Kratki film o "duhovnom okrepljenju"

*napomena: Scenario za film je kratak, ali zahteva punu pažnju gledaoca, uvek otvoreno oko za detalj, nešto imaginacije, i razuma.

1 EXT / ŠIROKI PLAN / NEMAČKA, 1935.

U toj zemlji već dve godine postoje koncentracioni logori, a njom od te godine suvereno vlada Jedan Vođa, "Firer".
Bertold Breht je već pobegao iz te zemlje, i podelio sa svetom najpotresniju rodoljubivu pesmu ikada napisanu („O Nemačka, bleda majko / ala su te udesili tvoji sinovi / da među narodima sediš kao ruglo / ili kao užas.“)
Iz zemlje su pobegli i Tomas Man, Hana Arent, Gropius, Albert Ajnštajn, i još stotine hiljada ljudi.
Milionima beg neće uspeti.

2 EXT, UŽI PLAN, BEOGRAD, 1935.

Ne tako daleko od tog užasa, na ovdašnjim prostorima jedan čovek proklinje po skupovima, predavanjima i novinama Evropu, Jevreje, kao i sapun, teleskop, mikroskop, železnicu, parne mašine i druge dokaze progresa, koje On vidi kao neprijatelje.

(Da je sapun smatrao neprijateljem tvrdi i njegov kratkotrajni đak, Petar II Karađorđević, koji je odustao od njega kao učitelja iz higijenskih razloga.)

3 CLOSE UP, BEOGRAD 1935.

Zove se Nikolaj Velimirović, i vladika je Srpske Pravoslavne Crkve.

Napomena scenariste: u montaži možemo izbaciti detalje o ordenu koji je dobio od Hitlera 1934. za obnavljanje nemačkog groblja, kao i scene koje nam otkrivaju da je Nikolaj nekada bio ekumenista, te poznat i kao anglofil naklonjen protestantizmu, zato što ne pomažu razumevanju suštine priče.

4 ŠIRI PLAN, ENTERIJER, 1935.

U okviru projekta etabliranja „svetosavlja“ kao ideje (i termina koji je 1932. skovao Dimitrije Najdanović, kasnije pripadnik fašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrija Ljotića) jedne večeri taj mrzitelj mikroskopa, železnice i sapuna u sali Kolarčeve zadužbine izgovara:

"Ipak mora se odati poštovanje nemačkom Vođi (Hitleru), koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jednom svetitelju, geniju i heroju." *

Reči "SVETITELJU... GENIJU... HEROJU... "odzvanjaju, dugo.

6 FAST FORWARD, 2003, mesec maj, 

Krupni plan dokumenta / odluke.
Srpska Pravoslavna Crkva proglašava Nikolaja Velimirovića za sveca.

7 INTERSEKCIJA, KRUPNI PLAN I GLAS MIRKA ĐORĐEVIĆA, 2016.

Mirko Đorđević: “Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije.”

8 MONTAŽNA SEKVENCA, Brzo premotavanje, materijala je mnogo, teško je izabrati:

Na preskok vidimo kako se citatima N.V. u javnosti služe, i iza njegovog lika kriju - uglavnom baš, baš loši ljudi.

9 MONTAŽNA SEKVENCA, KLIPING/NASLOVI IZ MEDIJA, mesec maj 2023:

Narator: Srpska Pravoslavna Crkva poziva (po tonu saopštenja bi se više reklo: insistira) da u četvrtak, 25. maja učestvujete sa vašom decom u Spasovdanskoj litiji, na čijem čelu će biti “kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja, koji će izuzetno biti donet, radi utehe naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja.”

10 MONTAŽNA SEKVENCA -
NARATOR PREKO SCENA PROPASTI ŽIVOTA U SRBIJI, 1982 – 2023, U KOJIMA VIDIMO I DELA I NEDELA PROMOTERA "DUHOVNOG OKREPLJENJA".

Narator: "Kako će se ovaj film završiti? Konačnim zaglavljivanjem trake u projektoru, koja će izgoreti? U bioskopsku salu će uleteti oni koji veruju da je i film đavolji izum?
Zatamnjenjem?
Ili postoji šansa da dođe do toliko željenog, i neophodnog preokreta?
Nastavak filma zavisi i od toga šta vama donosi “duhovno okrepljenje”.
Možda su to ipak ideje zemaljske pravde, slobode izbora, ravnopravnosti, jednakosti i saosećanja, a ne mošti jednog tipa koji je bio protiv svega navedenog, i kojeg sada stavljaju na čelo kolone."

11* Dodatak posle odjavne špice:

Navedeni citat o Hitleru Nikolaja Velimirovića prenet je iz publikacije “Nacionalizam Svetog Save” koju je u Beogradu izdalo Udruženje Srpskog pravoslavnog sveštenstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke 1935.

(Slobodanka Ast će primetiti: “Indikativno je da su izdavači i urednici dela Nikolaja Velimirovića u kasnijim izdanjima ovaj pasus "preskočili.")

12 ISPIS:

Nije još
KRAJ.

"Life of Brian" ili - "Ti si Gospod i ja to znam, pratio sam ih nekoliko!"

Na današnji dan 1979. godine, možda najviše zahvaljujući Džoržu Harisonu koji je novčano podržao projekat u trenutku kada su se producenti povukli u strahu - svet je prvi put ugledao „Žitije Brajanovo“.
Neki od članova Monti Pajton grupe tvrde da takav film u XXI veku takav film verovatno ne bi mogao biti snimljen.
Kako bi sada svet reagovao na priču o mladiću kojeg narod meša sa obećanim mesijom, i koji ih uči da im za veru nisu potrebne vođe?

Erik Ajdl priča:
„Gilijem i ja smo se zapili u Amsterdamu i počeli da izbacujemo neukusne zezalice o drvodeljama, o Džonu Klizu, o tome kako ga je loš majstor slabo zakucao na krst i kako ovaj daje upustva drvodeljama pošto su toliko nevešti. Pa se onda krst stalno rušio i on padao licem u blato... sve takve neke balavačke štosove koji deluju strašno duhovito kada čovek sedi u lepom toplom Amsterdamskom baru i popio je nekoliko flaša holandskog piva.
Onda smo iznajmili gomilu holivudskih biblijskih filmova, i gledali sise Čarltona Hestona i onu mrtvačku ozbiljnost s kojom pristupaju svemu, i tako smo imali svež pogled na stvar.“

Majkl Pejlin: „Shvatili smo da je ključna stvar rekonstruisati biblijski period tako uverljivo da, ako stavimo savremene karaktere i savremene poglede, i oni budu uverljivi kao deo tog perioda. Onda smo videli, proučavajući Hristov život (što smo svi radili), da ima stvari koje su apsolutno toliko moderne i toliko pogođene da smo poželeli da o njima govorimo u filmu.
Na primer, mesijanska groznica: u to vreme su se pojavljivali znaci i nagoveštaji da mesija dolazi. Odjednom je to ispala strašno jasna ideja: svi misle o mesiji, možda je moj prvi sused!
Eto, imaš Brajana.

