Muzička kutija / EKV boks set

Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.

Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.

*

Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.

Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.

Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.

Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak.
Trebalo bi da skačem od sreće.
Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona.
Trebalo bi da zagrlim Maju.

Ništa od toga ne radim.
Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.

Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.



Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.

Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.

Sve je tu.

Reci nešto naglas, Nebojša!
Ne znam šta.
Reči će me stići nešto kasnije.

*

Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.

Taj trenutak je katarzičan.

Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče.
Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem.
Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.

Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija.
Ovo je suprotan proces.

Konačno,
čujem
sve.

Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu.
Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima.
Masimov udah nakon „Torture never stops“.
Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“.
Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine.
Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil.
Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.

Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?

Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put.
Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.

Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.

Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.

Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja.
Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.

Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.

Ok, biće i Monografija o Milanu.

Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.

- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!

Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“

Videćete uskoro.

Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.

Spuštam kutiju na sto.
U stanu je tiho.

Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi,
ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, 
i to mi izmami osmeh.

Skačem od sreće, 

kao dete.

*

Zvanično:

EKV vinil boks koji čine - 
8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka +
2xCD sa 27 retkih snimaka +
Buklet o bendu na 76 strana 
dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine.
Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".

Za više informacija o naručivanju, dostavi i ceni posetite:
za Srbiju: bit.ly/3Xy69XW
za inostranstvo: https://bit.ly/EKVboxset

Više informacija o izdanju dostupno je na stranici Zadužbine Milana Mladenovića >>

Zašto nema novog "Premotavanja"

Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.

I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.

Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.

Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.

Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.

Siguran sam da razumeš.
I hvala ti.

"MOĆ VEŠTICA / KUP MAARE by Nebojša Krivokuća" ili 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta

Fridum mi je dao u zadatak da izaberem 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta, da bi iz njih posle globalnog reseta procvetala nova pop kultura - a sve u okviru serijala emisija posvećenih Marku Nikoliću, nekada čestom i dragom gostu-komentatoru i na ovom blogu.

Na spisku su: Šarlo Akrobata, Adriano Ćelentano, Talking Heads, Joy Division, XTC, La Strada, The Chills, Prefab Sprout, Depeche Mode, R.E.M, Angel's Breath, Suba, Underworld, Svadbas, Ben Folds & Nick Hornby, David Bowie, Peter Gabriel, James, The Cure i The Beatles.

Neke pesme su i mene iznenadile, iako sam ih ja birao ;)

*

Fridum najavljuje:

Kurator ovog izdanja KUPA MAARE je Nebojša Krivokuća, jedan fin, gospodin čovek.

Neko ko je muzički mega entuzijasta, ko je počeo svoj popkulturni aktivizam kao pasionirani slušalac radija, a nastavio ga kao autor na radijima Pingvin i Index.

Neko čije popkulturne avanture čitate na blogu Prešlicavanje, a u audio formatu slušate na Radio Prešlicavanju putem Mixclouda.

Neko ko piše za Lice Ulice.

Neko ko je, poput srpskog Nicka Hornby-ja, već objavio knjigu, o pop pesmama. “39”. Za Booku.

Neko ko (za ovu godinu!) sprema knjigu o Milanu Mladenoviću koja će možda učiniti da imate utisak da ste i vi odrasli sa njim, jer ga sada toliko dobro poznajete.

Neko ko planira i knjigu o Subi.

Neko ko rinta kao kreativni direktor da bi mogao da bude još kreativniji van posla.

Neko.

Što se maareta tiče, on herojski odoleva zubu vremena na istim mestima: Popboks, Nas dvoje, politiks tejps, SLOVO Pres i Mislite Mojom Glavom. Visit, search & destroy."

Za Lice ulice, februar 2025: Esperanza Spalding & Milton Nascimento, Nemeček, The Cure

„Neki zvuci basa mogu da se osete samo telom zato što ih uho ne registruje“ – podseća muzički producent Rik Rubin u konačno prevedenoj knjizi „Kreativni čin: način postojanja“. „Primetićete razliku ako muziku slušate preko slušalica ili preko zvučnika. Slušalice stvaraju iluziju, obmanjuju vaša čula da čujete sve što muzika sadrži... Mnogi od nas žive kao da život slušaju kroz slušalice. Umanjujemo puni registar. Čujemo informacije, ali ne detektujemo tananije vibracije koje se osećaju telom.”
Rik je tip kojem, kada su u pitanju muzika i zvuk, valja verovati – a ova tri albuma nalaze se na nekim listama najboljih izdanja 2024. i trebalo bi ih preslušavati „celim telom”.
Zapravo – verovatno je jedini razlog što ovi albumi nisu na svim mogućim listama taj što nisu preslušavani na pravi način.

