Volter je rekao da je najneobičnija ličnost koju beleži istorija Karlo XII. Ja bih rekao: možda je najneobičnija ličnost – ako dopuštamo takve superlative – bio podanik Karla XII, Emanuel Svedenborg.
Želeo bih da kažem nekoliko reči o njemu, a zatim bih govorio o njegovom učenju, koje je za nas i najvažnije.
Emanuel Svedenborg je rođen 1688. godine u Stokholmu, a umro u Londonu 1772. godine. Jedan dug život, duži od naše predstave o kratkim životima tog doba. Skoro da je mogao napuniti sto godina. Njegov život se deli u tri perioda. To su periodi intenzivne aktivnosti. Svaki od tih perioda traje – izračunato je – dvadeset osam godina. U početku imamo čoveka posvećenog studiranju. Svedenborgov otac je bio luteranski biskup i S. je vaspitan u luteranizmu koji se zasniva, kao što se zna, na spasenju pomoću milosrđa, u koje S. ne veruje. U njegovom sistemu, u novoj religiji koju je on propovedao, govori o spasenju pomoću dela, mada ta dela sigurno nisu ni mise ni obredi: to su istinska dela, dela u koja ulazi ceo čovek, to jest njegov duh, i takođe, što je još zanimljivije, njegova inteligencija.
Pa dobro, Svedenborg počinje kao sveštenik, ali odmah ispoljava interesovanje za nauke. One ga interesuju, pre svega, na jedan praktičan način. Otkriveno je da je prethodio mnogim kasnijim izumima. Na primer, nebularnoj hipotezi Kant-Laplasa. Zatim, kao Leonardo da Vinči, S. je skicirao vozilo za hod po vazduhu. Znao je da je beskorisno, ali on je video trenutak mogućeg polaska onog što danas zovemo avion. Takođe je skicirao vozilo za hod pod vodom, onako kako ga je predvideo Frensis Bekon. Zatim ga je zainteresovala još jedna neobična oblast – mineralogija. Bio je savetnik za rudarske poslove u Stokholmu; interesovala ga je takođe i anatomija. I, kao i Dekarta, interesovalo ga je mesto gde duša komunicira sa telom.
Emerson veli: Žao mi je kad kažem da nam je ostavio pedeset svezaka.
Pedeset naslova, od kojih su barem dvadeset i pet posvećeni nauci, matematici, astronomiji. Odbo je da zauzme katedru za astronomiju na Univerzitetu u Upsali jer se klonio svega što je bilo teorijsko. Bio je praktičan čovek. Kod Karla XII koji ga je odlikovao, bio je vojni inženjer. Njih dvojica su se umnogome dopunjavali: heroj i budući vizionar. Svedenborg je izmislio mašinu za prevođenje brodova kopnom u jednom od onih gotovo mističnih ratova Karla XII o kojima je tako briljantno pisao Volter. Transportovali su ratne brodove dužinom od dvadeset milja.
Kasnije se preselio u London, gde se učio tesarskoj, stolarskoj i tipografskoj veštini i veštini graditelja instrumenata. Osim toga, crtao je mape zemaljske kuge. To jest, bio je nadasve praktičan čovek. Pamtim još jednu Emersonovu rečenicu, kada kaže da nijedan čovek nije vodio realniji život od Svedenborga. Potrebno je to da znamo, da bismo ujedinili sve to njegovo naučno i praktično delo. Pored svega, bio je i političar, bio je senator kraljevstva. U pedeset petoj godini već je objavio oko 25 svezaka o mineralogiji, anatomiji i geometriji.
Tada se zbio najvažniji događaj u njegovom životu. Najvažniji događaj u njegovom životu bilo je jedno otkrovenje. Doživeo je to otkrovenje u Londonu, kako mu je i bilo predskazano u snovima koji su zabeleženi u njegovom dnevniku.
Nisu publikovani, ali znamo da su to bili erotski snovi.
Zatim je došlo do posete koju neki smatraju napadom ludila. Ali, to negira bistrina njegovog dela, činjenica da nijednog trenutka ne osećamo da smo pred ludakom.
Uvek je pisao veoma jasno kada je izlagao svoje učenje. U Londonu, jedan neznanac koji ga je sledio na ulici, ušao je u njegovu kuću i predstavio se kao Isus, rekavši mu da Crkva propada – kao jevrejska crkva kada se pojavio Isus – I da je njegova dužnost da je obnovi, stvarajući treću crkvu, jerusalimsku.
Sve ovo izgleda apsurdno, neverovatno, ali imamo S-ovo delo. A to veoma opsežno delo pisano je jednim vrlo spokojnim stilom. On se ni u jednom momentu ne poziva na činjenice. Možemo se setiti one Emersonove rečenice u kojoj kaže: Argumenti nikoga ne ubeđuju. Svedenborg sve izlaže sa autoritetom, sa smirenim autoritetom.
Pa dobro, Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja crkve i da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet, svet duša, sa svojim bezbrojnim rajevima i paklovima. Dao mu je u dužnost da izučava svete spise. Pre nego što je išta napisao, S. je posvetio dve godine učenju hebrejskog jezika, jer je želeo da čita originalne tekstove. Započeo je sa izučavanjem tekstova i poverovao da je u njima našao osnovu svog učenja, pomalo slično kabalistima koji dokaze nalaze u svetom tekstu.
Imamo, pre svega, njegovu viziju drugog sveta, njegovu viziju lične besmrtnosti u koju je verovao, i videćemo da je sve to bazirano na slobodi mišljenja. U Danteovoj Božanstvenoj komediji – tom literarno tako dobrom delu – sloboda mišljenja prestaje u momentu smrti. Mrtvima sudi sud, i oni zaslužuju raj ili pakao. U S-ovom delu, naprotiv, ne događa se ništa od toga. On nam kaže da kad neki čovek umre, ne primećuje da je mrtav, budući da sve što ga okružuje ostaje isto. Nalazi se u svojoj kući, posećuju ga prijatelji, prolazi ulicama svoga grada, ne pomišlja da je umro; ali ubrzo primećuje nešto što ga u početku raduje, i što ga kasnije uznemirava: sve je, na drugom svetu, življe nego na ovom.
Mi o drugom svetu uvek mislimo na jedan nebulozan način, Ali S. nam kaže da se dešava sasvim suprotno, da su osećaji življi na drugom svetu. Na primer, ima više boja. A ako se setimo da su u S. – ovom raju anđeli, ma gde bili, uvek licem okrenuti Gospodu, možemo misliti i na neku vrstu četvrte dimenzije. U svakom slučaju, Svedenborg nam ponavlja da je drugi svet mnogo življi nego ovaj. Ima više boja, više oblika. Sve je konkretnije, čak opipljivije nego na ovom svetu. Čak toliko – kaže on – da je ovaj svet u poređenju sa svetom koji sam ja video na svojim brojnim putovanjima po rajevima i paklovima, kao neka senka. Kao kad bismo mi živeli u senci.
Odmah bih se prisetio jedne sentence Sv. Augustina. U delu O božjoj državi, sveti Augustin kaže da je bez sumnje čulno uživanje bilo snažnije u Raju nego ovde, jer se ne može pretpostaviti da je pad išta popravio. I S. kaže isto. Kada govori o telesnim uživanjima u rajevima i paklovima drugog sveta, on kaže da su mnogo intenzivnija nego ovde.
Šta se dešava kad čovek umre ? U početku čovek pomisli: sve vreme sam živeo u senci, a sada živim na svetlu. I to ga razveseli na trenutak.
Zatim dolaze neznanci i pričaju sa njim. A ti neznanci su anđeli i demoni. S. tvrdi da anđele nije stvorio Bog, da demone nije stvorio Bog. Anđeli su ljudi koji su nastojali da budu anđeoski; demoni su ljudi koji su nastojali da budu demonski. U svakom slučaju, sve stanovništvo neba i pakla sastavljeno je od ljudi, i ti ljudi su sada anđeli ili su sada demoni.
Pa dobro, mrtvom se približavaju anđeli,. Bog nikoga ne osuđuje na pakao. Bog želi da se svi ljudi spasu.
Ali, istovremeno, Bog je čoveku dopustio slobodu mišljenja, strašnu privilegiju da se osudi na pakao ili da zasluži raj. To jest, doktrinu o slobodi mišljenja – koju ortodoksna doktrina suspenduje posle smrti – Svedenborg zadržava i posle smrti. Tako postoji jedan prelazni period koji je period duša. U ovom periodu ljudi su duše onih koji su umrli, i razgovaraju sa anđelima i demonima.
Tada nastupa onaj trenutak, koji može trajati nedelju dana, može trajati mesec dana, može trajati mnogo godina; ne znamo koliko dugo može trajati; u njemu čovek reši da bude demon ili da postane anđeo, U jednom od tih slučajeva zaslužuje pakao. To su oblasti dolina i pukotina. Te pukotine mogu biti inferiorne, one koje komuniciraju sa nebesima. A čovek traži, razgovara i ostaje u društvu onih koji mu se dopadaju. Ako ima demonski temperament, više mu se dopada društvo demona. Ako ima anđeoski temperament, više mu se dopada društvo anđela. Ako vi o svemu tome želite tumačenje, mnogo rečitije od mog, naći ćete ga u trećem činu Man & Superman Bernarda Šoa.
Interesantno je da Šo nikada ne spominje Svedenborga. Verujem da je on to učinio jer sledi sopstveu doktrinu. U sistemu Džona Tarnera spomenuto je S-ovo učenje, ali se on ne spominje. Pretpostavljam da to nije bio Šoov nepošten gest, već je u to iskreno verovao. Pretpostavljam da je Šo došao do istih zaključaka preko Vilijema Blejka, koji izlaže doktrinu spasenja kakvu propoveda Svedenborg.
Dobro. Čovek razgovara sa anđelima, čovek razgovara sa demonima, i više ga privlače jedni ili drugi; u zavisnosti od njegovog temperamenta. Oni koji sebe osude na pakao – budući da Bog nikoga ne osuđuje – osećaju se privučeni demonima. Sada, šta su to paklovi? Paklovi, po S-u imaju različIte vidove. Vid koji imaju za nas ili za anđele. To su močvarne zone, zone u kojima postoje gradovi koji izgledaju uništeni požarima; ali tamo se prokleti osećaju srećnima. Srećni su na svoj način, to jest, puni su mržnje i to kraljevstvo nema monarha; neprekidno su u zaveri jedni protiv drugih. To je svet niske politike, konspiracije. To je pakao.
Zatim imamo raj, suprotnost, koji simetrično odgovara paklu. Po Svedenborgu – a ovo je najteži deo njegovog učenja – trebalo bi da postoji ravnoteža između paklenih i anđeoskih sila, neophodna da bi svet opstao. U toj ravnoteži uvek je Bog taj koji zapoveda. Bog dopušta da paklene duše budu u paklu jer su samo u paklu srećne.
Svedenborg nam priča o slučaju jedne demonske duše koja se uspinje na nebo, udiše miomiris neba, sluša nebeske razgovore, i sve joj se čini užasno. Miomiris joj izgleda smrdljiv, svetlost joj izgleda crna. Zato se vraća u pakao jer je jedino u paklu srećna. Raj je svet anđela. Svedenborg dodaje da čitav pakao ima formu demona, a raj opštu formulu anđela. Nebo je sačinjeno od zajednica anđela i tamo je Bog. Bog je predstavljen suncem.
Budući da sunce odgovara Bogu, najgori paklovi su zapadni i severni. I suprotno, na istoku i jugu su pitomiji paklovi. Niko nije osuđen na njih. Svako traži zajednicu koju želi, traži prijatelje koje želi, traži ih zavisno od žudnje koja je dominirala u njegovom životu.
Oni koji dolaze na nebo imaju pogrešnu predstavu. Misle da će se na nebu neprestano moliti; i dozvoljavaju im da se mole, ali se posle nekoliko dana umore: primećuju da to nije raj. Zatim se ulaguju; slave ga. Bogu se ne sviđa da mu se ulaguju. Takođe, i ti ljudi se umore od laskanja Bogu. Potom pomisle da mogu biti srećni razgovarajući sa voljenim bićima, no posle izvesnog vremena shvataju da voljena bića i plemeniti heroji mogu biti dosadni u drugom životu kao i u ovom. Umore se i od toga, a zatim ulaze u istinsko delo raja. Ovde bih se prisetio jednog Tenisonovog stiha koji kaže da duša ne želi zlatno prestolje, jednostavno, želi da joj daju dar da traga i da ne prestane.
To jest, Svedenborgov raj je raj ljubavi i, pre svega, raj rada, raj altruiste. Svaki od anđela radi za druge, svi rade za sve. To nije pasivan raj. Takođe ni nagrada. Ako neko ima anđeoski temperament ima taj raj i lepo mu je u njemu. Ali postoji druga razlika koja je vrlo važna za Svedenborgov raj: njegov raj je eminentno intelektualan.
Svedenborg priča patetičnu istoriju čoveka koji je rokom svog života naumio da zasluži raj i stoga se odrekao svih čulnih uživanja. Povlači se u tebaide. Tamo se izoluje od svega. Moli se, traži raj. To jest, polako propada. I kada umre, šta se događa ? Kada umre dolazi u raj, a u raju ne znaju šta da rade sa njim. Pokušava da prati razgovore anđela, ali ih ne razume. Pokušava da se nauči umetnosti. Pokušava da sluša sve. Pokušava da nauči sve, a ne može jer se upropastio. On je jednostavno pravedan, ali mentalno siromašan čovek. Zatim mu dodeljuju, kao dar, sposobnost da projektuje sliku: pustinju. U pustinji se moli kao što se molio na zemlji, ne izuzimajući nebo, jer zna da je postao nedostojan neba, zbog kajanja što je upropastio svoj život, jer se odrekao uživanja i zadovoljstava sveta, što je takođe loše.
To je jedna Svedenborgova inovacija. Jer, do tada se mislilo da je spasenje etičkog karaktera. Podrazumevalo se da je čovek spasen ako je pravedan. Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko, i tako dalje. Tako govori Isus. Ali S. ide dalje. On kaže da to nije dovoljno, da čovek, takođe, treba da se spase intelektualno. On zamišlja nebo, pre svega, kao niz teoloških rasprava među anđelima. I ako neki čovek ne može da prati te razgovore, on je nedostojan neba. Tako, mora živeti sam. A zatim dolazi Vilijem Blejk, koji dodaje treću mogućnost spasenja. On kaže da se možemo – da se moramo – spasiti pomoću umetnosti. Blejk objašnjava da je i Hrist, takođe, bio umetnik, budući da nije propovedao pomoću reči već pomoću parabola. A parabole su, naravno, estetski izrazi. To jest, spasenje bi se trebalo zaslužiti inteligencijom, etikom i upražnjavanjem umetnosti.
I ovde se sećamo nekoliko rečenica u kojima je Blejk, na neki načIn, ublažio duge Svedenborgove sentencije; kada, na primer, kaže: Glupak neće ući u raj, pa makar da je i svetac. Ili:Treba odbaciti svetost; treba poveriti dužnost inteligenciji.
Imamo, dakle, ta tri sveta, Imamo svet duša, a zatim, posle izvesnog vremena, čovek zasluži raj ili pakao. Paklom upravlja Bog, kome je potrebna ta ravnoteža. Satana je, jednostavno, ime jedne oblasti. Demon je, naprosto, promenljiva osoba, buduši da je ceo svet pakla svet konspiracije, osobe koje se mrze, koje se okupljaju da bi napale drugog.
Svedenborg zatim razgovara sa različitim ljudima u raju. Njemu je sve to dopušteno da bi osnovao novu crkvu. A šta radi Svedenborg ? Ne propoveda; izdaje knjige, anonimno, spise na trezvenom i suvoparnom latinskom. I širi te knjige. Tako prolazi poslednjih trideset godina S.-ovog života. Živi u Londonu. Vodi vrlo jednostavan život. Hrani se mlekom, hlebom, povrćem. Ponekad mu dolazi jedan prijatelj iz Švedske i tada dozvoljava sebi nekoliko dana odmora.
Kada je boravio u Engleskoj, želeo je da upozna Njutna, jer ga je veoma interesovala astronomija, zakon gravitacije. Ali ga nikada nije upoznao. Mnogo se interesovao za englesku poeziju. U svojim spisima pominje Šekspira, Miltona i druge. Kuje u zvezde njihovu maštu; drugim rečima, ovaj čovek je imao osećaj za estetiku. Znamo da je, prilikom svojih putovanja po Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji posećivao fabrike, siromašne četvrti. Veoma je voleo muziku. Bio je vitez one epohe. Postao je bogat čovek. Njegove sluge živele su u prizemlju njegove kuće, u Londonu (kuća je nedavno porušena), i videli su ga kako razgovara sa anđelima ili diskutuje sa demonima. U razgovoru nikada nije želeo da nameće svoje ideje. Naravno, nije dozvoljavao da se šegače sa njegovim vizijama; ali ih takođe nije nametao: radije je skretao razgovor sa tih tema.
Postoji suštinska razlika između Svedenborga i drugih mističara. U opisima svetog Huana de la Kruza (1542-1591, španski pesnik i mističar – prim.prev) imamo vrlo živopisne opise ekstaze. Imamo ekstazu opisanu terminima erotskog iskustva ili vinskim metaforama. Na primer, jedan čovek se susreće sa Bogom, a Bog je isti samom sebi. Postoji sistem metafora. U S-ovom delu, napravotiv, ne postoji ništa od toga. To je delo putnika koji je prošao nepoznate zemlje i koji ih opisuje mirno i minuciozno.
Zato njegovo delo nije sasvim zabavno. Zapanjujuće je i postepeno zabavno. Ja sam pročitao četiri Svedenborgove sveske koje su prevedene na engleski, izdala ih je Everyman’s Library. Rečeno mi je da postoji jedan španski prevod, jedan izbor, koji je izdala Editora National. Video sam nekoliko tekstova o njemu, pre svih ono sjajno predavanje koje je održao Emerson. Emerson je održao niz predavanja o reprezentativnim ljudima. Naslovio ih je : Napoleon ili čovek sveta; Montenj ili skeptičar; Šekspir ili pesnik: Gete ili čovek slova: Svedenborg ili mističar. To je bio prvi tekst koji sam čitao o Svedenborgovom delu. To Emersonovo predavanje, koje je nezaboravno, konačno i nije u skladu sa Svedenborgom. Bilo je nečeg što mu je protivrečilo: možda je Svedenborg bio tako minuciozan, tako dogmatičan. Jer Svedenborg često insistira na činjenicama. Ponavlja istu ideju. Ne traži analogije. On je putnik koji je prošao jednu vrlo čudnu zemlju. Koji je prošao nebrojene paklove i rajeve i koji priča o njima. Sada pogledajmo drugu Svedenborgovu temu: doktrinu korespodencije. Smatram da je on zasnovao te korespodencije da bi svojoj doktrini našao uporište u Bibliji. On kaže da svaka reč u Bibliji ima bar dva značenja. Dante je verovao da postoje četiri značenja za svaki pasus.
Sve mora biti pročitano i interpretirano. Na primer, ako se govori o svetlosti, svetlost je za njega metafora, očigledan simbol istine. Konj označava inteligenciju, zahvaljujući činjenici da nas konj prenosi sa jednog mesta na drugo. On ima ceo sistem korespodencija, i u tome je veoma sličan kabalistima.
Posle toga, dolazi do ideje da je ceo svet zasnovan na korespodencijama. Stvaranje je tajno pismo, kriptografija koju treba da interpretiramo. Jer, sve su stvari zapravo reči, osim stvari koje ne možemo razumeti i koje uzimamo doslovno.
Sećam se strahovite Karlajlove rečenice, koji nije uzalud čitao Svedenborga, i koji kaže: Univerzalna istorija je štivo koje treba neprekidno da čitamo i pišemo. A to je istina: mi neprestano prisusutvujemo univerzalnoj istoriji i njeni smo akteri. I mi smo takođe slova, takođe samo simboli: Jedan božanski tekst u kome nas pišu. Kod kuće imam rečnik podudarnosti. Možete potražiti bilo koju reč iz Biblije i videti koje joj je duhovno značenje dao Svedenborg.
On je, pre svega, verovao u spasenje delima. U spasenje ne samo delima duha već i delima uma. U spasenje inteligencijom. Raj je za njega, pre svega, raj dugih teoloških razmatranja. Anđeli, pre svega, razgovaraju. Ali, takođe, raj je pun ljubavi. U njemu se dozvoljava venčanje. Dozvoljava se sve što je senzualno na ovom svetu. On ne želi ničeg da se odrekne niti da išta propusti.