Sećam se kako smo stigli do raspeća i pitali se „kako ćemo sad to da izvedemo?“ Istorijska je pozadina to što razapinjanje Isusovo nije bio jedinstven događaj nego deo redovne zabave koju su organizovali Rimljani ne samo da bi istakli svoju moć i vlast nego i da zabave narod. Kada prihvatiš da to nije bio jedinstveni događaj, onda možeš uvoditi likove koji su u ona vremena mogli postojati, recimo onog velikog dobričinu koji su ponudi da jednome ponese krst, a taj smesta zbriše.

Ako smo rekli da će neko pevati na krstu, onda smo krenuli ovako da razmišljamo: „Ne ide, mnogo ćemo sveta uvrediti“. A sasvim se lako može argumentovati da je u to vreme moralo biti ljudi koji to nisu primali skrušeno. Hoću reći: ono što je prikazano na crkvenim vitražima, to je verzija koja je naknadno nametnuta... Naš cilj – ono zbog čega taj film vredi nije bio da kažemo „Isus nije postojao“, ni „Isus je bio varalica“ ni „Isus nije bio u pravu“, nego da se oslonimo na tumačenje, a tumačenje je politička kategorija i ljudi su vekovima posezali za njim da bi opravdali svakojake ekscese. A ipak su to ljudi koji će uzeti tu priču o tom čoveku, i iskoristiti je kako im odgovara – obično da izvuku pare od siromašnih i lakovernih, i slično. To je tačno ono što smo mogli reći.“

Teri Džons: „Brajan“ nije bogohulan jer prihvata hrišćansku priču; štaviše, bez nje bi izgubio smisao, ali jeretičan je utoliko što je veoma kritičan prema crkvi. Suština one scene: „Sandala!“ – „Nije sandala nego cipela!“ je u tome što predstavlja istoriju crkve u tri minuta."

(Iz knjige "Monti Pajton priča", Plato, 2009.)

*

Preporuka za gledanje - debata nakon premijere filma:

Ukazanje Svetog Save od kartona, leta gospodnjeg 2022.

"Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića 

a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije." 

(Mirko Đorđević >>, 2012.)

Drugi dan kako gledam ovu fotografiju, i dalje ne znam da li da urlam od smeha ili bi trebalo da urlam od užasa, uplašen mračne budućnosti.

Sve što bi trebalo da znate o veri, poštovanju i odnosu prema 'svetinjama' je u ovom, jednom kadru: tu su kič, mrak, nadrealna spretnost našista da degradiraju svaki državni i verski simbol; materijal za serijal skečeva "održavajte distancu od dva Sv. Sava", neverica preživelih članova Pajtonovaca, i pakao.

O događaju i ukazanju Svetoga Save (Kartonskog?) ne bismo verovatno znali da se jedan poličar (na fotografiji bez maske) ovom fotografijom nije pohvalio na tviter nalogu stranke - poznate kao rasadnika većeg broja mračnjaka u novijoj srpskoj političkoj istoriji, koji uveliko pomažu Srbiji da se galopom vrati u srednji vek.

Fotografijom je, verujem, želeo da potvrdi da je privržen tradiciji ili da odaje počast svetitelju ili slično.

Šture vesti ne potvrđuju da li je i ova Svetosavska akademija održana 'pod pokroviteljstvom Predsednika Republike Srbije i Vlade Severne Makedonije, u organizaciji Srpskog kulturnog centra", kako su prethodne bile potpisivane, ali nemamo razloga da sumnjamo da je i ove godine bilo tako. 

Dostupni video snimak >> potvrđuje da je fotografija autentična, to jest da je sala tokom Svečane akademije bila puna Svetih Sava.

Iako znam da bi me to trajno oštetilo, voleo bih da popričam sa osobom koja se:

a) setila da napravi "Sveti Sava - Puna sala" cut-out to jest kartonske figure,
b) pomislila da je to dobra ideja,
c) hrabro podelila ideju sa drugima,
d) nije prsla u smeh kada je ideja odobrena.

Na novokomponovane pseudo-hrišćanske svinjarije uglavnom hladnokrvni Mirko Đorđević je pre deset godina sve rekao o estetskim i etičkim principima slavljenja "mladoga Nemanjića" (videti citat, gore), i od tada se stvari nisu promenile na bolje, nasuprot.

Mene pak zanima: da li je odred kartonskih figura prvog arhiepiskopa autokefalne SPC nakon događaja završio kraj kontejnera ili će kartonske Svete Save biti transportovane i na naredne skupove u regionu?

Zamislite taj kadar:
hodate ulicom, pored vas prođe mini-bus pun Svetih Sava.

Kakav helikopter i statua iz filma "Goodbye Lenin", kakvi bakrači, ovo je prava stvar.

Voleo bih da ja budem vozač tog mini-busa i snimam lica. Kakav bi to road-movie bio.

A mogu da se naprave i mrdalice, da mašu.

„O trojici varalica“ ili o praznoverju, bogovima i ljudima (fragment)

 

/Objavljeno pre 250 godina, a napisano verovatno još 1230*. godine, dakle u vreme kada je uticaj Crkve bio mnogo veći i kada se zbog ovakvih reči završavalo na lomači - ovo delo ponovo postaje revolucionarno i hrabro, i znam delove sveta u kojima bi autore spisa koji se nalaze u ovoj knjizi rado prokazali kao slugu đav'la, ili barem nevernika čak i u XXI veku. To je i komično, i strašno./

*

"Svi se moraju složiti s tvrdnjom da se ljudi rađaju u dubokom neznanju i da im je u prirodi jedino da traže ono što im je korisno i plodonosno: otud dolazi da, najpre, veruju da je dovoljno što su slobodni da sami osete da mogu hteti i želeti, ne dovodeći uopšte u pitanje uzroke koji im omogućuju da hoće i žele, jer su im oni nepoznati; zatim, pošto ljudi sve čine samo zbog jednog ishoda koji im je draži od drugog i pošto im je cilj da spoznaju samo konačni ishod svojih dela i zamišljaju da posle toga nemaju nikakvog razloga za sumnju, a pošto u sebi samima i izvan sebe pronalaze razna sredstva da dođu do onog što žele, zaključili su da u prirodi ne postoji ništa što nije baš za njih stvoreno, u čemu oni ne treba da uživaju i čime ne treba da raspolažu; ali pošto znaju da nisu oni ti koji su sve te stvari stvorili, poverovali su da imaju valjane razloge da zamisle neko svevišnje biće koje je tvorac svega, odnosno, pomislili su da je sve što postoji delo jednog ili više Bogova.
S druge strane, priroda Bogova koje su ljudi prihvatili nije im bila poznata, pa su o njoj sudili po sebi, zamišljajući da Bogove vode iste strasti kao i njih; a kako su ljudske sklonosti različite, svaki je za svog Boga stvorio kult u skladu sa svojom ćudi, sa željom da zadobiju njegov blagoslov kako bi sva priroda služila njemu, u skladu s njegovim željama.

IV 

Tako se predrasuda pretvorila u sujeverje; ukorenila se toliko da su najprostostiji ljudi poverovali da mogu da proniknu u konačne uzroke, kao da o tome baš sve znaju. Stoga, umesto da uvide da priroda ništa ne čini uzalud, poverovali su da Bog i priroda razmišljaju na način na koji razmišljaju ljudi. Pošto su iz iskustva saznali da beskonačan broj nesrećnih slučajeva može poremetiti slatki život, na primer oluje, zemljotresi, bolesti, glad, žeđ, itd., sva ta zla pripisivali su nebeskom besu, poverovali su da se Bog ljuti zbog ljudskih greha, toliko da im se iz glave ne može izbiti takva himera niti se tih predrasuda mogu osloboditi svakodnevnim primerima koji im dokazuju da su sve dobre i loše stvari oduvek zajedničke kako dobrima tako i zločestima.

Ta greška dolazi od toga što je ljudima lakše da ostanu u svojem prirodnom neznanju nego da ukinu neku predrasudu koja se vekovima nasleđuje i da umesto nje uspostave nešto što je verodostojnije.

V

Ta predrasuda dovela je do još jedne, da se veruje da je božanski sud ljudima nerazumljiv i da je, u skladu sa takvim razmišljanjem, spoznaja istine izvan snage ljudskog duha. To je greška u kojoj bismo još živeli da je matematika, fizika i još neke nauke nisu uništile."

_

* Rasprava o datumu nastanka dela "O trojici varalica" je građa za Umberta Eka. Možda se Umberto ovim delom i bavio, biće provereno.

(Prekucano iz knjige "Kako ne verovati ni u šta", prevela Milica Stojković, Službeni Glasnik, 2021 >>)

Noćurak o Bogu: "If There's a God in Heaven..."

Fotografija: Aleksandra >>

David Bowie traži izlaz iz kokainskog ludila i zove boga u pomoć,
Elton se pita šta on tamo gore radi,
Father John Misty se bavi spiskom grehova,
Lennon prestaje da veruje,
Hurray for the Riff Raff obrađuju Harisonovu himnu,
David Byrne i Selena pevaju kako nam On daje slobodu da sanjamo, ali nam ne daje slobodu;
Regina Spektor se pita kada smemo da mu se smejemo,
Tori Amos se pita da li je bog ponekad toliko zbunjen i da li mu je potrebna žena koja će brinuti o njemu,
Mick Harvey tvrdi da bog puši havanu i tako pravi oblake,
Jim White zamišlja šta bi bilo da Isus vozi kuću na točkovima, Buda motor a Muhamed ide vozom,
REM ne veruju,
Paul Weller poredi reči proroka i zaključuje da svi zapravo govore veoma slične stvari,
Craig Finn nalazi boga pogledom u vrhove nebodera koji ga okružuju, neki su tvrdili da su spremni,
Nick Cave ne veruje da bog interveniše,
Matt Johnson ne priziva nikoga u pomoć, jer zna da pomoći nema i tvrdi da je bog "deaf, dumb and blind",
tu su i Arcade Fire, Jeff Buckley, Violent Femmes, Lee Harvey Osmond, XTC i Depeche Mode koji tvrde da bog ima čudan smisao za humor.
I smeje nam se, sve vreme.

Fragment iz knjige "Sapijens", Juval Noa Harari

"Iz politeizma nije nastala samo monoteistička religija, već i one dualističke. 
Dualistička religija priznaje postojanje dve suprotstavljene moći; dobra i zla. Nasuprot monoteizmu, dualizam veruje da je zlo nezavisna moć, koja nije stvorena od dobrog Boga, niti mu je podređena. Dualizam vidi svet kao bojno polje između ove dve sile, a sve što se događa u svetu kao deo te borbe.

Dualizam je veoma privlačan pogled na svet jer ima sažet i jednostavan odgovor na čuveni Problem zla, jednu od osnovnih preokupacija ljudske misli. "Zašto postoji zlo u svetu? Zašto postoji patnja? Zašto se loše stvari događaju dobrim ljudima?" Monoteisti su morali da izvode intelektualne vratolomije da objasne kako sveznajući, svemogući i savršeni dobri Bog dozvoljava toliko mnogo patnje na svetu. 
Jedno dobro poznato obrazloženje jeste da je Bog na taj način dao slobodnu volju ljudima. Da nije postojalo zlo, ljudi ne bi mogli birati između dobra i zla, a onda ne bi bilo ni slobodne volje. Ovo, međutim, i nije baš najjasniji odgovor, jer odmah povlači gomilu novih pitanja. Sloboda volje dozvoljava ljudima da izaberu zlo. Mnogi zaista i biraju zlo i, prema standardnom monoteističkom računu, ovaj izbor mora dovesti do božanske kazne u korenu. Ako je Bog znao unapred da će određena osoba koristiti svoju slobodnu volju da izabere zlo, i da će potom biti kažnjena večnim mukama u paklu, zašto je Bog stvorio tu osobu? Teolozi su napisali nebrojeno mnogo knjiga da daju odgovor na takva pitanja. Neki nalaze da su odgovori zadovoljavajući. Neki ne. 
Ono što se ne može poreći jeste da monoteiste uznemirava bavljenje Problemom zla.

Za dualiste, loše stvari se dešavaju čak i dobrim ljudima jer svetom ne upravlja sveznajući, svemoćni i potpuno dobri Bog. Postoji nezavisna zla moć koja se oslobodila u svetu. Zla moć čini loše stvari.

Dualistički pogled ima svoje mane. Istina, on nudi vrlo prosto rešenje Problema zla. Ali, on uzmiče pred Problemom poretka. Ako u svetu postoje dve suprotstavljene moći, jedna dobra a druga zla, ko donosi zakone koji upravljaju borbom između ta dva? Dve suprotstavljene zemlje mogu se boriti međusobno jer postoje u vremenu i prostoru i obe se povinuju istim zakonima fizike. Raketa izbačena u Pakistanu, može pogoditi svoje mete na indijskoj teritoriji jer isti zakoni fizike važe u obe zemlje. Kada se dobro i zlo sukobe, kojim opštin zakonima se oni povinuju i ko određuje te zakone?

Nasuprot tome, monoteistima ide od ruke objašnjenje Problema poretka, ali ne i Problema zla. Postoji logičan način da se uredi slagalica: da se zaključi da postoji samo jedan sveprisutni Bog koji je stvorio čitav svemir - i da je taj Bog zao. Ali, niko tokom istorije nije imao hrabrosti za takvo verovanje.

Dualistička religija cvetala je više od hiljadu godina. Negde između 1500 p.n.e. i 1000 p.n.e. prorok po imenu Zaratustra, bio je aktivan negde u Srednjoj Aziji. Njegova vera prenošena je sa generacije na generaciju sve dok nije postala najvažnija dualistička religija - zoroastrizam. Zoroastrijanci su gledali na svet kao na mesto kosmičke bitke između dobrog boga Ahura Mazde, i zlog boga Angra Mainjua, a ljudi moraju da pomognu dobrom bogu u toj borbi. Zoroastrijanstvo je bula uticajna religija tokom vladavine Ahemenida Persijskim carstvom (550-330 p.n.e) a kasnije je u doba Sasanidskog Persijskog carstva postala zvanična religija. Izvršila je veliki uticaj na skoro sve kasnije religije bliskoistočnih i srednjeazijskih područja, a nadahnula je izvestan broj drugih dualističkih religija, kao što su gnosticizam i manihejstvo.

Tokom trećeg i četvrtog veka nove ere, manihejska vera raširila se od Kine do Severne Afrike, a za trenutak se učinilo da će pobediti hrišćanstvo i preuzeti dominaciju u Rimskom carstvu. Ipak, manihejci su predali dušu Rima hrišćanima, zoroastrijsko Sasanidsko carstvo pregazili su monoteistički muslimani a dualistički talas je opaso. Do danas je preživeo tek neznatan broj dualističkih zajednica u Indiji i na Bliskom Istoku.

Uprkos svemu, rastući talas monoteizma nije u potpunosti zbrisao dualizam. Jevrejski, hrišćanski i muslimanski monoteizmi upili su brojna dualistička verovanja i službe, a neke od najosnovnijih ideja onoga što zovemo "monoteizam" su u stvari, dualističke po poreklo i po duhu. Mnogobrojna hrišćanska, muslimanska i jevrejska verovanja o moćnim zlim silama - poput one koju hrišćani zovu đavo ili Satana - mogu da deluju nezavisno, bore se protiv dobrog Boga, i naprave pustoš bez Božje dozvole.

Kako monoteisti mogu da prihvate takva dualistička verovanja (kojih, uzhred budi rečeno, nema nigde u Starom Zavetu?) Po logici, to je nemoguće. Ili verujete u jedinstvenog svemogućeg Boga, ili verujete u dve suprotstavljene moći od kojih nijedna nije svemoguća. Pa ipak, ljudi imaju očaravajuću sposobnost da veruju u protivrečnosti. Zbog toga ne čudi što milioni pobožnih hrišćana, muslimana i Jevreja, svi do jednog uspevaju u isti mah da veruju u svemogućeg Boga i u nezavisnog Đavola, što, između ostalog, nadahnjuje pozive na džihad i krstaške ratove.

Još jedna ključna dualistička ideja, posebno u gnosticizmu i manihejstvu, bila je oštro razlikovanje između tela i duše, između materije i duha. Gnostici i manihejci tvrdili su da je dobri bog stvorio duh i dušu, dok su materijal i telo tvorevine zlog boga. Čovek, prema tom gledištu, služi kao bojno polje između dobre duše i zlog tela. Iz monoteističke perspektive, to je besmislica - zašto praviti tako oštru razliku između duše i tela ili materije i duha? I zašto tvrditi da su telo i materija zli? Na kraju krajeva, sve je stvorio isti dobri Bog. Ali, monoteisti nisu mogli odoleti čarima dualističkih dihotomija, baš zato što su im pomogle da se reši problem zla. Tako da su te protivrečnosti na kraju postale tačke oslonca hrišćanskog i muslimanskog učenja. Verovanje u raj (carstvo dobrog boga) i pakao (carstvo zlog boga) takođe je bilo dualističkog porekla. Nema tragova tom verovanju u Starom zavetu, u kome se isto tako nikada ne tvrdi da duše ljudi nastavljaju da žive nakon smrti tela.

U stvari, monoteizam je, kako se to već dešavalo u istoriji, kaleidoskop monoteističke, dualističke, politeističke i animističke zaostavštine, skupljenih pod jedinstvenim božanskim kišobranom. Prosečan hrišćanin veruje u monoteističkog Boga, ali isto tako i u dualističkog Đavola, u politeističke svece i u animističke duhove. Teoretičari religije imaju naziv za simultano priznanje različitih, pa čak i protivurečnih ideja, i spajanje verskih obreda i službi preuzetih iz različitih izvora. To se zove sinkretizam. Sinkretizam bi mogao, u stvari, da bude jedinstvena velika svetska religija."

(Prekucano iz knjige "Sapiens (Kratka istorija ljudskog roda), poglavlje "Borba dobra i zla", Juval Noa Harari, str. 186-188, izdavač Biblioner, Beograd, 2014.)

"Kumare" [istinita priča o lažnom guruu]

Vikram Gandi je odrastao u duboko religioznoj porodici hindu doseljenika u Nju Džerziju.
Osećajući nelagodu zbog nedostatka vere, posvećuje se studiranju religije, traži odgovore od "pravih" gurua - i tako ga potraga za verom odvodi u drugu krajnost: rešiće da sruši tabu o postojanju pravih gurua, specijalnih ljudi koji su "dodirnuti božanskim" te će preispitati (i svoju) i tuđu veru igrajući ulogu (lažnog) gurua - Kumarea, koji će svoje učenje početi da širi u Feniksu, Arizona.

Iako je ovakav zaplet kao stvoren za humoristično-burleskni tretman poput onog koji koristi Bil Maer u "Religulous" >> ili čak "Borat" (u nekim momentima postoje sličnosti) -  "Kumare" (i lik i film) uspevaju da ostanu na liniji pristojnosti i nevređanja vernika, jednostavnim a dragocenim obrtom: Kumareovo "učenje" (potkrepljeno zabavnim simbolima, skiptarom, jogom, molitvama, pesmama i "propovedima") sve vreme je u skladu sa onim zbog čega se Gandi upustio u čitavu avanturu. Dok širi svoje "učenje" među običnim ljudima ali i osnivačima najneverovanijih kultova i učenja koji u njemu traže potvrdu da su i sami "nadareni" - Kumare (lik, ne film) će sve vreme, svima propovedati istinu: da su gurui suvišna iluzija i da je svako sebi zapravo najbolji i jedini pravi učitelj. 
I kada Kumare (lik) na kraju filma svojim sledbenicima otkrije svoje pravo lice, ime, poreklo i suštinu učenja - većina učenika će to prihvatiti njegovo učenje, kao autentično, pravo, iskreno - i korisno.
Rušeći tabu, Vikram je istovremeno postao njegov delić.
Jer njegovo "učenje" jeste promenilo živote jednog broja ljudi.
Mali broj učenika je, razočaran razotkrivanjem svog duhovnog vođe ipak prekinuo kontakt sa njim.
Jedan od učenika i dalje tvrdi da Kumare/Gandi ima specijalne, nadnaravne moći.



Iako je nakom premijere dobio i veliki broj sjajnih prikaza - "Kumare" prati i prilična količina negativnih, zasnovanih na stavu da se Vikram Gandi surovo poigrao sa verom prevelikog broja ljudi. 
Više o tome zašto je, kako i šta uradio, odakle mu inspiracija za neke od "duhovnih maksima" i kako se stvara religija Gandi je i sam ispričao nedavnim gostovanjem na jednom od TEDx panela.
Ovo je, zapravo, bolji trailer za film.



Više o filmu dostupno je ovde >>
Obavezno gledanje.
.

Car Konstantin i Edikti [crtice iz istorije]

Istorija ponekad zaista liči na "vrt sa stazama koje se račvaju", no - na sreću - mnoge od tih staza i dalje su prohodne, iako je mali broj prolaznika, i još manje onih koji i ne znaju koliko je putokaza kraj staza koji vode ka priči koja se razlikuje od verzije koja nam se prepričava. 

A kroz prepričavanje se mnoge stvari nahere tako da priča postane zgodnom za idolatriju i dalje prepričavanje i dalje krivljenje, sve dok jedan ubica i falsifikator ne dobije titulu "Svetog Cara", kakvim Konstantina predstavljaju već dugo, a još glasnije proteklih nedelja, a zbog obeležavanja godišnjice Milanskog edikta.

Car Konstantin

Do činjenica je zapravo lako doći, kada se za njima traga. Činjenice su zapravo te koje bacaju dugu senku ili u potpunosti dekonstruišu mnoge sočne detalje priče o Caru koji je, po priči, hrišćanstvo proglasio najpre ravnopravnom, a zatim zapravo i dominantnom religijom.

Zato što nema razloga da sad od dana rođenja ovde beležim celokupnu Konstantinovu biografiju, jer do nje može doći svako koga zanima, ovde ostavljam samo ključne detalje, koji će, nadam se, poslužiti kao putokazi ka daljem traganju:

Priča o Hristu koji se ukazuje Konstantinu u noći 27. oktobra 312. godine pre bitke za Rim i otkriva mu da će pobediti u ratu (ideja da se Isus oglašava takvim povodom je već sumnjiva-po-sebi) ukoliko prati krst nije, zapravo, autentična. Konstantin je na slavoluku isklesanom naredne godine u čast pobede uklesao "pobedio po nadahnuću božanstva", što ne znači mnogo jer je Konstantin u to vreme još uvek bio paganin: na njegovom novcu još uvek su bili paganski bogovi a on sam je slavio kult Sunca.

Senka sumnje postaje dužom jer je prvi pisani trag o ovom događaju zabeležen nekoliko godina kasnije (oko 320.), dok je lični Konstantinov biograf Evsevije Cezarejski dve godine po smrti Konstantina objavio životopis u kojem je naveo ovu epizodu, pozivajući se na to da mu se Konstantin lično ispovedio i ispričao tu priču o Isusovom ukazanju u noći pre bitke. Evsevije je inače jedan od najznačajnih apologeta hrišćanstva tog doba.

Priča o Milanskom ediktu je zanimljivo klupko za razmotati: edikt koji slavimo ove godine kao "zakonski akt cara Konstantina" suštinski nije njegova ideja, već njegovog prethodnika Galerija.

Ideja o postojanju Milanskog edikta potiče od sastanka koji se dogodio 313. godine a na kojem je Konstantin u dejstvo vratio već postojeći Edikt cara Galerija, napisanog 311. godine, a koji je proglašavao ravnopravnost hrišćana sa ostalim građanima carstva, te da im se ima vratiti oteta imovina bez naknade. Ovaj politički akt, napisan sa ciljem da u Rimskom carstvu konačno bude malo kakvog-takvog unutrašnjeg mira je istorijski dokazan dokument. Galerijev naslednik ga je ukinuo, da bi ga Konstantin onda ponovo proglasio važećim, dve godine kasnije.

No, Galerijev edikt se sklanja u skroviti deo vrta: ne oprašta mu se činjenica da je pre edikta bio strašan progonitelj hrišćana, naročito u vreme vladavine cara Dioklecijana. Konačno, jedina dva raspoloživa izvora po kojima znamo za Milanski edikt su već spominjani Evsevije i Laktancije, još jedan apologeta hrišćanstva.

Car Galerije

Ako se putokazi pažljivo prate, dolazi se i do Konstantinovih ubistava političkih protivnika (u redu, uobičajeno za to vreme), rođene dece i šire familije (valjda je i to bilo uobičajeno?); zatim do Sabora u Nikeji, jednog od najvažnijih datuma u istoriji Hrišćanstva na kojem se Konstantin skupu predstavlja kao "biskup večnih stvari", a ratove protiv političkih neistomišljenika predstavlja kao "rat protiv pagana", te konačno priče o grobnici koju je planirao za sebe, a u kojoj je njegov grob u centru, okružen sa dvanaest obeliska, koji simbolizuju dvanaest apostola. 

Za sebe je mislio da je trinaesti.

Jedan od delova slagalice dostupan je i u fenomenalnoj "Povijesti čitanja" Alberta Mangela (raspolažem hrvatskim prevodom, srpski je rasprodat), u kojem Mangel, pišući o Konstantinu, beleži i ovo:

(Konstantin se obraća Nikejskom saboru)

"Moja je želja", govorio je na tom skupu, "da čak i u stranim izvorima pronađem svjedočanstvo za božansku Kristovu narav. Jer iz toga je svjedočanstva razvidno da čak i oni koji bogohule Njegovo ime moraju priznati da je On Bog, i Sin Božji."(...) 

Da bi to dokazao, Konstantin se pozivao na eritrejsku proročicu.

Konstantin je rekao svojoj publici kako je, prije mnogo vremena, proročica, "glupošću svojih roditelja" služila Apolonu. "Međutim, jednom prilikom", proročicu je zaista nadahnulo nebo, pa je proročanskim stihovima objavila buduće Božje svrhe, očigledno najavljujući došašće Isusa prvim slovima niza stihova koji su oblikovali akrostih ISUS KRIST, SIN BOŽJI, SPASITELJ, KRIŽ". 

Pjesma koju je recitovao doista sadrži božanski akrostih. Kako bi opovrgao moguće skeptike, Konstantin je odmah dao jasno objašnjenje: "da je sastavljač tih stihova netko ko propovijeda našu vjeru, i koji je upoznat s poetskim umijećem. Ciceron je znao za tu pjesmu, koju je preveo na latinski jezik i uključio u vlastita djela". 

(Ciceron je umro 43. godine pre Hrista, prim. N.)

Na žalost, odlomak u kojem Ciceron spominje proročicu - kumejsku, ne eritrejsku, ne sadrži ni uputu na stihove ni akrostih i zapravo odbacuje proročanska predviđanja.

Svejedno, toliko je to divno otkriće bilo prikladno da je mnogo stoljeća kršćanski svijet prihvaćao proročicu među svoje prethodnike. 

Sv. Augustin dao joj je dom među blaženima u svom Božjem gradu. Krajem XII stoljeća arhitekti katedrale u Laonu isklesali su na njenu pročelju eritrejsku proročicu, s njezinim proročanskim pločicama, poput onih Mojsijevih, i urezali blizu njenih nogu drugi stih apokrifne pjesme. 

A četiri stotine godina kasnije, Michelangelo ju je postavio na strop Sikstinske kapele, kao jednu od četiri proročice koje nadopunjuju četiri proroka iz Staroga zavjeta.

To je bila poganska proročica, a Konstantin ju je natjerao da govori u ime Isusa Krista.

Onda (je) Konstantin objavio da je "princ Latinskih pjesnika" takođe bio nadahnut Spasiteljem, kojega nije mogao poznavati."

(kraj citata iz knjige)

(To je zabavni deo ove priče: kako jedan falsifikat putuje kroz vreme, od krivotvorenog citata do Sikstinske kapele)

Ovo je, zapravo, još jedan od putokaza ka široj priči o postupku kojim je moguće institucionalizovati jednu dobru ideju, povezati je sa državom i utvrditi političku poziciju, a sve sa ciljem da se bude postane "večnim biskupom" - čije poluistinite i naknadno falsifikovane i dopisivane delove mi slavimo danas - i tako što otvaramo "Kancelariju za Milanski Edikt" >>, da bi građani mogli da dostave svoje ideje za Centralnu proslavu koja će se održati u septembru, povodom 1700 godina slobodnog ispovedanja hrišćanstva.

(Uzgred, čak i da zažmurim na sve prethodno otkriveno: hrišćanstvo se slobodno ispoveda već 1712 godina - barem na teritoriji sadašnje Jermenije, u kojoj je proglašeno državnom religijom 301. godine)

Bio bih, naravno, srećniji kada bi građani pre no što počnu sa osmišljavanjem ideja najpre saznali više o tome šta, kada i zašto slavimo i postoji li neki bogougodniji način slavlja datuma značajnog za ideju iza koje stoji dobročinstvo, ljubav i nada, a ne da bacamo prašinu na stazu prepucavanjima poput da li su slova na spomeniku ispisana kako treba i da li je isti od valjanog materijala >>. 

A možda bi bilo korisno da krenemo od godine nulte: po jednom istraživanju iz 2010. godine >>, 45% građana Srbije ne zna da Hristovo rođenje označava početak računanja nove ere. 

Izvor: Južne vesti

.
(Podsetnik: pogledati "Life of Brian", ponovo)


p.s. U vezi sa temom: Mirko Đorđević, "Danas", 18.01 >>

.

“Habemus Papam!” [Nani Moreti, novi film]

Hrabro otvaranje: nakon smrti Svetog Oca, kardinali biraju novog Papu.

I još vetar nije beli dim razvejao nad dimnjakom, a novoizabrani Papa shvata i oglašava da nije spreman za tu dužnost.

Ne manjka mu vere u boga, već u sebe i sopstvene sposobnosti.

Zato je pozvan psihijatar - da pomogne.

.

Psihijatar – Savetniku: „Mislim da ne smem da pitam...?“

Savetnik: „Apsolutno ne.“

Psihijatar: „Naravno ništa o seksu... Da spomenem majku?“

Savetnik: „U ovom trenu to može da pokrene daleka sećanja.“

Psihijatar: „A suočavanje sa neispunjenim maštarijama i željama?“

Savetnik: „Ne.“

Psihijatar: „Nešto iz detinjstva?“

Savetnik: „Vrlo diskretno.“

Psihijatar: „A nešto o snovima?“

Savetnik: „Zavisi od snova.“

Psihijatar: „Pa onda... bolje ne.“

Savetnik: „Bolje ne.“

Psihijatar (vraća se Papi): „Da počnemo!...“

Papa: „Bog u meni vidi sposobnosti koje nemam.“

Psihijatar: „Gde su te sposobnosti?“

Papa: „Tražim ih, a ništa ne nalazim.“

Psihijatar: „Vi ste izabrani, da tako kažemo, od strane Boga zbog svojih kvaliteta i dobrote...“

Savetnik II: „Je li neko pitao doktora da li je vernik?“

Savetnik: „Jeste li?“

Psihijatar: „Nisam.“

Papa (uz osmeh): „To nije dobro.“

Sutradan, novoizabrani Papa beži iz Vatikana.

.

.

„Imamo Papu!“ Nanija Moretija sleteo je direktno na ničiju zemlju. Sa jedne strane - zvanični portparol Vatikana pozvao je na bojkot filma, dok je Radio Vatikan utvrdio (tačno) da film ne sadrži niti ironične niti karikaturalne elemente Svetog Oca, već isključivo – ljudske. Sa druge strane – deo kritičara je film unapred osuđivao zbog inicijalne ideje ulaska iza zidina Vatikana – dok je drugi deo, pak, očekivao oštriji film sa više čvrstine i verovatnosti, koja u nekim trenucima filmu zaista manjka. Ali - među svim tim očekivanjima, Moreti je uspeo nerešivo: da provokaciju ispriča bez vređanja i zadiranja u pitanja vere, već se posveti suštinskom pitanju – vere u sopstvene mogućnosti te preispitivanju sopstvenih želja, što je i težak i hrabar potez, ako se priča o željama Svetog Oca.
.

A jednom će ovakav film biti snimljen i ovde, u pravoslavnoj verziji.

I ma koliko to možda delovalo blasfemično - katarza koju će doneti učiniće dobro - i za Crkvu i za vernike.
Sa obe strane ove priče su, ipak, ljudi.

.

Hipatija

Alberto Mangel, jedan od Borhesovih čitača (onih koji su imali tu čast da potpuno slepom Horheu pred smrt čitaju poeziju i prozu i slušaju njegova tumačenja pročitanog) zaključuje u sjajnoj knjizi „Biblioteka noću“ da je spaljivanje Aleksandrijske biblioteke uništilo ne samo svu postojeću prošlost sveta, već i njegovu budućnost – kako antičkog, tako i onog koji tek ima da bude otkriven. Karl Sagan je sličnu tvrdnju izneo na drugom mestu, zaključujući da je taj požar unazadio civilizaciju za oko petnaest vekova – toliko vremena je, naime, ljudskom rodu bilo potrebno da ponovo otkrije ono što je već jednom spoznao, zapisao i pohranio u biblioteku čiji je poslednja poznata nastojnica bila – Hipatija. (Sagan, čak, hrabro tvrdi da bi neki od vas ove rečenice čitali rasuti na više planeta da nismo osujetili sopstveni napredak, jer bi kolonizacija okolnih svetova išla mnogo brže i lakše da nismo vatrom izbrisali nekoliko hiljada godina sakupljenog znanja).

O Hipatiji i njenom tragičnom kraju sam već pisao, slaveći početak rada World Digital Library, prvog internacionalnog interaktivnog projekta koji bi se mogao nazvati naslednikom Biblioteke, koja je tehnički i praktično prestala da postoji Hipatijinom smrću. Njena smrt, ujedno, ne predstavlja samo simbol nepravednog toka istorije, u čiji je temelje uzidan i njen ubica u funkciji hrišćanskog sveca, već se smatra i danom u kojem je klasična antika ubijena, raščerečena, na ulicama Aleksandrije konjima o repove, rasečena oštrim školjkama. Nakon nje je, jednostavno, prevladala druga struja, čiji duhovni(?) istočni naslednici voze crne audije a zapadni traže svoj put do auditorijuma pojavljujući se na albumima pop-muzike, kojim popunjavaju kasu izudaranu milionskim odšetama zbog tužbi za pedofiliju. Tako se, nekako, ta ideja razvila.

Ovo su neke od činjenica koje bi valjalo uzeti u obzir pre gledanja novog filma Alehandra Amenabara – „Agora (Hypatia)“ premijerno prikazanog prošle zime, koji je za sada ovenčan ne malim brojem španskih Goya nagrada, ali ne i preteranom pažnjom medija i koji bi trebalo da širem auditorijumu ponovo predstavi epohu i predoči okolnosti pod kojima smo utonuli u srednji vek.

Ipak, jedan detalj brine, pre gledanja filma. Način na koji se film najavljuje – kao da dokazuje da su Mangel i Sagan bili u pravu na temu spaljivanja budućnosti i štete koju smo napravili: jer, kako drugačije razumeti činjenicu da je u prvoj dekadi dvadeset prvog veka film o jednoj od najumnijih žena antike koja se ponegde pominje kao majka sekularnog pogleda na svet i kao jedna od prvih ikona feminizma - oglašen i muškim plakatom, tj. onim na kojem je u prvom planu - muškarac? Žena-borac-mislilac nije dovoljno snažan triger za gledanje filma na teritoriji Španije, koliko vidim. Francuzi, pak, imaju žensku verziju plakata. Zanimljivo. Tragikomično.

Gase se svetla. Počinje.

"Dear God...": naj-albumi svih vremena po Vatikanu [i kako smo mi glasali ;]

Vatikanski list "L'Osservatore Romano" objavio je listu 10 najboljih pop i rok albuma, među kojima su i albumi Majkla Džeksona i Bitlsa, prenosi britanski "Telegraf".

Prvi na listi je album Bitlsa "Revolver" iz 1966.godine, a na listi su i albumi grupa Pink Flojd i Oejzis. Svi muzičari sem irske grupe U2 su britanski ili američki, dok italijanskih nema.
"Ova top lista je naš skromni vodič za dobru muziku i tu je da vas podseti da postoji i drugačija muzika" piše ovaj vatikanski list, pozivajući Italijane da je slušaju umesto lakih nota sa italijanskih festivala kao što je San Remo.

Top 10 :

1. Revolver – The Beatles
2. If I could Only Remember My Name - David Crosby
3. The Dark Side of the Moon - Pink Floyd
4. Rumours - Fleetwood Mac
5. The Nightfly - Donald Fagen
6. Thriller - Michael Jackson
7. Graceland - Paul Simon
8. Achtung Baby - U2
9. (What's the story) Morning Glory - Oasis
10. Supernatural - Carlos Santana

(kraj vesti sa www.blic.rs)

Ne mogu da odolim:

Krijući se iza priče o malverzacijama i smenama, koja u javnosti odaje utisak ozbiljnosti projekta i tako prikriva pravu prirodu sukoba struja unutar Crkve, velikodostojnici SPC juče su započeli rad na izradi liste najboljih albuma po našim kanonima. No, već na preslušavanju pesme "Taxman" (prve na albumu "Revolver") došlo je do sukoba na temu da li se ovde peva o taksama ili taksistima, te se sukob ubrzo preneo i van zidina manastira u kojem je 10 najboljih albuma imalo da bude proglašeno. Kako je prava tema susreta sada svima poznata - očekuje se najpre saopštenje na temu skarednog izbora muzičke redakcije Vatikana i pozivanje na Vaseljenski sabor na kojem će se raspravljati kako je moguće da u izbor ulaze bendovi koji su se proglašavali većim od Boga, dokazani uživaoci droga, saradnici Aparthejda, homoseksualci; crni muškarci koji su umrli kao bele žene i ostali.

Na slici: članovi žirija preglasavaju obožavaoca kasne faze Radiohead.

A svetac mi se ukaza kao...

... jelkica za automobil!

Neravnopravnost većeg broja ukazanja svetaca u zapadnim delovima sveta nego u nas - kod kojih se tek retko poneki ukaže (i to najčešće u kori drveta ili cepanici) biva ispravljena ovim proizvodom. Srpska novo(pre)komponovana filozofija „sve može“ dobija otelotvorenje i ovim „3-in-1“ rešenjem za automobil: ukazuje drugim vozačima da ste vernik; "miriše", te „radi“ kao zaštita na drumu! Valja očekivati i novi model – koji će pored navedenih funkcija moći i da „zbuni“ radar.

Pitam se da li proizvođač ovog čuda ima dozvolu za korišćenje ikone?
Ili odvaja procenat od zarade?
Da podsetim: „Niko bez znanja, odobrenja i blagoslova nadležnog eparhijskog arhijereja ne može koristiti, upotrebljavati ili isticati u bilo koje svrhe imena i ikone svetih, Srpske pravoslavne crkve, kao ni druga crkvena znamenja i sakralne predmete koji su neotuđivo i neprikosnoveno vlasništvo Crkve" (Patrijarh Pavle, 2004.).

Fotografisano u hipermarketu, u Srbiji, decembra 2009. godine.

Oni žive! Zemlja je ploča!

