Ali, ako si ispod svih tih slojeva žedan i željan lepote, i imaš dovoljno snage da šutiraš i guraš te slojeve da ti se ne lepe za kožu – muzika će se već nekako probiti gde treba. Pronaći će put – kao voda, ljubav, svetlo.
Nekada su joj neophodni sati, ili mnogo preslušavanja.
Ponekad su, pak, dovoljne sekunde ili nekoliko uvodnih taktova – a album „Gola“ otvara motiv na gitari koji dirljivo podseća na „Sanjam“ Indexa (možda i jeste sempl sa originala), i taj zvuk prelazi ovlaš preko kože i izaziva žmarce, pripremajući te za ono što sledi: drugačiju Remi od one koju znaš iz benda Elemental, drugačiji zvuk, direktne, iskrene reči koje ti glas peva tet-a-tet, nema skrivanja iza zvučne dekoracije, nema ničega između vas, glas je sve vreme u prvom planu, obraća se samo tebi, kao drugarica.
Svaka od pesama na albumu „Gola“ zaslužuje pažnju, osvrt, reči hvale – ali ne želim da te usporavam i odugovlačim sa pričom, bolje je pritisnuti 'play' i početi sa slušanjem. Svaka od pesama će postati nekome najdraža i dražiti kožu. Među njima je i jedna koju dobro znaš od ranije – po nesrećnom filmu „Crna Marija“ i užasnom aranžmanu zbog kojeg se nije moglo uživati u plovidbi Meseca. Verzija koju je Remi snimila ’srcu prija’, da se poslužim stihom iz pesme.
Srce albuma su, ipak, „Kradljivci“.
U ta tri minuta i četrdeset sekundi se sve istopi,
slojevi nestaju,
ništa ne miruje.