Ovaj tekst vas, dakle, nagovara da provedete najmanje tri sata u snažnom zagrljaju sa novom muzikom. I imate šansu da vas ta muzika nikada ne pusti.

Esperanza Spalding & Milton Nascimento: „Milton + Esperanza“ (Concord Records, 2024)

Ovaj album je poput pinjate koja se rasprskava od sudara muzika koje izbijajaju iz Esperance (džez-basistkinja, kompozitorka i pevačica, 5 „Gremi“ nagrada za 40 godina života) i Miltona (pevač, legenda, takođe „5 Gremi“ nagrada, 81 godina). U tom čudesnom sudaru džeza, brazilske muzike i popa se granice između žanrova lako tope tako da nećete ni primetiti da ste se našli u zagrljaju obrade jedne pesme Majkla Džeksona, dok „A Day in the Life“ The Beatles zvuči kao da je napisana samo da bi se njih dvoje poigrali. Od poznatih pikanterija vezanih za ovaj album najzabavnija je verovatno ona koja kaže da je Pol Sajmon (83) – jedan od gostiju – proveo nekoliko nedelja učeći portugalski da bi mogao da otpeva jednu od pesama sa Miltonom u duetu. Toliko mu je bilo stalo da snima sa njima.

Nemeček – Prokletije II (Lack of Records, 2024)

Svedoci nedavnog koncerta Nemečeka u zagrebačkoj dvorani „Pauk” tvrde da je za totalni ugođaj u furioznom zvuku ovog trija potreban specijalni sound-system, a da li je tako ćemo imati prilike uskoro da se uverimo i u Beogradu. Opet, drugi deo trilogije „Prokletije” verovatno zvuči impresivno i kada se sluša na tranzistoru.
Prošlogodišnji dobitnici Nagrade Milan Mladenović stvaraju nesvakidašnje zvučne kovitlace glasom, tamburom-u-pojačalu, gitarom, klavijaturama i bubnjevima, što se najbolje čuje u pesmama „Na kraju svega (Beograd)“, „Mirila“ i „Kuvet“.
Bend poput Nemečeka može nastati i postojati samo u ovom delu sveta.

The Cure: „Songs of a Lost World“ (Fiction, 2024)

Mnogi već trideset i pet godina živimo u zagrljaju veličanstvenog albuma „Disintegration”.
Nakon dva – najblaže rečeno diskutabilna – albuma sa početka XXI veka i šesnaest godina pauze, slabo ko je očekivao da će se The Cure vratiti albumom koji će vas nagovoriti da – barem na neko vreme – ostavite prvopomenuti da se konačno malo odmori od vas, i obgrlite “Songs of a Lost World” kao nekoga ko vas zaista razume, kao i vaše godine, strahove, treperanja i nade. To je prirodno. Šezdesetpetogodišnji Robert Smit nas svakako bolje razume od onoga koji je imao dvadeset i devet kada je napisao „Pictures of You” i „The Last Dance”.
Ukoliko nakon ovolikog čekanja ostanete ravnodušni na „A Fragile Thing” ili „All I Ever Am“ najpre nabavite veće zvučnike. Ukoliko to ne pomogne – brzo zakažite pregled kod otorinolaringologa, a zatim i srcologa.
Može i obrnutim redom.

Više o februarskom broju magazina Lice ulice >>

Joshua Idehem: "Tactics for survival"

"Tactics for survival / Everybody coping different
Different ways, different means / Different coping systems..."

I opet jedan snimak od one sorte koja te podseća na važnost redovnog pranja ušiju i neprekidnog osluškivanja šta se novo pojavilo, ali ponekad ni to nije dovoljno, zato su tu Pop Depression // Pop Depresija emisije (hvala!) da pomognu, ko zna koliko bi mi Džošua Idehen još izmicao, i drago mi je što smo sreli baš sada.

Džošua Idehen, dakle.
'Spoken-word' poeta, učitelj i muzičar.

Ako na prvo slušanje pomisliš na Linton Kvesi Džonsona ili Entonija Džozefa - imaju dosta zajedničkog, čak dele i stranice nekih zbornika poezije.

Možda je Džošuina "Mum Does the Washing" >> (šta je socijalizam, šta je kapitalizam, šta feudalizam...) i bolja od ove pesme koja je mene zgrabila, britkija, luđa (i duhovitija), ali "Tactics for survival" puštam sebi ponovo i ponovo već danima, ne samo zbog klavira (Hanakin!) ili slow-burner bita uz koji je moguće i plesati.
To je čudan spoj - izvijati telo uz psihoterapeutski tekst koji ti pomaže da ostaneš na nogama iako ti nije do plesa.

Tek kasnije sam otkrio da je Idehem snimio i veoma dobru obradu "Once in A Lifetime" Talking Heads, koju izvodi pred publikom na više načina. Kada 'priča' sa publikom - Birnova pesma u Džošuinoj izvedbi ponovo postaje ono što je autora te pesme inspirisalo da je napiše - a to su nastupi propovednika >>. Kada je svira uživo pred Anđelik Kiđo, onda je izvodi uz afro-ritam >>, kao što je i ona to radila.
Kada je snimi za mini album >> - uzvikuje tekst - toliko sugestivno da zli dusi beže van prostorije.

Koliko reči sam potrošio da bih te nagovorio da preslušaš jedan snimak...
Ali, možda ti pomogne.

"... Some of us our mood is ugh
Some of us spirit got dirt
Some of us hurt, some of us extra
Some of us stressed out
Some of us so permanently let down
Some of us can't get past we messed up
Some of us got so much that we left out
Some of us just don't wanna be left out
Some of us working no time to rest up
Can't see how we're blessed up
Take so much to keep heads up..."

Noćurak o ljubavi i protestima :: We Can’t Be Beat

Inspirisano objavom 'FDU u blokadi' posle prvih mesec dana protesta: “sveže zaljubljenih kolega, dosta”.

Onim momkom u Novom Sadu sa transparentnom:
“Malo rušim [cenzura], malo tražim devojku“.

Srcem koje je na transparentu neko nosio na Platou,
i vestima o pravljenju kutije za ljubavna pisma za Dan zaljubljenih na Univerzitetu u Kragujevcu,

Prva pesma u miksu kaže: "slobodni smo samo u ljubavi".

Sviraju, pevaju i pumpaju: Škofja Loka, John Lennon, Raphael Saadiq, The Coup, Beck, Pretenders, Spoon, The Tears, Richard Hawley, FONTAINES D.C, James, Sivert Høyem, Jens Lekman, The Housemartins, The Walkmen, The Burning Hell, Bohemija, David Bowie.


*Cover: iz spota "Petak 13." benda Škofja Loka

Betovenova Sedma, drugi stav

S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji.
Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.

Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.

Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.

U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.

Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.

Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.

Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.

Noćurak :: Memory Is the Seamstress :: Mixtape

Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja.
To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja.
Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.

Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.

Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.

Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.

"Memorija je švalja, i pri tom mušičava.
Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo.
Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga.
Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji."
(V.V, "Orlando")

Playlista:

Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)

Christian McBride - Song for Maya
Chet Baker - Blame It On My Youth
Angel's breath - 40 Seconds of Love
Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado
Suba – Fly by Ipanema
J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt)
Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover)
David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels
Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt)
Dali's Car - His Box
David Sylvian - River Man (Remix)
Moira - Aromantična
Lhasa De Sela - La confession
Joni Mitchell - Help Me
Paul Simon - Rewrite
XTC - Desert Island
Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix)
David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover)
Depeche Mode - The Bottom Line
Hania Rani - Dancing with Ghosts
Maxence Cyrin - Mirrors
Koki Nakano - Buoy
Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress
Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel)
Peter Gabriel – The Book of Love
Ekatarina Velika – Siguran

Crna zvezda, Dejvid Bouvi i Elvis Prisli

Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. 
Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.

Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. 
Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom.

Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. 
Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” 
Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. 
Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama. 

Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.

Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” 
Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star”

Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. 
I uspeo je u tome.

A možda su stvari mnogo banalinije. 
Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. 
Bouvi je znao od čega umire.

Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. 
Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno. 

Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas.

Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. 
Usporava pred vratima Dejvidove sobe. 
Kuca, čeka. 
Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').

- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”

Marku Holisu za sedamdeseti rođendan

"Better parted

I see people hiding
Speech gets harder
There's no sense in writing.
Help me find a way from this maze
I can't help myself."

Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.

Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede.
Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj.
Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva.
Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.

Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati.
Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut.
Znao da je kraj.
I ostao je dosledan u toj odluci.

(Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)

Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče.
Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom.
Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.

Oproštajna pesma Pjetra Krespija u "Sto godina samoće"

Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta.
Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.

Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige.
Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju.
Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.

Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako 

neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")

Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija. 

Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri.
Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."

Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".

Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije.
Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda".

"Dove sei?
amato bene?
vieni, l'alma
a consolar
vieni
amato bene
dove sei?
vieni l'alma a consolar

Sono oppresso da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear.
sono oppresso,
da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear."

Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko".
Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.



*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ 

Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.

Premotavanje 2024 :: najdraže pesme i albumi

Po kalendaru i po tradiciji - vreme je za premotavanje traka, najdraže pesme i sećanja na prethodnu godinu.
Ali, uprkos kalendaru, 2024. traje i dalje,
zato što najvažnija stvar iz prethodne godine nije završena.
Zahtevi studenata širom Srbije nisu ispunjeni.

Kada ti zahtevi budu ispunjeni – tada će početi prava Nova godina.
Ali, i novo doba.
I to je važnije od svega.

U jubilarnom desetom godišnjem miksu delim sa tobom meni najdraže pesme objavljene u proteklih 12 meseci i pokušaću da ti celu godinu spakujem u četiri sata.

Neke stvari ćeš možda sresti prvi put - i zaljubiti se ili odlepiti na prvo slušanje – ali zbog toga ovi miksevi i postoje.



Albumi za preslušavanje (po abecednom redu)

Alice Hebborn - Saisons >>
Arthur Melo - Mirantes Emocionais >>
Beth Gibbons - Lives Outgrown >>
Bremer / McCoy - Kosmos >>
English Teacher - This Could Be Texas >>
Esperanza Spalding & Milton Nascimento – Milton/Esperanza >>
Half Waif - See You At The Maypole >>
Helado Negro - Phasor >>
Fennesz – Mosaic >>
Fontaines D.C. - Romance >>
Geordie Greep - The New Sound >>
Jack White - No Name >>
Jessica Pratt - Here in the Pitch >>
Joep Beving & Marten Voos - vision of contentment >>
Jon Hopkins – RITUAL >>
Klotljudi - Moda >>
Koki Nakano – Ululo >>
Laura Marling - Patterns in Repeat >>
Mabe Fratti - Sentir Que No Sabes >>
Manja Ristić & Tomáš Šenkyřík – Vstal >>
Nala Sinephro - Endlessness >>
Nemeček - Prokletije II >>
nonkeen - All good >>
Rogê - Curyman II >>
Short Reports – Vožnja >>
St. Vincent - All Born Screaming >>
Škofja Loka - Ljubim ti dušu >>
The Cure - Songs of a Lost World >>
The Howl & The Hum - Same Mistake Twice >>
The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>
The The – Ensoulment >>
Tindersticks - Soft Tissue >>

*

Prethodne godišnje liste (2014-2023) dostupne su ovde >>

"Magla češlja pramen na ulici"

Kroz maglu poput ove večeras sam, jednom davno, išao na prvi doček Nove "van kuće", i ostao do jutra.

Vraćam se u blok kroz još veću maglu, zadivljen i pomalo prestrašen brutalizmom Novog Beograda koji se pomalja kroz pramenove magle u ranom jutru.

U džepu jakne zveckaju pozajmljene kasete sa albumima Katarine II, Bauhaus i ranih Echo & The Bunnymen.

Sada shvatam,
nikada se nisam vratio.

