Izbori se: beli listići, crne misli, siva zona

U redu, verovatno ću deo ljudi koji svraćaju na ovaj blog, pažljivo ga čitaju i komentarišu ovim tekstom razočarati ili razljutiti. Neke ću podstaći na razmatranje stanja stvari. Biće – naravno - i ravnodušnih, i sve to je sasvim u redu.

Ovo je još uvek država u kojoj izlazak na izbore nije obaveza.

Nećemo o politici bila je jedna od krilatica u proteklih nekoliko nedelja, no - u svakodnevne razgovore uvuklo se to pitanje: „A šta ćeš ti da uradiš?“ - i shvatio sam da sam ponovo u manjini. Ja sam od onih koji će na izbore izaći te na listiću neću nacrtati Hogara, Snupija, Čiča Glišu, spolovilo iliti penis te neću dopisati „Lopovi!“ ili „Novaka za predsednika, Čak Norisa za premijera“. Tu odluku sam zaokružio nedavno, nakon dugog i temeljnog razmatranja argumenata i razloga protiv; i nakon dijaloga sa nekima od inspiratora ili organizatora pokreta za beli glas (i/ili precrtane listiće, trebalo je neko vreme da se dogovorimo šta je sve beli glas).

Iako je ovih nedelja zapravo popularno najavljivati i vežbati šta se na listiću može crtati, ja sam odlučio da to ne učinim.

Prvi argument pokreta (više različitih grupa i družina) jeste da su „Svi oni isti“. Kako je vreme odmicalo - to genijalno otkriće počeli su da koriste i različci i dverjani u svojim kampanjama, što je učinilo da se ovaj argument ne koristi više u tom obliku. Naravno, ta tvrdnja može se braniti i obarati na mnoogo načina, pitanje je kondicije zagovarača, ali kako je argument konvergirao u „isti su kao i oni prethodni“, onda se sve uruši - pojavom argumenta broj 2 koji se najčešće koristi u raspravi: „Tako ćemo im staviti do znanja da nisu zaslužili naš glas, da niko nije dobar“.

U redu, ali - ukoliko su isti kao i oni prethodni, ne sećam se da je one prethodne bolela pertla sa Timberland cipele koju je Milošević kupio sinu Marku u Dejtonu - za to da li su nam oni dobri ili nisu. Primer – izbori, 1997: bojkot na koji je pozivala opozicija je skoro uspeo (čak sam i ja snimao spotove koji su se sprdali sa idejom glasanja u onakvim uslovima), glasalo je oko 50% birača, namaknuto malo glasova sa Kosova da se popuni stanje za svaki slučaj, i to je to. Da li je ikoga na vlasti bolelo što je polovina Srbije odbila da glasa? Štaviše, imali su još slobodnije ruke da se zabavljaju do mile volje, gaze medije, proglašavaju Zakone o univerzitetu i medijima i rade sve što im se prohte. Ukoliko su isti, zašto bi ih tačno žuljalo što će na ovim izborima 3-5-10% nacrtati spolovilo na listiću? Aha, poruke sa listića će ih uzdrmati? Osetiće se loše, zato što smo nezadovoljni? Shvatiće da su pogrešili i vratiće mandat narodu? Kako je beše nedavno izglasan Ustav, koliki procenat izašlih?

Kada sam postavljao ova i slična pitanja samozvanim kolovođama pokreta –umesto argumenata odgovarano mi je da sam zao i zlonameran, te da sam plaćeni provokator, što me zabavljalo, ali me dovelo i do trenutka u kojem shvatiš da je tim koji simpatišeš trapav do očaja i nema želju da uči a čak se i ne zove Liverpul, da bi im gledao kroz prste.

Treći argument: loš izborni zakon. U redu, zakon je loš. Ali, ne sećam se da se tim zakonom bilo ko bavio još od proleća 2008. godine, kada je dlaka nedostajala da Vladu napravi neka druga ekipa, da Beograd preuzme ista ekipa kao pre 1996. i sl? Tek ove zime pojavila se ta ideja da zakon nije dobar i da bi ga valjalo menjati. Naravno da bi valjalo, ali – kasno je. Dodatno, taj isti Zakon pokazuje i da crtanje spolovila i Čiča Gliša po listićima zapravo pomaže onima koji su najveći: što više precrtanih listića bude bilo, to će u Parlamentu biti više poslanika onih velikih partija, koje su, jel' tako, naši najveći neprijatelji (? jesu li oni? da li je ovo borba protiv njih?). Zakon je, dakle, takav da njima više odgovara da crtamo po listićima nego da na izbore ne izađemo, a neizlazak je takođe legitimna opcija. Ko ne veruje, neka iščita kako radi Dontov sistem, koji se primenjuje i u Srbiji. Nije dobar? Za promenu istog je, dakle, valjalo grmeti od maja 2008. Ili ostanite kod kuće. Slavite slavu i uživajte u lepom danu. Štagod.

Konačni i četvrti argument je ta priča o manjem zlu, koje nam je svima došlo glave i kojeg nam je preko glave. To „manje zlo“ sugeriše da na čitavoj političkoj sceni ne postoji niko i ništa što bi utolilo našu žeđ za slobodom o kojoj smo kao sužnji nekada pevali. U redu, hajde da krenemo od premise da su svi - zlo. Šta nam je, tačno, stajalo na putu da u prethodne četiri godine oformimo nešto što bi odgovaralo našim potrebama?

No sad je, pak, kasno, nije se pojavio nikakva srpska „kukuriku“ koalicija i stvara se siva zona nezadovoljstva, nedorečenosti i neznanja – šta koji od izbora a u vezi sa izborima zapravo donosi.

I onda se pojavio taj najnoviji, peti argument koji je više ideja nego argument – „hajde da glasamo za drugog ako prvi dobije većinu u Parlamentu i obrnuto“ – ali to ne bih komentarisao, van poimanja je.
.
Ukratko, to su argumenti. Nijedan me nije ubedio, štaviše, neki od njih su me vratili ideji glasanja.

Ne verujem da je lakše crtati po listićima nego dati nekome svoj glas. Ovo prvo je zapravo teža odluka, izvorni bunt za koji valja imati hrabrosti -  ali jedini problem je što taj revolt ide u korist najvećih. Ne verujem ni da je lako ostati kod kuće i ne zaokružiti ništa, teško je kada nešto moraš da prećutiš, mada je to možda delotvornije od crtanja.

A postoji i izreka: „Kada ti život da limun, napravi limunadu“.

Znam da sam u manjini kada je ideja glasanja u pitanju, ali – navikao sam. Zapravo, jedini put kada nisam bio manjinom su izbori u septembru 2000. godine, ali i to je bilo jedva, za par procenata razlike.

I za razliku od svih prethodnih izbora – još od 1992 – nikada nisam imao više prijatelja na obe strane.

Do izborne tišine imamo još 4-5 dana, dovoljno vremena da raspravimo neke detalje.

Voleo bih da nisam u pravu i da sam sve pogrešno shvatio: tako bih znao da nada ipak postoji i da ne moramo sve da radimo iznova, još jednom.

Prolećno nedeljno jutro, a ja se bavim izborima u Srbiji. 

Uh.