"Prijavi svoju stvar" / Nagrada "Milan Mladenović" 2026.

Bez obzira da li ste ’samo’ obožavalac muzike kojima pljuskovi zvuka izazivaju talase sreće, ili ste neko ko muziku stvara – ovaj konkurs će vam otkriti neka nova čuda.

Svake godine je tako.

Prethodnih sedam sezona (i ukupno prijavljenih 1600 pesama!) otkrilo je široj javnosti raznolike, (do tada) manje poznate a sjajne stvari, mlade autorke, autore i bendove.
Neki su zahvaljujući Nagradi ili plasmanu u finale i super-finale postali važni velikom broju ušiju.
Drugi sada sviraju pred punim prostorima.
Svi su postali još sigurniji u sebe i svoje ideje.

Elena Vasova, dobitnica Nagrade 2025...



... Nemeček, 2024...

... Artan Lili, 2019:

... Kao i Ljubičice, Dina Jašari, Ana Ćurčin i d r a m. 

Ako preslušate finaliste i sve dobitnike iz prethodnih sedam ciklusa (link >>) – dobićete uvid u presek mlade regionalne scene u prethodnih sedam godina. Svačega tu ima: od ljutog rokenrola, preko iščašenog popa i svežih eksperimenata, do balada od kojih su članovi žirija ostajali zabezeknuti.
Jer, ovo nije konkurs "za pesmu koja najviše liči na EKV“.
Traži se novo, drugačije, drsko, nepredvidivo.
I to ovu Nagradu čini važnom.

Ukoliko stvarate svoju muziku – da biste se našli u polufinalu, finalu ili superfinalu (i samim tim došli do većeg broja ušiju i srca) – za početak bi bilo baš dobro da prijavite svoju stvar.

Osmi konkurs je raspisan i trajaće od 1. do 31. maja.
Pravila nisu zahtevna (ali ih pažljivo pročitajte), popunjavanje prijave je jednostavno, a učešće besplatno.

Ukoliko ste zadovoljni tek delićem pesme koju ste počeli da oblikujete, ili je pesma već "tu", ali vam se i dalje čini da još uvek nije završena ili nije savršena – evo malog ohrabrenja:

Piter Bak je komponovao „Losing My Religion“ za nekoliko minuta.
Džek Vajt je smislio rif za „Seven Nation Army“ tokom tonske probe.
Imamo i treći primer. Po Milanovim rečima – konačna verzija teksta za „Par godina za nas“ je nastala u studiju pred snimanje vokala, „za sat vremena“.

Hajde!


*

Više informacija o Nagradi Milan Mladenović 2026, članovima ovogodišnjeg žirija i pravilima konkursa dostupno je ovde >>

Pratite Zadužbinu Milana Mladenovića > [Facebook] [Instagram] [X]

"Mitar Subotić Suba - Neuhvatljivi kralj" (Jutarnji list, 25.4.2026)

Piše: Luka Fišić

Za filmove velikog njemačko-holivudskog redatelja govorilo se da nose njegov osebujni "Lubitschev dodir", onu teško objašnjivu lakoću koja ih izdvaja od svega ostalog. Nešto slično mogao bi zaključiti i onaj tko prvi put posluša nekoliko albuma po kojima je svoju magičnu prašinu rasuo Mitar Subotić Suba.

U njegovoj glazbi osjeća se smog ulica zakrčenog grada i gotovo istovremeno nagovješćuje sloboda koju pruža nebo iznad tog uzbudljivog kaosa. Goran Vejvoda, Subin umjetnički suborac i "tajna ikona novog vala", koji ga je upoznao početkom osamdesetih, priča o "undergroundu, groundu i konačno overgroundu" kao nečemu čemu je njegov i Subin pokret težio.
U Subinoj glazbi, kao i životnim odlukama, ta želja za uzdizanjem iznad realnosti gotovo je opipljiva. Domaća kritika i scena u to vrijeme nisu prepoznale Subin inovativni pristup sempliranju i ambijentalnoj glazbi, dijelom zbog ograničenog konteksta, manjka muzikološke širine i zatvorenosti prema novim izrazima.
- Oni koji su prvi, koji krče put ili nude nešto novo, često su u svoje vrijeme neshvaćeni, ili možda nama ovdje, na margini zbivanja, treba potvrda iz inozemstva - govori filmski i glazbeni kritičar Željko Luketić, koji će biti govornik na otvaranju interaktivne instalacije "SUBAsoba" u Zagrebu 27. travnja u Srpskom kulturnom centru.

U Zagrebu se 27. travnja prikazuje interaktivna instalacija "SUBAsoba". Posvećena je Mitru Subotiću Subi, danas u svijetu možda i najpriznatijem imenu koje je dala alternativna glazbena scena ovih prostora.

Uske granice

Suba je danas u svijetu možda i najpriznatije ime koje je glazbena alternativna scena s ovih prostora dala. To što je najpopularniji postao u Brazilu, gdje je kreirao zvuk koji je čak i tamošnju eklektičnu, nepredvidljivu glazbu poveo dotad neistraženim putevima, nije iznenadilo one koji su ga poznavali.
- Očekivalo se da će granice Novog Sada, pa i Beograda, biti premale za čovjeka tako otvorenog duha, punog radoznalosti za glazbom, kao i životom - kaže Vejvoda.

Mitar Subotić Suba rođen je 23. lipnja 1961. u dobrostojećoj obitelji u Novom Sadu, gdje je završio osnovnu glazbenu školu kao harmonikaš i već je tada postizao zapažene uspjehe s orkestrom. Na Akademiji umjetnosti u Novom Sadu studirao je kompoziciju i orkestraciju, a interes za elektroničku glazbu dodatno je razvio na tečaju u Beogradu koji je vodio britanski glazbenik Paul Pignon.

- Bili smo drugačiji od dobrog dijela tadašnje scene. Nije nas toliko zanimao klasični zvuk rocka, već smo više umjetnički pristupali stvari - govori Vejvoda, multimedijalni umjetnik, član grupe Annoda Rouge, pridruženi član grupe Idoli, suradnik grupa Kozmetika i Du Du A.
Prve radove Suba je objavljivao pod pseudonimom Rex Ilusivii, i to na neuobičajen način - anonimno ih je slao na Radio Novi Sad, gdje su emitirani bez znanja o autoru. Nakon što je otkrio svoj identitet, uslijedili su nastupi diljem Jugoslavije i suradnje s umjetnicima poput Zorana Janjetova, koji mu je i dao umjetničko ime. Aktivan je bio i na kazališnoj sceni.
U okviru projekta "Promene" (1983.-1985.) Subotić surađuje s nizom istaknutih glazbenika tadašnje scene, među kojima su Milan Mladenović, Marina Perazić i Massimo Savić, stvarajući niz zapaženih radijskih hitova. Debitantski album "Disillusioned" objavljen je u ograničenoj nakladi od 500 primjeraka, nakon što su ga velike diskografske kuće odbile.
Na njemu sudjeluju ključna imena tadašnje scene, a posebno se ističe ambijentalna kompozicija inspirirana Erikom Satiejem. Album je dobio i priznanje iz kruga Satiejeve fondacije, koja je Subotićev rad istaknula kao primjer originalnog i osobnog pristupa glazbi. Suba je bio glazbeni inovator na više razina, a čak su i njegove suradnje s pop-izvođačima poput Marine Perazić zvučale drugačije, kaže Luketić, koji je uredio kompilaciju “ExYu Elektronika”, koja je uključivala i rane snimke Sube, među kojima i segmente s vrpce "In The Moon Cage", što je bilo njegovo prvo službeno objavljivanje na ovim prostorima.

Igra na sigurno

Objašnjava da su diskografi igrali na sigurno: preferirali su provjerena imena, dok su eksperimentalna i elektronička glazba rijetko dobivale prostor, i to uglavnom kroz već etablirane autore. Nova imena smatrala su se preveli-kim rizikom, zbog čega su mnoge prilike propuštene. Dodatni problem bila je tadašnja kritika, snažno usmjerena na rock i pop, koja je prema elektronici često pokazivala nerazumijevanje, pa i otvoreni zazor. Takva je glazba dugo bila pogrešno doživljavana kao prolazni hir ili "lakši put", bez, vjerovalo se, prave sviračke vještine.
- Znoj i gitare bili su kritici zani-mljiviji od konceptualnih instru-mentalnih albuma, gdje se ni na analizu tekstova nije mogla zakvačiti jer tekstova nije bilo - napominje Luketić. Jedan od najzanimljivijih takvih eksperimentalnih radova onaj je s Vejvodom, nastao u Parizu.
- 'The Dreambird' je nastao u malom stanu u kojem smo supruga i ja živjeli, a Suba bi nam često dolazio u posjet. Te snimke nisu nikada ni trebale biti objavljene kao album. Ideja je bila da ti zvukovi budu neka vrsta glazbene instalacije na Dunavu - prisjeća se Vejvoda. Glazba je nastala spontano, kroz druženja i zvučne eksperimente, uz korištenje "terenskih zvukova", od ptičjeg pjeva do zvukova mora, koji su oblikovali njegovu prepoznatljivu ambijentalnu teksturu. Materijal je potom dovršen u Novom Sadu, a Suba ga je kasnije ponio sa sobom u Brazil.
- The Dreambird je važan je za domaću glazbu na sličan način koliko su u svjetskoj glazbi bitni neki albumi koje je snimio Brian Eno - smatra Luketić.

Sredinom osamdesetih godina Suba živi između Pariza, Novog Sada i Beograda. Radi za kazalište, balet, film i televiziju, komponira glazbu za brojne modne revije. Godine 1990., na poziv brazilskog kulturnog atašea, odlazi u Brazil, gdje se ubrzo trajno nastanjuje i brzo afirmira kao skladatelj i producent. O tome što je pronašao u Južnoj Americi najbolje govori Subin citat.

U školi sambe  

"Budući da je u Brazilu pomiješano sve što postoji na ovom svijetu - od crnaca iz Afrike, preko Japanaca, Korejaca i Arapa, do Europljana, a iz Europe ponajviše Portugalaca, Talijana, Francuza i Nizozemaca - doslovno sve što možete zamisliti, to je za mene bio pravi šok. Imao sam sreću da sam otišao u jednu od tih samba škola koje inače nastupaju na karnevalu, a biti usred tih bubnjeva... I sad se naježim dok o tome govorim. To traje satima i satima i satima... čovjek jednostavno poludi, jer se u tijelu počne događati nešto potpuno novo, neka energija počne ključati iznutra... i to je možda najjači glazbeni doživljaj koji sam imao u životu".

Tamo nastaje i Angels Breath iz 1994., koji snima s frontmenom EKV-a Milanom Mladenovićem i brazilskim glazbenicima. Na njemu se spajaju alternativni zvuk, brazilski i balkanski folklorni motivi, nastali kroz višemjesečni studijski rad.
- Album snimljen u Brazilu početkom 1994. godine predstavljao je logičan nastavak onoga što su Milan Mladenović i Mitar Subotić Suba radili pod istim imenom još od kraja osamdesetih, ističe sudionik u programu "SUBAsobe", te upravitelj Zadužbine Milana Mladenovića Nebojša Krivokuća. Suba je tada već par godina živio u Brazilu, okružen ritmovima i raznolikošću stilova koji su ga oduševljavali, dok je Milan u Sao Paulo stigao u prosincu 1993., obilježen iskustvom života u Beogradu i Srbiji s početka devedesetih te željan da s dugogodišnjim prijateljem stvara novu glazbu koja će mu otvoriti novu perspektivu. Kako ističe Krivokuća
- Milan je u to vrijeme bio i zasićen zvukom EKV-a, a upravo je iz sudara njegova gitarističkog umijeća i rock nasljeđa, uz novootkrivenu trubu kojoj se tada posvetio, sa Subinim euforičnim istraživanjem brazilskih ritmova i melodija nastala "glazba četvrtog svijeta", kako su je sami nazivali. Bio je to album koji u trenutku objavljivanja gotovo da nije imao srodnika - kaže Krivokuća, dodajući da dodatni sloj toj neobičnoj glazbi daju Milanovi tekstovi, prožeti njegovim bogatim čitateljskim iskustvom, ali i težinom stvarnosti koju je proživljavao u domovini. Čini se, nastavlja Krivokuća, da je tek nakon objave remasteriranog vinila 2020. godi-ne (Croatia Records i Zadužbina Milana Mladenovića) album naišao na šire razumijevanje i iznimno pozitivne kritičke osvrte. I danas zvuči svježe i izuzetno intrigantno, što potvrđuje i nedavna de-rekonstrukcija Angel's Breath projekta koju je objavila skupina Živa Voda. Napominje i kako je Suba bio dio ekipe s kojom je Milan radio pripreme i demo-snimke za (ono što je trebalo biti) Mladenovićev solo album "Dum dum". Malo je poznato da je Mitar Subotić Suba jedno vrijeme u Brazilu surađivao i s Nickom Cave-om tijekom pre priprema za album "Let Love In".
- Navečer bi se vraćao svojim 'muzikama', stvarajući zvučne ambijente i neobične, 'iskošene' zvukove za koje se činilo da ih je nemoguće proizvesti - priča upravitelj Zadužbine Milana Mladenovića.
No dva albuma zbog kojih će Suba postati legenda brazilske glazbe su "Sao Paulo Confessions" i "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, i dalje globalno najprodavaniji album jedne glazbenice iz Brazila.
- Suba je 'formalno' potpisan kao producent, ali njegov rad na tom albumu prevazilazi ulogu klasičnog producenta. On je na tom albumu - jednostavno rečeno - stvaralac atmosfere, šumova, zvukova, bitova... On ga je definirao - objašnjava Krivokuća.

U jednoj od knjiga o EKV-u spominje se i kako su Suba i Bebel za vrijeme snimanja albuma bili u romantičnoj vezi (Suba je volio žene, a i one su voljele njega, kaže Vejvoda), no Krivokuća kaže kako se to ipak nije dogodilo. Oko "Tanto Tempa" isprepletena je i jedna puno potresnija priča, ona o njegovoj preranoj smrti s 38 godina.



Verzije tragedije 

Subotić je tragično stradao 2. studenoga 1999. u požaru u svojem stanu u Sao Paulu, upravo u trenutku kada se pripremao za europsku promotivnu turneju (Pariz, Bruxelles, London, Novi Sad) u povodu izlaska albuma "Sao Pa-ulo Confessions". Prema često spominjanoj verziji događaja, tog dana radio je na završnoj produkciji albuma "Tanto Tiempo" kada je u njegovu studiju izbio požar. Svladan dimom, preminuo je navodno pokušavajući spasiti netom snimljen materijal. Vejvodi se ne sviđa da se od njegove smrti na taj način stvara spektakl ili da se potiču nagađanja što se te noći i kako dogodilo.
- Jedino što znamo je da je izbio požar i da se Suba ugušio. Sve ostalo su nagađanja i mitovi. Bilo bi mi puno draže da se o Subi razmišlja kroz njegovu glazbu i sve pozitivno što je svijetu ostavio - poručuje Vejvoda. Kakvu bi glazbu danas radio Suba da je živ, nemoguće je zamisliti, smatra Krivokuća.
- Ne zaboravimo, njegov prvi pseudonim je značio 'onaj koji je neuhvatljiv, iluzivni Kralj'... Suba je od najmlađih dana vjerovao u ideju da svi mi imamo 'zajedničku sudbinu', a da je baš glazba sfera u kojoj se prepleću iskustva stanovnika cijelog planeta, da nas ona najsnažnije povezuje - govori Krivokuća.
A uskoro bismo trebali saznati i nešto novo o Subinu doživljaju svijeta. Većina materijala koje je snimio tek treba biti objavljena. Subu smo tek počeli otkrivati - poručuje Luketić.

*

Objavljeno u "Jutarnjem listu", 25.4.2026.

Više o programu "SUBAsobe" u Zagrebu dostupno je na sajtu Suba Fondacije >>

Prešlicavanje za Lice ulice :: Help(2), Joshua Idehen, XTC (april 2026.)

Prva (ili najstarija sačuvana) antiratna poema delo je Enheduane – koja je pre više od četiri hiljade i dve stotine godina napisala „Tužbalicu duhu rata“, i u njoj stih „poput vatrene nemani / truješ zemlju otrovom“. Značaj te poeme postaje još veći kada shvatimo da je njen otac bio Kralj Sargon, kojeg istorija pamti kao izuzetno uspešnog vojskovođu i izumitelja vojnih falangi. 

Ali, nije iznenađujuće da je jedna žena prva podigla glas protiv užasa rata.

Četiri hiljade i dve stotine godina kasnije – svakodnevica nam i dalje, na žalost, pruža inspiraciju za nove pesme koje pozivaju na mir. Štaviše, izgleda da su nam takve pesme sve potrebnije. Ako upitate veštačku inteligenciju „Koliko ¬dana je na Zemlji u prethodna dva veka vladao mir?“ dobićete zastrašujući odgovor. „Blizu nula dana.“

Various Artists: „Help(2)“ (War Child, 2026)

Zahvaljujući prvoj „Help“ kompilaciji objavljenoj 1995. godine (a na kojoj su učesvovali Oasis, The Stone Roses, Massive Attack, Radiohead i mnogi drugi) sakupljeno je više od milion i dve stotine hiljada funti za pomoć deci ugroženoj ratom u Bosni. Trideset godina kasnije na poziv u pomoć za skupljanje pomoći za ugroženu decu u čak četrnaest ratnih zona u svetu odazvao se fantastičan broj muzičara.