Moira: "Aroma(n)tična"

["Вретено, недоветено / Сакам да те разложувам
Скратено, невозвратено / Сакам да те...
Малку, малку малку малку / Одмори ми малку,
До следната рунда."]

*

Iako 2024. neće biti gotova sve dok se neke stvari ne završe (“Nema Nove – za staru ste nam još dužni”) - 1. januara stiže tradicionalni „godišnji miks“, ili dvanaest meseci sažetih u četiri sata, šezdesetak pesama i tridesetak najdražih albuma.
To neće biti „lista“, i nema „najboljih“ – već samo najdraže pesme koje traže još ušiju, srca ili stopala koja će ih voleti, zauvek.

Pesma „Aroma(n)tična“ grupe Moira >> iz Skoplja je među njima.

Uz neke pređene kilometre, otkrivene plaže, nekoliko iznenađujućih susreta, tišina, par večeri i zagrljaja, ova pesma je jedno od najlepših čuda koja su mi se dogodila ove godine.

Baš to,
dogodila.

I spot je predivan!
Čujemo se 1. januara.

Praznik ili Ekatarina Velika u "Hali Pionir" 26. decembra 1987.

Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’.
Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta.
U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.

- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom.
- „Sve!“
- „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“
- „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.

U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.

Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi.
Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.

Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.

U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.

Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.

Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.

Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.

To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.

Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.

Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.

U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija...
Bojan je oduševljen publikom.

Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.

Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti.
- „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“
- „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.

Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje.
Zato ovaj dan slavimo kao praznik.

*

Fotografije sa koncerta > Zadužbina Milana Mladenovića

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Omoti albuma: David Bowie, Velvet Underground, Kendrick Lamar (Lice ulice, novembar 2024.)

Ne tako davno – mnogi od autora iz te epohe i danas snimaju nove albume – uživanje u dizajnu omota albuma bilo je sastavni deo procesa otkrivanja muzike.
Neki od tih omota postali su referentna tačka globalne kulture i inspiracija za grafitdžije i slobodne interpretacije poput Leonardove „Poslednje večere“ ili mimični, kako bi se danas reklo.
Da je izgled albuma ozbiljan i važan posao potvrđuje i to da su se u njihovo oblikovanje upuštali i Salvador Dali, Džef Kuns i Benksi. Da je odjek tih slika sa omotnica bio glasan potvrđuje i to što su umetnici poput Pitera Savila ili Torgensona postali svetski poznati zahvaljujući njima.
Klik po klik – nekada najpopularniji format dimenzija 31.4 x 31.4 centimetara smanjio se na veličinu thumbnaila na striming servisu.
U ovom tekstu će slike biti nešto veće – a moja je želja da vas kroz priču o njima inspirišem da muziku koja se krije iza njih od sada gledate drugačije.

The Velvet Underground and Nico: „The Velvet Underground & Nico“ (1967)

Jedna nacrtana banana. Pri njenom vrhu – ispis sitnim slovima: „Peel slowly and see“.
Sve postaje jasnije ako znamo da je svojevremeno odštampan i tiraž omota sa nalepnicom koju ste zaista mogli da svučete i otkrijete šta je ispod nje. Ali – fenomenalno funkcioniše i bez nalepnice.
Ova ideja Endija Vorhola – u to vreme bliskog saradnika i menadžera The Velvet Underground je po magazinu Billboard (i mnogim drugima) najvažniji i najbolji omot albuma ikada napravljen. Tu titulu nije dobio samo zato što se ispod kore ove banane krije muzički potres čije vibracije i danas odzvanjaju u muzici koju i vi slušate, već i zato što je ovaj omot zabavna subverzija.

David Bowie: „The Next Day“ (2013.)

