Friday 25 December 2009

Upomoć! Should we stay or should we blow?

Imamo, dakle - dve glave, četiri noge i odnedavno četiri točka i želju da za ferije odemo napolje. Želja je stara dvadesetak godina, nije se ubuđala od predugog stajanja, konačno je ostvariva.


Planiramo, dakle. No, broj glava, broj točkova, vremenske prognoze i ekološke katastrofe nas prečesto vode u svim pravcima, iako pričamo o nedalekim komšijama.
Do Ljubljane i šta u njoj – znamo kako ćemo i zašto ćemo.
Znamo i gde: sjajan mali hotel u centru grada, pristojna cena sobe uz pristojnu cenu celodnevnog parkinga.

I preko granice Slovenije i Italije – znamo kako. Okvirno znamo i gde.

Do Venecije – znamo kako, ali se tu pitanja već gomilaju: parkirati u Mestri – pa vozom/autobusom do Venecije? Parkirati na aerodromu – onda nečim drugim do grada? Parkirati bilo gde a da nije zabranjeno i ne platiti nikome – a onda bilo kako do grada? Zašto ići u grad u kojem je nivo vode porastao dramatično u proteklih nekoliko dana? (Možda zato što će to biti nesvakidašnji ugođaj – hodanje kroz moguću svakodnevicu buduće Venecije – grada koji tone, čiji su pločnici svake godine sve bliži nivou mora; kakva prilika za fotkanje Trga Svetog Marka pod vodom; hodanje preko Rialta koji je sve manje most a sve više izbočina na ulici u nivou vode). Da li verovati izvesnom Vinćencu, zaduženom za e-mail komunikaciju sa potencijalnim gostima koji tvrdi da je hotel siguran od poplava? "Možda piše sa laptopa koji drži na kolenima dok pluta kanalima" - kaže A. Da li je sumanuto želeti i platiti za hodanje u ribolovačkim čizmama kroz grad koji je sve manje poznat po romantici a sve više po laganom nestajanju? (obavezno pročitati ponovo sjajan tekst iz National Geographica od pre nekoliko meseci) Koliko pitanja a koliko malo dana za odmor.

Ili valja putovati, rasterećen od svega što može biti, zagledan kroz šoferku u ono što upravo jeste?
(Predviđati moguće avanture? Dosadno, zar ne?)

Svi saveti na temu putovanja automobilom, parkinga i spavanja u i oko Venecije – dobrodošli.

 

Sunday 20 December 2009

Zvučni zid



Ljubav i muzika su, verujem, jedine dve sile koje imaju snagu da te obuhvate celog i jedine koje te sustižu - sudbinski, neplanirano. Do crescenda dolazi, naravno, kada se te dve rezultante ujedine.
I kao što me svojevremeno Kojina bas-linija pasirana Milanovim akordima u Šarlovoj „O,o,o“ nepozvana presrela i zauvek skrenula na tračnice kojima se vozim i danas, tako su me i korice „Zvučnog zida“ (VBZ, 2009) presrele iz izloga knjižare u Makedonskoj ledenog subotnjeg prepodneva, promenivši donekle plan kretanja tog dana.
„Zvučni zid“ je zbirka priča o muzici – koje se kreću od totalne fikcije do reminscencija tinejdžerskih dana iz vremena kada je muzika bila važna; 27 priča rasutih po prostoru bivše SFRJ; rasutih po prošlosti i budućnosti, autora uglavnom rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Raspoređene kroz poglavlja tako da prate liniju koja počinje pomalo nostalgičnim realizmom teenage angst-a do fantazmagorija posvećenih „povratničkom koncertu“ Džonija Štulića ili budućem koncertu The Beatles u Zagrebu – sve te priče dokazuju gorenavedeni, prvi pasus.

Raznorodni autori skriveni su iza korica knjige i teško je izabrati koji od njih predstavlja najveće iznenađenje – u ovoj knjizi nema loše priče. Iako je vidljiv manjak „naših“ autora (što zapravo nije važno, štaviše – prijatno razotkriva šta se sluša(lo) iza zida), potpuno je uživanje čitati i Miroslava Kirina, Gorana Kulenovića, Nenada Robana, Anta Tomića, Vladimira Arsenijevića, Nenada Marjanovića (Dr. Fric, Kud Idijoti), Dalibora Matanića, Renata Baretića, Ognjena Sviličića i drugih - da bi se taj šareni, melodični karusel konačno zavrteo soničnom brzinom pričama Arsena Oremovića i Borivoja Radakovića.

Raznorodni junaci čine notni sistem ove knjige: Iggy Pop, Van Morrison, The Beatles, The Ramones, sumanuti riječki pank bend koji nikada nije odsvirao nitijednu pesmu i ušao u legendu; Pankrti; Darko Rundek i mnogi drugi – potpuno privatni ili opštepoznati heroji, čitava sazvežđa, čak i neke muzičke crne rupe poput ostarelog Jure Stublića ili Jasenka Houre, koji u jednoj od priča beži iz Hrvatske, krijući se od Haškog tribunala koji ga traži zbog kršenja autorskih prava :)

Zašto su ovakve knjige važne? Najpre – dobro je pročitati šta je u glavama nekih tebi nepoznatih ljudi, a duhovno srodnih izazvao niz akorda koji je iz tebe porodio potpuno drugačije slike, želje ili stavove. Još je važnije prihvatiti sve ove priče kao svojevrstan dokaz da nisi usamljen u ponekad slepoj idolatriji; da nisi jedini koji je mapirao univerzum čitajući omote ploča i diskova; da svi ti sati i godine upijanja muzike nisu bili uzaludni; da si pripadnik plemena kojem je muzika poziv na okupljanje i borbu; mikrofon totem a gitara jedino priznato oružje. Dodatno, ovakve priče su još jedan dokaz da postoji razlika između slušanja i razumevanja muzike – i da nije slučajno što i danas pronalaziš poznate stihove gde ih najmanje očekuješ, postavljene su tu kao tajni znak koji nekoj potpuno drugoj priči daju veću težinu, slatkast vonj ili dodatni gorki okus.

Poslednja, ali nikako najmanje važna činjenica krije se u samom predgovoru Radakovića i Oremovića: (...) „Ako je nekada bilo nepotrebno izmišljati rock zgode pored stvarnih zgoda Keitha Moona, Jerryja Lee Lewisa, Jima Morrisona, Jimia Hendrixa, Briana Jonesa, Chucka Berryja, Sida Viciousa i Kurta Cobainea ili pisati fikcijske romane na temu rocka pored Dylanove auto-biografije »No Direction Home«, Richardsove »Lice Rock’n’Rolla«, »My House Of Memories« Merlea Haggarda ili biografske knjige »Beatlesa« »Revolution In he Head«, kako bi to bilo moguće očekivati danas kada se primjereno živopisnih, a značajnih likova u svim žanrovima popularne glazbe može nabrojati na prste jedne ruke?“

Obavezno čitanje. Ako je neko u prilici – obavezno nagovaranje priređivača da se radi na nastavku, čak i ako uopšte nije prvobitno planiran.
P.S. Poruka svim PR/komunikacijskim službama izdavačkih kuća Balkana: smrtonosno je dosadno čitati identične press releasove na desetinama različitih sajtova i portala. Šarajte malo, ukoliko želite da vaša izdanja neko i kupi.
.
P.P.S. Spretnim googlanjem pronašao sam prvih 14 stranica knjige, koje možete iščitati kao trailer, pre kupovine.
.
. 

Thursday 17 December 2009

Desetleća



Vreme je, izgleda, za
svođenje računa - ne samo godišnjih, već i decenijskih: dobar je povod, okrugao broj, ljudska opsednutost jubilejima i etapama. Opsednutost slična onoj s kraja prošlog veka - kada sam dve zime zaredom (1999. i 2000. ) snimao tekstove poput "dočekajte novi vek...". Ređaju se najvažniji albumi, pesme, filmovi, cice, macani, modni trendovi, važni brendovi. Kao da ćemo opsesivnim merenjem i brojanjem uspeti da razlučimo u kom ritmu se pojavljuju remek-dela, sreće, nesreće i mirakuli.

Ipak, atmosfera ponese - i pomislim kako bi trebalo da pregledam sopstvene fotografije iz prethodnih dekada i onda pokušam da objasnim samom sebi
iz prošlosti neke korake i poteze. (Ova rečenica je dostojna Kalvina. Ne filozofa, već Hobsovog prijatelja). Pomislim i da je trenutak da ponovo preslušam „Here are the Young Men, a weight on their shoulders/Here are the Young Men, well where have they been?“, ne bih li sabrao misli.
Rezultat: shvatiš kako te godine učine pomalo otpornim na Weltschmerz, u bilo kojoj formi, iako ga i dalje simpatišeš. Možda je to znak starenja. Kao i činjenica da me suštinski ne zanima da pravim liste najboljih albuma, pesama, filmova, spotova, rečenica, događaja i promašaja.

Elem, to buljenje u vreme prošlo isuviše liči na pogled kroz one dugačke cevi položene u blato gradilišta, na čijem se drugom, a dalekom kraju nazire nešto svetla iz blistave prošlosti, dok je skoro sve ostalo u tami, tek poneki zrak svetla se probija kroz retke rupe nastale od rđe. I glas odjekuje uzaludno (... zaludno... lud... dno....) Blesavo je piljiti u toliku tamu, ništa dobro ne nastaje od gledanja u mrak.
Zato se valja okrenuti na drugu stranu, sakupiti malo kuraži (nije naodmet) pred početak te nove dekade i sabrati sve što dolazi.
Toliko toga još uvek nisam uradio,
proživeo,
osvojio,
odbacio,
promenio,
zasadio,
pa presadio,
a ponešto i posekao,
okrečio,
zid pomerio,
krov probio.
Pored tolikog spiska, nema vremena za reminscencije.
Juriš u izvedbu futura II!
Ukoliko pre te izvedbe pokušam deskriptivno da izlistam želje po važnosti, od srca ću nasmejati onog levo sa gornje fotografije – jer, najzabavnije u dosadašnjem vremenu je upravo to da se ništa nije događalo planski, a planovi su se na kraju nekako - ipak ispunili!
Uglavnom.

Sunday 13 December 2009

A svetac mi se ukaza kao...



... jelkica za automobil!

Neravnopravnost većeg broja ukazanja svetaca u zapadnim delovima sveta nego u nas - kod kojih se tek retko poneki ukaže (i to najčešće u kori drveta ili cepanici) biva ispravljena ovim proizvodom. Srpska novo(pre)komponovana filozofija „sve može“ dobija otelotvorenje i ovim „3-in-1“ rešenjem za automobil: ukazuje drugim vozačima da ste vernik; "miriše", te „radi“ kao zaštita na drumu! Valja očekivati i novi model – koji će pored navedenih funkcija moći i da „zbuni“ radar.

Pitam se da li proizvođač ovog čuda ima dozvolu za korišćenje ikone?
Ili odvaja procenat od zarade?
Da podsetim: „Niko bez znanja, odobrenja i blagoslova nadležnog eparhijskog arhijereja ne može koristiti, upotrebljavati ili isticati u bilo koje svrhe imena i ikone svetih, Srpske pravoslavne crkve, kao ni druga crkvena znamenja i sakralne predmete koji su neotuđivo i neprikosnoveno vlasništvo Crkve" (Patrijarh Pavle, 2004.).

Fotografisano u hipermarketu, u Srbiji, decembra 2009. godine.


Thursday 26 November 2009

...dok stojim u redu u novoj pekari u kraju...

... i smišljam šta je najefikasniji test za nove komšije pekare... najpre shvatam da ni ova nova nije pekara u pravom smislu te reči – jer se hleb ne peče na licu mesta i sve se dovozi kamionetima iz ko zna čije i kakve pećnice, što je čini manje šarmantnom i spušta stepen uživanja u mirisu i toploti koja te zapahne kada uđeš u pravu pekaru – odnosno ono što bi pekarom smelo da se zove. U trenu, prisećam se kakav je događaj bilo otvaranje jedne od prvih privatnih pekara u blizini naše škole. "Pera pekar" više ne postoji nigde osim u sećanjima na plavu bluzu i kiflu pred čas. Kifle iz te pekare bile su skuplje od onih državnih, vazdušastih i slaboukusnih iz državne "Višnjice" koja je bila odmah pored - no i ta kombinacija državnih kifli i trouglastog jogurta je imala svojih lepota – mogao si da kupiš 3 državne po ceni 2 iz "Perine pekare", što nije bila mala razlika. I dok stojim tako u redu, sve bliži pultu - prisećam se i jednostavne, čiste i mirisne pekara na Varoš kapiji, odmah ispod Ivan Begove, na ulazu u Zadarsku, u kojoj se svakog jutra kupovao odličan hleb dobre, tvrde ali ukusne korice (“jedi koricu, to je dobro za zube!”), a sećam se i male, prave pekare u Vojvode Stepe nekoliko stotina metara iznad bioskopa – i kako se prisećam svih tih lica i hlebova shvatam da je ideologija čitave familije oduvek bila da se čuveni, nikakvi hleb Sava 500 izbegava na svaki mogući način, da je njegova pojava na stolu simbol poraza svih ukućana, simbol poraza dobrog ukusa. Red se pomera. Lišen bilo kakve inspiracije, jer mirisa pekare prosto nema - uzimam perecu. Nije loša, ali je neću pamtiti. Neće me inspirisati da sledeći put uđem u pekaru.


I lepi su svi ti hlebovi i kifle, ima tu dobrih slastica koje mame novce iz novčanika a da te ne jede osećaj krivice jer ti je sladak svaki zalogaj - ali, ukoliko se ikada obogatim – prvi (a možda i jedini) bogatunski kapric koji ću sprovesti u delo biće sledeći: gde god bio i živeo – želim vruće, sveže kifle iz Čarlija (stara, dobra pekara pored bioskopa Balkan) svakog jutra na stolu. Ništa više, ništa manje.


Dobro, imaću još jednu želju: da vidim kako se salčići vraćaju u pekare.
Pravi. 
"Handmade".

Platiću.

Saturday 21 November 2009

Young At Heart



Dokumentarac "Young At Heart" predstavlja rezultat višenedeljnog snimanja jednog od najčudnovatijih horova do sada viđenih: dvadeset dvoje ne "starijih" - već zaista starih ljudi, u rasponu od 92(!) do 73 godine - koji bez zazora i straha, punog srca i duše izvode ne samo mainstream klasike poput "Fix You" već se upuštaju i u avanture poput "Schizophrenia" od Sonic Youth ili "Life During Wartime" Talking Heads.

Zastrašujuće,
predivno.

Od prve sekvence, u kojoj 92-godišnja Ajlin peva "Should I stay or should I go", postaje jasno:
ovaj film je, zapravo, dokaz koji sam dugo tražio - dvosatna pokazna vežba da je svaki trenutak pravi i da nema nijedne stvari "za koju je prekasno".

Uvek je moguće,
sada je vreme.
Punim plućima.
(Čak i ukoliko su prikačena na aparat koji nosite sa sobom, jer pluća nemaju dovoljno kiseonika.)

Kako reče jedan od njih: "Singing does a lot to your whole body"


Veličanstveno.


.

Monday 16 November 2009

Adieu Sweet Bahnhof



Siguran sam da sam je prvi put ugledao i čuo u prvoj godini "neskremblovanog" MTV-a, emitovanog od kasne večeri do podneva na frekvenciji tadašnjeg 3K. Bila je 1989, sve što sam želeo je da što pre uzmem Interrail karticu, stavim pasoš u džep i krenem, praćen ovom pesmom snimljenom direktno sa televizora (mono!) na traku za walkman, da otkrijem sve to što se u pesmi čuje i ono što je načinilo takvom.

Nisam poznavao nikoga ko bi mogao biti domaćin na toj zamišljenoj putanji od Beograda ka Evropi i natrag. Nije bilo ni važno.

Dvadeset godina kasnije. 
Dvadeset godina kasnije buljim u plastificiranu stranicu novog pasoša (crno bela fotografija, seda kosa se ne vidi), moram da produžim međunarodnu vozačku, razmišljam da li da automobil koji meračim najpre testiram na kraćoj ruti ili da odmah krenemo na zapad, pesmu sam u međuvremenu naravno nabavio (digitalni zapis, stereo) - a kojim god putem da krenemo pronaćićemo toliko prijateljskih domova, razbacanih po Evropi kao svici u noći.

Nakon toliko godina lutanja, prstima po mapama.

Jebem ti (da prostite...) - koliko ću brzo morati da vozim, da bih sve nadoknadio!


Saturday 14 November 2009

Oni žive! Zemlja je ploča!

Oni svoju veru temelje na mnogim dokazima, a pozivaju se i na mapu Ujedinjenih nacija, čiju izvedbu smatraju ne samo dokazom da su u pravu, već i dokazom postojanja globalne zavere, u čijem srcu (Ujedinjenim nacijama) ipak ima onih koji rade i za „njihovu stvar“ (kakav materijal za novi akciono-crkveni triler Toma Henksa!)




I oni veruju da se led topi i da smo sami krivi ukoliko se pretnje ekologa ostvare. Razlika je samo u tome što ne veruju da bi se nivo okeana podigao, već – da će okean iscureti. Oko Zemlje, naime, postoji Ledeni Zid, o kojem brinu Čuvari kojih ima oko 10.000, čija je plata oko 8.000$ mesečno!
Zabavno, zar ne?
Oni veruju da su Sunce i mesec obima 51.5 kilometara, da su zvezde na visini od 5000 kilometara; da je normalno da se neprekidnim kretanjem u jednom pravcu na kraju stiže u istu tačku – jer kompasi ukazuju ka centru ploče a mi se krećemo u kružnicama oko centra; da su avioni nakrcani GPS uređajima koji namerno skreću putanju i stvaraju „iluziju sferičnog oblika“ i da nam se iz visine Zemlja čini zakrivljenom zato što su i naše oči sfernog oblika! Spuštanje na Mesec je, naravno, medijski spektakl po scenariju Artura Klarka, te je sve što se naziva "istraživanjem kosmosa" ljuta prevara (NASA je srce zavere, na njenom vrhu sede tri čoveka koji zapravo lično profitiraju od ideje sferične planete, oni su deo lanca od 50 ljudi koji kontrolišu nas 6 milijardi!)
Postoji odgovor, dakle, na sve i za sve.



Objavljeni naslovi/publikacije: „Gravitacija ne postoji“, „Zemlja se ne kreće“, „Nikita Hruščov – otac NASA“, „Galilej je lažljivac!“.

Dolazimo konačno i do finansijskog dela - za donaciju od 6 do 10$ dobijate plaketu i „medalju“ The Flat Earth Society. Ukoliko želite neku viđeniju funkciju u okviru pokreta (u jednom trenutku ozbiljno uzdrmanog smrću vođe početkom XXI veka, ali po svemu sudeći ponovo revatilzovanog!), možete uticati i na kurs delanja - uz darivanje veće donacije.
Iako se procenjuje da postojećaThe Flat Earth Society ima svega oko 3.000 članova („Previše!“ zlurado će primetiti spaljeni Đordano Bruno ili zaprepašćeni Aristarh koji je začeo heliocentričnu teoriju pre 2400 godina!), činjenica je da su neke od tema na forumu Društva pročitane više od 200.000 puta, te da su forumaši veoma aktivni.
Isprva sam se prijatno iznenadio činjenicom da nema srpske podružnice organizacije. No, onda se setim bežanije sa ulica i skrivanja po podrumima na dan pomračenja sunca i shvatam da imamo veliki broj neupisanih a potencijalnih članova društva. Onda se setim da smo mi Darvina još pre pet godina proterivali iz škola, a novi film o Darvinu ocenjen je ove godine, 150 godina od objavljivanja "Porekla vrsta" kao "previše kontraverzan" za tržište SAD.
Neznanje je moć.

P.S. Za uplaćenih 50 EUR na moj račun dostaviću vam Plaketu "Apostol crkve Trorukog Mazija", fotografiju navedenog božanstva kao i dokaz da Sunce ne postoji - gratis!

Friday 13 November 2009

„Simple Minds never cancel!“

Lepo je uživati u koncertu na koji nisi ni krenuo velikim koracima nakrcan prevelikim očekivanjima, od kojeg očekuješ novoromantični dvosatni rewind i ništa više, još lepše kada ono što očekuješ zaista i dobiješ – binu rasterećenu led ekrana i pirotehnike koja je bendovima njihove generacije često potrebna da zabašuri nedostatke; bend spreman da ponovo emituje fascinacije i opušteno plovi kroz best of delove karijere (na kraju koncerta, shvatam da je svega jedna odsvirana pesma iz novije faze – i to malo poznata "One Step Closer"); Džim Ker poprilično šmrcav ali rešen da otpeva do poslednjeg udarca bubnja („...I have influenca, you can hear it... doctors told me to cancel the show... But Simple Minds never cancel, not in Belgrade!“ – aplauz!), rešen da i te večeri pokaže da i dalje uživa u ostvarenju dečačkih snova – da stoji na bini ispred nekoliko hiljada ljudi, oivičen zlatno-žutim kontra-svetlom, držeći mikrofon isturen u podignutoj ruci i peva zajedno sa svima nama „’81-’82-’83-’84 – New Gold Dream“. Lepo je bilo ponovo videti Simple Minds u Beogradu.
 
Lepo je i važno bilo čuti uživo i „Someone somewhere in Summertime“, "I Travel" , "The Big Sleep" i "Promised You A Miracle" – čime se broj važnih pesama sa ikonostasa dečaštva koje bi trebalo proživeti na koncertu umanjuje za ne mali broj - ali, ne mari, postoji još toliko njih koje čekaju u redu, toliko pesama koje ćemo pevati horski, čiji nas jedan jedini akord tako lako vraća u vreme zlatnih dana.



P.S. za autora klipa sa koncerta: majstore, ima li još ovakvih snimaka?

P.P.S: Šta sam očekivao od koncerta > ovde


Sunday 8 November 2009

"Dobre vibracije" ili o krađama

Lepo je pronaći deo teksta (ili ceo tekst) koji si pisao pun entuzijazma i želje da sa drugima podeliš dobre vibracije, verujući da neke pesme, kadrovi ili stranice imaju zašto da stignu do što je moguće većeg broja ljudi – na public mestima poput Last Fm-a ili Wikipedia stranicama. Pisao si za sopstveni blog, zato što si verovao da će ono što je tebe oduševilo još nekome ulepšati dan ili – promeniti odnos prema životu, uticati na pravac kretanja. Znaš da si ubacio dve-tri puzzle u sveopšte znanje, popunio rupu neznanja, bude ti lepo.
No, kada se čitavi pasaži onoga što si radio pojave na drugom mestu potpisani drugim imenom – uopšte nije lepo.
Nit i Kerovođa dojavljuju da je kompletan tekst sa ovog bloga, uz minimalne intervencije objavljen i na izvesnom web-magazinu "Dobre vibracije" (kakav nesklad imena i delanja!)... Naknadno, pored prijavljenog teksta o albumu "Remain in Light", usput pronalazim i cele copy/paste delove tekstova o Sonji Savić, Peci Popoviću i njegovim "Rokopisima". Ukradena dela Kerovođe i Mislitemojomglavom su već identifikovana.
Tomas Fridmen u odličnoj knjizi "Svet je ravan" navodi da internet čini da vaša reputacija može stići na bilo koje mesto – pre vas. Zahvaljujući drugarima blogerima proveravam linkove, zahvaljujući Google-u koji naravno ima opciju cached, vidim sopstvene tekstove pod tuđim imenom, te mi ostaje da zaključim da magazin "Dobre vibracije" vodi grupa ljudi koja ne zna kako internet funkcioniše (porazno za jedan web-magazin), ne ume da zamoli za prava na objavljivanje teksta (dobijali su ih i mnogo "manji" od vas) što ih čini totalno nerelevantnim izvorom bilo kakvih informacija.
P.S. Neću povući ovaj tekst, ma objavili i izvinjenje koje sam zahtevao upućenim maločas e-mail-om.
P.P.S. Nešto dokaznog materijala: original teksta o Talking Heads koji se nalazi(o) na "Dobrim vibracijama" nalazi se ovde, dok se ovaj kratki pasaž o Sonji Savić, kojem je lopov dodao nemušt kraj nalazi ovde.
Novo: na sajtu je objavljeno izvinjenje, što je dobar gest. To čini da umanjujem broj "kletvi" iz teksta ali ga ostavljam na blogu - ovaj trenutak bi morao ostati zabeleženim.

Saturday 7 November 2009

Knjige (ne) potrebnih informacija



Ljubaznošću Milana i Sonje iz izdavačke kuće "Bulevar" (među čijim naslovima se nalazi i sjajno renovirano izdanje „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“ Nadežde Milenković), proteklih dana sam uživao čitajući „Knjigu nepotrebnih informacija“, kao i „Knjigu još nepotrebnijih informacija“ – krcate podacima od kojih se mnogi, zapravo, samo na prvi pogled čine nepotrebnim.

Iako ume da bude (u)zaludan posao, (ne)namerno sakupljanje trivia podataka ponekad pomaže u razumevanju fenomena pop-kulture, politike, čak i religije. Naravno, u taj domen ne spada podatak da tri Tejlora iz Duran Duran nisu u srodstvu i slične nepotrebnosti, ali spada onaj pronađen nekoliko stranica kasnije – da se Božić nije slavio pre IV veka n.e. Ujedno, iščitavanje i iznalaženje ovakvih priča beskonačno zabavlja (i podseća na detinjstvo i "Nedeljeni zabavnik" Vajte i Rusa) ali i često ukazuje na činjenice da su mnoge zadatosti koje prihvatamo smrtno ozbiljno zapravo proizvodi sticaja okolnosti, slučajnosti ili ljudskih grešaka – što istovremeno oslobađa duh ali čitavo biće čini ponekad depresivnim.

Red je da podelim neka od otkrića iz knjiga:
  • Emitovanje crtanog filma „Popaj“ je 1933. u Americi dovelo do povećanja potrošnje spanaća za 33%.
  • King Kong je bio omiljeni film Adolfa Hitlera.
  • U ranim danima Holivuda, scenografije za vesterne pravljene su za jednu osminu manje od prirodne veličine, kako bi heroji izgledali veći.
  • Prema Postanju 1:20 – 22, kokoška je starija od jajeta.
  • U Bibliji su skoro svi zlikovci crvenokosi.
  • U Bibliji objavljenoj 1632. ispuštena je reč „ne“ u sedmoj zapovesti, te je pisalo „Čini preljubu“.
  • Tradiciju nošenja Olimpijske baklje od Grčke do mesta održavanja Igara osmislio je i prvi u delo sproveo Hitlerov režim.
  • Reč „war“ na sanskritskom znači „želja za još krava“.
  • General Džordž Kaster bio je najlošiji đak generacije na Vest Pointu.
  • Za vreme vladavine Petra Velikog, svaki Rus koji je imao bradu morao je plaćati posebnu taksu.
  • Sara Delano Ruzvelt smatrala je da njen sin nije dorastao problemu brige o kućnom budžetu, iako je vodio donošenje 8 godišnjih budžeta S.A.D.
  • Ljudska bića se smanjuju posle 30. godine.
Dovoljno inspirativno za razbijanje vikend-oblaka?
Trk u knjižaru.
"Da ne bi bilo pojma nemam" - što bi rekla pesmica.

Wednesday 28 October 2009

Another Prick On The Wall



Bilo je, zaista, godina kada je
zid bio jedini medij "oglašavanja". Nije bilo dostupnih novina, slobodnih radija i televizije, interneta, a poruka je trebalo da stigne do što je moguće većeg broja ljudi. Nije bilo drugog kanala za iskazivanje bunta i ideje, ali – nekako deluje da je bilo šta da se kaže – i bilo je dovoljno reći ga jednom da bi odjekivalo zauvek. Trebalo je imati dovitljivosti već u stupnju nabavke spreja ("Ćale me poslao, sređuje haubu na Spačeku"...) i rezultate tih dovitljivosti Beograd još uvek pamti: "Kad ja tamo, a ono međutim", "Svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju", "Margita je dečak", "Slobo jebeš li išta osim nas? Studenti"... Sve te poruke odjekivale su daleko, mnoge rečenice sa zidova rušile su mnoge zidove pred sobom.

(Huh, izgleda da smo suviše zidova srušili – ostale samo ruševine...)
Od tog vremena - koješta se promenilo: dostupnih novina (i drugih "medija") spremnih da objave koješta ima više nego praznih zidova; u novinama se pažnja posveti samo naslovima, ne čitaju ljudi ni šta sitnim slovima piše u ugovorima koji vas obavezuju na trideset godina vernosti banci – samim tim – ne obraća se pažnja ni na nemušto ispisana slova na zidu - niti tamo piše mnogo šta vredno pamćenja – i nije pao samo nivo domišljatosti već i nivo pismenosti.

Vidi sliku:


U nadi da ću možda sprečiti nekog junošu da troši zarađeni džeparac (ili ćaletovu platu) na crni auto-lak; uz želju da spasem možda i poneku fasadu idiotskih poruka i kasnijeg trošenja budžeta na ribaće četke i "Vim", te da ono što ima da saopšti svetu može učiniti i na lakši način, rad sam podeliti nekoliko saveta, mogu pomoći u promociji ideje. Siguran sam da vredi:
  1. Ako je verovati nedavnim istraživanjima - u Srbiji je svakog dana 1.45 miliona ljudi on-line. Imate, dakle, kanal komunikacije koji omogućava da vašu poruku "vidi" toliko ljudi! Nijednom ulicom Beograda ne prolazi toliko ljudi, te slabo ko troši vreme čitajući svinjarije po zidovima. Štaviše, internet dozvoljava i ovu mogućnost: možete pročitati i komentare na vašu "poruku"! Niste znali? Imate dakle priliku da okupite i istomišljenike – ali i čujete šta o tome misle oni sa kojima se ne slažete. Nije nekorisno, manje košta, više vredi. Ako ste baš mnogo nepristojni, admin će vas banovati ili forumaši ignorisati, što će vas naučiti da ako nešto imate saopštiti morate razmisliti i – kako saopštiti. Možda je frustrirajuće, ali ćete naučiti da je artikulacija ideje najvažnija životna vežba.
  1. Neprikladna poruka na neprikladnom mestu neće izazvati ništa osim revolta, čak i onih koji su možda u srcu "za istu stvar". Primera radi, nije mi bilo teško da odlučim da NE glasam za stranku koju simpatišem nakon što je podmladak iste počeo da štrokavi fasade somnabulnim porukama (i da lepi plakate na kontejnere. Kakav auto-gol!). Odbijate, dakle, i potencijalne simpatizere a neistomišljenike utvrđujete u stavu da ste budala i kreten.
  1. Na blogu/forumu/FB-u i ostalim kanalima komunikacije postoje i opcije "edit", "format", "delete" i slične, koje mogu pomoći da momenat nepromišljenosti ili totalnog pomračenja uma lako naknadno obrišete ili promenite. Ovako, neke greške ostaju zabeležene za duži period i čine vas, blago rečeno, smešnim – a istovremeno urušavaju čitav pokret čijoj ste slavi želeli da doprinesete (videti sliku, ponovo).
  1. Ćirilica ima 30 znakova – i ako si voljan da je koristiš, zapamti da se slovo "i" piše -"И" a ne "N", da se "ц" piše ovako, a ne "c", te da se ćirično "р" i latinično "p" izgovaraju različito.
  1. Boli me đon da li si "naš" ili "njihov": ako te uhvatim da žvrljaš po zidu, za uši ću te, pa kod ćaće.
Da se razumemo – ovaj tekst odnosi se isključivo na autore pisane i nepismene reči. Likovnjaci, izuzev onih opsednutih crtanjem sopstvenog predimenzioniranog spolovila, imaju svu podršku.

Monday 26 October 2009

Mary and Max

Animirani film ovakvog zapleta, a čiji se trailer završava rečenicom: "P.S. Did you know turtles can breathe through their anuses?", jednostavno je must see! Za sada je osvojen Berlin i mesto u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Sundance-a. Nadam se da će nekim čudom biti viđen i na plakatima preživelih beogradskih bioskopa - zašto samo oni koji plove pod piratskim zastavama da uživaju u ovakvim lepotama?
.

.
Update: "Mary and Max" biće prikazan u okviru festivala autorskog filma, sreda 02.decembar 2009, 17.45h. Verujem da je ovo jedinstvena prilika...
.

Monday 19 October 2009

раз-два-три... (o oslobođenju Beograda, rusima, Idolima i nama)

Pre gotovo trideset godina, ambasada tadašnjeg SSSR-a ulaže protest zbog emitovanja "Maljčika" grupe VIS Idoli, parodije na temu sovjetskog socijalističkog realizma, protest zbog pesme koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja kulturne scene Beograda – okretanje od tada "komunističkog istoka" ka zapadu. Spot za pesmu je, pored drugih esencijalnih komada beogradskog novog talasa, emitovan u okviru "Rockrollera", u novogodišnjoj noći.
Koliko je tu - za ono vreme - bilo smelosti, zdravog humora, jasnog odnosa prema svetu, koliko je to bio dobar doček Nove godine, pune obećanja.

.

.
Pre gotovo dvadeset godina grupa penzionera je, igrajući kozaračko kolo na Ušću, urlala od želje da krene ka grupi studenata koja se nalazila u centru Beograda, na Terazijskom platou, sa idejom "da ih razbije".
.
Pre tačno deset godina, ljudi na Trgu nosili su, za vreme "dnevnih koncerata" fotografije Staljina, držeći ih iznad glave, valjda u funkciji štita.

Ništa, dakle, nije od juče.

Ovo što gledamo ovih dana dugo je pripremano.
.
Kozaračko i ostala kola, Staljin i penzioneri sa Ušća stigli su večeras, zajedno & zagrljeni, nakon tolikog putovanja kroz vreme, konačno, u centar Beograda - transportovani valjda onim kamionom iz TV spota posvećenom oslobađanju Beograda, u kojoj je prvi kadar zastava Crvene Armije; ore se tradicionali odsvirani iz 100 truba; postavljen kompletan cirkus na Trgu Republike, a predstavljen je i čitavoj Srbiji direktnim prenosom na B92. 

Konačno, sutra će i ko-autor "Maljčika" imati prilike da stegne ruku restauratoru spominjanog socijalističkog realizma, predsedniku Medvedevu, biće to idealna prilika za ispriku i oprost grehova iz mladosti.



Nedostaje onaj skeč iz "Dogodilo se na današnji dan" u kojem Bakoč, Žika, Cvijanović i Olja Bećković igraju "Nikoletinu Bursaća" u gimnaziji, uz mitraljez i crtež muškog polnog organa, koji se greškom našao na bini.
.
Dragi kameradi, večerašnji nastup 100 trubača koji izvode "Kaljinku" nema mnogo veze sa proslavom dana oslobođenja Beograda. Nakon uspešnog brkanja pojmova i mešanja partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih - ovaj događaj i prenos dokaz su da su mnoge pobede bile besplodne i da će Harmsa sa naših polica uskoro naslediti A.Fadejev - iz one druge pesme.
.
I da - sutra nećete stići do cilja drugačije nego peške ili biciklom. 

Predsednik mora da prođe gradom.

Navikavajte se polako na sve to, uskoro ćemo ići peške sve češće, pod bilbordima na kojima će stajati poruke koje će sve manje imati veze sa istinom i našim životima.


Tuesday 13 October 2009

Geto

Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.

Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?

Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.

Tuesday 6 October 2009

Na putu (post na 160 km/h)



Koliko god brzo vozio, u čemu god sedeo – avion, voz, automobil – na rukama se taloži isti zbirni miris brzih kafa usput ispijenih, poneke cigarete zapaljene na sred auto-puta na odmorištu; vlage koja se skuplja na dlanovima od uzbuđenja dok gledaš u sunce koje zalazi nad krajolikom koji si prvi put upoznao pod imenom „domovina“; vlažnih maramica kojima brišeš prste nakon čokoladice kupljene još jutros, pomalo rastopljene od stajanja u džepu kraj laptopa u stand-by modu; tastature telefona kojim fotografišeš krajolik i tastature laptopa – oba si negde kod Vinkovaca povezao preko bluetootha, tako da si i na putu i online istovremeno, sve to se slije u miris tako prepoznatljiv, verovatno neizbežan i postojan, miris putovanja; miris čiji je brat blizanac davni, ali nezaboravljeni miris sendviča spakovanih u foliju, koji su prethodnu noć preležali u frižideru što im daje aromu koju pamtiš duže od svake druge đakonije sada dostupne u drumskim restoranima, kafanama i postajama.
Više nije ni važno gde idemo, važno je da jurimo kroz noć na savršeno ravnom auto-putu, ka morskoj obali. 

I da je ovo prvi post napisan na putu, u punoj brzini.



Thursday 1 October 2009

Pedale Dejvida Birna





"Dve najveće samoobmane jesu da život ima "smisla" i da je svako od nas jedinstven.
Razvijanje tog urađenog i nejasnog mehanizma kada je reč o ovakvim depresivnim i neminovnim uvidima može biti od praktične koristi. U redu, možda smo u određenom smislu jedinstveni: broj mogućih kombinacija osobina, sklonosti, telesnih tipova i iskustava koji čine svakog od nas nezamislivo je veliki. Naša raznolikost je ogromna, ali opet, mora da bude ograničena unutar određenih granica, inače uopšte ne bismo bili u stanju da prepoznamo sebe kao određenu vrstu. Mi smo, na neki način, "beskonačni", ali uvek na sličan način oblikovani. (...)

Drugom samooobnanom - da život ima smisla - na sva zvona bave se religije širom sveta. Našu sklonost i prijemčivost ovoj utešnoj ideji nemoguće je poreći. Rekao bih da iako u religijama zaista ima mnogo sujeverja, kao i da su religije žaljenja vredan izgovor za nasilje i bezbrojne užase, one takođe mogu da posluže svrsi. Čini se da, u najmanju ruku, one pomažu da se lakše napreduje, da se funkcioniše, da se stvara i da se radi - ako čovek veruje da naš (ljudski) život ima smisla."

Dejvid Birn, "Biciklistički dnevnici" (Geopoetika, 2009)

Tuesday 29 September 2009

Jedini na svetu Beograd to zna (Za Brisa Tatona)



U vreme kada je Bris Taton rođen, vežbali smo, iz sveg srca:

"Beograd ima balkone cvetne
/
da te ulepšan uvek sretne.

