Prešlicavanje za Lice ulice : Joy Division / Dove Ellis / Geese (februar 2026)

Mogli bismo priču o mladim ljudima koji su menjali svet muzikom početi od Mocarta i Šopena koji su prva dela napisali sa pet, odnosno šest godina – ali te kompozicije ipak nisu promenile tok istorije muzike ili poremetile puls većeg broja ljudi.
Kejt Buš je to učinila u osamnaestoj godini pesmom „Wuthering Heights”. Ejmi je imala devetnaest u vreme snimanja albuma „Frank“, kao i Aleks Tarner u vreme pravljenja „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“. Prosek godina članova Šarla Akrobate bio je ispod dvadeset kada su napisali i snimili „Ona se budi“ i „Niko kao ja“.
Vreme i godine nisu prepreka za stvaranje veličanstvenih pesama.
Nasuprot.

Joy Division: “Unknown Pleasures” (Factory Records, 1979)

Ikonični pulsar na omotu Pitera Savila, „hladna“ produkcija Martina Heneta, nervozna svirka i stihovi Iana Kertisa učinili su da Joy Division prvencem obezbede mesto u večnosti. Bez obzira na to koliko godina imate – Kertisova poetika je i dalje razoružavajuće introspektivna i nesvakidašnja za mladića koji je u vreme snimanja imao tek dvadeset i dve godine. Stihovi poput „Guess your dreams always end / They don't rise up, just descend...“ kao i Kertisov uzvik na „I've got the spirit / But lose the feeling“ imaju važno mesto na panteonu introverta različitih generacija, kao i onih koji tek otkrivaju da pripadaju toj vrsti. Zato, pored ostalog, pesme „Disorder“, „Shadowplay“ i „She’s lost Control“ i dalje odjekuju pop-kulturom i imaju milione slušalaca na striming servisima. Vreme odmiče, ali puls ne slabi.

(Link za preslušavanje >>)

Dove Ellis: “Blizzard” (Black Butter Records, 2025)

U vremenu u kojem mnogi dolaze do prvog ugovora za album i šire publike koristeći TikTok i druge raspoložive platforme – dvadesetdvogodišnji Elis koristi potpuno drugačiju strategiju. Ne obraća se fanovima na društvenim mrežama, ne daje intervjue medijima, a u jednoj od pesama peva “Keep their cameras off my face.” Verovatno je i debitantski album namerno objavio u vreme kada su liste najboljih u 2025. godini već bile proglašene.
A mesto na tim listama mu svakako pripada. Muzika, tekstovi i zvuk ovog albuma takođe kao da dolaze iz nekih drugih vremena, kada su autori osvajali srca i uši slušalaca onim što je najvažnije, a to su pesme. “Pale song”, “Heaven has no wings”, “Feathers, cash” i “To the sandals” natopljene su harmonijama kakve se mogu pronaći i na albumima Tima i Džefa Baklija, ali i nekim starim albumima Van Morisona. Neka vas ova imena ne zavedu. Elis je svoj, i drugačiji.

(Link za preslušavanje >>)

Geese: „Getting killed“ (Partisan records, 2025.)

Ukoliko ste tokom proteklih nedelja barem letimično preletali preko lista najboljih za 2025. godinu – sigurno ste naišli na Geese i kilometarske hvalospeve napisane u čast njihovog „Getting killed“. Zasluženi su!
Geese prave bezobraznu, raspojasanu, bučnu, krhku, autohtonu muziku koja u trenu eksplodira („Trinidad”), podstiče neutemeljenu razdraganost („Cobra“) ili vam upravo menja listu najdražih pesama svih vremena („Taxes“) i inspiriše da njihove stihove ispisujete na zidovima hodnika institucija koje nas preziru, a trebalo bi da nas leče („Doctor, doctor! Heal yourself / And I will break my own heart“).
Kameron Vinter, vođa ovog benda ima tek dvadeset i četiri godine. Sigurno u svesci ima još pesama koje će nas spasavati u budućnosti.

(Link za preslušavanje >>)

*

Više o februarskom broju magazina Lice Ulice >>

Noćurak :: There's A Light :: Mixtape

Kada se mrak ne povlači pred svetlom,
muzika može da pomogne.

Neke pesme u ovom miksu imaju funkciju provodnika. Druge su tu kao prigušivači. Ima i pesama koje sve rasvetljavaju, neke su tu zbog atmosfere, ali i stihova koje volim (“You say the spark's gone, well, get an electrician”).
Međusobno povezane, možda ti pomognu da vidiš bolje oko sebe.

Svetle (i tamne): Massive Attack & Tracey Thorn, DJ Shadow, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, novi James Blake, Leonard Cohen, Teho Teardo & Blixa, Taxiwars, Cecile McLorin Salvant, Chet Baker, Miles Davis, Annette Peacock, Brandee Younger & Shabaka, Eliana Glass, Dunja Đoković, Peter Gabriel, Sivert Hoyem, Tindersticks, Susanne Sundfor, Angel Olsen, Chrissie Hynde & k.d. lang, Cat Power, Melanie De Biasio, The Style Council & Tracey Thorn, Frente!, Suzanne Vega, The Cardigans i Jonathan Wilson.

Lampica na mikrofonu ne svetli.

Sivert Hoyem: „Sleepwalking Man“ ili „najčarobnija pesma koju ćeš ikada sresti“

Toliko je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.

„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.

Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali zašto bi se i sklanjao?

(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde je izuzetno težak zahvat.)

Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam, šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji čovek kojeg ćeš ikada sresti“.

(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)

Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u ovome zajedno, nema straha. 
Zato na kraju kaže – „Let's walk into the fray again”.

Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa – pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do tog mesta izgubiti jedno drugo.

(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)

Nespretno pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio zaveden samo rečima.
Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.

Kako znam da je bilo rano jutro?

Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.

„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.

Let’s walk into the fray again.



*

Dodatak: 
Koncertna verzija, još razigraniji gudači: