Prešlicavanje za Lice ulice: Flea, Angine De Poitrine, Cocteau Twins (maj 2026.)

Verovatno znate priču o „zlatnoj ploči“ – specijalnom disku sa fotografijama, zvucima i muzikom koju je letelica „Vojadžer 1“ ponela u kosmos 1977. godine. Među pozdravima snimljenim na 55 jezika nalazi se i jedan na srpsko-hrvatskom: „Želimo vam sve najlepše sa naše planete“.

U vreme kada je tim zadužen za izbor zvukova, snimljenih poruka i muzičkih segmenata pravio konačni izbor – Karl Segan je insistirao da se uz dela Baha, Mocarta, Betovena i drugih na spisku nađe i „Johnny B. Goode“ Čaka Berija. Dakle, jedna rokenrol pesma. Na kritiku da taj snimak ne predstavlja našu vrstu na pravi način, da to „nije kulturna baština“ i da je to „adolescentsko ponašanje“ – Segan je odgovorio: „Na Zemlji živi mnogo ljudi koji se ponašaju kao adolescenti.“
Ne znam da li ovi albumi zaslužuju mesto na spisku kulturne baštine Zemlje, ali verujem da bi vanzemljaci preslušavanjem dobili zanimljive informacije o našoj vrsti.

Flea: „Honora“ (Nonesuch, 2026)

Muzika koju je legendarni basista Red Hot Chilly Peppers podelio sa nama na prvom solo albumu nakon više od četrdeset godina prašenja se može slušati i kao otelotvorenje želje da se oda počast velikanima; da sa stanovnicima Planete podeli strast o kojoj nismo znali gotovo ništa, kao i ljubav prema džezu i kršenju pravila.
„Honora“ je spektakularan album koji zaslužuje sve superlative koji mu se pripisuju, a neki od snimaka („Thinkin’ Bout You“) su već na listama najboljih za 2026. godinu. A čak i neupućeno uho nekog vanzemaljca bi preslušavanjem „A Plea“ shvatilo da je Planeti Zemlji potrebna pomoć u borbi sa nepravdom.

Angine De Poitrine: „VOL.2“ (Spectacles Bonzaï, 2026)

Javnosti i dalje nepoznati članovi „Mantra-Rok-Dada-Pitagorejsko-Kubističkog benda“ (tako se predstavljaju) pod imenom „Angina Pektoris“ (to je prevod naziva benda) zajahali su talas!
Ukoliko vas je od prethodne rečenice zabolela glava, ili je reagovala kao da ste eksirali Pangalaktički grgoljblaster - sve je u redu. Angine De Poitrine su postali globalni fenomen, a snimak KEXP nastupa ovog dvojica u burlesknim kostimima je za kratko vreme pogledalo više od 11 miliona ljudi, iako je to što sviraju daleko od mainstream ukusa.
Svesni trenutne viralnosti, dvojac je objavio i drugi album – podjednako nenormalan, iščašen i zabavan u svojoj atonalosti. Ako bismo ovo stavili na neku novu „zlatnu ploču“ i poslali u Kosmos – verujem da se niko ne bi usudio da nas napadne barem nekoliko svetlosnih godina.

Cocteau Twins: „Heaven or Las Vegas“ (4AD, 1990)

Ovaj album bi zaista mogao da se nađe na spisku kulturne baštine sveta, ne samo zbog specifičnog pevanja Elizabet Frejzer. Trideset i pet godina nakon što je objavljen – „Heaven or Las Vegas“ nije izgubio ništa od vibrantnosti, sjaja i poetičnosti koji su ga učinili izuzetno voljenim i važnim početkom devedesetih. Zato je i dalje u prvoj polovini liste „500 najboljih albuma svih vremena“ koju je objavio magazin „The Rolling Stone“.
Prepuna priča o idiličnim ljubavima, strahovima i ranjivosti – ova muzika i dalje može da posluži kao skrovište, pruža utehu i daje podsticaj da nastavimo dalje. Ako niste sigurni da je vredno truda – pustite sebi ponovo „Iceblink Luck“ ili „Pitch The Baby“ i čućete kako se novi život rađa.

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

Remi: "Gola"

Znam da su nam uši i srca zasuta talasima užasa i gluposti, efemernim nebitnostima, glasnom mržnjom; da je lepoti sve teže da se probija kroz slojeve i da nas to čini sve manje pristupačnim za reči, ideje, zvuke, druge ljude, novo.

Ali, ako si ispod svih tih slojeva žedan i željan lepote, i imaš dovoljno snage da šutiraš i guraš te slojeve da ti se ne lepe za kožu – muzika će se već nekako probiti gde treba. Pronaći će put – kao voda, ljubav, svetlo.

Nekada su joj neophodni sati, ili mnogo preslušavanja.

Ponekad su, pak, dovoljne sekunde ili nekoliko uvodnih taktova – a album „Gola“ otvara motiv na gitari koji dirljivo podseća na „Sanjam“ Indexa (možda i jeste sempl sa originala), i taj zvuk prelazi ovlaš preko kože i izaziva žmarce, pripremajući te za ono što sledi: drugačiju Remi od one koju znaš iz benda Elemental, drugačiji zvuk, direktne, iskrene reči koje ti glas peva tet-a-tet, nema skrivanja iza zvučne dekoracije, nema ničega između vas, glas je sve vreme u prvom planu, obraća se samo tebi, kao drugarica.

Svaka od pesama na albumu „Gola“ zaslužuje pažnju, osvrt, reči hvale – ali ne želim da te usporavam i odugovlačim sa pričom, bolje je pritisnuti 'play' i početi sa slušanjem. Svaka od pesama će postati nekome najdraža i dražiti kožu. Među njima je i jedna koju dobro znaš od ranije – po nesrećnom filmu „Crna Marija“ i užasnom aranžmanu zbog kojeg se nije moglo uživati u plovidbi Meseca. Verzija koju je Remi snimila ’srcu prija’, da se poslužim stihom iz pesme.

Srce albuma su, ipak, „Kradljivci“.

U ta tri minuta i četrdeset sekundi se sve istopi,

slojevi nestaju,

ništa ne miruje.

Preslušaj, što pre.

Album "Gola" / Spotify >>

Robert Fripp / 80

Teško je nabrojati gde se sve pojavljuje, i pesme koje bi zvučale potpuno drugačije bez njega, jer često i nije u prvom planu. Ali uvek ga je lako prepoznati u šumi zvukova, i na spisku najdražih pesama verovatno imaš barem jednu koja ti je prirasla za srce ili uši zahvaljujući njemu.

Od ’onog zvuka’ Bouvijeve „Heroes“ preko vratolomnih zvukova na Dejvidovoj „Fashion“ i „I Zimbra“ Talking Heads, prljanja Piterovih „No Self Control“ i „I don’t remember“ do najnežnijeg pletiva na Silvijanovom „Gone To Earth“, zajedničkim snimcima za „Damage“ i „The First Day“, pejsaža koje je stvarao sa Brajenom Inom i Porcupine Tree.
I to je tek delić.
Ono što je radio sa King Crimson zahteva posebnu priču.

Svuda je: lebdi nad žicama, uspavljuje, seče, lomi strukturu i ponovo je stvara.
Robert Frip, od danas 80.
Još uvek nije odsvirao sve.