Mostove ima budne po noći/
u svako doba da možeš doći!
Da ti ruke pruži, da ti srce da/
jedini na svetu Beograd to zna!"

Neki su, kanda, samo otvarali usta.

Zato sada mi ponovo moramo da progovorimo.

Sunday 27 September 2009

Stari izumi koji bi mogli ulepšati novo vreme (u belome gradu)

Celodnevna indirektna interakcija sa okolinom (na ulici, u zgradi, u saobraćaju...) učinila je da se iskreno zamislim nad saznanjima mojih sugrađana. Zabrinuto shvatam da o nekim otkrićima i uveliko dokazanim zakonima još uvek nisu informisani i željan sam da im pomognem u edukaciji - time ubrzam njihovu integraciju u društvo, u kojem će, nadam se, ubrzo postati ugledni i korisni članovi koji će dole navedene istine - širiti dalje. Napamet, ali s razumevanjem.

Sila gravitacije – u Beogradu, kao i ostatku sveta (i po tome se takođe vidi da je Beograd uveliko svet, zar ne?) sila gravitacije čini da kese pune đubreta bačene kroz prozor retko dolete pravo u kontejner, najčešće udaljen nekoliko ili više desetina metara od zgrade. Sila gravitacije, naime, krivi putanju objekta izbačenog sa viših spratova i teži da njegovu putanju učini pravom linijom, što đubre (otpadak, ne čoveka) najčešće linearno dovodi pravo ka ulazu u zgradu ili krov nečijeg automobila. Neki drugi Njutnovi zakoni, otkriveni pre više od 300 godina objašnjavaju zašto se kesa puna otpadaka rasprsne pri susretu sa tvrdom površinom zvanom zemlja i zašto će tu stajati sve dok je neka druga sila ne ukloni (do sada nije otkriven i dokazan zakon o nestajanju nepotrebnih stvari, nestaju isključivo one koje su potrebne, ali to je druga tema).

Strujno kolo – ova tema je dokaz da se svojatanje imena i dela čoveka koji se onoliko bavio strujom svodi uglavnom na verbalni čin, nikako na primenu njegovih izuma u svakodnevnom životu. Rad i eksperimenti Nikole Tesle otkrili su, između ostalog, da u svakom strujnom kolu može postojati sklopka koja će kolo otvoriti ili zatvoriti. Veliki procenat liftova u zgradama Beograda koristi taj pronalazak: ukoliko su vrata/brava lifta otvorena, strujno kolo je takođe jotvoreno i teško je dozvati lift k sebi ukoliko prethodni korisnik strujno kolo nije zatvorio. Ovaj pronalazak takođe je, pretpostavljam, star stotinak godina i verujem da je krajnje vreme da se njegova primena konačno primi i u našoj sredini.

Motor je pogonska mašina koja energiju pretvara u mehanički rad. Prva teorija motora stara je gotovo dva veka, a Karl Benc je pre nešto više od stotinu godina čak uspeo i da napravi prvi od te sorte. U današnje vreme se pod nazivom motor obično podrazumeva sistem koji radi na principima termodinamike. Termodinamika je ime dobila uklapanjem dve grčke reči – "vrelina" i "snaga". Vrelina i snaga. Nigde se ne pominje zvuk, niti akustika.
Zašto, onda, verujete da je sirena deo automobila koji ga - pokreće? Još luđe, zašto verujete da je sirena vašeg automobila vlasna da pokrene drugi automobil? Mislite o tome.
Ukoliko bi, za početak, usvojili tačnost iskaza navedenih u ove tri teme - učinili bismo da dani vikenda, a verujem i oni radni - postanu osetno kvalitetniji i manje opterećujući po psihu čoveka, što, kaže psihologija – nije malo.

Saturday 19 September 2009

David Sylvian: Manafon [#2]

Dejvid Silvijen (David Sylvian) je konačno uspeo u potrazi koja je trajala decenijama: snimio je album lišen muzike, introspektivno remek-delo u kojem je jedina melodijska linija najčešće njegov glas, dok je sve ostalo podređeno improvizaciji, amalgamu šumova i zvuka koji čine "Manafon" albumom koji se ne sluša, već inspiriše da osluškujete samog sebe.

Od prvog takta (i stiha - "It’s the farthest place I’ve ever been/It’s a new frontier for me") do poslednje sekunde, ovaj album predstavlja stazu kojom će hodati unutrašnji emigranti, pedesetominutno isključenje iz svakodnevnice nakon čijeg isteka tišina lagano sleće poput prašine i prekriva celu scenu, dok u glavi zri jednostavan zaključak: nakon više od trideset godina putovanja od statusa pop-zvezde s početka osamdesetih i nosioca titule "najlepšeg živog čoveka" preko uloge muzičara koji se u anti-pop sfere upustio eksperimentišući tinjajućim žarom tuđih vatri – Silvijen konačno izlazi van okvira mnogih iscrtanih mapa i bez straha kreće u dalje istraživanje lišen strogih muzičkih formi. "Manafon" je dokaz da je ovaj čovek srećan u otkrivanju neistraženih predela, ali i veoma spretan da i tokom najdramatičnijih zvučnih, šuštavih improvizacija zadrži ton koji ga je krasio svih ovih godina i koji ga je učinio najudaljenijom planetom pop-sistema, čija je orbita - samim tim – i najduža.

Sunday 13 September 2009

Nedelja popodne, đubre-metni dan /nagađanja/



N.N. iz Cvijićeve ulice konačno uspeva da se oslobodi fotelja u kojima je njegova guzica provela tolike dane, nedelje i godine navijajući, psujući, pozivajući na rat, moleći za mir, pevajući, gutajući knedle, prebrojavaći procente na izborima najpre za Desne, onda Leve, onda Centar, onda Nezavisne, onda prestaje da broji, već počinje da meri rupu na sedalu i najpre je prekriva jastučićem, zatim malim ćebetom te na kraju ogromnim prekrivačem - tu rupu sve veću i veću, poput rupe u njegovoj duši i novčaniku, rupu koja je pretila da će u sebe usisati sve što je okruživalo, čak i svaku ideju ili pomisao da je vreme za promenu nameštaja, i zato je tu odluku doneo krišom, na putu do bakalnice.


Fotelja se oslobodio lako - u nedeljnom mirnom satu, kada komšije preterano ne mare šta se dešava van obima šerpe, zgodan trenutak.


Levu fotelju češće je prepuštao gostima, kada ih je bilo. Na njoj je još davno načet rukohvat, sve je počelo u sitnim satima leta 2002. godine dok je pokušavao ostati budnim očekujući da konačno ščepamo barem u basketu amere za vrat, i hrabro se držao sve do poslednje četvrtine tokom koje mu je od silnog umora klonula glava, kao i cigara u ruci – i nije ga ni dreka sa ulice i slavlje zbog isteka poslednje sekunde i osvojenog zlata prenula, već miris nagorelog skaja koji se širio prostorijom. To veče bolje pamti po tom otkriću – da je sedeo na skaju i da nije zlato sve što sija.

Desnu fotelju je od tada čuvao za sebe: u njoj je saznao i za postojanje pičijeg i svinjskog gripa; osetio da je Kina ipak ozbiljan igrač ali da on ne zna valja li tu navijati ili ne; rastao se od drugog oka u glavi; primetio da ni uragani nisu što su nekad bili i da ih sada nazivaju i muškim imenima; da je Škoda postala ozbiljan auto i da je teško moguće porediti sa onom koju je parkirao ispod prozora a pali je reda i održavanja motora radi; da krize više nisu samo lokalne već i globalne; da komšija sa trećeg više ne kiseli kupus već kupuje gotov u obližnjem hipermarketu, što mu je teško palo jer su ih priprema kaca i traženja kamena za kupus nekada zaista zbližavali.

Ne seća se da je sedeći u toj desnoj fotelji ikada poslao nekome poljubac, makar na dlanu; ne seća se lepe reči upućene preko ekrana; ne seća se nijedne nove pesme koja ga stvarno u srce takne i to ga brine; ne seća se ni kod koje police u bakalnici je sakupio hrabrost da umesto te fotelje koja ga je pratila kroz sito i rešeto tolikih dana unese u stan jedan novi, manji dvosed, na kojem se ipak može bolje razbaškariti u trenucima u kojima ne misli na kredit i u tokom kojih žmuri na činjenicu da je skaj sve nekvalitetniji - ali, ne mari, taj dvosed je kompaktniji, teških linija, dovoljno širok da bude ostrvo u olujama koje će tek doći.

(Ako je bilo koje od nagađanja pogrešno, ne marim. Više marim da li N.N. veruje da ostavljanjem ovoga na ulici zapravo čini dobro delo, jer nekome će trebati, u šta se uverava dok krišom viri preko simsa prozora, gledajući perače ulica kako zadovoljno sedaju u njih i odmaraju, dok tankuju vodu u cisternu u tihom nedeljnom popodnevu, u sred centra grada.)

Tuesday 8 September 2009

Simple Minds u Beogradu: Promise me a Miracle!

Dolazak Echo and The Bunnymen u SKC i današnju najavu koncerta Simple Minds (11. novembar, Arena) prihvatam ne samo kao kompenzaciju za prolećno otkazivanje DM, već i kao priliku da konačno sakupim i polepim nedostajuće sličice u stari album, ma neka su sličice pomalo musave i izuvijanih ivica od silnih tapki i nošenja po džepovima, nije važno.
Albumi iz njihovog "zlatnog perioda" – tačnije trilogija "Sons and Fascinations"/"New Gold Dream"/"Sparkle in The Rain" važne su tačke celokupnog post-teenage perioda dobrog dela generacije rođene početkom sedamdesetih, odnosno - da budem precizniji – plutanje beskonačnim brojem sitnih sati letnjih noći uz "Someone Somewhere in Summertime" ili "This Earth You Walked Upon" jednostavno je bilo odrastanje, važna lekcija novog romantizma i poetike, ako razumete šta želim da kažem. Naravno – i tada je bilo vidljivo a sada dobro znam da je poetika Džima Kera često nategnuta i sklona iznenađujućim padovima; odavno sam svestan da je tu ponekad bilo i previše lošeg ukusa i nerazumnih poteza; da se Džim Ker nikada nije pomirio sa činjenicom da najveći hit ("Don't You") nisu sami napisali i da su je odsvirali i otpevali gotovo slučajno a onda i na silu (u planu je bio Brajan Feri!); od prvog takta "Theme For Great Cities" sa "Sons..." je jasno da su za "onaj" zvuk Simple Minds zapravo najzaslužniji bili nekadašnji basista i klavijaturista, čijim se majstorijama i danas divim, a tek onda preživeli dvojac Ker-Burčil koji će stati uskoro na scenu Arene; potpuno je jasno da su poslednji veliki album snimili pre 25 godina a da neke nije uopšte trebalo da snimaju; no ipak, kako se na poslednjem albumu "Graffiti Soul" mogu naći dobri pasaži i kako to već liči na neko dostojanstvenije starenje - elem, isto tako je teško sve gorenavedene grehe neoprostiti čoveku koji je svojevremeno uspeo da smota Krisi Hajnd i snimi pesme poput "I Travel", "Big Sleep", "Promised You A Miracle" ali i sjajnu "C Moon Cries Like A Baby" – što je sasvim dovoljno da konačno, sa zakašnjenjem od 25 godina (prvi koncert u Beogradu 2005. sam nesrećno propustio) mogu da i uživo čujem nešto od gore navedenog, konačno odsanjam do kraja "New Gold Dream".

Ili nastavim da sanjam.

Zanimljivo je, a sada sam siguran da nije slučajnost: sjajni instrumental "A Brass Band in African Chimes", kojeg se ponosni vlasnici maksi singla "Don't You Forget About Me" svakako sećaju sa B-strane vinila bio je donedavno poslednji traženi snimak, jedini komadić mozaika onoga što sam čuvao na trakama i vinilu tokom osamdesetih i čije me je nedostajanje donedavno žuljalo poput kamenčića u cipeli. Pronašao sam ga pre nekoliko nedelja, integralnu verziju od 9 minuta. Slika je kompletirana, ja pripremljen za prve taktove "Moscow Underground", pesme kojom SM otvaraju koncerte na ovoj turneji. Očekujem Miracle.


Snimak je iz 2007.
Letnji izveštaji sa turneje tvrde da je ovo koncertna lista pesama:

Moscow underground
Stars Will Lead The Way
See The Lights
I Travel
Waterfront
Big Sleep
Don't You (Forget About Me)
Hypnotised
Promised You A Miracle
Glittering Prize
Someone, Somewhere in Summertime
New Gold Dream
Alive And Kicking

Encore One
Home
Sanctify

Encore Two
This is It
Ghostdancing

Update: P.S. Kako je bilo na koncertu - procitajte ovde >>