Oni svoju veru temelje na mnogim dokazima, a pozivaju se i na mapu Ujedinjenih nacija, čiju izvedbu smatraju ne samo dokazom da su u pravu, već i dokazom postojanja globalne zavere, u čijem srcu (Ujedinjenim nacijama) ipak ima onih koji rade i za „njihovu stvar“ (kakav materijal za novi akciono-crkveni triler Toma Henksa!)

I oni veruju da se led topi i da smo sami krivi ukoliko se pretnje ekologa ostvare. Razlika je samo u tome što ne veruju da bi se nivo okeana podigao, već – da će okean iscureti. Oko Zemlje, naime, postoji Ledeni Zid, o kojem brinu Čuvari kojih ima oko 10.000, čija je plata oko 8.000$ mesečno!

Zabavno, zar ne?

Oni veruju da su Sunce i mesec obima 51.5 kilometara, da su zvezde na visini od 5000 kilometara; da je normalno da se neprekidnim kretanjem u jednom pravcu na kraju stiže u istu tačku – jer kompasi ukazuju ka centru ploče a mi se krećemo u kružnicama oko centra; da su avioni nakrcani GPS uređajima koji namerno skreću putanju i stvaraju „iluziju sferičnog oblika“ i da nam se iz visine Zemlja čini zakrivljenom zato što su i naše oči sfernog oblika! Spuštanje na Mesec je, naravno, medijski spektakl po scenariju Artura Klarka, te je sve što se naziva "istraživanjem kosmosa" ljuta prevara (NASA je srce zavere, na njenom vrhu sede tri čoveka koji zapravo lično profitiraju od ideje sferične planete, oni su deo lanca od 50 ljudi koji kontrolišu nas 6 milijardi!)

Postoji odgovor, dakle, na sve i za sve.

Objavljeni naslovi/publikacije: „Gravitacija ne postoji“, „Zemlja se ne kreće“, „Nikita Hruščov – otac NASA“, „Galilej je lažljivac!“.

Dolazimo konačno i do finansijskog dela - za donaciju od 6 do 10$ dobijate plaketu i „medalju“ The Flat Earth Society. Ukoliko želite neku viđeniju funkciju u okviru pokreta (u jednom trenutku ozbiljno uzdrmanog smrću vođe početkom XXI veka, ali po svemu sudeći ponovo revatilzovanog!), možete uticati i na kurs delanja - uz darivanje veće donacije.

Iako se procenjuje da postojećaThe Flat Earth Society ima svega oko 3.000 članova („Previše!“ zlurado će primetiti spaljeni Đordano Bruno ili zaprepašćeni Aristarh koji je začeo heliocentričnu teoriju pre 2400 godina!), činjenica je da su neke od tema na forumu Društva pročitane više od 200.000 puta, te da su forumaši veoma aktivni.

Isprva sam se prijatno iznenadio činjenicom da nema srpske podružnice organizacije. No, onda se setim bežanije sa ulica i skrivanja po podrumima na dan pomračenja sunca i shvatam da imamo veliki broj neupisanih a potencijalnih članova društva. Onda se setim da smo mi Darvina još pre pet godina proterivali iz škola, a novi film o Darvinu ocenjen je ove godine, 150 godina od objavljivanja "Porekla vrsta" kao "previše kontraverzan" za tržište SAD.

Neznanje je moć.

P.S. Za uplaćenih 50 EUR na moj račun dostaviću vam Plaketu "Apostol crkve Trorukog Mazija", fotografiju navedenog božanstva kao i dokaz da Sunce ne postoji - gratis!

"Nema Boga!"

"Ateističku bus kampanju" pokrenula je leta prošle godine Adrian Šerin, mlada londonska spisateljica, iritirana brendiranim autobusima koji su "širili poruku od Boga" koristeći citat iz Biblije - potpisanim od strane organizacije koja je, između ostalog, obećavala prokletstvo, oganj, "špansku cipelu", Industriju obuće Beograd, pakao, Peko i ostale muke onima koji "ne prihvate krst". Nakon razgovora sa predstavnicima ASA-e (Advertising Standards Authority), koja nije imala nikakav problem sa ovakvom vrstom oglašavanja i njenim zakupcem, te odgovora da su dobili svega dve pritužbe građana na kampanju, Šerinova rešava da uzvrati.

Šerinova objavljuje u Gardijanu (20. jun, 2008) članak "Atheists, gimme five!" – poziv donatorima (po njenoj računici bilo biovoljno oko 4.500 ljudi) koji će priložiti po 5 funti radi zakupa autobusa koji će nositi poruku - "There's probably no God. Now stop worrying and get on with your life." ("Po svoj prilici, Bog ne postoji. Prestanite da brinete i počnite da živite!").

Jedan bloger je otvorio račun za potrebe kampanje.

Novac je počeo da stiže.

Do meseca oktobra sakupljeno je preko 100.000 funti. Do decembra oko 140.000. Akciji se priključuje i Ričard Dokins, kao i nekada ugledni konzervativci, pisci, muzičari, filozofi. Osniva se (naravno) i Facebook grupa, Šerinova obaveštava uredno javnost o napredovanju kampanje, medija planu (izbora autobuskih linija!!!), mediji prate priču revnosno.

Šestog januara 2009, na ulice Britanije izlazi oko 800 autobusa koji "pronose" gore navedenu poruku.

Uskoro će se i čuvenoj Londonskoj Podzemnoj pojaviti još 1000 postera.

Britanska Oglasna organizacija je prijavila da je dobila stotinak žalbi. Po zakonu, da bi se postupak protiv Ateističke Bus kampanje pokrenuo, ASA mora da dokaže da Bog – postoji. Kampanju otvoreno kritikuje kler, poručujući da je cela akcija "lišena rasuđivanja i smisla za realnost".

Kampanja je u novembru počela i u SAD – sloganom "Why believe in a God? Just be good for goodness' sake.", dok su u Australiji i Tasmaniji slični pokušaji – onemogućeni. (Što me asocira da se zapitam – kakva bi bila reakcija naše javnosti? Poslednja medijska provokacija slične vrste bio je "Gebels" Maćaševa.)

Nakon Španije, koja je koristila istu poruku kao i britanci, jutros je objavljeno da će se italijanski ateisti pojaviti uskoro sa kampanjom "Loša vest je da Bog ne postoji. Dobra vest je da ti nije potreban."
Konačno, ali nikako najmanje važno, kampanja je inspirisala – nove akcije. U SAD je grupica ljudi počela da proizvodi nalepnice za automobile - "Darwin Fish".

Gorespomenuta FB grupa okuplja preko 17.000 članova.
Grupa koja želi da zaustavi ovu akciju ima 9 (devet) članova.

Ljudi šire ideje,

ideje šire fras.

Korisni linkovi:
http://www.humanism.org.uk/bus-campaign
http://www.arianesherine.com/#/atheistbuscampaign/4532331653