Crna zvezda, Dejvid Bouvi i Elvis Prisli

Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. 
Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.

Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. 
Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom.

Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. 
Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” 
Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. 
Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama. 

Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.

Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” 
Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star”

Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. 
I uspeo je u tome.

A možda su stvari mnogo banalinije. 
Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. 
Bouvi je znao od čega umire.

Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. 
Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno. 

Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas.

Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. 
Usporava pred vratima Dejvidove sobe. 
Kuca, čeka. 
Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').

- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”

Marku Holisu za sedamdeseti rođendan

"Better parted

I see people hiding
Speech gets harder
There's no sense in writing.
Help me find a way from this maze
I can't help myself."

Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.

Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede.
Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj.
Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva.
Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.

Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati.
Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut.
Znao da je kraj.
I ostao je dosledan u toj odluci.

(Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)

Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče.
Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom.
Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.

Oproštajna pesma Pjetra Krespija u "Sto godina samoće"

Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta.
Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.

Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige.
Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju.
Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.

Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako 

neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")

Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija. 

Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri.
Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."

Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".

Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije.
Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda".

"Dove sei?
amato bene?
vieni, l'alma
a consolar
vieni
amato bene
dove sei?
vieni l'alma a consolar

Sono oppresso da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear.
sono oppresso,
da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear."

Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko".
Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.



*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ 

Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.

Premotavanje 2024 :: najdraže pesme i albumi

Po kalendaru i po tradiciji - vreme je za premotavanje traka, najdraže pesme i sećanja na prethodnu godinu.
Ali, uprkos kalendaru, 2024. traje i dalje,
zato što najvažnija stvar iz prethodne godine nije završena.
Zahtevi studenata širom Srbije nisu ispunjeni.

Kada ti zahtevi budu ispunjeni – tada će početi prava Nova godina.
Ali, i novo doba.
I to je važnije od svega.

U jubilarnom desetom godišnjem miksu delim sa tobom meni najdraže pesme objavljene u proteklih 12 meseci i pokušaću da ti celu godinu spakujem u četiri sata.

Neke stvari ćeš možda sresti prvi put - i zaljubiti se ili odlepiti na prvo slušanje – ali zbog toga ovi miksevi i postoje.



Albumi za preslušavanje (po abecednom redu)

Alice Hebborn - Saisons >>
Arthur Melo - Mirantes Emocionais >>
Beth Gibbons - Lives Outgrown >>
Bremer / McCoy - Kosmos >>
English Teacher - This Could Be Texas >>
Esperanza Spalding & Milton Nascimento – Milton/Esperanza >>
Half Waif - See You At The Maypole >>
Helado Negro - Phasor >>
Fennesz – Mosaic >>
Fontaines D.C. - Romance >>
Geordie Greep - The New Sound >>
Jack White - No Name >>
Jessica Pratt - Here in the Pitch >>
Joep Beving & Marten Voos - vision of contentment >>
Jon Hopkins – RITUAL >>
Klotljudi - Moda >>
Koki Nakano – Ululo >>
Laura Marling - Patterns in Repeat >>
Mabe Fratti - Sentir Que No Sabes >>
Manja Ristić & Tomáš Šenkyřík – Vstal >>
Nala Sinephro - Endlessness >>
Nemeček - Prokletije II >>
nonkeen - All good >>
Rogê - Curyman II >>
Short Reports – Vožnja >>
St. Vincent - All Born Screaming >>
Škofja Loka - Ljubim ti dušu >>
The Cure - Songs of a Lost World >>
The Howl & The Hum - Same Mistake Twice >>
The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>
The The – Ensoulment >>
Tindersticks - Soft Tissue >>

*

Prethodne godišnje liste (2014-2023) dostupne su ovde >>

"Magla češlja pramen na ulici"

Kroz maglu poput ove večeras sam, jednom davno, išao na prvi doček Nove "van kuće", i ostao do jutra.

Vraćam se u blok kroz još veću maglu, zadivljen i pomalo prestrašen brutalizmom Novog Beograda koji se pomalja kroz pramenove magle u ranom jutru.