Pored nekoliko izuzetnih novih pesama („Flags“ Dejmona Albarna, Griana Četena i Ke Tempes; „Begging for Change“ Pulp; „Sunday Light“ Ane Kalvi i ekipe) – zanimljivo je slušati ’klasike’ pop kulture u novim izvođenjima. Poslušajte verziju „Sunday Morning“ u verziji Bet Gibons, ili „Book of Love“ Olivie Rodrigo, i shvatićete kako se značenje ovih pesama menja u skladu sa kontekstom i vremenom.

„Early dawning, Sunday morning / It's just the wasted years so close behind.“



Joshua Idehen: „I Know You're Hurting / Everyone Is Hurting / Everyone Is Trying You Have Got To Try“ (Heavenly, 2026)

Džošua već gotovo dvadeset godina leči publiku plesom i rečima. Nakon niza mini-albuma, singlova i gostovanja na raznim projektima – konačno je objavio prvi album. Svet se za to vreme promenio, uglavnom na gore. Zato su nam njegova muzika i poruke još potrebnije. 

Po stavovima i temama blizak legendarnom Lintonu Kvesi Džonsonu i raspričanim, angažovanim pesnicima novije generacije poput Entonija Džozefa – Džošuin pristup isceljenju je nešto drugačiji. Praćen plesnim bitovima i semplovima koji telo guraju na plesni podijum – Džošua pretresa teme slobode („Choose Yourself“), sreće („It Always Was“) i sveta („Mum does the washing“) mešajući gorko i slatko, ali uglavnom ne skidajući osmeh sa lica. 

Džošua zna da je osmeh odličan način da se neprijatelju pokažu zubi.
Slušajte i plešite uz ovaj album deset minuta dnevno i osetićete unutrašnji mir.

XTC: „Black Sea“ (Virgin Records, 1980)

Iako objavljen u vreme kada su kodove za lansiranje, pristup crvenim tasterima i neograničenim resursima za kupovinu najnovijeg naoružanja imali neki drugi ljudi – strahovi, nemoć, bes i želja da se artikuliše otpor protiv sumanutosti su identični kao i u vreme kada je ovaj album objavljen.

„Generals and Majors“ – najpoznatiji singl sa ovog albuma zvuči kao da je napisan juče ujutro (stih kaže: „Generals and Majors always / Seem so unhappy 'less they got a war“), a slično važi i nihilistički razdraganu „Living Through Another Cuba“ („While war is polishing his drum / and peace plays second fiddle“).

A možda je u pitanju i to što će pesme XTC – posvećene generalima, ratovima, društvu kao i voljenoj osobi (na ovom albumu – „Love at First sight“, „No Language in our lungs“) uvek biti u savršenom sazvučju sa svetom, dokle god neko ne spusti prst na crveni taster.




Više o novom broju magazina Lice ulice >>

Ištvan Erkenj: "Besmrtnost"

Nije više bio mlad, ali se još dobro držao; poznavali su ga i strahovali od njega stanovnici trščara, ali i sva druga četvoronožna stvorenja u bližoj i daljoj okolini.

Vid mu se nije kvario, i ako je s visine od hiljadu metara odabrao žrtvu, stuštio bi se na nju, kao čekić koji jednim udarcem zabija ekser.

I tako, u cvetu svog života, na vrhuncu snage, između dva lagana zamaha krilima, odjednom mu je stalo srce. Ali ni zečevi, ni tekunice, ni živina iz okolnih sela nije smela da se promoli iz svojih skloništa, jer je on još lebdeo na visini od hiljadu metara, raširenih krila, u pretećoj nepomičnosti, preživevši svoju smrt još dva ili tri minuta,
dok vetar nije prestao da duva.

*

Od revolucije 1956. Ištvan Erkenj gotovo deset godina nije mogao da objavljuje svoja dela.
Tražio je i azil, ali je odbijen.
Trideset i pet godina nakon smrti jedan teatar u Budimpešti nazvan je po njemu.
Njegova najpoznatija (i genijalna) knjiga "Jednominutne novele" prevedena je i na srpskohrvatski 1985. godine.

Noćurak :: Is This All There Is? :: mix

Ako bih crtao dijagram ovog Noćurka - verovatno bi ličio na Braunovo kretanje.

Pokušao sam da pretočim ono što se dešava u miks
koji se kreće između želje za urlanjem i potrebe za ćutanjem,
neargumentovanog optimizma i pesimističkih dokaza,
merenju koliko sam sreće imao i koliko je još imam na zalihama,
sudara nove muzike koja se probila do mene bez obzira na sveopštu buku, i starih pesama kojima se vraćam ovih dana.

U dva sata se sudaraju: Plesač Sporog Stepa, ROLO, Neuky? & Darko Rundek, Gorillaz & Fatoumata Diawara, Dominique Fils-Aimé, Dayme Arocena, Tom Zé, Suba, Mari Froes, Luau, Diogo Nogueira , Jorge Ben Jor, Mei Semones & Liana Flores, Cibo Matto, My New Band Believe, Flea, Joshua Idehen, Laura Misch, Ryuichi Sakamoto & David Sylvian & Arseny Tarkovsky, Talk Talk, Howard Jones, The Style Council, Working week, Remi, Sara Renar, Svadbas, KOIKOI, Anna Calvi & Matt Berninger, David Bowie.

Za čudne šumove tokom miksa bila je zadužena Mao, novi član redakcije.

Foto: "Lost (Clock)" Erwin Wurm / sa izložbe "Jedan minut zauvek" MSU, 2022.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Florence + The Machine, Ane Paška, Maja Rivić

Tri albuma čije autorke idu idejama, glasom i rečima tamo gde najveći broj muškaraca ne bi išao bez seta gitarskih papučica, dva bubnjara, pratećih vokala i simfonijskog orkestra.

Florence + The Machine: „Everybody Scream“ (Republic Records, 2025)

Zagledana u sebe i životnu dramu ispunjenu strahovima i nadama – Florens Velč i njen bend snimili su možda najbolji album do sada.
Da, to je ekipa koja iza sebe već ima „Lungs“ i „Ceremonials“.

Naboj koji izbija iz svake otpevane reči možemo pripisati tome što je Florens tokom oporavka i pripreme novog albuma ponovo provodila vreme sa učiteljima operskog pevanja, ali – na ovom albumu ona potiče ponajviše iz reči samospoznaje („A piece of flesh, a million pounds / Am I a woman now?“), ranjivosti („... And with each bedraggled breath, I knew I came back from the dead“) i smrtnosti (pesma „Perfume and Milk“).

Iako na ovom albumu nema ’radijskog hita’ kakvi su bili „Dog days are over“, „Shake it out“ ili „Spectrum (Say my name)“ vreme će pokazati da su Florens, njen prateći hor veštica i Aron Desner (The National) za miks-pultom stvorili delo koje možemo slušati i kao nulto, ili novi početak.
Florens je preživela, čuda će tek doći.

Ane Paška: „Odadenjena“ (samizdat / TuneCore, 2025)

Ane Paška je već duže vreme jedna od najzanimljivijih muzičko-scenskih pojava u regionu. Nakon niza nastupa (“koncArti”) koji su poznati i kao “Salon za uljepšavanje duše”, Ane je konačno objavila debitantski album „Odadenjena”, koji od naslova do poslednjeg tona predstavlja unikatan (i predivan!) lirski i muzički incident.

Dugo (ili nikada?) nismo imali pred sobom ovakav spoj šašavosti, nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, ali i ozbiljnosti. Ane se – čak i kada zvuči nehajno ili kao da se sprda – sve vreme bavi ozbiljnim temama. Izdvojiti neke od petnaest pesama koje se nalaze na njenom prvencu kao najbolje je gotovo nemoguće. Ipak – ukoliko se do sada niste sretali – počnite od „Molitve za nepretjerivanje”, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono” ili pesme „Tuka”, i shvatićete da imate pred sobom vanserijsku umetnicu.
Recite ovom albumu: Da! i požurite u “Salon za uljepšavanje duše” čim vam se bude ukazala prilika.

Link za preslušavanje >>

Maja Rivić: „Drugo sunce” (Menart, 2025)

Duži niz godina poznata ponajviše kao članica skupine koja ignoriše granice prostora i vremena (Mimika Orchestra), ali i kao glavni vokal ekipe koja je prošle godine objavila radikalnu interpretaciju albuma Angel’s Breath – Maja Rivić je konačno objavila prvi solo-album, različit od svega što je radila do sada.

Razbarušeno džeziran, prepun preokreta koji iznenađuju čak i iskusna uha, obojen specifičnim glasom koji se ne boji ničega – „Drugo sunce“ je album koji plovi svojim putem, bez osvrtanja na to koliko se udaljio od obale i da li je ispunio očekivanja onih koji su se ukrcali.

Ali, ko bi uopšte očekivao da će Maja sa takvom lakoći otpevati i „Prihvatit’ ću sve što pružaš / S iščekivanjem u kosi / Na neuračunljivoj hiperboli / Tajno pobuđenih htijenja“.
Albumi poput ovog uvek zahtevaju više vremena.
Ali, nagrada za uloženo vreme je neprocenjiva.

Link za preslušavanje >>

Rex Ilusivii & Milan Mladenović: "Courage" I, II, III?

Kada bismo sve sačuvane objavljene i neobjavljene snimke poređali u niz, i pustili ih da sviraju hronološki – bez najava i objašnjenja – verovatno nikada ne bismo pogodili da su autori tih muzika dva ista umetnika koji jedva čekaju novi sešn, na kojem će stvarati nešto novo, drugačije od onoga što su radili prethodnog puta.

U rasponu od deset godina - od prvih elektronskih eksperimenata iz leta 1984. godine preko obrada Džejmsa Brauna i poigravanja sa ovdašnjim etno-zvukom (deo tih eksperimenata objavljen je na Subinom „In the MoonCage“) preko koncerta u Subotici na kojem su stvarali zvučne pejsaže bliske delima Harola Bada i Jona Hasela do ’psihodeličnog samba-roka na balkanski način’ (Angel’s Breath, 1994) Suba i Milan su neprekidno otkrivali nešto novo.

Sačuvani snimci otkrivaju da su se samo jednoj temi vraćali više puta.

„Ja imam kuću da zaštitim mlade / i sive oči da prikucam /
u suton konji na obali reke / u jesen blato na čizmama.
Lice bez senki / oči bez suza / tvrd je korak / i tvrd sam ja /
Kamen kraj puta / kamen u ruci / kamen u glavi po ceo dan.
Telo su malje / telo su desni / telo je nabor na postelji.“

Ovaj tekst se na albumu „Disillusioned“ (1987) pojavljuje u dve verzije - najpre kao „Nabor na postelji“ zatim i kao „Courage“ – kuraž, hrabrost.
Nekoliko godina kasnije, taj tekst se pojavio u potpuno drugačijem aranžmanu na „Angel’s Breath“ snimanom u Brazilu, kao „Courage III“.

To otvara mogućnost postojanja još jedne verzije – „broj dva“, ali ona se na sačuvanim trakama, kasetama i zapisima ne pojavljuje.

Ili još uvek nismo pronašli sve trake?

*

Promocija remasterizovanog albuma Rex Ilusivii - „Disillusioned“ koji je 2025. objavljen kao dvostruki vinil biće održana u Novom Sadu 24. februara od 19 časova u knjižari Bulevar Books.

*

Na dva načina iskorišćene scene iz filma "Spring, Summer, Fall, Winter... And Spring" Kim Ki Duka iz 2003. godine ('fan-video') otvaraju i različite načine uranjanja u ovaj snimak.

Ljubav i upornost, u vremenu mrzovolje i odustajanja (Pop Depresija / Pop Depression, 25 godina)

Neumorni i neunišitivi Ivan Loncarevic proslavlja jubilej dostojan divljenja. Ovaj tekst je nastao u znak zahvalnosti za muziku, otkrića, vibracije i podsticaje koje deli sa nama, bez obzira na sve:

"Dvadeset i pet godina postojanja jedne radijske emisije jubilej je dostojan poštovanja. Poštovanje prerasta u divljenje kada osvestimo šta se sve dogodilo za to vreme; kada se setimo selidbi sa jedne radijske frekvencije na drugu, i kako tih frekvencija odavno nema ili nisu više slobodne; kako ova emisija i njen autor već neko vreme žive pod istom krovom i oglašavaju se isključivo 'online'; koliko se za dvadeset i pet godina promenio način na koji slušamo muziku i koliko smo se mi promenili.

Konačno – divljenje prerasta u obožavanje kada sagledamo da Pop Depresija nije samo emisija – već i izdavačka kuća, koncertna agencija, Ideja koja je procvetala od ljubavi i upornosti u vremenu koje ćemo pamtiti uglavnom po mrzovolji i odustajanju.

Kada bismo bili u prilici da takav jubilej obeležavamo u gostoljubivijim uslovima, verovatno bi sada gledali dokumentarni film o zaljubljeniku u radio i muziku, koji ljubav prema neprilagođenim tipovima i neustrašivim sirenama deli sa drugima, uzima nas svake nedelje za ruku i neumorno vodi kroz taj svet ne tražeći ništa zauzvrat, i to bi bio jedan od onih filmova koji bi nas dirnuli i podsetili da je svet vredan spasavanja dokle god postoje ovakvi incidenti.

Ali, uslovi nisu gostoljubivi. Nema filma.

Tu smo: čovek koji to radi, mi, i muzika." Kompletan tekst dostupan je na sajtu: https://www.popdepresija.com/?p=15704 Sutra stiže i kompilacija "Zrnce", početak novih 25 godina.

Noćurak o Ljubavi, preglasnim parovima, morskim sirenama, dečacima koji ne plaču i vozu koji odlazi :: Mixtape

Najmanje 4000 godina pokušavamo da opišemo ljubav - svim raspoloživim rečima, svim poznatim jezicima, izmišljamo čak i nove - ali, to je uglavnom baš neuspešno, i većina se zaglavi na opštim mestima.

Ipak, nekima uspe!
Ponekad se to bolje čuje kada neko drugi otpeva pesmu, a ne njen autor. 
Ponekad se veličanstvenost dobre ljubavne pesme čuje još bolje kada se ona nađe u miksu ljubavnih pesama, poput ovog, koji je malo naglavačke.
Ali, takva je i ljubav.

O ljubavi pevaju: The Cure, Katarina II, Modern English, Joe Jackson, Prefab Sprout, New Order, ABC, Lightning Seeds, Eva Braun, KOIKOI, Artan Lili, FONTAINES D.C, Temper Trap, The Smiths, Dove Ellis, James, Fossil Collective, Crowded House, XTC, Wet Leg, Kings of Convenience, Dylan, Ferry, Imelda May, Caterina Valente, Louis Prima, Etta James, K.D. Lang, Chrissie Hynde & Brandon Flowers, Valerie June, Thome, Sessa, Caetano Veloso, Maria Gadu i Beth Carvalho.



Još mikseva o ljubavi >>

Prešlicavanje za Lice ulice : Joy Division / Dove Ellis / Geese (februar 2026)

Mogli bismo priču o mladim ljudima koji su menjali svet muzikom početi od Mocarta i Šopena koji su prva dela napisali sa pet, odnosno šest godina – ali te kompozicije ipak nisu promenile tok istorije muzike ili poremetile puls većeg broja ljudi.
Kejt Buš je to učinila u osamnaestoj godini pesmom „Wuthering Heights”. Ejmi je imala devetnaest u vreme snimanja albuma „Frank“, kao i Aleks Tarner u vreme pravljenja „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“. Prosek godina članova Šarla Akrobate bio je ispod dvadeset kada su napisali i snimili „Ona se budi“ i „Niko kao ja“.
Vreme i godine nisu prepreka za stvaranje veličanstvenih pesama.
Nasuprot.

Joy Division: “Unknown Pleasures” (Factory Records, 1979)

Ikonični pulsar na omotu Pitera Savila, „hladna“ produkcija Martina Heneta, nervozna svirka i stihovi Iana Kertisa učinili su da Joy Division prvencem obezbede mesto u večnosti. Bez obzira na to koliko godina imate – Kertisova poetika je i dalje razoružavajuće introspektivna i nesvakidašnja za mladića koji je u vreme snimanja imao tek dvadeset i dve godine. Stihovi poput „Guess your dreams always end / They don't rise up, just descend...“ kao i Kertisov uzvik na „I've got the spirit / But lose the feeling“ imaju važno mesto na panteonu introverta različitih generacija, kao i onih koji tek otkrivaju da pripadaju toj vrsti. Zato, pored ostalog, pesme „Disorder“, „Shadowplay“ i „She’s lost Control“ i dalje odjekuju pop-kulturom i imaju milione slušalaca na striming servisima. Vreme odmiče, ali puls ne slabi.

(Link za preslušavanje >>)

Dove Ellis: “Blizzard” (Black Butter Records, 2025)

U vremenu u kojem mnogi dolaze do prvog ugovora za album i šire publike koristeći TikTok i druge raspoložive platforme – dvadesetdvogodišnji Elis koristi potpuno drugačiju strategiju. Ne obraća se fanovima na društvenim mrežama, ne daje intervjue medijima, a u jednoj od pesama peva “Keep their cameras off my face.” Verovatno je i debitantski album namerno objavio u vreme kada su liste najboljih u 2025. godini već bile proglašene.
A mesto na tim listama mu svakako pripada. Muzika, tekstovi i zvuk ovog albuma takođe kao da dolaze iz nekih drugih vremena, kada su autori osvajali srca i uši slušalaca onim što je najvažnije, a to su pesme. “Pale song”, “Heaven has no wings”, “Feathers, cash” i “To the sandals” natopljene su harmonijama kakve se mogu pronaći i na albumima Tima i Džefa Baklija, ali i nekim starim albumima Van Morisona. Neka vas ova imena ne zavedu. Elis je svoj, i drugačiji.

(Link za preslušavanje >>)

Geese: „Getting killed“ (Partisan records, 2025.)

Ukoliko ste tokom proteklih nedelja barem letimično preletali preko lista najboljih za 2025. godinu – sigurno ste naišli na Geese i kilometarske hvalospeve napisane u čast njihovog „Getting killed“. Zasluženi su!
Geese prave bezobraznu, raspojasanu, bučnu, krhku, autohtonu muziku koja u trenu eksplodira („Trinidad”), podstiče neutemeljenu razdraganost („Cobra“) ili vam upravo menja listu najdražih pesama svih vremena („Taxes“) i inspiriše da njihove stihove ispisujete na zidovima hodnika institucija koje nas preziru, a trebalo bi da nas leče („Doctor, doctor! Heal yourself / And I will break my own heart“).
Kameron Vinter, vođa ovog benda ima tek dvadeset i četiri godine. Sigurno u svesci ima još pesama koje će nas spasavati u budućnosti.

(Link za preslušavanje >>)

*

Više o februarskom broju magazina Lice Ulice >>

Noćurak :: There's A Light :: Mixtape

Kada se mrak ne povlači pred svetlom,
muzika može da pomogne.

Neke pesme u ovom miksu imaju funkciju provodnika. Druge su tu kao prigušivači. Ima i pesama koje sve rasvetljavaju, neke su tu zbog atmosfere, ali i stihova koje volim (“You say the spark's gone, well, get an electrician”).
Međusobno povezane, možda ti pomognu da vidiš bolje oko sebe.

Svetle (i tamne): Massive Attack & Tracey Thorn, DJ Shadow, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, novi James Blake, Leonard Cohen, Teho Teardo & Blixa, Taxiwars, Cecile McLorin Salvant, Chet Baker, Miles Davis, Annette Peacock, Brandee Younger & Shabaka, Eliana Glass, Dunja Đoković, Peter Gabriel, Sivert Hoyem, Tindersticks, Susanne Sundfor, Angel Olsen, Chrissie Hynde & k.d. lang, Cat Power, Melanie De Biasio, The Style Council & Tracey Thorn, Frente!, Suzanne Vega, The Cardigans i Jonathan Wilson.

Lampica na mikrofonu ne svetli.

Sivert Hoyem: „Sleepwalking Man“ ili „najčarobnija pesma koju ćeš ikada sresti“

Toliko je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.

„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.

Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali zašto bi se i sklanjao?

(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde je izuzetno težak zahvat.)

Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam, šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji čovek kojeg ćeš ikada sresti“.

(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)

Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u ovome zajedno, nema straha. 
Zato na kraju kaže – „Let's walk into the fray again”.

Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa – pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do tog mesta izgubiti jedno drugo.

(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)

Nespretno pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio zaveden samo rečima.
Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.

Kako znam da je bilo rano jutro?

Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.

„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.

Let’s walk into the fray again.



*

Dodatak: 
Koncertna verzija, još razigraniji gudači:

David Bowie: “Station to Station” / pedeset godina od putovanja ka izbavljenju

Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji.
A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.

Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama".
Po pričama svedoka - danima je ostajao budan.
Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao". 

Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.

Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.

Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje.
Sve suprotno od Zigija.
 
Iako je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo.

Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku ‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.

Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.

Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.

(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)

Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“

Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.

Godinu dana kasnije - ponovo će biti stanovnik Evrope.
Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje.

„Station to Station” objavljen je pre pedeset godina, na današnji dan 1976. godine.
Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.

Noćurak za gledanje u maglu / u sebe :: Mixtape

Veoma retko - ali na moju radost - "Noćurak" ponekad sam procveta, i neočekivano.

Ovaj je izrastao neplanirano.
Dušan mi je poslao divan Dunjin snimak ("Dok spava") koji me podsetio i na Sakamotov klavirski uvod za drugu verziju "Forbidden colors", ali i "Snowflake" Kejt Buš.
To je, nekako, dozvalo Lakiko.
Iz magle su im se zatim pridružili i Everything But The Girl, Michael Stipe & Big Red Machine, The National, Floating Points/ Pharoah Sanders/The London Symphony Orchestra, Koshun Nakao, Julia Holter, Kelly Moran, Brian Eno, David Bowie, Asma Maroof, Melanie De Biasio, Roger Eno, Hania Rani, Sergio Díaz De Rojas , Patrick Watson/Solann, Koki Nakano, Talk Talk, Depeche Mode, Nick Storring, Rain Tree Crow i KOIKOI - i svi zajedno poređali u dva sata muzike
za gledanje u maglu,
ili u sebe,
ili iznutra,
ko se čega manje plaši.

David Bowie Special :: 08/01/2026

„Bouvi ima ulogu hiperteksta.
Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju... Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.” 
(Nik Stivenson)

Izučavanje Bouvijeve karijere je i dalje poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop.
Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši i zašećerene "In the Heat of the Morning" iz perioda traženja sebe, preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog zvuka koji je ostavio za kraj (“Black Star”).

I dalje deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i višedecenijski niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, onaj koji dolazi, a u kojem će biti drugač-č-č-čiji.

Zato su i slike tog kaleidoskopa raznolike i omamljujuće. Bouvi nas podseća da svako od nas može i mora da se menja, neprekidno.

U koji god deo tog kaleidoskopa da se zagledamo - scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, biznis ideje (Bouvi je pominjan i kao jedan od izazivača ekonomske krize 2008.), izbore ljudi sa kojima je sarađivao ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstove pesama i kriptične zapise (vidi “Bowie 42 criptic words >>”) – svaki delić je intrigantan po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.

Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu. 

Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.

Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja.
Ali ona pomažu da se razume više.
Neki odgovori kriju se i u izboru knjiga koje je preporučivao za čitanje (vidi: "Bowie book club" >>)

Zahvaljujući njima će se pri svakom uronu u njegovo delo ukazati nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost, da li je moguće učiniti da smrt čoveka bude sastavni deo umetničkog dela. 

  
*

Bouvi je rođen na današnji dan.
U subotu ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.

Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju.

Najbolji primer je star svega nekoliko dana. Od kako se u završnoj epizodi "Stranger Things" >> pojavila njegova "Heroes" - na streaming servisima je preslušavanje ove pesme poraslo za, doslovce, 500%.

*

Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.

U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton.
Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas,
ili kreiraju svoj lik.

Dejvid Bouvi je bio kreacija,
izmišljena priča.

A kreacije ne mogu nestati, 

besmrtne su.

*

Knjige:

Nik Stivenson: “Dejvid Bouvi: Slava, zvuk, vizija” (Clio, 2007) >>
Pol Morli: “Bouvi i njegovo doba” (Vuković & Runjić, Zagreb) >> (delić je ovde)
Mark Špic: "Bouvi" >>
+ Najbolje knjige o Bouviju >> *lista iz 2025, Uncut)

+ "100 knjiga koje bi trebalo pročitati", Bouvijev izbor >>

Filmovi:

Bret Morgen: “Moonage Daydream” (2022), o filmu >>
“Finding Fame” (Showtime, 2019), trailer>>
“Five Years” (BBC, 2013), trailer >> 
“The Last Five Years” (BBC, 2017), trailer >>
"The Final Act", 2025 >>, objavljen pre nekoliko dana

+ filmovi u kojima je glumio Pontija Pilata, Nikolu Teslu i vampira ;)

Vizije:

Vilijem Barouz i Bouvi pričaju o hologramima, 1973 >>
Intervju iz 1999, Džeremi Paksman BBC >>

Zvuci:
Izbor albuma na Consequence of Sound >>
100 najboljih pesama po magazinu Mojo, 2026 >>

+

Novi miks Bouvijevih misli i pesama koje će ti možda pomoći da shvatiš kojeg Bouvija trenutno najviše voliš?

Pantomimičara, onoga koji igra Čoveka-slona, recituje Brehta, ili Zigija, Aladina Sejna, Belog Vojvodu, Onoga koji je pao na zemlju, Soul Mena, onoga koji manipuliše vremenom, muzikom, stilom, Džereta Goblin-Kralja... ili sve Bouvije koje je Dejvid Džouns izmislio tokom svog boravka na Zemlji?

Svako ima svog Bouvija, omiljenog.
U tome je i trik.
Nemamo osećaj da nije tu, zato što je Dejvid Bouvi takođe kreacija, ideja, priča.

A priče i ideje ne mogu nestati.  

*

preslicavanje · David Bowie Special :: 08/01/2026

Playlista za 2026:

Rebel, rebel (live)
Strangers when we meet
The Man Who Sold The World
DJ
Hello Spaceboy
Little Wonder
Jump
Slow Burn
Absolute Beginners (live)
Andy Warhol
Velvet Goldmine
Modern Love (Moonage Daydream mix)
Never Get Old (live)
Stay (live)
Sons of Silent Age
Time
Ashes to Ashes
Love is Lost (DFA remix)
I can’t give everything away

Najdraže pesme i albumi 2025 :: Godišnje Premotavanje

Prošla godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.

Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1. januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno.
(Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)

*

U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025. spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen nizom čudnovatih pesama na kraju.

U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner, Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto, Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia, Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни, Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian, Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. 
I onda najdraža pesma 2025.

Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.

Play!

*

39 najdražih albuma 2025
po abecednom redu: 

Ane Paška: „Odadenjena” >>
Baiana System: „O Mundo Da Voltas“ >>
Consecration: "Video sam kako umireš" >>
Darkside: „Nothing“ >>
David Byrne: „Who Is The Sky“ >>
De La Soul: „Cabin in the Sky“ >>
Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ >>
Dove Ellis: „Blizzard” >>
Geese: „Getting Killed“ >>
Grizete: „Čekanje“ >>
Fabiano do Nascimento: "Cavejaz" >>
Jenny Hval: „Iris Silver Mist” >>
Jens Lekman: „Songs for Other People's Weddings“ >>
João Selva: „Onda“ >>
Joe Armon-Jones: „All The Quiet (Part I)“ >>
KOIKOI: „O sreći u snovimа“ >>
Khruangbin: „The Universe Smiles Upon You II“ >>
Little Simz: „Lotus“ >>
Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ >>
Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“ >>
Marina Sena: „Coisas Naturais“ >>
Mimika Orchestra: „Medzotermina" >>
Nick Storring: "Mirante" >>
Niia: „V“ >>
Oneohtrix Point Never: „Tranquilizer“ >>
Patrick Watson: „Uh Oh“ >>
Pino Palladino & Blake Mills: „That Wasn't A Dream“ >>
Pulp: „More“ >>
Purelink: „Faith“ >>
Rachel Reis: „Divina Casca“ >>
Rosalia: "Lux" >>
Rubel: „Beleza. Mas agora a gente faz o que com isso“ >>
Sessa: „Pequena Vertigem de Amor“ >>
Suzanne Vega: „Flying with Angels“ >>
The Necks: „Disquiet“ >>
Yasmine Hamdan: „I remember I forget“ >>
Valerie June: "Owls Omens and Oracles" >>
Životni: „На Балкан, сам“ >>
Živa Voda ft Darko Rundek: „Angel's Breath de-re-konstrukt“ >>

*

Miksevi iz prethodnih godina >>