"Radio je posao najlepši na svetu" ("Danas", 27. juli 2024.)

Rubrika Radeta Radovanovića - "Ljudi, sećanja"

*

Neka sve počne dramom, uz zvuk sirene vozila Hitne pomoći koja juri ka bolnici u kasno proleće 2016.
U vozilu sam ja.
Imam četrdeset i dve godine. Srce me upravo opominje – sinkopama kakve Stjuart Koplend ili Ivica Vdović ne bi umeli da odsviraju – da više ne bi trebalo da se ponašam kao da imam dvadeset i dve.
Prvi put suočen sa takvim ritmom srca – premotavam film, i shvatam da nema odluka ili poteza zbog kojih žalim.

Jer, sve što sam radio je bilo u skladu sa onim što mi je to srce govorilo.
I nisam se štedeo.
Sve što je bilo do mene – bez obzira da li sam radnik u magacinu, komandir straže, „pomoćnik scenografa“, voditelj programa nedeljom od šest ujutro, golman, montažer zvuka, mentor, kreativni direktor ili pisac – radio sam najbolje što znam, i kako mislim da je ispravno. Tako su brata i mene učili kod kuće.

Ta misao pomaže srcu da se donekle smiri. Više pomaže doktorka na bolničkom prijemu.

„I ja sam imala isti problem. Ali, ja radim u Urgentnom centru, to je stresan posao. A šta ti radiš?“
„Pravim reklame.“
„Verovatno nešto radiš pogrešno.“

Znam da je u pravu. Ali, i nije.
Jer, naučen sam i to da bi sve trebalo raditi punom snagom, ili ne raditi uopšte.

*

Detinjstvo je puno igre, smeha i „zujanja pčela“ o kojem je pisao dragi profesor Vava. Sve mi je dozvoljeno i sve može – dokle god to ne smeta ili ne ugrožava druge.
To je možda najvažnija lekcija koju sam naučio kao dete: gde se završava moja i počinje tuđa sloboda. Druga lekcija je da se od jedna kutije Lego kockica može napraviti dvorac, čamac, svemirski brod za „Blejkovu sedmorku“... sve što si u stanju da izmaštaš, a ne samo ono što je na slici na pakovanju. Mnogo godina kasnije Lego će imati genijalnu kampanju u kojoj je čitav copy, odnosno tekst bila ta, jedna reč: „Imagine“.

Detinjstvo je ogromno dvorište iza zgrada u Vojvode Stepe prekoputa bioskopa „Voždovac“ u kojem gledam „Bekstvom do pobede“, i dvorište škole „Braća Ribar“ kod Saborne crkve u koje se tokom raspusta preskače zato što koševi imaju mrežice. To je „Kosmos“ Karla Segana koju izdavač iz Rijeke nudi na ćirilici i latinici, i knjige iz istorije koje me nagovaraju da postanem istoričar kad porastem. Prvi dobijeni vinil od dve tetke – „Muppet Show“, i na njemu Animal koji „peva Geršvina“ u desetak sekundi, atonalno i van ritma, čist pank!
Detinjstvo su duga leta u kampovima na Jadranskim otocima i na našem placu, odrastanje u šarenolikom društvu koje lako prepoznaje različita izvođenja Čajkovskog ili Betovena sa tranzistora. Među njima su i oni uz to znaju i da naprave ceo automobil od zarđale karoserije i rastavljenog motora, vikendicu, krevet, brod. Sve sopstvenim rukama, poput mog ćaleta.

Detinjstvo je Jugoslavija.
Jugoslavija je trebalo da bude i budućnost, ali se ta budućnost nije dogodila.
To je jedini usud sa kojim se nisam pomirio, i zbog toga srce zna da se uznemiri.

*

U školi „Braća Ribar“ učimo da „možemo da hranimo celu Evropu“, ali i mnogo važnije lekcije, kroz praksu. Ako se trudiš – to će biti primećeno i nagrađeno. Ako si u nečemu dobar – dobićeš priliku da se razvijaš dalje. Ako neko razbije prozor – platićemo svi, ali nećemo kriti ko je bacio loptu, da mu se pravljenje štete ne osladi. Ako imaš dobru ideju kako nešto može da bude funkcionalnije ili urednije – predloži, biće ostvareno. Ako je slavski dan – dobićeš dozvolu da odsustvuješ sa poslednjih časova, ne samo zato što ti je baka prvoborac koju u školi svi znaju. Nekima ovo zvuči nezamislivo, znam.

Svi nosimo iste plave bluze i jedemo iste 'državne' debele bele kifle pred čas, ali nismo isti. Svako je divan na svoj način i u nečemu je najbolja ili najbolji. To se osvešćuje odrastanjem uz „Niko kao ja“ Šarla Akrobate.

U sedmom razredu nam za profesorku engleskog dolazi Vera koja nas uči svačemu. Najomiljenija vežba: napišite tekst o nečemu na dve strane, a da ne kažete ništa konkretno. Žongliramo rečima i idejama, zabave i vežbe radi.

Odjednom, ono što u udžbenicima piše o partizanima i četnicima, bratstvu i jedinstvu i ostalom postaje upitno. Neupitno je da će Onaj koji govori da „ni oružane bitke nisu isključene“ uskoro napraviti nemerljivu štetu. I dalje ne razumem kako su neki od nas sa šesnaest godina to videli jasnije od starijih. Ne trebaju ti „godine iskustva“ da bi prepoznao zlo.

*

Direktori Prve beogradske gimnazija su – naravno – članovi SPS, a neki od profesora sve više naglašavaju reči „naše“, „Srbija“ i da smo „žrtve Jugoslavije“. Na jednom času srpsko-hrvatskog profesorka me pred odeljenjem optužuje da sam „izdajnik“ zato što imam „Vreme“ u školskoj torbi.

Godina je 1991. Stariji drugari se sa odsluženja vojnog roka u naš blok vraćaju uglavnom polu-ludi. U to vreme u bioskopu „Jadran“ gledam film „Mediteraneo“ i raspadam se na rečenicu „U ovakvim vremenima, bekstvo je jedini način da ostanete živi i nastavite da sanjate.“
Već regrutovan i sa rezultatima testova koji me preporučuju za Školu rezervnih oficira – shvatam da postoji samo jedan način za odlaganje služenja vojnog roka – a koji nije lomljenje ruke kao u filmu „Bekstvom do pobede“.
Iako sam odličan đak – nakrcaću nekako četiri keca od januara do juna, i tako automatski ponoviti razred.
Ali, taj plan ne mogu da podelim sa svim profesorima od kojih mi kečevi trebaju.
No, vremenom i oni shvataju šta radim. Jedna od „legendi Prve beogradske“ viče na hodniku za mnom: Dobićete svi dvojke, svi ćete ići u rat!

Obukao sam uniformu godinu dana kasnije.
Čuvao sam domovinu najbolje što znam, bio uzoran vojnik, ali to više nije bila moja zemlja.
Postala je otadžbina.

 Tokom ponovljene godine, željan da muziku u kojoj sam pronašao sklonište delim sa drugima – počinjem da radim na radiju. Upoznajem Aleksandru, moju ljubav. Objavljujem prvu kratku priču i pišem prvi scenario.
Sve se promenilo.
Najdraža priča o Kortu Maltezeu mi je oduvek bila ona o docrtavanju linije života u dlan.

Kada bih seo u onaj svemirski brod iz „Nedeljnog zabavnika“ Vajte i Rusa koji leti brže od zvuka, mogao bih da 'stignem' davno emitovane radio-talase sa Zemlje, i među njima bih čuo najgora tri minuta programa Radio Pingvina.

 Autor ta tri minuta sam ja, devetnaestogodišnjak, i to je moj prvi „prilog“ za najslušaniju radio stanicu u Beogradu. Nerazgovetno je, i nesuvislo – što shvatam prateći mimiku ton-majstora koji je sa druge strane stakla. Na moju sreću, Dača Kocjan me ohrabruje da ne odustanem „ako stvarno želiš da to radiš“.

U narednih godinu dana radim kao „organizator“, javljam se na telefon, nameštam reklame na trakašima (ultimativni test fizičke i mentalne spretnosti, danas potpuno nekorisna veština), zatim učim da mrdam reglere, biram muziku, vežbam čitanje „preko olovke-u-vilici.
Kada sam se ponovo našao pred mikrofonom, znao sam dosta o tome kako radio radi, i šta je sve moguće.  

Radio je najlepši posao na svetu. Za razliku od drugih medija, prezasićenih slikama – radio ostavlja prostor za maštanje. Zvuk snažnije podstiče naše glave od bilo koje druge senzacije. Tako smo napravljeni – da osluškujemo i pretvaramo zvučne talase u slike. Šteta je što današnje radio-stanice to ne koriste kao prednost.
Kada je ideja Radio Pingvina – doslovce – upucana, nastavili smo na Radio Indexu, gde od tehnike ništa osim mašte nismo ni imali.
Ako je suditi po broju onih koji su me narednih godina prepoznavali po glasu – izgleda da smo nešto radili dobro.

Oni koji su to slušali su otkrivali nove svetove, kao što sam i ja to nekada činio uz radio-aparat. Zato sam – čim su internet i tehnologija to omogućili – posle mnogo godina nastavio da pravim „Noćurke“ iz kuhinje u našem malom stanu.

Ipak, najveći uspeh te radio-stranice nisu hiljade preslušavanja, komentari i lajkovi, već desetak stabala zasađenih od donacija slušalaca i zahvaljujući udruženju „Šuma peva“.

I kada ta radio-stranica utihne, ostaće šuštanje lišća i pesma ptica u krošnjama.
Dok ih „urbanistički planovi“ i Gradski Orci ne satru.
Ali znamo kako se Šuma na kraju obračunava sa orcima.

*

U prijemnoj komisiji na FDU su oni od kojih te je sramota da nisi pročitao: Jovan Vava Hristić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Vlada Stamenković, Boško Milin, Vesna Jezerkić... Nismo, na žalost, dočekali da nam svi budu i profesori tokom školovanja.

„Deco, danas bi trebalo da učimo šta je kadar. Ali, pošto nemamo kameru, a ni filmske trake, čitaćemo poeziju Brodskog.“

To je, ukratko, ono što smo zatekli na tadašnjem FDU.
Ipak – i opet na sreću – neki profesori i asistenti, svesni da su nas drugi profesori prepustili ličnoj radoznalosti ulažu dodatnu energiju u naše obrazovanje, van nastavnog programa. Ljiljana Bogoeva Sedlar smatra nedopustivim da postanemo diplomirani dramaturzi bez uvida u teatar XX veka, što je moglo da se dogodi.
Prve snimke Pine Bauš video sam na časovima engleskog jezika, sa njenih VHS kaseta.

Na turniru u malom fudbalu na ideju Uglješe Šajtinca igramo pod imenom „Savonarola i njegovi prijatelji“, profesoru Hristiću u čast, iako svesni da bi najbolje bilo da profesor nikada ne sazna da smo u slušaonici za nastavu igrali fudbal.

Prva i jedina radio-drama koju sam napisao snimljena je u Radio Beogradu i predstavljala je Jugoslaviju na „Prix Europa“ Festivalu 1998. Honorar za dramu uplaćen mi je mnogo meseci kasnije. Na račun banke koja je nekoliko dana pre toga otišla u stečaj.

Završio sam fakultet, predstavljao Jugoslaviju, „znao sve o muzici“, vodio neke od slušanijih emisija u beogradskom etru, do tada već snimio mnoge reklame... i, opet, morao ponekad da pitam roditelje za džeparac.

U to vreme u 'marketinškim agencijama' rade reditelji, scenografi, pisci, kompozitori, ali i inženjeri mašinstva, šahisti, psiholozi od kojih je bilo zadovoljstvo učiti.
Ogroman deo tih ljudi nije školovan za advertajzing, već ono što znaju iz svojih profesija primenjuju na reklame - što stvara neverovatne kampanje, a strance sa kojima smo sarađivali ostavlja u čudu.

I opet sam imao sreće. Iako sam u agenciju Communis došao na dva meseca – sticajem okolnosti i zahvaljujući jednom većem dogovoru koji je propao – sa Ivanom Stankovićem sarađujem već sedamnaest godina.
Učim od njega i dalje.

Pravljenje reklama je zanat, kao i svaki drugi. I u ovom poslu postoje majstori, i fušeri. Ako si otporan poput fudbalske lopte, imaš blagoglagoljivost misionara, radnu etiku i nešto talenta da stvoriš 'novu kombinaciju već poznatih stvari' (to je, u najkraćem – Ideja), velika je šansa da ćeš uspeti u tom poslu.

Ja sam, sudeći po analitici, uspeo. Radio sam na kampanjama koje su postale deo svakodnevnog govora, ili bile viralne.
Neke su pomogle da ovo društvo bude za zeru bolje, i one su mi najdraže.

*

Posao copywritera, a kasnije i kreativnog direktora me – između ostalog – učio da sa što manje reči kažem što je moguće više.
Da ne bih zaboravio da pišem obećao sam sebi 2011. godine da ću na blogu Prešlicavanje do 39. rođendana napisati 39 priča o 39 pesama koje su mi menjale život.
Prva priča iz serijala bila je o pesmi „To sam ja“ Ekatarine Velike.

I opet sam, na neki način, imao sreće. Ivan Bevc, vlasnik tada mlade izdavačke kuće „Booka“ javio se na polovini pisanja tog serijala sa idejom da od toga napravimo knjigu.

Promociju smo napravili na moj 40. rođendan u najdražoj knjižari u Beogradu.
Drugarice i drugovi iz „Beopolisa“ tvrde da je veću gužvu na promociji imao samo Erland Lu.
Knjiga je rasprodata, i nema razloga doštampavati je. Ispravnije bi bilo napisati novu.

Znam koje pesme bi trebalo da se nađu toj novoj. Ipak, priče o tome kako smo učili Pitera Gebrijela da govori srpski, o prstima na žicama gitare na kojoj je sniman jedan meni važan album, i jednoj noći u Makarskoj koja je ublažila prošlog leta nedostajanje države u kojoj sam rođen - moraće da sačekaju neko vreme.

*

Radeći na monografiji o Milanu Mladenoviću u poslednje dve i po godine ja van radnog vremena često ponovo boravim u mojoj domovini. Krećem se kroz tuđa i sopstvena sećanja na jedno vreme i čoveka o kojem zapravo znamo neprihvatljivo malo.
Nije njegov stih „Ti ne znaš ko sam ja“ slučajno tu.

I dok preturam po medijskim arhivama, sećanjima svedoka, Milanovim neobjavljenim spisima i moru fotografija i dokumenata – često se stresem od sudara sa budućnošću koja se nije dogodila.

Ali, dok ta knjiga raste – opet pomislim – kakva sreća! Izabran sam da uradim najlepši posao na svetu: da ispričam priču o čoveku kojem se divim već četrdeset godina – zbog fenomenalne muzike koju je stvarao i svirao, i zato što se nije štedeo kada je podizao glas van scene, ne odustajući od svojih principa, bez obzira na cenu.

Ako ta knjiga neke ljude bude ohrabrila da iste principe prihvate kao jedine ispravne – vredeće truda.
Možda će shvatiti da nisu usamljeni. Možda će odlučiti da zajedno podignu glas.
Ili počnu da prave neku novu, fenomenalnu muziku, uprkos svemu i svima.

I to će me učiniti srećnim.

*

Biografija
Nebojša Krivokuća

Rođen 1973. u Beogradu. Diplomirani dramaturg (FDU, 1998). Sa nepunih sedam godina se prvi put našao pred mikrofonom i doživotno zaljubio u radio.

 Tokom devedesetih radio mu je tu ljubav uzvratio – i preživeo je tu deceniju radeći na „Pingvinu“ i „Radio Indexu“. Od 2015. pravi internet radio program u kuhinji i emituje sa bloga/radio-stranice pod imenom „Prešlicavanje“ >>

Objavio je knjigu kratkih priča „39 pesama“ o muzici i odrastanju (Booka, 2013). Trenutno završava Monografiju o Milanu Mladenoviću >> koja će biti objavljena 2025.
Redovno piše o muzici za ulični magazin „Lice ulice“ >>

Prvu reklamu snimio 1992. godine. Od 2007. godine je kreativni direktor agencije Communis sa kojom je osvajao nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima.

"Nazdravimo svim ludacima. Svim neprilagođenima..." i onima koji znaju da taj tekst nije napisao Džek Keruak.

Društvenim mrežama neumorno kruži jedna pesma - o neprilagođenima, pobunjenicima, nezgodnima, rušiteljima granica, slobodi, i tako dalje.

Sigurno je znaš: 

"Nazdravimo svim luđacima. Svima neprilagođenima.

Pobunjenicima. Nezgodnima. Svim onima koji misle svojom glavom..."

Toj "pesmi" je usput neko nekada dopisao još dva besmislena, suvišna reda (na samom kraju) i kao autora potpisao Džeka Keruaka.

Ali, ta sjajna, divno oblikovana oda o slobodi koja odzvanja glasnije i snažnije kada joj dodamo Keruakovo ime nije pesma. 
Štaviše, napisao je "po zadatku" (brifu) - jedan kreativac, zaposlen u marketinškoj agenciji.
"Plaćenik", misle neki od vas, "čovek koji ubeđuje ljude da kupe ono što im ne treba" misle drugi.

Ovaj tekst je napisan za potrebe brenda Apple, odnosno Stiva Džobsa, a video spot (reklama) u kojoj se tekst izgovara – "Think different" - jedan je od najpoznatijih u istoriji oglašavanja
(Neki, inače tvrde da je prva reakcija Džobsa na pročitani tekst pre snimanja bila - "Ovo je sranje.")

Ime autora tog teksta je Rob Siltanen.

Dakle, jedan od najlepših tekstova o slobodi, rušenju granica i "drugačijem" koji tako rado i često delite po društvenim mrežama - napisao jedan "zli, marketinški um", "korporativni rob", i šta se već sve pripisuje oglasnoj industriji.

Ovo je Robov original:

“Here's to the crazy ones. The misfits. The rebels. The troublemakers. The round pegs in the square holes. The ones who see things differently. They're not fond of rules. And they have no respect for the status quo. You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them. About the only thing you can't do is ignore them. Because they change things. They push the human race forward. And while some may see them as the crazy ones, we see genius. Because the people who are crazy enough to think they can change the world, are the ones who do."

Ovo je ta reklama:

Da, reklame mogu biti poezija.

I dodavanje imena Džeka Keruaka je samo "marketinški trik" kojim se na tekst skreće dodatna pažnja.

Od Londona do Pariza 1999, u tri klika

Hajde da učinim koliko mogu da ova fotografija ne postane novo "Andrićev" citat ("Dođu tako nekad vremena...") ili "Radmilovićev" citat o gluposti i smrti - jer, dalekosežno, kriva srastanja uvek učine da neko na kraju stvarno misli da se akcija zvala "Milosrdni anđeo", da Blur nisu dozvolili korišćenje "Song 2" američkoj vojsci zbog bombardovanja, da je Nirvana na albumu napisala da "nije za pse i Srbe" ili, ako se zagledamo u malo dalju prošlost - da je stari Jug-Bogdan imao devet sinova i da je Branković izdao Lazara.

Par klikova i pažljiv izbor ključnih reči je ono što bi Vam dalo neke tačne odgovore.

Levo: London, 1999. Desno: Toni Ben, istog dana, drugi fotograf >>

Fotografija koja kruži mrežom kao dokaz da su u Parizu održavani protesti protiv NATO bombardovanja SRJ nastala je, dakle, u Londonu, aprila 1999. godine i autor te fotografije je tadašnji reporter agencije AP - Entoni Harvi (Anthony Harvey). Brza pretraga baze Getty Images otkriva još fotografija sa tog događaja - te da je u prvim redovima kolone bio i član Parlamenta, Toni Ben, koji je na skupu i govorio (link) >>

To što fotografija ne potiče iz Pariza, ne znači, naravno - da u protesta u Parizu nije bilo.

Bilo ih je i u San Francisku, sve do juna te godine, kao i drugim gradovima sveta, naročito u Kini, nakon što je pogođena njihova ambasada u Beogradu (link, Getty Images >>)

O protestima u Parizu tokom proleća 1999. može se, u dva klika, pronaći da je ih je bilo više, da se na protestima okupljalo oko 10.000 ljudi, i da su ih organizovali članovi Komunističke partije Francuske, mirovna udruženja, Trockisti, itd (link) >>.
Na tri klika ćete pronaći i informaciju o peticiji koju su potpisivali intelektualci i pisci Francuske, a sa ciljem da se bombardovanje SRJ prekine.

Sve ovo nije zabeleženo, linkovano i kliktano da bi obesmislilo želju onih koji se već drugi dan po mreži suočavaju sa raznim ališistima i uporednim brojačima žrtava - da imaju nekakav dokaz da je stvari nemoguće tako lako polarizovati i da ih je pogrešno - generalizovati.

U raspravama se valja koristiti tačnim informacijama - čime će eventualna... pobeda (?) biti značajnija i možda dugotrajnijeg dejstva.

(Postoji tu jedna strašnija stvar od pogrešnog navođenja lokacije gde je fotografija nastala.
Jer, raspravlja se uglavnom na temu da li sažaljenja mogu i treba da se porede.)
.

U lice cenzuri (zajednički apel)

"U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti."

Blogovi i stranice:

Akuzativ
Aleksandar Sekulić – 2389
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Belgrade Edt Culture
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Boris Drenča - b92 blog
Bozóki Antal
Bozóki Antal (hon)lapja
Ch3d4 (Vojislav Bajakić)
Constrictoria Boa
CRZ Blog
cult – B92 blog
Danubius forum
Dario Hajrić – Sistem i lom
Dejan Pešić
DJ Ivica
Dokona popadija
Dopisi iz Diznilenda
Đorđe Bojović
Džunglica
Edis Đerlek
Euterpaspeaks
FCBK
Ivana Ćirković – Organ Vlasti
Ivy Jbte
Iz glave radio
Izvan kuhinje
Jelica Rogić
Just Bloggin’
Kriza identiteta
Leksikon YU mitologije
Liceulice
Logaritam
Loose Ends in Economics
Luka Božović
Mahlat
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Mesec, suncokret i ostale priče
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Đajić
Miloš Sečujski – B92 blog
Mojporrtal.org
Mr Black
Ne verujem u muk istine
Nebojša Knežević – yzmaya
Negoslava’s Blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Nikola Kolja Krstić
Novi Sad 2020
Novinarizmi
Novosadsko ubrojčavanje
Od svega po malo
Osmi dan
Ostavite Teslu na miru
Pagankawebshtizza
Panonska revija ludosti
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje
Pećko pivo
Peščanik
Politiks tejps
Popovsko Dokonisanje
Prešlicavanje
Pressburger Csaba
RainDog po treći put među blogerima
Random Code and Beauty of Organic Entities
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sandra Simonović
Sara Radojković
Savesna
Spookyludila
Staša Koprivica – 100 lisica
Strahinja Krstić
Troblog
Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista
Vazda nešto
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
VladanBa’s Blog
Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael
Vladimir Milutinović – Dvogled
Whatever… Nevermind
While Sleepwalking…
Žarka Radoja – Kontrapress
Žarko Ptiček
Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije
Centar za praktičnu politiku
Centrar za marginu
Fondacija Dokukino
Građanske inicijative
Kuća ljudskih prava i demokratije
Mreža za političku odgovornost
Share Fondacija / Share Defense
Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović
Aleksandar Atanasijević
Aleksandar Jovičić
Aleksandar Kezić
Aleksandar Kokotović
Aleksandar Lučić
Aleksandar Stanojković
Aleksandar Živadinović Ćupas
Aleksandra Anokić
Aleksandra Đerić
Aleksandra Jensen
Aleksandra Sokolović
Aleksandra Tomić
Ana Bellotti
Ana Čiča
Ana Kerečki
Ana Manić
Ana Marković
Ana Petrović
Anđela Milivojević
Anica Spasić
Biljana Kovačević
Biljana Kukić
Biljana Marinković
Biljana Mladenović
Biljana Stepanov
Bojan Cvejić
Bojan Radović
Bojana Jevtović
Bojana Miković
Bojana Selaković
Boris Bašić
Boris Lučić
Boris Sijerković
Boško Hadžić
Branislava Nestorov
Branka Dobrić
Dalibor Stojičić
Dana Selaković
Danica Nikolić
Danijel Milošević
Danijela Pejatović
Danijela Rafailović
Danijela Ranković
Danijela Tasić
Darko Vlahović
Dejan Košanin
Dejana Stevkovski
Denis Lazetić
Dijana Hinić
Dimitrije Petković
Đorđe Mančev
Đorđe Trikoš
Dragan Popović
Dragana Kostadinović
Dragana Pećo
Dragana Zlatičanin
Dražen Zacero
Dubravka Nikolić
Dubravka Velat
Dunja Lazić
Đurđa Đukić
Dušica Petrović
Duško Jerkov
Dževid Sadović
Edita Miftari
Emina Kovačević
Filip Perić
Fismir Jahiu
Goran Zarić
Gordana Šajinović
Irina Zahar Hinrichs
Iva Jović
Ivan Lukić
Ivan Popović
Ivan Stanojević
Ivan Stevanović
Ivan Tot
Ivan Vlajić
Ivana Jakovljev
Ivana Mirčetić
Jasmina Lazić
Jasmina Milojević
Jasmina Radovanović
Jelena Jovanović
Jelena Kandić
Jelena Milojković
Jelena Paligorić
Jelena Petrović
Jelena Radanović
Jelena Simić
Jelena Stević
Jelena Tot
Jelisaveta Manojlović
Jelisaveta Mikulić
Jovana Gligorijević
Jovana Jakovljević
Jovana Kolarić
Jovana Pavlović
Jovana Polić
Jovana Prusina
Jovana Radovanović
Jovana Sikimić
Jovana Tripunović
Jovana Vujičić
Jovana Vukić
Katarina Tadić
Ksenija Stojanović
Lav Kozakijević
Lazar Marjanović
Lazar Milovanović
Leopold Rollinger
Ljiljana Bukvić
Ljubica Turudić
Ljubomir Medaković
Luka Rajić
Maja Mićić
Maja Stojanović
Maja Vasić-Nikolić
Maja Vrtarić
Marija Avramović
Marija Đelić
Marija Janković
Marija Maša Bojičić
Marija Milosavljević
Marija Penezić
Marija Radovanović
Marija Stanojčić
Marija Vukosavljević
Marijana Toma
Marina Andromarta Bogojević
Marina Ristanović
Marina Stamenković
Marina Ugrinić
Marko Bogunović
Marko Mitrović
Marko Vidojković
Mašan Minić
Mikaela Smičković
Milan Cvijić
Milan Đukić
Milana Ninković
Milanče Milosavljević
Milena Dragićević
Milica Jovanović
Milica Stojanović
Miljenko Dereta
Milomir Sekulić
Miloranka Ilić
Miloš Avramović
Miloš Dašić
Miloš Janković
Miloš MIhajlović
Miloš Nikolić
Miloš S. Nikolić
Mina Ilić
Mirjana Drašković-Ivica
Mirjana Miočinović
Mirko Rudić
Miroslava Marjanović
Mladen Manojlović
Momir Pejatović
Nada Likar
Natalija Marjanović
Nataša Agbaba
Nataša Mijatović
Nataša Nikolić
Nataša Robulović
Nebojša G. Mirković
Nenad Nikolić
Nenad Vukadinović
Nikola Adžić
Nikola Ristić
Nikola Tomić
Nina Savić
Ognjen Đerić
Olga Gligorović
Peđa Mitrović
Petar Tančić
Radina Vučetić
Radmilo Marković
Rajma Isljami
Ratko Femić
Robert Čoban
Sandra Popović
Sanja Jović
Sanja Zrnić
Sara Dereta
Saška Karamarković
Selma Lazović
Slavica Slatinac
Slavica Stojanović
Slobodan Joksimović
Slobodan Srdić
Snežana Čongradin
Snežana Marković
Sofija Mandić
Sofija Marjanović
Srđan Dinčić
Stefan Aleksić
Stefan Ćorić
Stefan Jovanović
Stefan Šparavalo
Stevan Đekić
Stevan Ristić
Tatjana Radunović
Teodora Tomić
Uroš Jovanović
Vanesa Nikolić
Veljko Radunović
Veselin Nasufović
Vesna Đukanović
Vesna Mićanović
Vesna Miletić
Vesna Pešić
Vesna Vasiljević
Višnja Filipović
Vladimir Marović
Vladimir Stojanović
Vukan Simonović
Vukašin Obradović
Žarko Canić
Žarko Ogrizović
Zdravko Janković
Željka Pantelić
Zoran B. Nikolić
Zorica Filipović
Zorica Šćepanović

(ovaj tekst je postavljen istovremeno na blogovima, ličnim profilima i stranicama potpisanih, 24. maja 2014 u 19h. Inicijalna lista potpisnika proširena je 24h nakon objave teksta novim imenima. 
Spisak i dalje raste i dostupan je na ovom linku >>) 
.

.

Kad umreš, ti ne znaš da si umro... i ne znaš čiji je to citat

Prepoznajete li na ovoj fotografiji Zorana Radmilovića, čuvenog glumca, majstora?

Ni ja.

No, sudeći po jednom citatu koji je preplavio društvene mreže prethodnih dana, na ovoj fotografiji je Zoran Radmilović, belgijski strip-crtač, humorista i glumac, autor veoma popularnog stripa "Le Chat" (ili "Mačor", na ekranu) u kojem je, 2004. objavljena i ova rečenica u formi strip-kaiša:

"La mort, c’est un peu comme la connerie. Le mort, lui, il ne saitpas qu’il est mort... ce sont les autres qui sont tristes. Le conc’est pareil... " 

("Smrt je slična gluposti. Taj koji je mrtav ne zna da je mrtav, drugima je teško. Isto je kada si glup...")*

Genijalno je, zaista.

Ovaj kaiš objavljen je  u albumu "Ma Langue Au Chat", a serijal albuma (ima ih četrnaest) "Le Chat" prodat u više stotina hiljada primeraka, uglavnom na francuskom jeziku. Kada je 2003. godine strip slavio 20 godina postojanja, belgijski magazin Le Soir je njegovom autoru tog dana ustupio prostor da oslika čitavo izdanje tog dnevnika.

Autor stripa je belgijanac Filip Gelik (Philippe Geluck - posetite geluck.com/en/), crtač, humorista, ponekad i glumac, 2009. odlikovan od strane belgijskog kralja Filipa II ordenom Krunskog reda, što je za ovu priču najmanje važno. 

Ono što je važno je da autor te sjajne rečenice nije, dakle, Zoran Radmilović. 
Zoran je autor mnogih drugih sjajnih, šaljivih i gorkih pasaža koje možete pronaći u knjizi "Zalažem se za laž" koju je nedavno objavio VBZ, ili u knjizi "Kad je svet imao brkove" koju je napisala njegova ćerka, Ana.

Elem, o tom dopisivanju mudrih rečenica opusu poznatih ljudi sam već pisao >> u vreme kada je onu čuvenu rečenicu o pameti, budalama i fukari valjalo rastaviti od Andrića koji je nikada nije zapisao. U međuvremenu se nije promenilo mnogo toga: nakon objave Markesove smrti na površinu je ponovo isplivalo njegovo oproštajno pismo koje on zapravo nikada nije napisao; Gavrilu Principu i dalje pripisuju stihove koje nije on napisao; onaj nastavak "... iako smo Srbi" sve češće nestaje iz citata pokojnog Pavla. I neće me iznenaditi ukoliko se uskoro negde pojavi da je "eto mene, eto vas - rat Turcima" izjavio Banović Strahinja pred vojskom u Banjskoj, 1389.

No, ne bih ponovo pisao o tome - već koristim priliku da podelim sa vama još nekoliko fazona iz Gelikovog "Mačka" - možda to pomogne da ovaj strip jednom bude preveden i objavljen i kod nas. 

p.s. Riki Džervejs (Ricky Gervais), jedan od mojih omiljenih komičara/glumaca/scenarista nedavno je ovu istu rečenicu postavio na svoj FB profil, bez znakova navoda i navođenja imena autora. 
Na mnogim stranicama na Mreži na kojima je ova rečenica postavljena kao citat zaista je potpisana sa "nepoznati autor".
Ipak - i bez obzira na stotine "lajkova" i "šerova" - ne mali broj ljudi je opomenuo Džervejsa da bi bio red da navede ime autora rečenice. 
Njima hvala na putokazu ka Filipu Geliku.

* - i Hvala Ani Brakus na pomoći u prevodu sa francuskog :)
.

Domovina se ne brani laptopom, postom i lajkovanjem... [o #lifestyleserbia projektu]

Nedavna pojava "projekta" nazvanog "Lifestyle Serbia" (link >>) je najnoviji dokaz da je "brendiranje Srbije" jedan od najomiljenih sportova i hobija naših sugrađana.
Reč "amaterski" u prvoj rečenici pre reči "sportova" nije navedena zato što ovo nije priča o amaterima već osobama koje zarađuju baveći se ovim hobijem. 
To su, dakle, profesionalci.

Da se odmah razumemo: ukoliko je svrha ovog projekta bila da svetu predstavi toponim u kojem, kao i u drugim delovima planete postoje sumrak, reke, oblaci, cveće, spomenici ljudima koji su strancima apsolutno nepoznati (te i nevažni, sve dok im se na valjan način ne ukaže na važnost određene istorijske osobe) ali i neverovatan broj ljudi obučenih/dizajniranih u potpunom neskladu sa državom u kojoj žive i koji po ceo dan piju kafu - ovaj projekat je u potpunosti ispunio svoj cilj! Ukoliko je cilj projekta bio i to da svetu predstavi toponim čiji stanovnici engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje (što strancima može biti simpatično, ne sporim) - i taj cilj projekta je ispunjen, zbirom zanimljivih gramatičkih bravura. 

Na sajtu je i opis/ideja projekta:"Kampanja Lifestyle Serbia želi da pokaže mladu, urbanu Srbiju! Modernu i brzu, ali koja ne propušta da popije kafu sa prijateljima! Srbiju 21. veka, ali koja poštuje svoju tradiciju! Štaviše, šeruje je na Instagramu! Srbiju koja voli sunce i svoje reke, koja voli svoje planine, i koja zna da uživa u svakom trenutku! Srbiju koja zna da je život samo jedan!"

Nemam ništa protiv, ali čemu ovo tačno "služi, a uz to i ne radi", "da citiram "Mikijevu radionicu".

"Visit the Middle Age fortresses on Danube – true ladies always belong to castles."
Fotografija i prevod preuzeti sa ove stranice LifestyleSerbia projekta.

Jer, čak i da je sve gore navedeno zaista bilo cilj projekta, ostaje otvoreno pitanje: Zašto je ovo (od)rađeno/plaćeno? 
Ko je procenio da će ovakav koncept privući nove turiste ili promeniti sliku o Srbiji? Neko je procenio da će domaći turisti misliti bolje o državi u kojoj se bude svakog jutra? Neko je pomislio da će stranci, zavedeni ovim lajfstajl konceptom, iskrcavši se na tlo Srbije iz automobila, voza ili aviona i reći: "Hej, vidi, stvarno je kao na onim slikama!".

Jer nije.

* * * 

Najžući predstavnik žute štampe ovaj sajt razvlači po blatu već nekoliko dana, igrajući na skandalozno senzacionalno šokantno otkriće da je prava cena svega postavljenog na ovaj sajt više desetina puta manja od isplaćene, skrenuvši tako raspravu na potpuno pogrešan kolosek.
U odbranu autorki i cene projekta već je stalo nekoliko digitalnih gurua blogovima ili objavama na društvenim mrežama - ali to nije ključni problem ovog projekta.

Nije ovde problem finansijska vrednost projekta.
Da je jedan evro koštao - previše je.
Jer je besmislen.
Dokle god se ne urade neke druge, važnije predradnje.

* * * 

Uprkos brojnim kampanjama kojima je Srbija pokušavala da se "rebrendira", privuče turiste i izbriše iz njihovog sećanja ono što znaju o nama na osnovu naše novije istorije (link >>) raspoloživi podaci dokazuju da je od 2004. godine do kraja 2012. broj stranih turista koji Srbiju posećuje gotovo - identičan.

(Mogli bismo, naravno, sad da raspravljamo da li su sve te kampanje imale za cilj da privuku turiste Srbiju ili da "promene imidž Srbije u svetu", ali bismo u oba slučaja imali kao odgovor neuspehe koji su nas već koštali previše.
I para i vremena.)

Od sada već mitske kampanje pokrenute na CNN-u krunisane snimkom rumunske crkve i muzikom koja je Srbiju delocirala na bliski istok, do nedavne (odlične, ali prekratke) Soulfood Serbia kampanje - silni novci su uloženi u produkciju i emitovanje a izlazni rezultat je - kako bi Rambo Amadeus rekao - jedno te isto, jedno te isto.

Razloga za taj isti rezultat je, naravno, nekoliko, ali je ključni - prvi - najvažniji: šta smo i ko smo i kako se predstavljamo drugima?



Da objasnim problem plastično?

Ovog leta smo se automobilom vraćali iz Grčke. 
Odbijeni gužvom na prvoj benzinskoj pumpi posle granice sa Makedonijom, a na koju se upravo iskrcao sadržaj tri autobusa punim turista željnih korišćenja svih dva toaleta na istoj, produžili smo dalje.

A, da izvinete, priteralo me.
Zato što sam lepo vaspitan, nisam zakočio kraj druma i urinirao po domovini te bacao đubre kroz prozor.
Nisam tako vaspitan.

Jedan sat smo vozili od granice do Vranja, onim delom auto-puta koji je u izgradnji već četvrtu ili petu godinu, poštujući ograničenje brzine. 
Zatim smo ušli u Grdeličku klisuru, jedan od najprometnijih regionalnih drumova u Srbiji, u koji se slivaju tokovi iz Bugarske, Makedonije, Srbije (i, zapravo, svih onih koji putuju auto-putem ka jugu ili sa juga Evrope), poštovali propise, brojali kilometre i čekali, uzaludno, da na nekom od desetina zađubrenih stajališta ugledamo dva civilizacijska simbola: toalet i kantu za đubre.

Toalet se, konačno, ukazao na stotom kilometru od granice. 
Stanje istog je bilo ekvivalentno stanju toaleta na saboru u Guči, poslednjeg dana. 
Nakon pljuska. 
I epidemije tifusa.

To je Lifestyle Srbija za putnika kroz Grdeličku klisuru.
I to je slika koja ne-korespondira sa kampanjama poput ove. Štaviše, turista ima puno pravo da popizdi (da izvinete) što smo ga privukli fotkama prirodnih lepota a onda ga teramo da kenja (da izvinite, još jednom) po tim istim prirodnim lepotama, jer nema gde drugde.

I tu impresiju će svakako podeliti i sa prijateljima kada se bude dovukao do kuće.

* * *
Ovaj plastični, ali realan problem Srbije kao turističke destinacije ili države koja vapi za re-brendiranjem je ono što #lifestyle Srbija ne može da popravi, nikada.

Jer, turisti već dolaze i prolaze kroz Srbiju.
Iz nje odlaze ili izlaze nakrcani impresijama o musavoj zemlji u kojoj se putevi raspadaju (osetite tu egzotičnu razliku u asfaltu na graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije) u kojoj nema bežičnog interneta na drumovima (u Makedoniji ih ima, na svakoj naplatnoj rampi), u kojoj nema klonja, valjane signalizacije, oznake ulica su ispisane pismom koje ne razumeju, hoteli su preskupi u odnosu na to što nude (što će biti i veći problem nakon povećanja PDV-a na hotelske usluge od 150%); čiji građani ne znaju najbolje strane jezike ali im se omakne da ponekog stranca umlate ili mu ukradu bicikl, o vozilima da ne pričamo. 

(Neki će otići iz Srbije sluđeni i ponudom splavova, koji nas re-pozicioniraju na mesto Kube Evrope: jeftino piće, egzotične a pristupačne žene, dobra klopa i etno-muzika. 

Ta dobro, ali - ukoliko ne želimo da nas vide kao Kubu Evrope, onda hajde da se ne pravimo da nismo, dokle god ne prestanemo to da budemo.)

Zato verujem da je svaki evro uložen u oglašavanje Srbije kakva je danas razumna koliko i loženje kamina novčanicama od 500 evra.

I zato sam siguran da bi i tih 45K evra (koliko "Kurir" tvrdi da je ovaj projekat "koštao") valjalo uložiti u sve drugo, samo ne u oglašavanje Srbije kao destinacije, sve dok ne popravimo i ne ispunimo elementarne uslove da budemo destinacija za bilo koga, a ne samo Visoke Predstavnike Svega i Svačega, koje ovde šalju po zadatku ili kazni.

A kako je za ovaj projekat isplaćeno mnogo više, i da ne bih bio isključivo negativan, evo malog spiska važnosti u koje je ovaj novac mogao biti uložen, a koje bi, ne biste verovali koliko brzo, zaista promenilo sliku o Srbiju iz perspektive stranaca, koje tako željno čekamo da ugostimo.

• Toaleti na stajalištima uz drumove Srbije, dakle.
• Kontejneri za đubre uz drumove Srbije, takođe.
• Telefoni za pomoć na drumu? U Hrvatskoj i Grčkoj ih imate svako malo, vidljive.
• Naučiti barem engleski, ako ne i još neki jezik (ko dolazi i prolazi kroz Srbiju najčešće? Znamo li?) one koji će se odazivati na pozive sa tih telefona?
• Besplatni (od strane države Srbije plaćeni) časovi engleskog (i drugog) jezika za one koji su u kontaktu sa strancima. Čisto da se ne blamiramo prevodima (i na lifestyle projektu)
• A onda ulaganje u dodatnu edukaciju koja će nas učiniti boljim, te samim tim i turistički privlačnijim:
• da naučimo vozače u Srbiji da zakoče na pešačkim prelazima 
• da naučimo vozače u Srbiji da signaliziraju da skreću
• da naučimo taksiste u Srbiji da će izgubiti posao ukoliko lapaju od stranaca
• da naučimo budale da će biti poduže u zatvoru ukoliko mlate strance
• da očistimo đubre sa dokova reka, jendeka kraj drumova i ulica gradova
• da napravimo drumove. Kako stranci da stignu do tih lepota koje oglašavamo?
• da sa fasada oribamo svastike i poruke mržnje. I okrečimo te zgrade.
• možda i popravimo zgrade uništene bombardovanjem pre 14 godina koje se nalaze u centru Beograda. Ili da od toga napravimo brend?
• da na ulice vratimo čuvare reda da brinu o očišćenom, ukoliko je potrebno.

A ovo je samo delić onoga što nas čeka, ukoliko želimo da o nama lepo misle i da nas češće posećuju.

Tek kada uradimo taj deo posla - ima smisla lansirati projekte poput ovog najnovijeg, koji će onda svetu prikazati ono što zaista jeste Srbija, zemlja iskorišćenih prirodnih lepota, prijatnih ljudi koji mogu da pomognu ako je neka nevolja, u kojoj se dobro jede a toaleti su čisti.

Ukoliko želimo da to budemo.

Zato za kraj parafraziram čika Ršuma:

Domovina se ne brani laptopom,

postom, 
i fejvom 
i lajkovanjem.

Domovina se brani krvavim radom,

i lepim vaspitanjem.
.