David Byrne, 69

Kako definisati Dejvida Birna?

Različiti izvori tvrde: pevač, kompozitor, producent, glumac, pisac, teoretičar muzike, kao i jedan od osnivača benda Talking Heads.

Taj i takav spisak deluje impresivno, ali sve nabrojano nije u potpunosti tačno, a nije ni dovoljno. Možda je problem u gramatici, i standardnim definicijama koje nisu u potpunosti primenjive na tipove poput njega.

Opisati Dejvida Birna zahteva i korišćenja pluseva između ovih reči, pravljenje složenica, i poneki razlomak.

Dejvid Birn istovremeno sve gore nabrojano, a sinteza je ključna odlika njegove karijere pevača, recitatora, svirača ukulelea, kompozitora, plesača, producenta, snimatelja, gitariste, izdavača, glumca, pisca, scenariste, arhitekte, neuromarketing istraživača, teoretičara, sempladžije, humoriste, propovednika, pozitiviste, konstruktora zgrade-instrumenta, pisca libreta, promotera world music, bicikliste, crtača, pokretača medija čija je misija da nas uveri da svet nije, još uvek, otišao dođavola.

(I opet nisam nabrojao sve šta on jeste)

U izuzetnoj knjizi “Kako radi muzika” >> (objavio je pre 60. rođendana) priznao je da je kao mlad želeo da bude “tajni agent i kosmonaut. Istovremeno, ukoliko je moguće.”

Za dosadašnjih 69 godina je uspeo i to da bude.
Kosmonaut je - vratimo se definicijama i grčkom značenju reči od kojih je ova kovanica nastala – KOSMIČKI MORNAR, a “kosmos” nisu samo zvezde, Kosmos je i “Poredak”, “Univerzum”, "Sve".

Ukoliko u okviru nekog narednog projekta bude fizički poleteo ka zvezdama,
ni taj let neće biti uobičajen.

U to ime, i na njegov 69. rođendan - prigodna pesma, i živeli!

Rođendanski specijal :: Vesti za 9. maj 2025. ili Here Comes The Future

Za Peti rođendan ove radio stranice - umesto retrospektive, idemo u budućnost.

Želim da za pet godina, na Dan pobede 9. maja 2025. godine u emisiji čitam vesti o (ne)poznatosti političara u Srbiji; 

otvaranju Muzeja Gluposti i 

otvaranju nove 'Jugoslovenske knjige';
vatrometu koji će se gledati sa mosta Miladina Zarića
zašto se otkazuje protest protiv 6G mreže 

i slične, 

dok nas između vesti zabavljaju Khruangbin, David Byrne, Linton Kwesi Johnson, World Party, Bob Marley, Stanislav Kovačić, FOTO i The Specials. 

Jer, ovo je ipak rođendanski specijal ;)

Klik na play i eto nas u 2025.

Kada Beograd izranja iz sna (o jednom kratkovečnom grafitu i srcu za Zagreb)

Pretražujući ovih dana mrežu, tragajući pomalo mahnito za bilo kakvim dobrim vestima, dan ili dva nakon zemljotresa u Zagrebu krajičkom oka spazio sam fotografiju zidića kod Doma omladine na kojem je sprejom ispisano: "Zagreb ❤️" 
Neko je, rizikujući više nego drugi crtači kojekakvih svinjarija koje opstaju na zidovima godinama - želeo da iskaže empatiju prema komšijama, baš tako.
Beogradski. 

Želeo sam da fotografišem taj grafit (široki ugao, donji rakurs, da pukne beton sa svih strana i ulica na kojoj nema nikoga) i da fotografiju pošaljem prijateljima iz Zagreba, kao i drugarima koji su odrastali ispred tog istog Doma omladine, a koji sada žive u tom drugom gradu (o, ima ih, iznenadili biste se koliko.)
I krenuo sam tamo.

*

Jutro je sveže, ulice puste.
Beograd ovih dana kasnije izranja iz sna,
zna da nema kuda
nakon ustajanja.

Nije me iznenadilo kada sam otkrio da je grafit već premazan i izgreban. 

Brzo i temeljno, šta ima to srce da uznemirava građane.

❤️

Search Results

Web res

Ali, prekasno. 

Dokaz da se taj grafit desio i dalje postoji - i to ne samo kao crvena boja koja se nazire ispod novog sloja farbe kojom su pokušali da prekriju da je ikada postojao. 

Tu je fotografija, imamo dokaz da je taj čin iskazivanja empatije i ljubavi izvršen, ne možete sa malo farbe i brzom reakcijom učiniti da taj (hrabri!) izraz empatije i suosećanja tek tako nestane.

Štaviše, tim brisanjem učinili ste ga još važnijim.

Razumete?

Izvor: link >>

Čajanka kraj šljivika (o knjizi “Čaj od šljiva” Lazara Džamića)

“Intelekt je kao voda: nestišljiv i sposoban da nađe pukotine u okamenjenim sistemima, da iscuri. 
Priroda migrativnog intelekta je, takođe, da tumači i fabulira (...) 
Priroda migrativnog intelekta je, takođe, da poredi: stare i nove fikcije, stare i nove kulturne modele, neprestana komparativna fenomenologija svakodnevnice, dekonstrukcija uporednih života. 
Emigracija je jednostavno sjajna književna građa.”

(Lazar Džamić, “Čaj od šljiva”, str. 13 i 14.)

Kada bi na ovim prostorima bili brojniji oni koji imaju dobar osećaj za meru – Srbija, ili -  hajde – region bi sasvim sigurno bio prijatnije mesto za život. Na žalost, takvih je najviše odlazilo sa ovih prostora od 1990, takvi najčešće i sada odlaze - izmoreni crno-belim poimanjem sveta kakvo se ovde i dalje forsira.

Lazar Džamić je jedan od takvih tipova.

Na sreću nas koji smo voleli da čitamo njegove tekstove još devedesetih (poput kolumne “Advertising pAge” u “Našoj borbi”, izuzetna!) – Lazar nije prestao da promišlja (dobro, analizira) i piše o svetu oko sebe ni nakon selidbe u London. Štaviše – stegao je petlju i upustio se u uporednu analizu nas i njih – običaja, artikulacije, jezika, majstora, kalambura, jela, ponašanja, druženja, načinu na koji hodamo ulicom... - uspevajući da u tim poređenjima ostane nepristrasan, odnosno pravičan bez obzira na to da li se bavi dobrim ili lošim stranama sveta iz kojeg je potekao i onoga u kojem se obreo.

Džamić je ovaj čaj pristavio serijom tekstova koji su do publike već stizali ili u digitalnom (portal Bašta Balkana >>) ili štampanom obliku (Novi magazin) već neko vreme. Konačno - uz nekoliko dodatnih, ranije neobjavljenih tekstova – “Čaj od šljiva” je poslužen u formi knjige čije je čitanje potpuno uživanje.

Ali od Džamića manje nisam ni očekivao – naročito nakon “Cvjećarnice u kući cveća” >> u kojoj je praveći inventar običaja i stavova ovih prostora pokazao da se ne plaši da pipne tamo gde možda i boli, kao što se ne ustručava da pohvali i ono što ponekad smatramo slabostima mentaliteta.

Uživanje nije rezultat samo toga što Lazar-londonac i Lazar-smederevac očigledno uspevaju da žive u slozi i dobro se zabavljaju u nekoj tranzitnoj zoni nekog aerodroma, deleći međusobno potpuno koncizne zaključke o oba sveta koje Džamić-pisac beleži bez nepotrebnih kitnjastih detalja ili patetike, dakle - ne igrajući na sigurno.

(I ko igra na sigurno ne zove Aleksandra Zografa da radi ilustracije :)

“Čaj od šljiva” je dragocen i zato ova mešavina reči i misli o novom životu i osećanja nedostajanja domovine nema gorak ukus i ne izaziva žgaravicu - što je najčešće rezultat čitanja sličnih knjiga o ovde i tamo. 
To što nije gorko ne znači da je neutralno – nasuprot. 
Kao što analitički ne znači bezosećajno – jer, svaki put kada u priču došvercuje kanticu sećanja na domovinu Džamić dokazuje jednu od tvrdnji sa početka knjige: 

“Oni koji me poznaju znaju za moju anglofiliju; moja čežnja za susretom je negde na sredini, negde gde Savamala dodiruje Šordič, gde Gugl divani sa Kalemegdanom. 
Gde se engleski čaj služi uz slatko od šljiva".

Ova knjiga će, verujem, biti okrepljujuće iskustvo za prave emigrante, kao što je okrepljenje i za nas koji se osećamo kao emigranti, u sopstvenoj domovini.

.

Povratak Mjehura ubice!

(Pisano za Al Jazeera blog, objavljeno 28.02. 2015 >>)

Onima koji nisu imali čast da ubrzano sazrevaju u Srbiji devedesetih godina uz program tadašnje "devedesetdvojke" nije lako objasniti koliko je i značajan i lekovit povratak Srđe Anđelića, poznatog i kao "Mjehur ubica" u zvučnike raznih aparata sa kojih se može slušati njegova nova audio-avantura.

Zamislite, recimo, da ste mali, musavi brazilski klinac, još ni tinejdžer, sedite ispred ekrana televizora i gledate onu katastrofu od finala, onu koja se završila rezultatom 1:7 za Nemce. Sad zamislite da je već neki trideseti minut, 0:5 na semaforu, totalni demoral na terenu, odjednom Markos Evangelista da Moraeš, poznatiji kao Cafu, koji se oprostio od fudbala pre nekoliko godina, iznerviran rezultatom preskače zaštitnu ogradu, uzima dres sa klupe od zbunjenog golobradog igrača koja sedi na klupi u nadi da ga niko neće isterati na teren da bude deo te blamaže, Kafu maše beku da se čisti sa terena odmah; istrčava na travu navlačeći dres i počinje da demonstrira kako se poseduje desna strana terena; trči, utrčava, šije po boku i to radi sa urođenom lakoćom, nema tromosti bez obzira na pauzu i više od četiri stotine i pedeset "velikih" utakmica u nogama, kao da nikada nije prestajao, igra i igra se, srećan, kao što je srećan i taj zabezeknuti klinac koji se oseća kao da je kraj same aut-linije, huk stadiona mu napunio uši i srce, hoće da pukne jer vidi čoveka kako se bori, igra za publiku ali i na rezultat, zašto smo inače na stadionu nego da izađemo sa njega podignute glave, uspravni?

Mjehur na mreži

Dok ovih dana slušam novi serijal emisija "Mjehur na Mreži" - ja sam ponovo taj klinac, ali ne zato što me šou koji pravi svim raspoloživim audio-sredstvima podseća na neka "bolja vremena" - nikako. Vremena nisu bila bolja, niti se autor uopšte osvrće ka tom periodu naših života - on juri napred! Ono što je zajedničko tom i ovom vremenu jesu žeđ i glad za zdravom zafrkancijom, dobrom vibracijom, lekcijama o prkosu i pop kulturi, pesme koje do sada nisam čuo a starije su od mene a fenomenalne su - sve to je hrana za glavu kakve u velikim medijima gotovo da nema, ni u mrvicama.

Iako sam svojevremeno proveo stotine sati slušajući ga na staroj FM frekvenciji - i bez obzira na to što znam kakve finte koristi - ponovo sam oduševljen kako sklapa glas, priču i muziku, drugar Milivoje je dobro primetio - "Mjehur ima tu čudnu verbalnu motoriku, koju samo James Brown ima" i stvarno - i dalje ume da uradi toliko stvari na tako malom prostoru (kako su ono komentatori govorili - "majstori na petoparcu"?), a sada je to još zanimljivije jer nema frekvencije, nego emisije ređa na mixcloud stranici sinkopiranim ritmom - iz dana u dan se pojavljuju kraće ili duže forme - nekada sat vremena, nekada samo dvanaest minuta ali, trajanje ni važno. Mjehuru je dovoljno svega šesnaest minuta da uradi više nego šesnaest radio stanica na FM skali za šesnaest nedelja, spakuje u mali prostor Sirizu, grčku krizu, Perikla, "I got money" Brooklyn Funk Essentials, Svetlanu Slapšak i Elvisa, sunce, stene, ribu i masline; sve vreme izgovarajući u mikrofon - suštinu. Onima koji se ne udubljuju i koji ne zastaju, već radio slušaju usput to može zazvučati kao parolašenje, a zapravo su to naše glave odviknute od toga da se u etar pričaju samo zaključci i vrte pesme ne zato što su hitovi; već pesme koje su tu da održavaju tenziju - i da voditelj uzme malo vazduha - ionako ne znaš kada će se uključiti, posle refrena ili možda i pre.

U njegovim emisijama nikada nije bilo, a tek sada nema razloga, prostora ili vremena za uobičajene kurtoaznosti dobar dan poštovani slušaoci, u Beogradu je sedam stepeni i duva severo-istočni vetar brzinom od deset metara u sekundi, vozače upozoravamo da voze pažljivo, a softver koji koristimo za formatiranje programa me opominje da je vreme da vam pustimo najnoviji hit... - to nikoga više ne dotiče i upravo zato je radio kao medij u Srbiji postao uglavnom potpuno nevažan u proteklih nekoliko godina, kako i da budeš važan ako puštaš istih pedeset pesama u krug pedeset nedelja u godini i pričaš ono što već sam čuo ili pročitao tog jutra negde na mreži?

U tome je dodatni paradoks ovog... programa: sadržaj koji se nalazi na mreži (i koji, samim tim, možete preslušavati kada god želite, u prostoru koji ćete sami birati i sa uređaja koju želite) je dinamičniji, aktuelniji i relevatniji od programa koji se emituje u realnom vremenu, putem radio talasa.

Mrežni otpor "poravnjivačima"

I kada svaki od tih novih audio-kalambura ode u fejd-aut ostaje to pitanje: koliko će ova nova audio-avantura trajati i koliko dugo mašina može da radi samo na entuzijazam i strast kao jedina goriva? No, čak i da ne traje onoliko koliko bi hiljade nas koji odnedavno slušamo "Mjehura na mreži" želeli - ove emisije će ostati kao dokaz da je i 2015. godine postojao otpor prosečnosti i "poravnjivačima" i one će, to je neminovno, inspirisati neke druge ljude da uzmu mikrofon i laptop u ruke ili bilo koji drugi raspoloživi alat i počnu da stvaraju nova iznenađenja za nova pokoljenja, koristeći stav kao polugu a strast kao oružje.

Ukoliko nikada ranije niste slušali Mjehura - ovo će za vas biti i drugačiji i snažniji "doživljaj radija". Ukoliko se znate od ranije i verujete da znate šta možete da očekujete - niste u pravu. Bolje je. Jer ono što ćete čuti nije "legenda nekadašnje devedesetdvojke", već čovek koji želi i ima da podeli sa vama neke važne stvari koje se odnose na ovde i sada.

Emisije vas čekaju na ovom linku >> 

.

"Film je istina u 24 slike" ili o okupaciji bioskopa "Zvezda"

Od svih filmskih projekcija u sali bioskopa "Zvezda", u najlepšem sećanju mi je prvo gledanje "Kako je propao rock'n'roll", pre tačno dvadeset i pet godina, u jesen 1989. godine. 
Sala je bila gotovo puna, a smeh tokom projekcije toliko glasan da sam nakon prve projekcije odmah otišao do blagajne i kupio kartu za još jednu, ne bih li čuo sve fore do kraja.

Sa distance od dvadeset i pet godina "Kako je propao Rock'n'Roll" gledam kao naučno-fantastični film, a svakako bih te 1989. slušao kao naučnu fantastiku priču o tome kako će u jesen 2014. godine grupa nezadovoljnih ljudi pod imenom "Pokret za okupaciju bioskopa" >> zauzeti taj bioskop, sedam godina nakon što je u njemu održana poslednja bioskopska predstava i nakon što je privatizovan, u paketu sa još trinaest bioskopa u Beogradu, koji su, jedan po jedan, pozatvarali blagajne i postali fenomenalne lokacije za neke nove sadržaje, koji nikako da se usele u napuštene sale.

No, možda bi mi ipak najnerovatnije zvučalo da ću se i ja dvadeset pet godina kasnije naći u položaju da ideju okupacije apsolutno podržavam, iako znam da je to pravno posmatrano upad u tuđe vlasništvo, da nijedno društvo to zakonski ne bi trebalo da toleriše, ili da citiram druga Bjutija koji je sve (dobronamerno, podržavajući ideju) sažeo u rečenicu "Jbg, to ide vako zakon - moral - običaj - etika. Jedino je zakon obavezujući, ostalo je rastegljivo" koja bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo stanje kakvo jeste.
No, pravno-zakonski-ustavno je i Kosovo deo Srbije i svi u njoj valjda imaju ista prava, i tako dalje i šta sve već piše - a nije - tako da taj i takav argument ne utiče na to da budem na strani onih koji ne prihvataju stanje.

O načinu na koji je privatizacija bioskopa izvedena i da li je tu bilo i kakvih marifetluka je dosta preciznog zapisano u tekstu "Filmski obrti" Ivane Milanović-Hrašovec još 2008. godine u "Vremenu" >>, na ovom linku je vest šta je bilo posle >>, kao što je i stanje u kojem se "Zvezda" u februaru 2014. godine nalazila precizno zabeleženo u, na primer, ovom prilogu >>, i zato ovde nema potrebe tome posvećivati dodatni prostor.
Nakon pročitanog je jasno - broj virova u toj priči nije mali i nisu nevažni. 
Zato mi izgleda još važnije podržati ekipu ljudi koja po svemu sudeći nije voljna da čeka da dotakne dno da bi se opet otisnula ka površini, ili koja zna da uvek postoji duplo dno i te su rešili da plivaju protiv struje.

I iako podrška ideji okupacije postoji i to ne mala, ono što im spočitavaju izgleda mi kao pomirenje sa stanjem ili - iznenađujuće - zluradost, koja je pratila i nedavnu priču o Filipu Vukši i tužbu koju je fasovao zato što se nije pomirio sa stanjem, ali i zauzimanje kasarne "Arčibald Rajs" u Novom Sadu pre tri godine, kada je grupa ljudi pokušala da preuzme napušteni prostor i pretvori ga u društveni centar, u čemu na žalost nisu uspeli.

No - ne zaboravite da je i za osvajanje "Metelkove" u Ljubljani bilo potrebno dvanaest godina.

Takvi i slični pokušaji su, verujem, dragoceni - jer dokazuju da ispod slojeva štroke i gomile krša sumnjive supkulturne provenijencije koja je svakako dominatna, ali ne i jedina stvar koja u Srbiji ima svoju publiku - i dalje tinja ideja da se sa ovakvim stanjem ne valja i ne vredi miriti i da borba za ideje u koje veruješ traje svakog dana, ukoliko si rešen da pobediš.

Da li će ekipa koja je okupirala "Zvezdu" uspeti da baš taj bioskop zadrži na duži period deluje prilično naučno-fantastično u Srbiji, 2014 godine. Najverovatnije - ne, jer je ova sala nečije vlasništvo. I zato što ovaj sistem verovatno nema poluga i snage da razvrgne nešto što nije urađeno po planu i dogovoru na samom početku.

Ali nije ovo borba samo za jednu napuštenu salu.
Ono u čemu će, nadam se uspeti (najnovije vesti pokazuju da su za sada uspeli da otvore mogućnost drugačijeg kraja priče o "Beograd filmu") - jeste da utiču na to kakav će nastavak ovaj film imati - i to je suštinski važno. Možda to neće biti baš ovaj bioskop - ali će ovim činom glasnog iskazivanja potrebe da se stvori prostor koji će funkcionisati po drugačijim principima uspeti da pokažu da se za ideje i slobodu valja boriti, te će, valjda, inspirisati i druge da počnu da delaju za ostvarenje onoga što smatraju da im je važno, ukoliko to sistem ne prepoznaje ili ne čini.

A ovo je priča o jednom prostoru koji je zvrjao sedam godina napušten, pa je okupiran da bi ponovo radio.
I lepo izgledao.

Ukoliko ne verujete u izvodivost ove ideje (ili je smatrate "komunističkom", što takođe spočitavaju ovoj ekipi) pročitajte priču o bioskopu "Eden" u Francuskoj (tamo je kapitalizam, right?), najstarijem public bioskopu u Evropi, u kojem su braća Limijer javnosti predstavili neke od svojih prvih filmova još 1899. 
Bioskop je zatvoren 1982. godine nakon što je njegov tadašnji vlasnik ubijen. No, javnost nije odustala od tog bioskopa te je isti 2013. godine u potpunosti renoviran i ponovo otvoren ("Worlds oldest public cinema re-opens after restoration" >>).
Taj bioskop, ujedno, nije i jedini.

Da li će i taj novi prostor propasti kao što je "Zvezda" svojevremeno postala padalica, pokazaće vreme, odnosno publika, čiji će (ne)dolazak pokazati da li je Beogradu potreban takav prostor, ili takve filmove više ne žele da gledaju u bioskopu kao što ni u kafane više ne idu, zato što, eto, sada imaju kuhinju i kod kuće (da parafraziram Majkla Mura).
Ili, ipak idu?

Zbog svega navedenog - podrška ekipi koja vraća "Zvezdu" u radno stanje i koja dokazuje da im je stalo. 
Od tvoje i moje podrške zavisi da li će nastaviti borbu za ideju ili će shvatiti da su okruženi društvom koje se pomirilo sa situacijom.

Sutra su na programu "Bube u glavi" Miše Radivojevića, "Tri" Aleksandra Petrovića i "Travelator" Dušana Milića.
I sigurno ima nešto da se pomogne, 
da se radi i uradi,
da ponovo radi ovaj ili neki drugi bioskop.

Na kraju, setimo se Godara i njegove rečenice "Film je istina u 24 slike."
Ključna istina u ovoj priči je da sve češće moramo da se samoorganizujemo, 
da bismo opstali.


.
Dodatak: drugi tekst na istu temu, pod naslovom "Ponovo (k)radi bioskop?" objavljen je na sajtu Al Jazeera Balkans >> 3. decembra.
.

"KOSMOS", ponovo! (i zašto pišem o tome na dan izbora)

Odavno znam da je to ta knjiga: tvrdo ukoričeno izdanje koje bih stavio u torbu ukoliko bih bio stavljen pred ono staro pitanje: "koju knjigu biste poneli sa sobom na pusti ostrvo?"

Kao klinac sam imao sreće: u godini ulaska kolor televizora u naš mali stan počelo je emitovanje serije "Kosmos" koju je vodio Karl Segan, otkrivajući nam sve što je važno, a šta smo do tada kao vrsta otkrili u vezi sa univerzumom; kao i tajne koje još uvek čekaju rešenje, ideju, ključ, izgubljeni svitak koji je nestao u požaru Aleksandrijske biblioteke ili letelicu na nuklearni pogon koja će odleteti van sunčevog sistema i potvrditi šta se nalazi tamo daleko, gde se ne tako davno prvi zagledao Galilej.

Naravno, Segan se u seriji i knjizi nije bavio samo nebom iznad nas - dalekim zvezdama, svetovima i maglinama - već je otkrivao tajne univerzuma kao takvog, bavio se misterijama koje su razotkrivane fantastičnim tempom u proteklih 400-500 godina, a koje su čekale odgonetku još od prvog crteža bizona na zidu neke pećine. Prelistavao je čitava poglavlja umetnosti, biologije, mehanike, vere i filozofije, baveći se i "moralnim kodeksom u nama", markirajući događaje koji su nas usporili ili skrenuli na pogrešan put u otkrivanju tajni kosmosa oko nas na hiljadu ili više godina.

Serija "Kosmos" bila je početkom osamdesetih i omiljena i gledana, tako da je izdavač Otokar Keršovani iz Rijeke ubrzo Jugoslaviji ponudio i knjigu po kojoj je serija rađena i to u dve verzije - latiničnu i ćiriličnu, koje su se mogle naručiti i poštom, ukoliko su klinci previše nestrpljivi i ne žele da čekaju da se pojavi u knjižarama. 

Tako je negde u zimu 1983. jedan primerak stigao i u moje ruke i svet više nije bio isti.
Postao je jasniji.
Za veliki deo onoga što danas znam iz istorije civilizacije, biologije, fizike, astronomije i filozofije odgovorna je, zapravo, ta knjiga. 
Trebalo je samo biti radoznao i pratiti putokaze.

Od pojave "Kosmosa" prošlo je, dakle, više od trideset godina.

Koliko je to mnogo vremena može se predočiti i ovako: letelica Voyager 1, ona na čijem je lansiranju radio i Karl Sagan i koji je u letelicu ubacio i čuvenu "zlatnu ploču" na kojoj se nalaze zvuci naše civilizacije, ali i kompozicije Mocarta, Stravinskog i Blind Willie Johnsona je za to vreme stigla u međuzvezdani prostor.
(Ne zaboravite, na toj ploči je i jedna rečenica - na srpskom >>.)


Trudeset godina kasnije produkcione mogućnosti i nova otkrića učinila su da dođe vreme da se ponovo prelistaju i dopune ključne lekcije iz Saganove knjige, te da se nova generacija ohrabri da postavlja pitanja i otkriva svet.

Set Mekfarlan (poznat i kao kreator serijala The Family Guy) i En Drajan (Saganova udovica i ko-autorka prvog serijala) re-kreirali su serijal: umesto Sagana, pred kamerama je poznati prezenter popularne nauke - astrofizičar Nil De Gras Tajson koji je prvom epizodom, emitovanom prošle nedelje u svetu na Fox kanalu sa lakoćom prošetao kroz teme nastanka Kosmosa, biologije i istorije nauke, baveći se Kopernikom, Galilijeom i Đordanom Brunom, počevši priču na istoj hridi kraj okeana sa koje je i Segan počeo, 1980. godine.
Ko je gledao i stari serijal i premijerno emitovanje novog serijala na engleskom prošlog vikenda sigurno se ponovo osećao kao desetogodišnjak koji otkriva šta se nalazi iza ograde i sve što želi je da je preskoči i 
ukrade jabuku sa najbližeg drveta.




Zašto (umesto da bljujem vatru ili naričem nad tmurnom sudbinom ili... ) pišem o "Kosmosu" na dan izbora, nekoliko sati pre zatvaranja glasačkih mesta?

Prvi razlog je što se od večeras, 16. marta - sa svega 7 dana zakašnjenja u odnosu na svetsku premijeru - novi serijal "Kosmosa" emituje i kod nas, uredno titlovan, na kablovskom kanalu National Geographica, od 20.55h.

Drugi razlog je zato što će večeras biti mnogo zdravije i mudrije gledati serijal o avanturama ljudskog duha i putovanjima kroz prostor i vreme, nego buljiti u procene, statistike, rezultate i komentatore i nervirati se.

Zašto bi se nervirali, kada je već ionako - gotovo, 
to je to, tako ljudi misle.

Rezultati koje ćemo videti u konačnom zbiru su, između ostalog, posledica toga da stvari poput "Kosmosa" nisu česte na ekranima. 
Ovde uveliko odrastaju generacije koje niko ne može da zainteresuje za bavljenje univerzumom oko nas i našim pravim mestom u njemu. A bez postavljanja pitanja, eksperimentisanja, promašaja i traženja rešenja nema napretka, nema zaključaka koje otkrivaš sam, već se prepuštaš poštovanju uvreženih mišljenja, odnosno i stojiš ukopan, dok ti kosmos odmiče sve dalje.

Zato je ova serija važna: jer podseća i nas već odrasle i ohrabruje novu generaciju da raste preispitujući zvezdano nebo iznad nas i moralni kodeks u nama, da postavlja pitanja, promišlja svet oko sebe, menja ga i čini boljim i prijatnijim mestom za život. 
Ohrabruje na stvaranje ličnog kosmosa i osvajanje onog velikog, 

Ne zaboravite, društvu u kojem živimo uveliko nedostaje oko 300.000 ljudi koji su odrasli i na seriji poput ove početkom osamdesetih; koji su odrastali u okruženju koje je ti je davalo priliku da pitaš, probaš, proveriš, pročitaš, saznaš nešto ukoliko te zanima. Ti ljudi su u međuvremenu stvorili neki svoj kosmos na nekom drugom, prijatnijem mestu planete Zemlje.

Neće, naravno, jedna serija poput ove uspeti da promeni bilo šta. 
Ali će, možda, uspeti da napravi prvu iskru i raspali ono što nam toliko dugo nedostaje - i nama odraslima i klincima koji tek odrastaju: zainteresovanost za otkrivanje kosmosa, za razumevanje naših koordinata u vremenu i prostoru.

Zato večeras valja biti na lansirnoj rampi u 20.55h, NG kanal.
I možda već na narednim izborima primetimo da se nešto menja.
Ili ćemo i mi postati deo istorije kosmosa, a na nekoj narednoj ploči koja bude poslata u daleki svemir neće biti jezika na kojem je ovaj tekst napisan.

* * * 

p.s. U Srbiji se pre nekoliko godina pojavilo re-izdanje "Kosmosa", meki povez i - dramatično manji broj ilustracija koje su original činile dragocenim. Zato, ukoliko tragate za potpunim ugođajem, potražite izdanje iz 1983. i uživajte u Kosmosu u njegovoj punoj šarolikosti.

..

Radostan dan! (hvala "Lemijevoj knjižari")

Trajala je ta potraga nekoliko meseci - po forumima, blogovima, serverima sumnjivog odnosa prema autorskim pravima i sajtovima koji se bave prodajom knjiga - "Mesto u mećavi", knjiga Aleksandra Žikića objavljena 1999, priča o životu Milana Mladenovića, za koju sam bio siguran da će se tokom naše selidbe pojaviti iz nekog ćoška ili neotvorene kutije.
Rezultat potrage: razočaranje i neverica.

Potragu sam zatim objavio i na Twitteru - i jedini rezultat je bilo nekoliko solidarnih retvita.
Jedan čovek ima primerak!
Ali, živi u Australiji i 
mogao bi da je skenira ovih meseci.

Konačno, podelio sam muku i na prešlicavanje stranici na FB.

* * * 

Ovog prepodneva, na mom stolu osvanuo je veliki žuti koverat, poslat iz "Lemijeve knjižare" za koju znam da je u Novom Sadu.

U koverti je, neočekivano, bilo "Mesto u mećavi" i vizit karta knjižare, "Lemijeve".

Ali, Milenko i ja se čak i ne poznajemo! 
Od pre godinu-dve se "pratimo" na FB, razmenimo po komentar, pozajmimo jedan od drugog ono što smatramo vrednim deljenja sa drugima.

U knjižari nikada nisam bio. 

Sada sam, pak, sasvim siguran da je "Lemijeva knjižara" moje omiljeno mesto u Novom Sadu. 
Puškinova 40.
Svakako ih posetite. Ukoliko su ovo imali na policama, ko zna kakve se još blaga tamo kriju!
Više o knjižari i univerzumu koji se krije iza njenih vrata dostupno je - ovde >>

* * * 

Iako se svakodnevnica trudi već godinama da me ubedi u suprotno - dobri ljudi su i dalje tu. Samo se nismo još uvek upoznali.

A dobra dela poput ovog šire lice u osmeh i "bacaju svetlo daleko", kako bi rekao Milan.

Hvala, od srca!

O leškarenju, ležanju i lenjosti (po Tomu Hodžkinsonu)

U izvanrednoj, zabavnoj i poučnoj knjizi Toma Hodžkinsona "Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)" može se pronaći i nekoliko pasusa posvećenih leškarenju, ležanju i lenjosti a koji okupljaju misli i navike Lenona, Vajlda, Artura Konana Dojla, Dekarta, Benjamina i drugih, posvećenih promišljanju nečinjenja. 
A današnji dan je, barem na ovim prostorima, rezervisan za fjaku (omiljena definicija: "opšta obamrlost duše i tela uz potenciranje volje za ništa"), bez podsećanja na događaje na Hejmarketu u Čikagu 1886. godine, koje danas zapravo obeležavamo.

* * * 

"Leškarenje - pod kojim podrazumevam da ste budni, ali još ležite - nije sebično ugađanje nego suštinski alat za pomnog proučavaoca umetnosti življenja (...)
Besposleno leškarenje je plemenito i ispravno, donosi zadovoljstvo i produktivno je.
(...)
Hajde da potražimo nadahnuće kod majstora. Džon Lenon je jedan od najvećih dokoličara savremenog doba. On je za mene otelotvorenje paradoksa produktivnog ladoleža; živeo je svoj život u skladu sa sopstvenim pravilima, predavao se indolenciji, ali je ta lenjost proizvela predivne pesme. Kao što se vidi iz naslova Samo spavam, Tako sam umoran i kasnije Gledajući točkove, Lenon u radu nije video vrlinu po sebi i, u stvari, veličao je lenstvovanje. Osobito slavan slučaj dogodio se 1969. godine, kao veličanstveni izliv herojske dokolice, kada su Lenon i Joko Ono ležali u krevetu nedelju dana, ne radeći apsolutno ništa, radi mira u svetu. Ali njihov čin je imao ogroman uticaj. Kao što i treba da bude, umetnost je promenila pogled na svet miliona ljudi, na isti način na koji heroji, poput pokojnog Džo Stramera i sada Pitera Doertija imaju moć da promene život: otkrivanjem novih mogućnosti za čovečanstvo, pokazivanjem da autoritet nije nužno na strani istine, dobra i pravde, pokazivanjem da je moguće misliti svojom glavom i stvoriti sopstveni svet. U tom smislu, Lenonove pesme i potezi dostojno su ispunili formulaciju o smislu umetnosti koju je dao Oskar Vajld: "Umetnost teži da uznemiri monotoniju tipa, ropstvo običaja, tiraniju navike i svođenje čoveka na nivo mašine."




Ležanjem u krevetu mi se uzdižemo iznad nivoa mašine. Roboti ne misle; oni se hvataju u koštac s nečim. T. E. Lorens kaže to ovako: "Čovečanstvo ne napreduje zbog mukotrpnog rada".

Toliko toga se može uraditi a da ne radite ništa. Jedna od velikih tajni Šerloka Holmsa bila je da kombinuje vreme sa duvanom i mekim jastucima. (...) U jednoj od najboljih priča, Čovek sa iskrivljenom usnom, opijumom natopljeni Holms s lakoćom rešava slučaj. Skeptični gospodin Plod mrmlja: "Voleo bih da znam kako ste došli do rešenja", na šta Holms odgovara: "Sedeći na pet jastuka i popušivši uncu duvana".

Rene Dekart, u sedamnaestom veku, na sličan način bio je zavisnik od neaktivnosti. Naravno, ona je bila u apsolutnom središtu njegove filozofije. (...) Lako je uvideti kako neko toliko neaktivan može da dođe do zaključka da su telo i duh dva odvojena entiteta. Lenjost je proizvela kartezijanski dualitet. Za njega je ležanje u krevetu i razmišljanje bila sama suština ljudskosti: Cogito, ergo sum ili, drugim rečima, leškarim i mislim, dakle postojim.

Jer, stvarno, ideje stižu dok ste u ležećem stavu. "Pisac može da dobije više ideja za svoje članke ili romane dok leži nego dok uporno sedi za svojim stolom celo jutro i popodne." piše Lin Jutang u svom eseju "O ležanju u krevetu". "Jer tu, bez telefonskih poziva, dobronamernih posetilaca i uobičajenih trivijalnosti svakodnevnog života, on vidi život kroz naočare ili baldahin, onakav kakav jeste, i oko sveta činjenica kuje oreol pesničke mašte i u njega unosi magičnu lepotu."

Lenjost kao gubljenje vremena je opasan koncept koji su uveli njegovi duhovno prazni neprijatelji. Potiskuje se činjenica da lenčarenje može da bude izvanredno produktivno. Muzičari se opisuju kao slabašni; pisci kao nezahvalni sebičnjaci; slikari kao opasni. Robert Luis Stivenson je u "Apologiji lenjivcima" (1885) izrazio paradoks na sledeći način: "Lenjost... se ne sastoji u tome da ne radite ništa, nego u tome da postižete mnogo toga što se ne priznaje u dogmatskim receptima vladajuće klase." Dugi periodi mirovanja, indolencije i zurenja u plafon potrebni su svakoj kreativnoj osobi kako bi razvila ideje.

Upravo zato, da ne bismo toliko mislili, društvo nas presira da svi ustanemo iz kreveta.
(...)

Postanite ljudsko biće; otvorite razum za beskonačnost; postanite bogoliki; ostanite u krevetu."*


(* Prekucano iz "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona, izdanje "Dosije" >>, 2007)

.

„Anđeli“ (slatka priča - o kolačima)

Priče poput ove o „Anđelima“ uvek gode, probude nešto zaboravljenog optimizma, koji ponekad nedostaje krajem godine, u onim danima kada se osvrćeš i procenjuješ šta je u prethodnim mesecima bilo dobro, šta nije i šta ćeš poneti sa sobom u narednu.

A priča o „Anđelima“ je neobičnija od svih koje sam ove godine čuo ili video: možda zato što se odvija u Srbiji, 2012. godine; verovatnije zato što njene glavne aktere – Milicu i Milivoja - znam iz nekog drugačijeg, korporativnog života iz kojeg su iskočili u svoje živote, rešeni da se posvete svojoj ideji i onome u čemu iskreno uživaju.

<< kako je počelo?

Negde polovinom leta, u vreme vrućina koje su činile da se sa prijateljima može kafenisati tek predveče, Milivoje stavlja na sto natronsku kesicu u kojoj su četiri... biskvita? kolača? slatkiša?... umotana u celofan za koji je zaheftana deklaracija.

“Probajte ovo i javite mi šta mislite.”

http://www.facebook.com/ukusnoizdravo 

Onda smo probali.

I zaljubili se, toliko da je Aleksandra samo rekla: “Kada budu hteli da rade ambalažu, ja se prijavljujem! Ja moram da radim za njih!”

Milica i Milivoje počeli su, dakle, da prave prave kolače: drugačije od svega što smo do tada probali – mekše i ukusnije od sličnih kolača od ovsa, varirane sa najrazličitijim dodacima: brusnicom, mlečnom čokoladom, crnom čokoladom, lešnikom, cimetom, suvim grožđem, suvom šljivom...  Probali su sve, a iz kuhinje pred prve obožavaoce iznosili samo ono čime su bili zadovoljni. 

Danas sam siguran da ne postoji bolji način da se osvoji publika.

>> zagrevanje rerne >>

Iz nedelje u nedelju, Milica i Milivoje su stavljali "na sto" nove ukuse i nove ideje i nova viđenja – šta “Anđeli” jesu i šta bi trebalo da budu.

Ključna stvar je od prvog dana bila suštinski jednostavna: “Pravimo ih kao za našu decu.” 

U ponudi sada imaju šest različitih ukusa. Jedan od njih je „praznični“ – tj. posni - iako mi je pri prvom zalogaju bilo teško da prihvatim da je to posno – a tako ukusno.

Takve cake su me učinile i redovnom mušterijom.

>> ambalaža >>

http://www.facebook.com/ukusnoizdravo 

„Anđeli“ su nedavno dobili i sliku, odnosno identitet. Aleksandra >> je dobila priliku da kreira vizuelnu formu priči koju nije lako ispričati ni tekstom, a tek ne logotipom i ostalim vizuelnim elementima. Iako je prošlo dosta noći i dana rada od prve ideje preko izbora rešenja do njegove finalizacije – „Anđeli“ zapravo nisu dobili finalni izgled, samo logotip će biti konstanta - i kao što verujem da će se u skoroj budućnosti pojavljivati i neki drugi, novi ukusi, tako će se i menjati i slike, odnosno pakovanja u kojima će se oni pojavljivati.

Bez želje da zvučim patetično, siguran sam da će jedina konstanta biti ono što je suštinski i najvažnije: ljubav i spremnost da se proba nešto novo, što niko nije probao ranije.

Odnedavno, „Anđeli“ su dostupni i u pekari „Šarlo“ u centru Beograda, a dok se ta mreža ne raširi, Milivoje svakog jutra seda u Škodu i dostavlja kutije po gradu, nasmejan.

Milica i on rade ono što vole.

Posao raste, "Anđelima" rastu krila.

>> 2013 >>

Milici i Milivoju - sve najbolje u narednoj godini.

Ono što su do sada uspeli da urade govori da je ipak - i u Srbiji - moguće uraditi nešto dobro - uz zdravu posvećenost, ljubav prema onome što radiš i osećaj mere pri definisanju ciljeva i očekivanjima od budućnosti.

p.s.

Njih dvoje ne znaju da sam rešen da napišem priču o njima i „Anđelima“.

Ukoliko izuzmem test-uzorke koje smo imali prilike da probamo na početku ove avanture, ovaj tekst nije plaćen. 

Ali su me „Anđelima“- kupili.

Više o "Anđelima" i kako možete doći do njih dostupno je na ovim linkovima:

Facebook "Ukusno i zdravo" >>

Web site >>

„Djevojko, u sukobu s Titom...“ (soramimi i mondegrini)

Kao što ponekad na nebu „vidimo“ konturu slona ili kamile u oblacima te nam se ponekad u kori drveta ili kamenu ukaže izmišljeni lik, tako ponekad u pesmi čujemo reči kojih u tekstu zapravo nema i koje su, obično, u potpunosti besmislene.

Ovaj fenomen zove se Mondegrin. Termin je skovan još 1954, a od 2000. godine ulazi u različita izdanja rečnika. 
Mondegrin je, po definiciji - „mishearing or misinterpretation“, odnosno loše shvaćena reč ili rečenica koja pesmi ili tekstu daje potpuno drugačiji smisao.

Ali, nije sve mondegrin. Postoje i Soramimi: reči ili rečenice koje na jednom jeziku imaju jedno značenje – a na drugom potpuno drugačije. Ponekad čak i – smisleno!

Mondegrini su - svuda. 
U našoj muzici je verovatno najstariji zabeleženi onaj koji stih čuvene pesme Divljih Jagoda pretvara u “Djevojko, u sukobu s Titom/Pokraj reke što povraćaš...“. Tu su i dva loše shvaćena Džonijeva „Hajde, uzmi me za stolom/pokaži mi sve što znaš...“; kao i „A šta da radim, kad odu prijatelji moji/kad ode devojka na konju, od samoće!“ a izvesnu veselost izaziva i „Ako te odvedi cigani čergari, ili te ukradi strašni harlemski čuvari“, kao i „Piši mi brate, piši mi bretelom“, te „Ilija nemir – Ilija strast“ :)

Tu su i „...Lažni Dimitrije“, „Rovac u mukama“ i „... tvoju bih sestru večno da ljubim ja“ – ali sam gotovo siguran da su ova tri pre malapropizmi (def: „namerna zamena radi dobijanja komičnog efekta“) nego što je neko ozbiljno mislio da je to originalni tekst pesme.

Mondgrini mogu doći i iz stranih jezika: da li pokojni Freddie peva „I don’t want Tito to be President of the USA“?
Pregršt potpunih ludila (nivoa "Everytime you go away/you take a piece of meat with you"...) dostupno je i ovde:

Soramimi su još zabavniji, ali su i potpuno logični, jer je sasvim prirodno da i u stranim tekstovima ponekad čujemo reči koje kao da dolaze iz srpsko(g), odnosno srpskohrvatskog jezika. Šejn odavno tvrdi da se u refrenu „Guns of Brixton“ zapravo peva „Doktor Tuđman“; Stingovo „Mesečina, Bato!“ je već everclassic, kao i „Ko je konobar?“, tu je i „Cigan, ti tatko!“ ("Rain", Terence Trent D'Arby), te „Tito-Partija-Tito-Partija-Rege“ (Lip Up Fatty, Bad Manners), te jedan od svežijih – „Jogurt volim suviše“ (Cornershop, "Lessons Learned from Rocky I to Rocky III").

.

Ova kompilacija grešaka ne bi bila zapisana da mi do ekrana pre nekoliko dana nije stigao novi Animutation (tako se to zove) - ekranizacija nekih od najpoznatijih mondegrina, u ovom slučaju odsviranih u nizu, u jednom kadru.

"That's pee in the corner..." je zaista izuzetna ideja.

.

.

Pet priloga za rečnik slenga

Reč "prešlicavanje" nastala je greškom pre desetak godina: onaj momenat kada zapravo niste sigurni koja reč je prava te pokušate da izgovorite obe istovremeno, a ne pripadate onom plemenu Mongola koji su naučeni da pevaju dvoglas - reči se upletu i to uplitanje stvori nešto neočekivano.

Tako je nedavno nastala reč "obostrasno". Klasičan typo, rekli bi stranci: dok sam završavao pismo klijentu, a koristeći rečenični složaj naučen svojevremeno od profesora Štajnbergera, na ekranu se našlo "uz želju da će se naša saradnja odvijati na obostrasno zadovoljstvo, srdačan pozdrav...". Greška je uočena pre klika na taster "send", reč sam sačuvao.

Reč "žderoljub" ispala mi je iz usta dok sam opisivao karakter kakav mi je potreban za  scenario na kojem sam radio. Definicija bi bila: osoba koja uživa u svakom zalogaju, ali nije svesna da preteruje u količini i hrane i uživanja, nesvesna je svoje oblapornosti.

"Mudrobolja" može, pak, imati više značenja. Mogao bih da je koristim za trenutke kada me glava zaista boli od prevelike količine informacija. Mogla bi imati i ironično-posprdni ton: osoba koja preterano mudruje može oboleti od mudrobolje kao specifične vrste bola. Nisam, još uvek, načisto šta sa ovom kovanicom.

Reč "sprava" me oduvek, zapravo, fascinirala. Po značenju i zvučnosti tehnološki nadmoćna u odnosu na ono "mašina", za svetlosnu godinu ispred "skalamerija" (od grčkog skalenos - iskrivljen); "budževine" ili čak "skarabudževine" - reč "sprava" zvuči nemački precizno, kao opis nečega što besprekorno radi ono čemu je namenjeno, a ne može se naći u serijskoj proizvodnji (Sećam se starih omota albuma, na kojima je na listi muzičara pisalo: "Suba - sprave"). Od tog "sprava" pre neko veče nastao je "spravadžija" - majstor u stepenu iskorišćenja mogućnosti sprave, a možda i onaj koji je sposoban da osmisli i napravi nekakvu novu spravu, ma bila ona i potpuno neupotrebljiva, poput Gastonovog zidnog čekića za ukucavanje eksera (koji se za zid, naravno, učvršćuje drugim ekserima)

Konačno - "ludopera": objekat još uvek nepoznatog oblika, može biti i lavorom ali i lavaboom koji ima za svrhu i cilj da kada osećate da ludite i da prečesto u brzini i naletu strasti počinjete da lepite reči i stvarate nove - zagnjurite glavu pod istu i pustite da sve ludosti, kako tuđe a tako i Vaše - iz glave ispere ta hladna, prijatna voda.

* * *

Danas se obeležava "Evropski dan jezika".
.