak natrag, tragajući za zaklonom. I to je u redu. Ima i onih koje zahvati očajanje i osećaj da je borba uzaludna. I to je prirodno.

Na sreću, ima i onih koji znaju da uzvrate udarac, ne usporavaju korak, bodu ga bubnjarskim palicama, udaraju basom u stomak, smeju se zlu u lice i tako ohrabruju druge da čine isto ili se priključe u horskom pevanju koje će zlo oterati gde mu je mesto.
Jer, muzika je moćno oružje.

Joshua Idehem: „Mum does the washing“ (self-released, 2024)

Džošua je, kao i svaki propovednik, izabrao sporiji put do opšte poznatosti. Nakon gostovanja na albumima prkosnih družina Sons of Kemet i The Comet is Coming konačno je objavio mini-album na kojem niže priče uz odlične elektronske matrice, ili u pratnji gospel-hora.
Naslovna pesma objašnjava čitav spektar različitih društvenih sistema i ideologija kroz jednu sliku, ali na koncizan i duhovit način („Capitalism: your mum does the washing. You pay her a dollar. You get her to do your mates washing. Your mate pays you 50 dollars. Communism: your mum does the washing. You do the washing. Every night you salute a photo of your dad...”) „Tactics for Survival“ pruža ohrabrenje, zagrljaj i održava ranjene na nogama, dok je Džošuina verzija „Once In A Lifetime“ benda Talking Heads poput nedeljne mise u društvu propovednika koji se ne boji kanona i dogmi.
Za svega šesnaest minuta trajanja ovog mini-albuma bićete preobraćeni, i oslobođeni straha od poraza.

Valerie June: „Owls Omens and Oracles“ (Concord Records, 2025)

Otkako se pojavila na sceni pre petnaestak godina – Valeri uporno štrči: pesmama, glasom, načinom pevanja, pojavom i spremnošću na eksperiment. I njen novi album je takav – nabijen pesmama i zvucima koji prkose skepsi i slave život. Od uvodne, zarazne „Joy, joy“ preko „Inside me“ i „Changed“ – Valeri ne odustaje od zaceljivanja ožiljaka koje nam svakodnevnica nanosi radošću i nežnošću, poput vile sa dredovima.
Ključna strofa albuma: „Tell me, my brother, how love goes around / Neighbor to neighbor, we create a town / City to country, a nation is formed / Person to person, a kindness is born”

Gang of Four: „Entertainment!“ (Warner, 1979)

Ako nežnost Valeri ili dovitljivost Džošue ne dopunjavaju baterije na adekvatan način, uvek imamo klasike koji pumpaju tenziju gnevom, povicima i reskim gitarama.
Objavljen pre više od četrdeset i pet godina – „Entertainment!“ je, na žalost, i dalje veoma aktuelan i podjednako radikalan („Kako da pijem čaj / s toliko krvlju što teče iz televizora / U četvrt do šest dok pratim vesti...“) i predstavlja idealan soundtrack za dane kada vas napuste poslednji atomi pacifizma a kao jedini rešenje vidite radikalni revanšizam. I to je u redu.
Pesme poput „5:45“, „Outside the Trains Don’t Run on Time“, „Not Great Men“, „Damaged Goods“, „Natural’s Not In It“ ujedno i podsećaju zašto mnogi bendovi i danas Gang of Four pominju kao večnu inspiraciju i uzor.

„Guerilla war struggle is a new entertainment“.

Više o novom broju magazina LICEULICE > 

Rođendanski Noćurak :: Let's Make Love and Listen to Death From Above :: Mixtape

Rođendan ove radio–stranice je već 10 godina pokretni praznik, i obeležava se između 2. maja do 10. juna – u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja redakcije, raspoloživog vremena, vremenske prognoze, i – najviše – od raspoloženja države Srbije prema njenim građanima, broju aktuelnih nepravdi, neispunjavanja zahteva, i sličnim stvarima koje čine da ti jubilej malo presedne.

Ali – oni to i žele. Da prestanemo da se okupljamo, smejemo, borimo, nadamo, pričamo o budućem volontiranju u Ministarstvu Revanšizma.

Zamisli da ovo slušamo negde zajedno.
Na vratima piše: Privatna zabava.

Uđi!
Neki su već stigli!
I DJ jedva čeka da počne.

"Light all your candles for me now / 'cos all your birthdays came at once..."

Talking Heads, Fontaines D.C, Björk, Darkwood Dub, Auf Wiedersehen, LCD Soundsystem, BaianaSystem, Neuky? & Darko Rundek, Elvis Costello, The Stranglers, The Lightning Seeds, New Order, Pet Shop Boys, Depeche Mode, James, Eva Braun, Bohemija, Pulp, Saint Etienne, Idem
Haustor, JeboTon Ansambl, KOIKOI, Šajzerbiterlemon, Oxajo, David Bowie, JD McPherson, Experimental Pop Band, Jens Lekman, Ca7riel X Paco Amoroso, Joshua Idehen.

Play! 
👇

Nedeljno jutro i "Jugoton Bossa nova - Brazilian wave in Yugoslavia 1963-1983"

U paralelnoj stvarnosti ovo prohladno nedeljno majsko jutro puno je lenjosti i bezopasne nostalgije, leto je blizu, budućnost saglediva i izdašna, pa lutamo prstima po karti i biramo obale i otoke na koje bismo mogli da se iskrcamo, a ovaj niz snimaka je savršen za to.

Ali „... jednog davnog dana nešto se je zbilo“ – podseća Arsen na jednom od ovih snimaka; Arsen naravno peva o letnjoj ljubavi, a ja razmišljam kako je sve otišlo u tri materine; kakvo, bre, lenstvovanje; kakva nedelja, ljudi su u zatvorima; nostalgija za budućnošću koja se nije dogodila istovremeno izaziva bes, ali i potrebu za dodatnim ćebetom i ponovnim gledanjem brazilskog „Ainda Estou Aqu” >>, filma koji podseća na užase života u diktaturi, i da je važno boriti se za pravdu do poslednjeg atoma snage, ako želimo da neka buduća nedeljna jutra provedemo u miru sa sobom.

Umesto da se nakon slučajnog otkrića ovog blaga od albuma smejuljim dok slušam šašavi duet Gabi Novak i Radojke Šverko i maštam o pesku Kopakabane, ja se bavim fizionomijom diktatura, kakav emotivni cunami.

Album sa snimcima iz bolje prošlosti je dostupan za preslušavanje: