Saturday 30 January 2021

Darko Rundek, 65

Na Rundekov rođendan ponovo listam knjigu Anta Perkovića o njemu, i zastajem na ovoj fotografiji: "Lazar Stojanović i Darko Rundek na Radio Brodu, 1993. godine."

Malo stariji pamte da su se nešto ranije pojavili novi sejmeni i rasparčali zemlju, a malobrojni (nemojmo se samoobmanjivati) poput Rundeka odbili da učestvuju u tome.
'U staroj zavjeri strana' ostao je na pravoj.

Otišao je na Radio Brod, sada već zaboravljen projekat.

Lazar Stojanović je posle pisao: „Sreli smo se u Parizu, kad se, u aprilu 1993. nas petoro novinara, tri asistentkinje i dvojica urednika muzičkog programa (Rundek i Vedran Peternel) sastalo da se pripremimo za ukrcavanje na brod, ledolomac od 86 metara preuređen u radio-stanicu, namerni da otplovimo u međunarodne vode Jadrana, te da tamo pravimo i emitujemo celodnevni program prema bivšoj Jugoslaviji. Bio je to pokušaj, zajednički, ali i lični svakoga od nas, da svojim sredstvima odgovorimo na rat u rodnom kraju (...) (Rundek je) bio izrazito smiren, zamišljen, ćutljiv, nasmejanih očiju, jednostavan. "

Glavni urednik Dževad Sabljaković (na fotografiji u pozadini) priča za francuski 'Aktuel' u junu 1993 o Radio Brodu: „Na ovom brodu su samo normalni ljudi, to od nas čini disidente.“ *

*

Rundek je nakon Radio Broda otišao u Pariz, iz kojeg nam se javio jednim intervjuom u "Vremenu Zabave" 1994, i podsetio:
"Ne vidim da čovjek mora da bude dio kolektivne mržnje među našim narodima; ako je postojalo nešto što smo zajednički dijelili, to postoji i dalje – na individualnom planu."

*

Huk i vibraciju koji su pratili Rundekov izlazak na binu u Beogradu u decembru 2000. godine nikada neću uspeti da prepričam.

Verovali smo da je taj 'povratnički' koncert dokaz da su sejmeni stvarno otišli.
Možda je i on u to verovao. Tada je imao 45.

Nismo bili u pravu, ali stranu i dalje nismo promenili.
Broj onih koji nas nisu razočarali se u međuvremenu smanjio.
Rundek je i dalje tu.
Srećan 65!


(*preuzeto iz knjige „Rundek, između“ Anta Perkovića)


Subota, 30. januar

Sunce!

Prvih 12000 koraka bez steznika za kičmu, 
kifle iz "Čarlija", 
beli bakalar iz "Anđela",
poslednji primerak Galeanove "Knjige zagrljaja" pronađen u Dušanovoj
(za Nevenu, kad ponovo dođe iz Zagreba), 
ih!



Friday 29 January 2021

Noćurak :: Blue Moon Drive

Uključujem mikrofon, a nisam siguran u kom pravcu bi trebalo da vozim.
 
Stefan Sagmajster tvrdi da je besciljna vožnja važan deo recepta za sreću.

Na izbor pesama u ovom Noćurku uticali su njegov „Happy Film“, osećaj nemogućnosti putovanja, zbirke pesama Vladana Krečkovića i Mehmeda Begića (nisam vas čitao u mikrofon, to ćemo sledeći put), iluzija da su stvari nepromenjive, eseji Jovana Hristića, kalendar koji kaže da proleće putuje ka nama; godišnjice nekih dragih albuma i pesama, želja da se razumem sa domovinom i nekoliko pesama koje sam otkrivao proteklih dana hodajući po gradu, prilagođavajući Sagmajsterov recept.

Suvozači su:
Aaron Frazer, Calexico, CARM feat. Sufjan Stevens, Broken Bells, David Bowie (Dylan cover), Death Cab for Cutie (Vic Chesnutt cover), Iskwe & Tom Wilson, J. J. Cale, James Blake (“Atmosphere” Joy Division), Jay-Jay Johanson, Massive Attack, Nadia Reid, Nick Cave & The Bad Seeds, Paul Weller, R.E.M., Ray LaMontagne, Robbie Robertson, Still Corners, The Brian Jonestown Massacre, The Church, The Gun Club, The National, The The (novi!), Thomas Dybdahl, The War on Drugs, Valerie June & Carla Thomas, Widowspeak (R.E.M. Cover)



Sunday 24 January 2021

"Station to Station", 45 godina ili "It's not the side-effects of the cocaine / I'm thinking that it must be love."


Za obožavanje ovog albuma predznanje nije potrebno. Od uvodnih šumova ’voza’ koji huči u naslovnoj pesmi do fejd-auta poslednje pesme, „Station to Station“ je jedno od najlepših čuda Bouvijeve diskografije.

Sve je tu: novi Bouvijev alter-ego, novi zvuk, jedan perfektni soul-disko, ’najreligioznija’ pesma koju je Dejvid ikada snimio, halucinacije, fank, do sada najlepše otpevana verzija ’Wild is the Wind’.

Vršljanje kroz rilne priče i otkrivanje šta se dešavalo pre uvodnih šumova i u pauzama između pesama čini ga još veličanstvenijim.

„Station to Station“ je nastao iz haosa, paranoje, strašne ’dijete’ koju su činili kokain, mleko, ljute papričice i druženje prvenstveno sa Igijem. Dejvid se okružio kokainom, sveskom za beleške i gomilom knjiga koje su podgrevale njegove psihoze – o veštičarenju, beloj i crnoj magiji, Alisteru Krouliju, nacistima i numerologiji. Sa prijateljima koji su ga posećivali raspravljao je „Da li se mrtvi bave poslovima živih? Mogu li da promenim kanal bez daljinskog?“, dodatno zaplašen idejom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“, zbog čega je spavao sa gomilom hladnog oružja ispod kreveta.

Kada je spavao.

„Danima sam ostajao budan. Čak bi i Kit Ričards posustao“, pričao je kasnije. Ono što ga je donekle izvuklo iz tog vrtloga bilo je, paradoksalno, snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega (sada zamisli kakvo je to bilo stanje ako te rad na takvom filmu vraća u normalnost). Bouvi je prihvatio ulogu verujući da će biti zadužen i za muziku za film. Iako to nije bilo u planu, to je u njemu probudilo novu želju za pisanjem pesama.

Novi studio, novi muzičari i nove inspiracije (Kraftwerk, Neu!, i dalje soul i fank) zavrteli su magnetofonske trake (Bouvi je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma). Srećan sticaj okolnosti je učinio da se u istom studiju pojavi i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje sa njim doveli su do slušanja snimka „Wild is The Wind“ koji je oduševio Sinatru, a Bouvija inspirisalo da ovaj „album ljubavnih pesama one vrste koja se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) završi ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance, koja vlada ovim albumom. „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu, koji se na pesmi zahvalio uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“. U „Word on A Wing“ se Bouvi možda prvi put direktno obratio bogu, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla, koji se mogao sagledati i u „TVC 15“, pesmi nastaloj iz dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“.

Ta ludorija je uvod u jedan od najboljih ’dvojaca’ u istoriji Bouvijeve diskografije. Dok ga u „Stay“ hladnoća konačno malo napušta (neki kritičari ovu pesmu klasifikuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’), poslednja stanica je taj ’it must be love’ momenat.
Album zatvara „Wild is the Wind“, pesma Dimitrija Tiomkina i Neda Vošingtona, jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem.
Zašto je to veliko finale? Pronađite, ako možete, još neki ’šlager’ koji tako razduvava sve oko sebe, doziva vetar da odnese sve i raščisti vam put.

Dejvidu je to uspelo.

Pesma je otišla u fejd-aut, on je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelvog i Dalijevog ’Andaluzijskog psa’ (da, kadar sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’.
Mark Špic kaže: „Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“
Godinu dana kasnije će se uskoro oglasiti ’berlinskom trilogijom’, u koji je otišao da se izleči od kokaina, slave, očijukanja sa nacizmom i pokuša da ponovo otkrije šta je to ljubav.

*

Na za sada poslednjoj listi „najboljih albuma svih vremena“ magazin Rolling Stone je „Station to Station“ rangirao među pedesetak najvažnijih, a magazin „Vibe“ ga je stavio na listu „najvažnijih albuma XX veka“.

Meni je možda važniji po tome što predstavlja dokaz kakva remek-dela stižu sa ivice opstanka.

„Station to Station“ je objavljen na današnji dan, 1976.

Umesto (očekivane?) „Wild is the Wind“ ovoga puta ide jedan ’just a fan editing’ video uradak, od onih koji nastaju iz mnogo ljubavi i sa mnogo truda.

Spremi se za desetak minuta vožnje.


* - Citati preuzeti iz ove knjige Marka Špica o Bouviju >>


Friday 22 January 2021

Mira Furlan: Pismo sugrađanima / (“Pismo u prazninu”) iz Beograda u Zagreb, 1. novembra 1991.

"Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezrevno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promijeniti i označiti cijeli moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodjela u kojima se odvija naš život.

Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopće imala volje za polemiziranje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvijek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve riječi suvišne, jer ih, naime, više nema tko čuti. Jer je, naime, kraj.

Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovjek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.

Hvala i svim mojim kolegama u kazalištu s kojima sam igrala Držića, Molijera, Turgenjeva i Šoa, hvala im na njihovoj šutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumjeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne smije sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspotavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna medja, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.

Znam da se u ovom času sve te priče o kozmopolitizmu umjetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumjesnim zaklinjati se u pacifizam, opću ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu djeca, mladići se vraćaju kući zauvijek osakaćeni. Kako da kažem bilo što što nece zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, prijeti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, “Gloriju”?

Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rješenje, ne mogu se natjerati da mrzim, ne mogu vjerovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći riješiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvaćanje makar i najmanjeg dijela krivice za taj rat, odgovornosti za nj?

Ja u svakom slučaju mislim, znam i osjećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od suradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi inzistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno – komunikaciono – financijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Madjarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se točno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmjenično Korneja i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživjeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvijek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub doista ne izmasakrira, kao što mi obećavaju.

Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mžznja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš nitko u mom gestu nije vidio dobru namjeru, obranu integriteta profesije, pokušaj da se makar obrani jedna dobra i lijepa predstava. Ja ionako više nisam imala namjeru nastaviti s igranjem te predstave, što sam naznačila u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vrijedan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vrijeme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih prijetnji vojnim udarom itd. itd. Itd.

Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedjelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram donijeti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram zašutjeti, odustati, zamrijeti, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih ga trebala raditi, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje kazalište i igram svoje predstave. Netko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz...

Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobivaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovjek se stalno pita ima li pravo u ovom općem užasu postavljati svoje malo osobno pitanje. Ja svakako neko vrijeme (koje?) ne mislim igrati ni na jednoj kazališnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda se nije trebalo tako žuriti s otkazom, sve se moglo riješiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vrijeme nježnosti.

Ali, hoće li se netko nakon svega ovoga morati stidjeti? I da li ću to baš biti ja, kao što me uvjeravaju moje kolege po svojim pravovjernim intervjuima? Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bližnjem? Smije li se prešutjeti nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svijetlog nacionalnog cilja? Smije li se u ime osjetljivosti za patnje cijelog jednog naroda ostati neosjetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako dio tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji sad šute, zamjerajući istovremeno šutnju Beogradu.

Teško je pisati bez gorčine. Voljela bih da to mogu, jer: “Ljubite neprijatelje svoje”. Voljela bih da svi to možemo. Tu možda leži rješenje za sve nas. Ali se bojim da sam nevjerojatno daleko od Božjeg puta. A on je uvijek put ljubavi. Ne mržnje.

Kome zapravo pišem ovo pismo? Tko će ga pročitati? Tko će ga htjeti pročitati? Svi su obuzeti velikih općim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovjek ostao “čist pred nacijom”?

Žao mi je, moj vrijednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvijek postojali i uvijek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uvijek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovoga svijeta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći “mrziti sve Srbe”, niti uopće shvatiti što to zapravo znači.

Ja ću uvijek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske prijetnje konačno ostvare, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čovjeku s one “druge strane”, čovjeku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kojeg pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao ispričnica, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve kazališne predstave!

Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu “Srbi”, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolske farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovdje i tamo, sada se obraćam. Možda će me netko čuti.

Kaznu koju mi je moj grad, moj jedini grad, moje kazalište, moje jedino kazalište, tj. jedino kazalište koje sam smatrala svojim, kaznu koju su mi preredili, mislim da nisam zaslužila, jer sam radila onako kako mislim da uvijek treba raditi: vjerujući u ljude i našu profesiju, koja ljude mora spajati a ne razdvajati. Nikad se neću “odreći svojih beogradskih prijatelja” kao neke moje kolege, jer ne mislim da su ti prijatelji na bilo koji način pridonijeli ovoj katastrofi koja nas je zadesila, kao što se nikad neću odrećo ni svojih zagrebačkih prijatelja, čak ni onda kad se oni odriču mene. Trudit ću se na sve načine da razumijem njihovu paniku, strah, ogorčenje, pa čak i mržnju, ali molim to isto razumijevanje i za sebe, tj. za jednu priču koja je drugačija od uobičajenih, za jedan život koji je, igrom tzv. sudbine, izašao iz očekivanog okvira. Zašto sve mora biti tako isto, tako zastrašujuće izjednačeno, poravnano, jednoobrazno? Nije li bilo dosta toga? Znam da je vrijeme uniformi, a one su sve jednake, ali ja nisam vojnik, ne mogu to biti, nisam u stanju to biti, nije moje da to budem.

Bez obzira na to hoćemo li živjeti u jednoj, u pet ili pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovde rodili, slučajno smo ovi ili oni, pa valjda ima još nešto osim toga? Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti. Vjerojatno će poslužiti kao hrana za vječno gladnu propagandnu zvjerku. Možda će ga ipak netko pročitati čistoga srca. 

Takvom čovjeku ću biti zahvalna."

(Mira Furlan, iz Beograda u Zagreb, 1.11.1991.)


Friday 15 January 2021

Domaći Noćurak :: Mixtape za one koji nisu došli na zimski raspust (i nepažljive slušaoce sa lokala)

Još jedan raspust, a vas nema.


Nismo se videli, ispričali, zagrlili, nisam ti pustio „šta ima novo“.
Zato ti šaljem nešto muzike koju želim da čuješ.
Ima tu pesama koje smo već slušali zajedno, ali i novih koje još uvek nisu dovoljno poznate ni ovde, a zaslužili su obožavanje.

Iznenadićeš se kakvi čudni cvetovi rastu po Balkanu.

Iako ih razdvajaju godine, ili stotine kilometara, ove pesme se tako lepo međusobno slažu, da nema potrebe da ih prekidam pričom.
Sve su na jezicima koje i dalje dobro znaš i sve će ti biti jasno i bez mene.

U 120 minuta (dakle, jedna „duža“ kaseta) čekaju te i Dimitrije Dimitrijevič, Darkwood Dub, Antenat, Anna Moor, Fantom, Jelena Popržan, Baklava & Darko Rundek, Mizar, The Cyclist Conspiracy feat. Svetlana Spajić, Kristo Rodževski, Izae, Rundek & Ekipa, Ivan Grobenski, Roza, Moussaka, Leb i Sol, Miroslav Tadić, Atilla Aksoj i Tijana Bašić, Tamara Obrovac, Ana Ćurčin i Ansambl Kolo, Barimatango, Fish in Oli, Vlada Divljan, Eyot, Majamisty Trio, Branimir Norac, Sanja Marković i Haustor.


Albumi za preslušavanje (koji se pojavljuju u ovim miksu)

Dimitrije Dimitrijevič - Čar-pitanje >>

Jelena Popržan - La Folia >>

Izae - Kvamb >>

Ivan Grobenski - Siromahi i Lazari >>

Ana Ćurčin - Scene >>

Eyot - 557799 >

Razni izvođači - Klavirsko nebo 3 >>

Sanja Marković - Ascencion >>

*

Prethodna slična kompilacija (sa malo više priče) je ovde >>

*
Miksevi se re-emituju na talasima i stranicama Radija Boom 93 (FM), RadioAparata, Sun Radija kao i FatHipstera. 


Tuesday 12 January 2021

"Staljin/Tramp/Hitler je bio dobar, jer mogao je da... ali nije!"



Malo stariji možda pamte knjigu Jurija Borjeva “STALJIN u anegdotama”, objavljenu u Jugoslaviji 1991. godine. U njoj se, uz mnoge ‘anegdote’ koje su produbljivale shvatanje života pod krvožednim tiraninom nalazila i ova, u koju je spakovano sve što o odnosu tirana i naroda morate da znate:

Da bi se gostujućoj stranoj delegaciji pokazalo kako se živi (i voli!) u SSSR-u, organizovan je nekakav narodni skup na kojem je bio prisutan i Josif Visarionovič. Staljin je prilazio ljudima, rukovao se sa njima i gladio dečije glavice.

Jedna žena-apartčik objašnjavala je gostima: “Vidite kako je drug Staljin dobar čovek. On miluje svu decu, a da hoće – mogao bi da ih pobije.”

*

Nikada nećemo saznati da li je ova anegdota inspirisana stvarnim događajem.

Ali, nakon mnogo čitanja i slušanja, znamo da je bila moguća.
Pod Staljinom je sve bilo moguće.

Sada znamo da takvo razmišljanje, pak, živi i dalje.

Taj pogled na svet možete sresti u rečenici “Volim Rusiju zato što nas nikada nije napala”

Odnedavno je tu i nova krilatica: “Tramp je dobar, nije pokrenuo nijedan rat.”

Zašto da se tu zaustavimo?

Hajde da uštedimo vreme mudrijašima za naredne pokušaje abolicije zločinaca:

“Hitler je bio dobar! Nije granatirao Pariz, a mogao je!”

“Putin je dobar! Mogao bi da ubije sve novinare koji ukazuju na njegova zlodela, a ubijeno je tek njih nekoliko!”

“Pinoče je bio dobar. I voleo je kulturu! Mogao je da muči Viktora Haru danima, ali ga je ubio ubio već četvrtog dana po preuzimanju vlasti!”

“Milošević je bio dobar, mogao je da...... “ (ne znam šta prvo da izaberem)

“Fil Kolins je dobar! Mogao je da snimi i latino-chillout verziju “Another Day in Paradise 2020 remix”, ali nije”. 

U redu, uozbiljiću se...

*

Nadam se da vam je jasno koliko je takav pogled na svet, za početak, duboko snishodljiv.

Zatim, da se bazira na totalnom ignorisanju činjenica i debelom nerazumevanju višeslojnosti problema.

Konačno, ovakvi silogizmi otkrivaju totalnu defokusiranost, i mudri su koliko i prepričavanje “Imena ruže” Umberta Eka kao knjige o prvom seksualnom iskustvu jednog mladog iskušenika.

Čitajte, 

istražujte, 

prevrćite problem, 

jbmmumiša.

I “razmišljajte, makar i na silu”.


Friday 1 January 2021

Najdraže pesme 2020 :: Godišnja lista [69 pesama u 300 minuta]


Nije lako birati najdraže pesme iz godine koja je ostala iza nas.

Neke pesme nam postaju važne tek kada ih čujemo na obali mora, kada ih čujemo u nepoznatom gradu i u tom trenutku su jedino što poznajemo, ili nas rastave na komade uživo, na kiši.

Mnoge pesme iz 2020. će tek dobiti pravo mesto u našim životima.

Na klik te čeka čak 69 pesama koje bi trebalo da poneseš sa sobom, i kojima ćeš tek pronaći pravo mesto, obalu, trenutak, drum, žurku, ljude sa kojima ćeš skakati.

Lista je neobično duga i zato što je 2020. bila puna odricanja. Baš zato, nekih pesama nisam želeo da se odreknem ;)

U ovih 300 minuta (!!!) te, pored ostalih, čekaju Aaron Frazer, Andrew Bird, Bleachers, Bob Dylan, Bruce Springsteen, Declan McKenna, Destroyer, Dimitrije Dimitrijevič, Dub Pistols, Ela Minus, Elvis Costello, Fiona Apple, Fontaines D.C., Gorillaz & Fatoumata Diawara, Hamilton Leithauser, I Like Trains, Ilhan Ersahin, Israel Nash, J.S. Ondara, James Dean Bradfield, Janelle Monae, JARV IS, Jason Isbell, Jessie Ware, Jonathan Wilson, Khruangbin, Klinika Denisa Kataneca, Laura Marling, Laura Veirs, Lianne La Havas, Matt Berninger, Michael Stipe & Big Red Machine, Michelle Gurevich, Moonlight Benjamin, Nemanja, New Order, Nicole Atkins, Ólafur Arnalds, Other Lives, Paul Weller, Pet Shop Boys, Pokey Lafarge, Prljave Sestre, Repetitor, Run The Jewels, Sam Lee, Sault, Sitzpinker, Stone Foundation feat. Paul Weller, Sufjan Stevens, Tame Impala, The Avalanches, The Psychedelic Furs, Thomas Dybdahl, Tom Misch & Yussef Dayes, tsujin!, U.S. Girls, Waxahatchee, Woods, Yello...

Play!



Lista nadražih albuma iz 2020 (po abecednom redu):

Agnes Obel – Myopia

Bill Callahan - Gold Record

Bob Dylan – Rough and Rowdy Ways

Declan McKenna – Zeros

Destroyer - Have We met

Dimitrije DimitrijevičČar-pitanje >>

Fiona Apple - Fetch The Bolt Cutters

Fontaines D.C. - A Hero's Death

Gil Scott-Heron & Makaya Mccraven - We're New Again

Greg Foat - Symphonie Pacifique >>

Idris Ackamoor & The Pyramids - Shaman!

Izae – Kvamb (2019) [bandcamp >>]

Ivan Grobenski - Siromahi i Lazari 

James Dean Bradfield – Even in exile

Jarv...is/Jarvis Cocker - Beyond the Pale

Jessie Ware – What's Your Pleasure

Jonathan Wilson - Dixie Blur

Josiah Johnson - Every Feeling On A Loop (bandcamp >>)

J.S. Ondara - Folk n’ Roll Vol. 1 Tales Of Isolation

Julianna Barwick - Healing Is A Miracle (bandcamp >>)

Khruangbin – Mordechai

Klinika Denisa Kataneca - Jada jada [bandcamp] >>

Laura Marling - Songs For Our Daughter

Lianne La Havas - Lianne La Havas

Matt Berninger - Serpentine Prison

Michelle Gurevich - Ecstasy In The Shadow Of Ecstasy

Moses Sumney – græ

Nemanja - Cosmic Disco (bandcamp >>)

Ólafur Arnalds - Some Kind of Peace

Other Lives - For Their Love

Paul Weller – On Sunset

Pet Shop Boys – Hotspot

Pokey LaFarge - Rock Bottom Rhapsody

Prljave Sestre - Najgore tek dolazi [bandcamp] >>

Ray LaMontagne – Monovision

Razni izvođači Klavirsko nebo 3 >>

Rundek i Ekipa - Brisani prostor

Sam Lee - Old Wow

SAULTUNTITLED (Rise) >>

Stephen Malkmus - Traditional Techniques

Sufjan Stevens And Lowell Brams – Aporia

The Avalanches - We Will Always Love You

The Psychedelic Furs - Made of Rain

The Saxophones - Eternity Bay

Thomas Dybdahl – Fever

U.S. Girls – Heavy Light

William Basinski – Lamentations >>

Yello – Point

Zara McFarlane - Songs of an Unknown Tongue

p.s. Obećani esej Svetlane Slapšak o Viktoru Hari je ovde >>