Stvarno, danas postoji svedenborgistička crkva. Mislim da u nekom mestu u Sjedinjenim državama postoji katedrala od stakla. Ima nekoliko hiljada sledbenika u SAD, u Engleskoj (pre svega u Mančesteru), u Švedskoj i u Nemačkoj. Znam da je otac Vilijema i Henrija Džejmsa bio svederborgijanac. U SAD sam naišao na svedengroijance, tamo postoji društvo koje nastavlja da izdaje njegove knjige prevodeći ih na engleski.
Interesantno je da Svedenborgovo delo, mada je prevedeno na mnoge jezike – uključujući hinduski i japanski – nije izvršilo veći uticaj. Nije dovelo do one obnove koju je on želeo. Mislio je da osnuje novu crkvu, koja bi za hrišćanstvo bila ono što je protestantska crkva bila za rimsku crkvu.
Davala je za pravo delimično obema. Međutim, nije imala onaj široki uticaj koji je trebalo da ima. Verujem da je sve to deo skandinavske sudbine, u kojoj se čini da su se stvari dešavale kao u snu, u nekoj staklenoj kugli. Na primer, Vikinzi su otkrili Ameriku nekoliko vekova pre Kolumba i ništa se ne događa. Umetnost romana je pronađena na Islandu, sa sagom, a ovaj izum se ne širi. Imamo figure koje bi trebalo da budu svetske – Karlo XII na primer – ali pre pomislimo na druge osvajače koji su ostvarili manje vredne ratne pohode od Karla XII. Svedenborgova misao je trebalo da obnovi crkvu u svim delovima sveta, ali ona pripada toj skandinavskoj sudbini koja je poput sna.
Znam da u nacionalnoj biblioteci postoji jedan primerak O nebesima, paklovima i njihovim čudima . Ali u nekim teozofskim knjižarama ne nalaze se Svedenborgova dela. Međutim, on je mnogo kompletniji mističar nego mnogi drugi; oni su samo rekli da su eksperimentisali sa zanosom, i pokušavali da taj zanos na neki način prenesu do literarnog. Svedenborg je prvi istraživač kog treba shvatiti ozbiljno.
U Danteovom slučaju, koji nam takođe nudi opis Pakla, Čistilišta i Raja, svesni smo da je reč o literarnoj fikciji. Ne možemo stvarno verovati da se sve što pesnik iznosi odnosi na lično bitisanje. Osim toga, tamo postoji stih koji ga sputava: on nije mogao da eksperimentiše sa stihom.
U Svedenborgovom slučaju imamo jedno obimno delo. Imamo knjige kao što je Hrišćanska religija u Božjem Proviđenju, a pre svega onu knjigu o nebu i paklu koju ja preporučujem svima vama. Ta knjiga je prevedena na latinski, engleski, nemački, francuski, i takođe, verujem, na španski. Tu se učenje propoveda sa velikom lucidnošću. Apsurdno je i pomisliti da ju je napisao ludak. Ludak ne bi mogao da piše sa takvom jasnoćom. Osim toga, Svedenborgov život je toliko promenio smisao da je ostavio sve svoje naučne knjige. On je mislio da su naučne studije božanska priprema za suočenje sa drugim delima.
Posvetio se posećivanju neba i paklova, razgovorima sa anđelima i Isusom, a zatim nam to referisao u jednoj jasnoj prozi, u jednoj iznad svega lucidnoj prozi, bez metafora i preterivanja. Postoje mnoge nezaboravne anegdote, kao ona što vam priča o čoveku koji želi da zasluži nebo, ali može zaslužiti samo pustinju jer je upropastio svoj život. Svedenborg nas sve poziva da se spasemo pomoću jednog bogatijeg života. Da se spasemo pomoću pravednosti, pomoću vrline i takođe pomoću inteligencije.
A zatim će doći Blejk, koji dodaje da čovek takođe mora biti i umetnik da bi se spasao. To jest, spasenje je trostruko: treba da se spasemo dobrotom, pravednošću, apstraktnom inteligencijom; a zatim, upražnjavanjem umetnosti.
(9. juna 1978. godine.)
*
Prekucano iz knjige Usmeni Borhes (Borhesova ova predavanja na Univerzitetu Belgrano), Rad, Reč i misao, Beograd, 1990.)