U džepu jakne zveckaju pozajmljene kasete sa albumima Katarine II, Bauhaus i ranih Echo & The Bunnymen.

Sada shvatam,
nikada se nisam vratio.

Moira: "Aroma(n)tična"

["Вретено, недоветено / Сакам да те разложувам
Скратено, невозвратено / Сакам да те...
Малку, малку малку малку / Одмори ми малку,
До следната рунда."]

*

Iako 2024. neće biti gotova sve dok se neke stvari ne završe (“Nema Nove – za staru ste nam još dužni”) - 1. januara stiže tradicionalni „godišnji miks“, ili dvanaest meseci sažetih u četiri sata, šezdesetak pesama i tridesetak najdražih albuma.
To neće biti „lista“, i nema „najboljih“ – već samo najdraže pesme koje traže još ušiju, srca ili stopala koja će ih voleti, zauvek.

Pesma „Aroma(n)tična“ grupe Moira >> iz Skoplja je među njima.

Uz neke pređene kilometre, otkrivene plaže, nekoliko iznenađujućih susreta, tišina, par večeri i zagrljaja, ova pesma je jedno od najlepših čuda koja su mi se dogodila ove godine.

Baš to,
dogodila.

I spot je predivan!
Čujemo se 1. januara.

Praznik ili Ekatarina Velika u "Hali Pionir" 26. decembra 1987.

Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’.
Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta.
U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.

- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom.
- „Sve!“
- „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“
- „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.

U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.

Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi.
Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.

Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.

U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.

Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.

Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.

Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.

To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.

Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.

Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.

U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija...
Bojan je oduševljen publikom.

Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.

Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti.
- „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“
- „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.

Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje.
Zato ovaj dan slavimo kao praznik.

*

Fotografije sa koncerta > Zadužbina Milana Mladenovića

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Omoti albuma: David Bowie, Velvet Underground, Kendrick Lamar (Lice ulice, novembar 2024.)

Ne tako davno – mnogi od autora iz te epohe i danas snimaju nove albume – uživanje u dizajnu omota albuma bilo je sastavni deo procesa otkrivanja muzike.
Neki od tih omota postali su referentna tačka globalne kulture i inspiracija za grafitdžije i slobodne interpretacije poput Leonardove „Poslednje večere“ ili mimični, kako bi se danas reklo.
Da je izgled albuma ozbiljan i važan posao potvrđuje i to da su se u njihovo oblikovanje upuštali i Salvador Dali, Džef Kuns i Benksi. Da je odjek tih slika sa omotnica bio glasan potvrđuje i to što su umetnici poput Pitera Savila ili Torgensona postali svetski poznati zahvaljujući njima.
Klik po klik – nekada najpopularniji format dimenzija 31.4 x 31.4 centimetara smanjio se na veličinu thumbnaila na striming servisu.
U ovom tekstu će slike biti nešto veće – a moja je želja da vas kroz priču o njima inspirišem da muziku koja se krije iza njih od sada gledate drugačije.

The Velvet Underground and Nico: „The Velvet Underground & Nico“ (1967)

Jedna nacrtana banana. Pri njenom vrhu – ispis sitnim slovima: „Peel slowly and see“.
Sve postaje jasnije ako znamo da je svojevremeno odštampan i tiraž omota sa nalepnicom koju ste zaista mogli da svučete i otkrijete šta je ispod nje. Ali – fenomenalno funkcioniše i bez nalepnice.
Ova ideja Endija Vorhola – u to vreme bliskog saradnika i menadžera The Velvet Underground je po magazinu Billboard (i mnogim drugima) najvažniji i najbolji omot albuma ikada napravljen. Tu titulu nije dobio samo zato što se ispod kore ove banane krije muzički potres čije vibracije i danas odzvanjaju u muzici koju i vi slušate, već i zato što je ovaj omot zabavna subverzija.

David Bowie: „The Next Day“ (2013.)

Bouvi nikada nije imao problem sa uništavanjem likova koje je prethodno pažljivo kreirao.
Zigija je ubio na bini, pred publikom; Belog vojvodu jednostavno nije poveo sa sobom u Berlin... ali, nikada pre nije prekrižio sebe.
Pripreman u potpunoj tajnosti, i objavljen u trenutku kada se temom njegovog povratka gotovo niko nije bavio - prvi Dejvidov album nakon desetogodišnje tišine bio je čudo po sebi.
Vest da se vratio na scenu odjeknula je još glasnije kada je svet ugledao omot ovog albuma – na kojem je omot albuma „Heroes“ i jedna od najpoznatijih fotografija njegove karijere prekrivena belim kvadratom u kojem je ispisan naziv albuma. I to je bilo to.
Onda stavite vinil na gramofon i smejete se kroz suze dok Dejvid peva „Here I am, not quite dying.“

Kendrick Lamar: „To Pimp a Butterfly“ (2015.)

Ova slika je možda i više uznemirujuća od omota „There’s A Riot Going on“ benda Sly & The Family Stone, na kojem su zvezde na američkoj zastavi napravljene mecima.
Jer, evo ih, okupljeni ispred bele kuće, na čijem se vrhu odjednom našla crna zastava – keze se u kameru, vrište, smeju se i ne boje se ničega.
A prvo što će se začuti sa tog albuma je repetitivno „Every nigga is a star...“
Upitan na temu fotografije, Kendrik će reći: „Ona predstavlja ljude koji su bez novca, ali bogati duhom. Ne morate imati dolare da biste imali osećaj da pripadate svetu.“
Public Enemy ili N.W.A. su delovali ratobornije i strašnije.
Ali, ovaj omot je razorniji.

*

Objavljeno u novembru 2024. u magazinu "Lice ulice", broj 107 >>

"Lančani sudar" ili dva sata sudaranja pesama / Radio Aparat

Autor i voditelj ove emisije, dragi Bojan Marjanović dao je novi smisao pojmu "lančani sudar".

Umesto zvukova krivljenja metala, prskanja stakla i felni koje se kotrljaju niz asfalt uz povike i gnev - ova emisija podrazumeva sudaranje pesmama koje su tematski povezane, ili smo ih mi povezali sistemom udaljenih releja, asocijacija, mašte i drugih alata ;)

Tako smo Bojan i ja došli do niza: The Stranglers > XTC > The The > The Pretenders > Blur > Red Hot Chili Peppers > David Byrne & Selena > St. Vincent > Cam Forrester > Fontaines D.C. > The Cure > Yo La Tengo > Angel's Breath > Luna > Echo & the Bunnymen.

Rock Radio / "Faca nedelje" (o muzici, Noćurku i otvaranju Legata Milana Mladenovića)

"O racionalnoj manjini i gradu koji ,,ispod prvog sloja jefitnog betona i dalje ima neverovatnih stvari”, o neverovatnim muzičarima koji su našli put do mnogih zahvaljujući njegovom "Prešlicavanju”, o katalizaciji tona i reči na jednom mestu…
O vraćanju impulsa natrag za sve one koji su njega obogatili, o Legatu Milana Mladenovića..."

Hvala Katarini, od srca! ;)

The Cure: "All I Ever Am" ili pesma koja sumira sve

Rečnik kaže: "sumaran" = zbijen, sažet, kratak, koncizan, jezgrovit, ukupan, dobiven sabiranjem.

Hvala Robertu Smitu što MI je napisao ovu pesmu, i sumirao sve.
Ali, hvala i Gebrijelu i Sajmonu što su zategli žice gitara do pucanja, Džejsonu Kuperu što tuče bubanj baš kao što bih ga i ja tukao svestan tačnosti Robertovih reči, hvala Rodžeru na klavijaturama koje ostavljaju prostor za nežnost u ovoj pesmi - najlepšoj koju su The Cure snimili u poslednjih trideset i pet godina, i učinili da u 51. godini jednu istu pesmu vrtim po deset puta dnevno,
kao da imam 15.
I što nakon tog sumiranja - ipak - nisam sumoran.

"All I Ever Am" je remek-delo.

*

"...I think too much of all to come
Of how it will be after I give up
My weary dance with age
And resignation moves me slow
Toward a dark and empty stage
Where I can sing the world I know

The way love turns out every time
Will never be enough

I waste all my world like this
Intending time and memories
And all for fear of what I'll find
If I just stop and empty out my mind
Of all the ghosts and all the dreams
All I hold to in belief
That all I ever am
Is somehow never quite all I am now

And all for fear of what I'll find
If I just stop."

“Čekajući varvare“, ili od Kavafija preko Jovana Hristića i Dž. M. Kucija do Lori Anderson

“Što senatori većaju a ne donose zakone? 

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.”

Poznavaoci njegovog života i dela tvrde da je Konstantin Kavafi ove stihove o dekadentnom, razvaljenom društvu koje više nema snage i veruje da su “varvari ipak neko rešenje” zapisao 1898, ali ih je objavio tek 1904. godine.

Tiha rasprava da li je to samo pesma o varvarima kao novim bogovima koji će spaliti sve do tada stvoreno, ili tek metafora za “traženje rešenja izvan sebe” traje već stotinu i dvadeset godina.

Mnogo decenija kasnije u tu raspravu se uključuje i Jovan Vava Hristić pesmom-odgovorom, ili nastavkom Kavafijeve pesme (kako ćete je tumačiti najviše zavisi od prijemčivosti za ironiju) o pesnicima koji pišu pesme u slavu varvara -
“ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu”.

Još kasnije, Džon Maksvel Kuci će napisati novelu pod istim nazivom, da bi Filip Glas, inspirisan Kucijevim delom napisao operu koja će biti izvedena 2005. godine.

Nizu se - za sada kao poslednja - priključuje Lori Anderson koja vraća sve na početak – stvarajući neku vrstu antičke drame za hor i orkestar, a povodom 160 godina Kavafijevog rođenja.

(Poznavaoci njenog opusa će se iznenaditi kada se pred kraj začuje i lajt-motiv teme "Radar" sa predivnog koncertnog albuma "Home of the Brave")

U Kavafijevoj pesmi objavljenoj pre stotinu i dvadeset godina varvari nisu do mraka ušli u grad.
U međuvremenu su stigli.
Naravno da ništa nisu rešili.

“Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.” (Jovan Hristić)

I evo ih opet, u još većem broju.

*

Konstantin Kavafi: "Očekujući varvare"

Šta ćemo ovde na agori okupljeni?
Treba danas varvari da stignu.
Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.

A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

*

Jovan Hristić: Varvari

Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis.
Kavafi

Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.
Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.

SUBA :: mesečevi kavezi Balkana, ptice sanjalice Madagaskara i tropska jutra Sao Paula

"Opet podići tokove reka /
Oploditi sasušeno, skamenjeno tle /
Počistiti brežuljke... Odneti crkve!"

(Mitar Subotić Suba; Novi Sad, 23. jun 1961 - Sao Paulo, 2. novembar 1999.)

Dva sata Subinih muzika, nastalih sudarom pravoslavnog pojanja, ritam mašina, reči proroka iz Žitija Brajanovog, "ptica koje se neće vratiti prostranstvima narušenog detinjstva", Džejmsa Brauna i Milana Mladenovića, Igora, Masima, Marine, plavog jutra i nabora na postelji, uspavanki za Alisu i onih sa Balkana, Danila Harmsa otpevanog na engleskom, bosa nove, ptica sanjalica sa Madagaskara i onih koje preleću nad Ipanemom, kanibalističkog manifesta, blata na čizmama i sambe.

Playlista:
Najava koncerta u SKC / Studio B
/ Ptice
& Milan Mladenović / Sex Machine
& Igor Popović / Arabija
& Massimo Savić / Bori se za mene
& Marina Perazić / Plava jutra
& Milan / Nabor na postelji
& Massimo / Facedance
(Love duet) / Lullaby for Alice
Moon Cage II
Deže Molnar Tony Scott Milan Suba & Danil Harms / Arrived Song
& Goran Vejvoda / Dream III
(Antonio Carlos Jobim Cover) / Ipanema Fly By
Wayang 04
Wayang 01
Memento Mundi Project (& Joao Parahyba) / Snake
Courage III
Metak
Ogledalo
& Taciana & Milan / Sonhar o Real
Segredo
Um Dia Comum (em Sao Paulo)
(Live with Joao Parahyba) / Futuro Primitivo 2
Samba Do Gringo Paulista

Više o Subi i njegovoj muzici: https://mitarsuboticsuba.blogspot.com/ >>

O izmišljenim svetovima / Jean Michelle Jarre, Bremer & McCoy, Laurie Anderson (Lice ulice, oktobar 2024)

Maštarima je sve teže.
Jer, živimo u svetu prezasićenom fotografijama na kojima je vidljiv svaki detalj – od peska na najdubljoj tački Marijanskog rova, do strukture stena na površini Marsa.
Sve se vidi, i to je sjajno!

 Ali, te savršeno fotografisane scene, ekrani puni kolora i pokretne slike - ostavljaju sve manje prostora za izmaštavanje onoga što nam nije dostupno, i što se ne vidi.
Ostaje nam – zvuk, poslednje utočište.
Ako osećate želju za izmaštavanjem nekog drugačijeg, toplijeg, osunčanijeg, zdravijeg i pravednijeg sveta - pokušajte sa nekim od ovih albuma.
Svet koji budete izmaštali - biće samo vaš, jer ga niko drugi ne može zamisliti kao vi.

Jean Michelle Jarre: “Oxygen” (Disques Motors/Polydor, 1976)

Ukoliko ste rođeni posle kraja osamdesetih verovatno ste promašili vreme kada su ovi – u to vreme čudni i revolucionarni elektronski zvuci bili neodvojivi soundtrack svih naučno-popularnih emisija i špica. Ali, u tome je i vaša prednost. Vi ćete videti ovu muziku drugačije. Muzički kritičari su i dalje – gotovo pedeset godina od kako se ovaj album pojavio – podeljeni između tvrdnji da je ovo jedan od najvažnijih albuma elektronske muzike svih vremena, i tvrdnji da je “Oxygen” sladunjavi derivat hrabre, pionirske elektronske muzike sedamdesetih godina prošlog veka koju su stvarali neki drugi autori, ali to je najmanje važno. Jedno je sigurno: bez obzira na to koliko godina imate i koliko god vam ova muzika možda zvučala ‘retro’ – čućete trenutak u kojem se u Žarovom svetu pojavljuju kiseonik, voda i život.
Dalji tok evolucije tog sveta zavisi samo od vas.

Bremer / McCoy – Kosmos (Luaka Bop, 2024)

Ovaj danski duo stvara svoje kosmose drugačijim sredstvima od Žara, najčešće koristeći svega dva instrumenta: klavir i bas, uz česte, duge odjeke koji dolaze sa neočekivanog mesta – iz dab muzike. Ti odjeci i spirale šuma čini je eteričnom, blago sanjivom – i neverovatno asocijativnom.
Ovaj album nigde ne žuri, niti vas požuruje. Morten Mekoj i Morten Bremer sviraju tako opušteno da ćete se u svakom trenutku sa lakoćom provući između dve note do drugog sveta, i svaki put ćete se naći na drugom mestu.
Jedino što je zajedničko tim svetovima je njihova lepota i krhkost.
“Kosmos” je jedno od najlepših izdanja ove godine. Ali, o tome će se pisati malo i retko - zato što će se premali broj ljudi vratiti iz tog zvuka u našu stvarnost.

Laurie Anderson: “Amelia” (Nonesuch, 2024)

Prethodna dva albuma iz ove priče vam ostavljaju slobodu da maštate i lutate po želi.
“Amelia” priča konkretnu priču o kojoj znamo sve, osim kraja.

Ipak, draga Lori je priča tako da vam ostavlja slobodu da birate kako tu priču kadrirate ili bojite.
“Amelia” je inspirisana pričom Amelije Erhart i snimljen je u saradnji sa simfonijskim orkestrom. Ovaj album se može slušati poput radio-drame, koja u trideset pet minuta muzike priča o poslednja četrdeset i četiri dana žene koja je krenula na let oko sveta.
Iako kratak – pun je zvukova, šumova i naracije zbog kojih ćete neke scene zamišljati u slow-motionu.
Zato će let trajati i nakon što se muzika završi.

Noćurak za merenje pulsa :: Here’s the Thing :: Mixtape

Ovaj Noćurak je nešto poput redovnog sistematskog pregleda, samo se radi – muzikom.
Pregled se izvodi lako i moguće je raditi ga bilo gde, sa ili bez slušalica na ušima (neki predlažu grljenje zvučnika), ali ume da bude i invazivan i da pokrene lučenje kortizola što dovodi do ispunjenja suznih kanala, u proseku kod 1 od 10 ispitanika.

Najpre se testiraš na pesme za koje u kartonu već piše da ti - izazivaju vrtoglavicu, ubrzavaju rad srca, pokreću glasne žice ili čine da se koža ježi (od vrata - ka rukama, ili iz kičme - na dole, važno je uočiti razliku.)

Dobijeni rezultati se zatim uporede sa onim iz prethodnih godina; ako je potrebno – urade se dodatni testovi i setom novijih pesama, zahvaljujući čemu se dobija jasna slika - kako si i zašto si, a bez konsultacija sa srcologom.

To je uputstvo za upotrebu miksa, u kojem neće biti najava, odlomaka iz poezije i ostalih ukrasa - ostavljam te jedan-na-jedan sa pesmama.
Tako se dobijaju najtačniji rezultati.

Ispitivaće te: Edwyn Collins, The Cinematics, Interpol, Echo & The Bunnymen, Tracyanne & Danny, The Magic Numbers, Ben Folds & Nick Hornby, James, The Cardigans, The National, Low, R.E.M, The Smiths, The House Of Love, Pulp, Belle & Sebastian, Cam Forrester, Buzzcocks, Fontaines D.C, The Cure, Madrugada, Richard Hawley, Moira, Tindersticks, Spiritualized, Sivert Hoyem, Peter Murphy, David Bowie, Future Islands, Jens Lekman, Tracey Thorn, Depeche Mode, Tears For Fears.

Depeche Mode: “Some Great Reward”, 24. septembar 1984.

I dalje zvuči savršeno.
Verovatno je i dalje jedini album u istoriji muzike u kojem se u dva takta smenjuju sempl iz “Karmine Burane” i zvuk udaranja po odvodnim cevima napuštene fabrike u Berlinu.
Depeche Mode su od toga napravili hit.

“People are people” bi bio očekivani izbor.
“Lie to me” pripada vremenu intimnih mikstejpova koji su se pravili u samo jednom primerku.
“Somebody” sam prerastao, iako je i dalje volim.
"Something to do" verovatno samo ja i volim.
“Master and Servant” mi je oduvek bila samo dimna zavesa iza koje se krila ključna stvar ovog albuma, ona o čudnom smislu za humor koji tvorac ima.

Ako ga ima.

"I don't want to start any blasphemous rumours
But I think that God's got a sick sense of humour
And when I die, I expect to find him laughing."

"Kao da je bilo nekad" / izložba

Predugo je veza između Milana Mladenovića i Makarske bila tek crtica u njegovoj biografiji, ona u kojoj se govori da je njegova majka, Danica Puharić rođena ovde.Veza ovog mesta i Milana bila je snažna i dugačka, i trajala je više od tri decenije.

U vreme kada je bio jedna od najvećih rokenrol zvezda ovih prostora – Milan nije mnogo, ili uopšte u intervjuima pričao o prošlom vremenu.
Rodni Zagreb jedva pominje.
O Sarajevu u kojem je odrastao pre odlaska u Beograd izgovoriće tek koju reč više.
Makarsku nigde ne pominje.

Ali razlog za to je jednostavan.
Makarska za njega nije bila prošlo vreme. Uvek je bila tu za njega, i njegova.
Kada više nije mogao doći do svog srećnog mesta – napisao je „Jadransko more“.

Izložba fotografija koja je pred vama će potvrditi da Makarska nije samo crtica u njegovoj biografiji, već duga, valovita linija.

Na njima ćete otkriti kako dete izrasta u dečaka, a zatim i mladića koji postaje čovek koji se ovde rado vraća.
„A njegov golemi osmijeh nije nigdje mogao biti češći i spontaniji nego ljeti, na moru, u njegovoj Makarskoj“, kako kaže jedan od njegovih ovdašnjih bliskih prijatelja.

Zagledajte se u ove fotografije, i videćete da je u pravu.

*

Pisano za izložbu Milanovih fotografija i rukopisa "Kao da je bilo nekad", koja će biti otvorena u Makarskoj do 27. septembra ispred dvorane Arte.

<< Premotavanje >> Najdraže pesme leta 2024.

Koliko puta su se uši zaljubile ovog leta?
Preslušavamo nove pesme i stvari koje vredi čuvati – poput kamenčića, školjki, ili peska koji ne želiš da istreseš iz patika, 
zato što te podseća na leto.

Čekaju te: Jamie xx, Flying Mojito Bros, Galliano, L'Impératrice, Mabe Fratti, Marcos Valle, Arthur Melo, As for the Future, Kim Deal, Gillian Welch & David Rawlings, Travis, Primal Scream, Thee Sacred Souls, Thee Marloes, Leon Bridges, Gdinjko, Tindersticks, Fievel Is Glauque, Nilüfer Yanya, Bryan Ferry, Great Grandpa, Kiioto, Loma, Jon Hopkins, Laurie Anderson (feat. ANOHNI), nonkeen, The Howl & The Hum, Geordie Greep, FONTAINES D.C, The Albinos, Jon Spencer, Jack White i The The.

Albumi koje ti preporučujem za preslušavanje:

Arthur Melo - Mirantes Emocionais >>

Bremer/McCoy - Kosmos >>

Esperanza Spalding And Milton Nascimento - Milton/Esperanza >>

Fontaines D.C. – Romance >>

Jack White - No Name >>

Joep Beving - Vision of Contentment >>

Jon Hopkins – Ritual >>

Laurie Anderson – Amelia >>

Mabe Fratti - Sentir Que No Sabes >>

Meshell Ndegeocello - No More Water The Gospel Of James Baldwin >>

nonkeen - All good? >>

Rosie Lowe - Lover, Other >>

Son Of Dave - A Flat City >>

The Howl & The Hum - Same Mistake Twice >>

The The – Ensoulment >>

Varijashree Venugopal - Vari >>

Boje koje se nikada neće rastopiti / "Daj, babo, glavu" ili sećanja na film "Kako je propao rokenrol" (Popbooks, 2024)

Scena iz filma "Kako je propao rokenrol" / Popbooks

Pre čitanja osvrta na knjigu „Daj, babo, glavu“ želim da znate da je sa ove strane ekrana osoba koja ne zna koliko je puta gledala film „Kako je propao rokenrol“.

Odmah nakon prvog gledanja u bioskopu „Zvezda“ 1989. izašao sam iz sale i kupio kartu za narednu projekciju – zato što od dobacivanja i smeha publike nisam čuo polovinu dijaloga, te sam se na nekim mestima toliko smejao da nisam uspeo da vidim polovinu kalambura koji se dešavaju u drugom i trećem planu scena, a trebalo bi.
Posle narednog gledanja film je počeo da utiče na moj svakodnevni govor, a onda sam pratio putokaze, želeći da čujem ili vidim sve što se ovim filmom preporučuje, ili ga je – na neki način – inspirisalo.

Dijabolik!

Samo u uvodnoj sekvenci prve epizode „Doživljaja Zelenog Zuba“ – dok kamera prelazi preko omota naređanih vinila, naslovnica stripova i plakata – možete pronaći zabavu za glavu za nekoliko nedelja.
Ili za ceo život.
"Dok se ne rastope boje."

Za (manjinski) deo generacije kojoj pripadam film „Kako je propao rokenrol“ je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju ulazimo na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije; druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli, treća direktno na film koji nas i dalje oduševljava.

Zbog svega toga smo se vraćali ovom filmu tokom proteklih trideset i pet godina, ponekad čak i u organizovanim grupama, svesni da nas mlađi gledaju s podsmehom ili nerazumevanjem dok se gađamo Pokojnim Tozom, Krambambuli pančom i "pčelama sa trešnjevog cveta".
Ali, tako smo i mi nekada gledali roditelje, tetke i stričeve pri pominjanju filmova Žaka Tatija ili ranih radova Miloša Formana (ne poredim ih, jer ovaj omnibus je neuporediv, navodim ih kao primer).
Nerazumevanje bi uvek nestajalo nakon prvog gledanja.

„Daj, babo, glavu“ - knjiga sećanja na omnibus film „Kako je propao rokenrol“ koje je prikupila i uredila Vladislava Vojnović je nadmašila moja nadanja i želje, a one nisu bile male od kako sam čuo da je izdanje u pripremi.

Na četiri stotine stranica velikog formata, bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, „Daj, babo, glavu“ donosi sećanja više od trideset učesnika u procesu stvaranja filma, i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali ovu knjigu. 

Među njima su akteri svih faza nastanka „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.

U poslednjem segmentu knjige su tri izvorna scenarija koje je zabavno izmaštavati kao pokretne slike, naročito ako snimljeni film znate da raskadrirate, te ukoliko ste - poput mene - nesrećni što duža verzija filma podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo nije sačuvana.

Izdvojiti samo neke od više od četrdeset sagovornika je teško, nezahvalno i nemoguće poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’.
Dodatno, sve priče su podjednako važne - bez obzira na posao koje su sagovornici radili u okviru ekipe, a svi ti iskazi otkrivaju da međusobna privrežnost ekipe filma tokom godina nije izbledela.
Toliko je rokenrol bio dobar.

Monografija je krcata trivijama koje nadmašuju do sada prepričavane i poznate (poput - ko su lica sa poternica u kancelariji Živojina Žike Milenkovića i zašto na početnoj stanici tramvaja stoji i piše - ČEKIĆ :), zbog čega će svako naredno gledanje filma biti drugačije. 

Jer - sada znamo šta je trebalo da bude scenario Milana Delčića Delče za jednu od priča, šta je trebalo da svira sa radija dok Nebojša Bakočević pakuje Rodoljuba u kesu za đubre; ko je trebalo da igra lik Krste Klatića Klaje... a to je tek delić spiska i kreativnog meteža koji je Vladislava Vojnović uspela da priredi, odnosno izmontira tako da priče teku besprekorno, neprekidno upotpunjavajući jedna drugu.
To je, ujedno, i razlog više da ih pročitate baš sve.

„Daj, babo, glavu“ je dragocena knjiga, koju – takođe – možete čitati na najmanje tri načina:  kao priču koja dokazuje da je za stvaranje filma o kojem će pričati trideset i pet godina kasnije na 400 stranica neophodan sistem, ili ono što smo nekada zvali ’država’; kao priču o jednom od vrhunaca generacije koja je, da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika dobila priliku da pokaže tek 5% od svog potencijala, ili kao priče koje zasmejavaju, ali i rastužuju zato što su neke stvari, ipak, propale.

Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>