Bouvi nikada nije imao problem sa uništavanjem likova koje je prethodno pažljivo kreirao.
Zigija je ubio na bini, pred publikom; Belog vojvodu jednostavno nije poveo sa sobom u Berlin... ali, nikada pre nije prekrižio sebe.
Pripreman u potpunoj tajnosti, i objavljen u trenutku kada se temom njegovog povratka gotovo niko nije bavio - prvi Dejvidov album nakon desetogodišnje tišine bio je čudo po sebi.
Vest da se vratio na scenu odjeknula je još glasnije kada je svet ugledao omot ovog albuma – na kojem je omot albuma „Heroes“ i jedna od najpoznatijih fotografija njegove karijere prekrivena belim kvadratom u kojem je ispisan naziv albuma. I to je bilo to.
Onda stavite vinil na gramofon i smejete se kroz suze dok Dejvid peva „Here I am, not quite dying.“

Kendrick Lamar: „To Pimp a Butterfly“ (2015.)

Ova slika je možda i više uznemirujuća od omota „There’s A Riot Going on“ benda Sly & The Family Stone, na kojem su zvezde na američkoj zastavi napravljene mecima.
Jer, evo ih, okupljeni ispred bele kuće, na čijem se vrhu odjednom našla crna zastava – keze se u kameru, vrište, smeju se i ne boje se ničega.
A prvo što će se začuti sa tog albuma je repetitivno „Every nigga is a star...“
Upitan na temu fotografije, Kendrik će reći: „Ona predstavlja ljude koji su bez novca, ali bogati duhom. Ne morate imati dolare da biste imali osećaj da pripadate svetu.“
Public Enemy ili N.W.A. su delovali ratobornije i strašnije.
Ali, ovaj omot je razorniji.

*

Objavljeno u novembru 2024. u magazinu "Lice ulice", broj 107 >>

"Lančani sudar" ili dva sata sudaranja pesama / Radio Aparat

Autor i voditelj ove emisije, dragi Bojan Marjanović dao je novi smisao pojmu "lančani sudar".

Umesto zvukova krivljenja metala, prskanja stakla i felni koje se kotrljaju niz asfalt uz povike i gnev - ova emisija podrazumeva sudaranje pesmama koje su tematski povezane, ili smo ih mi povezali sistemom udaljenih releja, asocijacija, mašte i drugih alata ;)

Tako smo Bojan i ja došli do niza: The Stranglers > XTC > The The > The Pretenders > Blur > Red Hot Chili Peppers > David Byrne & Selena > St. Vincent > Cam Forrester > Fontaines D.C. > The Cure > Yo La Tengo > Angel's Breath > Luna > Echo & the Bunnymen.

Rock Radio / "Faca nedelje" (o muzici, Noćurku i otvaranju Legata Milana Mladenovića)

"O racionalnoj manjini i gradu koji ,,ispod prvog sloja jefitnog betona i dalje ima neverovatnih stvari”, o neverovatnim muzičarima koji su našli put do mnogih zahvaljujući njegovom "Prešlicavanju”, o katalizaciji tona i reči na jednom mestu…
O vraćanju impulsa natrag za sve one koji su njega obogatili, o Legatu Milana Mladenovića..."

Hvala Katarini, od srca! ;)

The Cure: "All I Ever Am" ili pesma koja sumira sve

Rečnik kaže: "sumaran" = zbijen, sažet, kratak, koncizan, jezgrovit, ukupan, dobiven sabiranjem.

Hvala Robertu Smitu što MI je napisao ovu pesmu, i sumirao sve.
Ali, hvala i Gebrijelu i Sajmonu što su zategli žice gitara do pucanja, Džejsonu Kuperu što tuče bubanj baš kao što bih ga i ja tukao svestan tačnosti Robertovih reči, hvala Rodžeru na klavijaturama koje ostavljaju prostor za nežnost u ovoj pesmi - najlepšoj koju su The Cure snimili u poslednjih trideset i pet godina, i učinili da u 51. godini jednu istu pesmu vrtim po deset puta dnevno,
kao da imam 15.
I što nakon tog sumiranja - ipak - nisam sumoran.

"All I Ever Am" je remek-delo.

*

"...I think too much of all to come
Of how it will be after I give up
My weary dance with age
And resignation moves me slow
Toward a dark and empty stage
Where I can sing the world I know

The way love turns out every time
Will never be enough

I waste all my world like this
Intending time and memories
And all for fear of what I'll find
If I just stop and empty out my mind
Of all the ghosts and all the dreams
All I hold to in belief
That all I ever am
Is somehow never quite all I am now

And all for fear of what I'll find
If I just stop."