"SERBIA JUST ELECTED THE WORLD'S BRAINEST PARLIAMENT"

Sedam godina nakon svrgavanja Miloševića pred publikom "Sajma brendova" u Beogradu - događaja na kojem su u prvim redovima sedeli i predstavnici Vlade Srbije, Privredne komore kao i nekoliko osoba u mantijama - govorio je i Sajmon Anholt, specijalista za "rebrendiranje država".

Anholt je bio strog, ali pravičan:
"Kada mi pomenete Srbiju - moje prve asocijacije su ratovi i zločini. Genocid.
Neprijatno je, zar ne?
Ali te scene se mesecima nisu skidale sa TV ekrana tamo gde ja živim.
Šta vi tačno činite da se te asocijacije promene?
Pokušavate da osvojite svet trubom i malinama?
Žao mi je, ali pojmovi koji se trenutno vezuju za Srbiju su mnogo strašniji i snažniji od trube i malina.
Morate da se potrudite, da pokušate da sklonite taj pojam sa vrha spiska asocijacija - nečim konkretnijim.
Da budete nacija vrednih ljudi, na primer.
Ali, morate to prvo da uradite, da bi se u tome nakon toga pričalo, da bi nešto novo postalo pojam koji se povezuje sa rečju „Srbija”. (prekucano iz beleške sa njegovog izlaganja)

Publika - naročito ona u prvim redovima - nije ga shvatila ozbiljno.
Srbija je nastavila da ređa maline i trube po pirotskom ćilimu, groteskne "Lifestyle Serbia" projekte i snimke crkve sa Rumunske strane Dunava.
Kada se situacija 2008. uozbiljila - oslonila se na kreativnost Dragoslava Bokana koji je 'branio Kosovo' porukama 'Pogledajte semafor' i citatima De Gola, Čerčila i Kenedija što je baš, ono, preokrenulo tok istorije; da bismo od 2012. reči 'Srbija' dodali termine 'korupcija', 'diktatura', 'neslobode', 'brutalno prebijanje', i slične.

Svega četiri dana nakon proglašenja pobede Studentske liste na sajtu koji mesečno poseti oko 7 miliona korisnika interneta pojavio se tekst pod naslovom

"SERBIA JUST ELECTED THE WORLD'S BRAINEST PARLIAMENT"
Jedan ovakav naslov vredi više od 10 plaćenih kampanja na CNNu sa trubama, malinama, prirodnim lepotama, crkvama i nasmejanim influenserima nad ćevapima.

Anholt je bio u pravu.
Ono što radimo je najbolja moguća 'kampanja'.
Lepo je ovih dana čitati o Srbiji u regionalnim i globalnim medijima.
Konačno.
Tekst je dostupan ovde >> https://www.science.org/content/article/serbia-just-elected-world-s-brainiest-parliament

Šta smo naučili za prethodnih četrnaest godina?

U radovanju ne bi trebalo da se zaboravimo.

Pre nego počnemo sa sređivanjem zatečene razvaline - važno je da se prvo postidimo.
Bez obzira na sporadične pokušaje od 2012. do 2024 - moralo bi da nas bude sramota kao društvo.

Zašto?

Ti i ja,
tvoji najbliži,
prijatelji, kolege,
svi –
pripadamo društvu koje je četrnaest godina pljačkano, ubijano i mlaćeno od strane malobrojne, izuzetno organizovane kriminalne grupe.
Mnogi od njih su nam to radili po drugi put.

Četrnaest godina je baš mnogo vremena.
To su čitava detinjstva; godine koje je trebalo da budu najlepša mladost, one koje su stariji zaslužili da prožive bezbrižnije i dostojanstvenije.

Zato ne sme da se ponovi oktobar 2000. i tadašnja trabunjanja da „ne sme biti revanšizma“. Mora lustracija, sve da se pročešlja.
Nije to ništa strašno, samo sprovođenje pravde nad onima koji nisu radili pošteno.
Ne sme da se zaboravi ko nam se useravao u život u ovih četrnaest godina i pride se od toga obogatio činjenjem širokog spektra svinjarija od „da biste izabrali željenu opciju morate preslušati poruku do kraja“ dok vam govna izbijaju iz slivnika u kupatilu, preko batinjanja dece na ulicama do pada nadstrešnice.
Za sve učinjeno moraju da se odrede kazne koje će do kraja vremena odučiti bilo koga da pokušava nešto slično, bila ta osoba koordinator za đubrivo u mesnoj zajednici ili visoki predstavnik udruge koja bi trebalo da se bavi duhovnim mirom.

Sve po zakonu.
Tako se umanjuje mogućnost da nam se sve ovo ponovi, u još dužem trajanju.

Ima tu još nekoliko važnih stvari.

Rezultati izbora su dobri i zahvaljujući tome što je borba osmišljavana i vođena od strane kolektiva, a ne jednog ili više „iskusnih lidera“.

Koliko god se razne sile godinama trudile da zatru u nama svaki trag vere u moć kolektiva i da su važni lideri, njegovo ili njeno ime, oratorska moć i harizma – Studentski pokret je to svakodnevno demantovao tokom dve godine.
Nije to bilo bitno samo zato što sistem nije znao koga da juri i uvalja u blato.
Važno je i zato što se tako stvarao prostor da u prvom planu budu ideja i ciljevi.

Najvažnije: zahvaljujući tome - sada imamo priliku da kao društvo malo učimo kako izgleda imati novu vlast a nemati novog vođu.
To bi trebalo da ima lekoviti uticaj na odgovornost građana prema drugima, kao i prema sebi.

Drugi deo uspeha Studentske liste je nepristajanje.

Mnoge ideje koje su mobilisale najmanje dva miliona i dve stotine hiljada građana Srbije bile su ne samo nove, već i nadrealno hrabre.

Niko pre ovog pokreta nije uspeo da mobilizuje hiljade ljudi da rade nešto što do sada nisu - poput stajanja u upornoj, katarzičnoj šesnaestominutnoj tišini, čak i u poslednjim otkucajima godine dok se iz magle čuju slavlje i vatrometi naših neprijatelja. 

I ranije su se pravili "opozicioni Dnevnici" - nikada ovakvi.

Niko ranije nije prešao ili ispedalao ovoliko hiljada kilometara; niko nije u istoj kampanji drsko povezivao nepovezivo - od Radjarda Kiplinga do Topalka, od „Zemlje“ preko „Cveta trešnja u planini“ do „Tri poljupca“, sve na neverovatan način.

Nepristajanje je inspirisalo ovoliko građana Srbije da postanu kreatori i distributeri materijala i Ideje.

Konačno, ali nikako najmanje važno: niko nije uspeo da organizuje i sub-organizuje oko, procenjuje se, 60.000 građana da budu kontrolori poštovanja izborne volje građana Srbije.

U svemu tome su – za razliku od prethodnika – uspeli zato što su postavili precizno definisan cilj, uverili nas da je taj cilj dosežan kao i to da su veštiji, hrabriji i duhovitiji kako od neprijatelja tako i od nas.

To je, više-manje, sve što je potrebno za pobedu i to je ono što moramo da usvojimo kao lekciju.

Moramo - što pre - jer organizovana kriminalna grupa neće stati ili nestati tek tako. U izbornoj noći su od druge rečenice nastavili da seju zlo. To rade i danas. Ništa drugo i ne umeju da rade, a i zašto bi? Već su dva puta sejanjem zla ostvarili sebi životne sne.

Zlo će nastaviti da se vraća, u ovoj ili nekoj novoj formi.

Na nama je da ga na vreme prepoznamo i onesposobimo, bez da ponovo čekamo četrnaest godina.

Molim vas.

p.s. kada budu bili potrebni volonteri za rad u Ministarstvu Revanšizma - uvek sam na raspolaganju.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Pokey LaFarge, Jessie Welles, Elvis Costello (oktobar 2026)

Ne znam da li će priča o ovim albumima i pesmama stići do tebe u danima opšte predizborne buke ili tišine, da li je Srbija već slobodna ili je više nema.

U svakoj opciji koju mogu da zamislim – muzika će nam biti neophodna: kao podstrek, flaster, zavoj, zaklon, oruđe, baklja ili uteha.
Kao i uvek – preporučujem ti 3 (slovima: tri) albuma – nastala u muci ili iz želje da se o mukama peva.

Pokey LaFarge: „Rent Money“ (Boxer Boy Records, 2026)

Iako je na sceni već dvadesetak godina – a neke od njegovih pesama i spotova imaju milionske preglede – Pouki i dalje deluje kao tip kakvog je moguće ugledati na bini veće lokalne škole ili sale u kojoj se šank ne vidi od dima, ili kao sporedni lik u nekom od filmova Džona Dala.
Na najboljem albumu od genijalnog „Rock Bottom Rhapsody“ (2020.) – Pouki nastavlja da meša ’starinski’ rokenrol, bluz i gospel – ovoga puta najviše pevajući o mukama sa novcem, nemaštini i nemogućnosti da se iz nje izađe. Bez obzira na muke – on ne spušta ritam i sve zvuči gotovo optimistično, iako je sasvim izvesno da već sutra neće imati dovoljno novca da plati struju i uključi gitaru u pojačalo (“Payed my bills / Now I’m broke / I got to get back to work”). U tome i jeste lepota ovog albuma. Favoriti: “Work”, “On and On”, “The Thing”.

Link za preslušavanje "Rent Money" >> 

Jessie Welles: “Masks off” (nezavisno izdanje, 2026)

Poput mnogih prethodnika i kao svaki pravi trubadur – Džesi se godinama probijao do slave glasom, tekstovima, akustičnom gitarom i usnom harmonikom. Vreme je pokazalo da je sve bilo vredno truda i da je publika uvek željna protestnih pesama – a naročito kada je razloga za proteste sve više iz dana u dan. Štaviše – ima ih toliko da je Džesi samo tokom 2026. objavio ukupno tri (opet taj broj!) albuma. Na “Masks off” se nalaze najmanje dve pesme koje već imaju važno mesto na dugoj listi protestnih pesama – “Join ICE” i naslovna, koja sve lepo objasni prvim stihovima: “Everything is constantly unlike anything you've ever seen before / Everything is greater than it's ever been before / Pardon the progress / Hate is part of the process”.

Link za preslušavanje "Masks off" >>

Elvis Costello: “My Aim is true” (1977)

Sve je pitanje postavljenog cilja.
Kostelo je sada poznat kao autor gotovo 700 objavljenih pesama (među kojima su i remek-dela poput “Everyday I write the book”, “Veronica” i “I Want You”) i koji je tokom karijere pisao pesme i sa Polom Mekartnijem, Bartom Bakarakom i The Roots, između ostalih.
Ali, ako se vratimo na početak te karijere – zateći ćemo tada mladog Kostela kako mora da snimi debi album za svega dvadeset i četiri radna sata, odnosno budžet koji je iznosio oko tada mizernih 1000 funti.
Rezultat? Jedan od najboljih debitanskih albuma novog-talasa, dve genijalne pesme (“Alison”, “Angels Wanna Wear My Red Shoes”) i početak jedne od najplodonosnijih karijera u istoriji pop-muzike.
Ok, nije sve pitanje cilja, ima nešto i u talentu.

Link za preslušavanje "My aim is true" >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>