Prešlicavanje za Lice ulice : Joy Division / Dove Ellis / Geese (februar 2026)

Mogli bismo priču o mladim ljudima koji su menjali svet muzikom početi od Mocarta i Šopena koji su prva dela napisali sa pet, odnosno šest godina – ali te kompozicije ipak nisu promenile tok istorije muzike ili poremetile puls većeg broja ljudi.
Kejt Buš je to učinila u osamnaestoj godini pesmom „Wuthering Heights”. Ejmi je imala devetnaest u vreme snimanja albuma „Frank“, kao i Aleks Tarner u vreme pravljenja „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“. Prosek godina članova Šarla Akrobate bio je ispod dvadeset kada su napisali i snimili „Ona se budi“ i „Niko kao ja“.
Vreme i godine nisu prepreka za stvaranje veličanstvenih pesama.
Nasuprot.

Joy Division: “Unknown Pleasures” (Factory Records, 1979)

Ikonični pulsar na omotu Pitera Savila, „hladna“ produkcija Martina Heneta, nervozna svirka i stihovi Iana Kertisa učinili su da Joy Division prvencem obezbede mesto u večnosti. Bez obzira na to koliko godina imate – Kertisova poetika je i dalje razoružavajuće introspektivna i nesvakidašnja za mladića koji je u vreme snimanja imao tek dvadeset i dve godine. Stihovi poput „Guess your dreams always end / They don't rise up, just descend...“ kao i Kertisov uzvik na „I've got the spirit / But lose the feeling“ imaju važno mesto na panteonu introverta različitih generacija, kao i onih koji tek otkrivaju da pripadaju toj vrsti. Zato, pored ostalog, pesme „Disorder“, „Shadowplay“ i „She’s lost Control“ i dalje odjekuju pop-kulturom i imaju milione slušalaca na striming servisima. Vreme odmiče, ali puls ne slabi.

(Link za preslušavanje >>)

Dove Ellis: “Blizzard” (Black Butter Records, 2025)

U vremenu u kojem mnogi dolaze do prvog ugovora za album i šire publike koristeći TikTok i druge raspoložive platforme – dvadesetdvogodišnji Elis koristi potpuno drugačiju strategiju. Ne obraća se fanovima na društvenim mrežama, ne daje intervjue medijima, a u jednoj od pesama peva “Keep their cameras off my face.” Verovatno je i debitantski album namerno objavio u vreme kada su liste najboljih u 2025. godini već bile proglašene.
A mesto na tim listama mu svakako pripada. Muzika, tekstovi i zvuk ovog albuma takođe kao da dolaze iz nekih drugih vremena, kada su autori osvajali srca i uši slušalaca onim što je najvažnije, a to su pesme. “Pale song”, “Heaven has no wings”, “Feathers, cash” i “To the sandals” natopljene su harmonijama kakve se mogu pronaći i na albumima Tima i Džefa Baklija, ali i nekim starim albumima Van Morisona. Neka vas ova imena ne zavedu. Elis je svoj, i drugačiji.

(Link za preslušavanje >>)

Geese: „Getting killed“ (Partisan records, 2025.)

Ukoliko ste tokom proteklih nedelja barem letimično preletali preko lista najboljih za 2025. godinu – sigurno ste naišli na Geese i kilometarske hvalospeve napisane u čast njihovog „Getting killed“. Zasluženi su!
Geese prave bezobraznu, raspojasanu, bučnu, krhku, autohtonu muziku koja u trenu eksplodira („Trinidad”), podstiče neutemeljenu razdraganost („Cobra“) ili vam upravo menja listu najdražih pesama svih vremena („Taxes“) i inspiriše da njihove stihove ispisujete na zidovima hodnika institucija koje nas preziru, a trebalo bi da nas leče („Doctor, doctor! Heal yourself / And I will break my own heart“).
Kameron Vinter, vođa ovog benda ima tek dvadeset i četiri godine. Sigurno u svesci ima još pesama koje će nas spasavati u budućnosti.

(Link za preslušavanje >>)

*

Više o februarskom broju magazina Lice Ulice >>

Prešlicavanje za Lice ulice :: KOIKOI, JeboTon Ansambl, Sessa (decembar 2025)

Novogodišnji broj zaslužuje osvrt na najbolje albume, pesme i dobre stvari po kojima ćemo pamtiti godinu koja je iza nas. Ali, dobrih stvari nema previše.

Još je manje onih dobrih koje imaju mnogo veze sa muzikom.
Ako poneka i ima – poput izvedbe pesme „Cveta trešnja u planini“ u Novom Sadu 1. novembra – nju nećemo pamtiti kao dobro, već kao kratkotrajnu katarzu ili četiri minuta suza i muke, koliko god ta pesma bila veličanstvena.
Zato, umesto osvrta na užas iza nas, imam tri želje za 2026. godinu.
Najpre - da sve dole navedene vidimo barem jednom uživo na koncertima širom naše lepe, oslobođene zemlje. Zatim da u narednoj godini slušamo ove albume i pesme u slobodi, a između pauza gledanja javnih suđenja svima koji su nam uskraćivali i slobodu i sreću. Konačno – da se optuženima u tom procesu u ćelijama 24/7 pušta isključivo free jazz.
Takve muzike se najviše plaše. Rado ću pripremiti plejlistu.

KOIKOI: „O sreći u snovima“ (KOIKOI Kolektiv Records, 2025)

Dugo iščekivan drugi album beogradskog benda KOIKOI sumirao je čitavu godinu jednim stihom: „I ako stisnem zube, protrčaću kroz mrak“. Taj stih je tek jedno od čuda kakve album „O sreći u snovima“ krije.
Za četiri godine – koliko je proteklo od objavljivanja prvenca „Pozivi u stranu“ – KOIKOI su odsvirali veliki broj koncerata po regionu i Evropi, promenili se, sazreli i postali jedan od onih bendova koji najbolje zvuče u dve situacije: kada ste na podu sobe sa slušalicama u ušima, ili u gužvi koja uživa u gubljenju tla pod nogama na njihovim koncertima.
„O sreći u snovima“ je soundtrack za četrdesetominutnu introspekciju koja će vam pomoći da nastavite da trčite kroz mrak, do sreće.

Link za preslušavanje >>

JeboTon Ansambl: „Kanalizacija Emocija“ (JeboTon, 2025)

Oni koji pažljivije osluškuju regionalnu scenu ove pesme uveliko znaju – u izvođenju bendova Porto Morto, IDEM, Lobotomije i drugih sa novije hrvatske indie-scene.
Ali, ne u ovakvim verzijama!
Ukupno 22 (!!!) člana navedenih (i drugih) bendova okupili su se ponovo pod imenom JeboTon Ansambl i snimili 13 (samo)obrada koje pršte od zavitlancije, optimizma i odlične svirke.
Ono što se dogodilo već kultnoj pesmi “Kuća” benda Porto Morto u izvedbi ovog ansambla je možda i najbolji primer onoga što je „Kanalizacija Emocija”. Klaustrofobija originala postaje karneval slobode, a zabavni originali postaju još luđi (“ŠtetaŠtetaŠteta”, “Nikad ne ne idem van”), što ovaj album pretvara u karneval kojem jedva čekate da se pridružite.

Link za preslušavanje >>

Sessa: „Pequena Vertigem de Amor“ (Mexican Summer, 2025)

Novi Sesin album nastavlja tamo gde se predivni prethodnik „Estrela Acesa“ zaustavio (vidi „Lice ulice“ broj 85). Slikovito rečeno: ako je prethodnim albumom ušao u vodu okeana do članaka – sada je hrabro zaplivao dublje.
Dodatni slojevi udaraljki, sanjivih pratećih glasova, introspektivni tekstovi i džezirani pasaži čine da zahvaljujući „Maloj ljubavnoj vrtoglavici“ u trenu zaboravite na ovdašnju zimu i sklonite se na neko toplije mesto, barem na trideset minuta, a onda može na ripit dok vam ne izmasira dušu i ponovo je ispuni ljubavlju, ili dok boca koju ste otvorili zajedno ne bude ispijena do kraja.
Ključna mesta: „Nome de Deus“, „Planta Santa“ i „Pequena Vertigem“.

Link za preslušavanje >>

Više o novogodišnjem dvobroju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za Lice Ulice :: Haustor, Yasmine Hamdan, Lucrecia Dalt (novembar 2025)

Istorija muzike je prepuna neuspelih pokušaja postavljanja granica - žanrovskih, teritorijalnih, čak i nacionalnih – iza kojih se najčešće nije krilo ništa drugo osim straha od susreta sa drugim i drugačijim. Neki od tih pokušaja danas zvuče komično, drugi su zastrašujući – ali sada znamo da nijedan nije uspeo, zato što je žudnja za stvaranjem muzike suprotna idejama granica i superiornosti koja nam pripada po mestu rođenja.

Štaviše, muzika je jedan od najmoćnijih alata za rušenje zidova i brisanje granica.
Ovi albumi – nastali iz sudara različitih kultura i znatiželje za otkrivanjem drugih i trećih svetova to dokazuju.

Haustor: „Treći svijet / SOUNDTRACK“ (Jugoton/Croatia Records, 2025)

Nedavna regionalna premijera dokumentarnog filma „Treći svijet“ Arsena Oremovića o bendu Haustor propraćena je i trostrukim soundtrack vinilom koji sadrži i nekoliko snimaka koje su obožavaoci ovog benda iščekivali četrdeset godina. Pored opšte poznatih mesta („Radio“, „Ena“, „Uzalud pitaš“), na ovoj kompilaciji nalaze se i neki dragoceni demo-snimci („Babilonske baklje“, „Spasil’ sam se“), te novi remiksi i duuuuugooooo željeni a do sada neobjavljeni remiks naslovne pesme iz 1983. koji se može slušati u krug – satima (probao sam!)
Iako podređen dramaturgiji i strukturi filma - ovaj soundtrack se može slušati i kao presek karijere benda koji je od prvog dana vešto zaobilazio žanrovske i granične patrole da bi se domogao teritorije na kojoj je moguće stvarati slobodno.

Link za preslušavanje (Spotify) >> 

Yasmine Hamdan: „I remember I forget“ (Crammed Discs/PIAS, 2025)

Karijera Jasmin Hamdan je poput jedne od onih teško vidljivih, ali važnih srebrnih niti koje svet povezuju na novi način i čine ga zanimljivijim i raznovrsnijim. Nekima je poznata kao nekadašnja članica jednog od prvih nezavisnih elektronskih bendova Libana (Soapkills), drugima po saradnji sa CocoRosie i Markom Kolinom iz Nouvelle Vague, trećima po pojavljivanju u filmu „Only Lovers Left Alive“ Džima Džarmuša. Ali - najzanimljivija je muzika koju stvara već dvadeset i pet godina, sučeljavajući bliskoistočni melos i elektroniku, pevajući o ljubavi i preživljavanju u svetu koji kleca od nepravdi.

„I remember I forget“ je njen četvrti album, savršeno produciran i pun pesama („Hon هون“, „I remember I forget بنسى وبتذكر“, „Shmaali شمالي“) koje inspiriše na potragu za prevodima tekstova i otkrivanje koliko imamo zajedničkog sa Jasmin, bez obzira na to što se razlikujemo po poreklu, jeziku, ritmovima i godinama.

Link za preslušavanje (Bandcamp) >>

Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“ (RVNG Intl, 2025)

I Lukresija je, poput Jasmin, dugo izmicala uobičajenim žanrovskim podelama i poznatosti, sve dok nije snimila odlični album „¡Ay!” 2022. godine i od kako je obznanjeno da sve više vremena provodi na imanju novog partnera – Dejvida Silvijana, sa kojim je počela da stvara novu muziku.
Nastao na izolovanom mestu i iz saradnje sa Silvijenom, Huanom Molinom, Kamilom Mandoki i spektakularnim perkusionistom Aleksom Lazarom - „A Danger to Ourselves“ je album koji hrabro i graciozno preskače muzičke i jezičke granice.
Ova muzika je prostor na kojem se možemo prepustiti lutanju i preplitanju ritmova, glasova i jezika.
Najlepša mesta na albumu: „Cosa Rara“, „Caes“, „No death no danger“, „Hasta el final“.

Link za preslušavanje (Bandcamp) >>

*

Više o novembarskom broju magazina Lice Ulice >>

Prešlicavanje za Lice ulice: St.Etienne, David Byrne, Curtis Harding

S vremena na vreme je dobro pretresti listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je, ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.

Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.

St. Etienne: „International“ (2025)

Nakon trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni album („Glad“) će u četiri bita učiniti da plešete kao da je ponovo 1990. godina.

Link za preslušavanje albuma "International" >>

David Byrne: „Who is the Sky“ (2025)

Odakle mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin; nastavio da promoviše portal Reasons to be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao remasterovane snimke Talking Heads, snimao obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud – i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva tragove umora. Nasuprot.

Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do završne „The Truth“ – Dejvid se sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan („I Met The Buddha At A Downtown Party“) ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.

Link za preslušavanje "Who is the Sky" >>

Curtis Harding: „Departures & Arrivals – Adventures of Captain Curt“ (2025)

Da li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“, „If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od onoga u šta verujemo.

Link za preslušavanje albuma >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Jugoton Bossa nova / Luedji Luna / Dina Jashari

Ako ste predaleko od ostrva o kojima sanjate i na koja se „nikada nećete iskrcati“ kako kaže Blez Sandrar; ako ste zbunjeni gužvama na plažama na kojima ste nekada bili sami; sluđeni bukom u uličicama kojima su nekada odzvanjali samo vaši koraci; ako se sećate vremena kada su odmori bili duži a sunce nežnije prema koži – postoji još svega nekoliko mesta na kojima možete pronaći idealno leto.
Prvo je sećanje, drugo je muzika.
U ovim pesmama nema gužve. Izaberite da li ćete ih i sa koliko ljudi podeliti.
Ako želite da budete goli i sami u ovim pesmama – i to je u redu.

Razni izvođači: “Jugoton Bossa nova / Brazilian Wave in Yugoslavia 1963-1983” (Everland Music, 2025)

Susret sa ovim albumom je poput čišćenja prašine sa muzičke kutije iz vremena koje sada deluje kao fantazmagorija, ali ono što se iz te kutije čuje ne mari za protok vremena.
Kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka svet otkrio bosa novu, Žobima, Žilberta i „Devojku sa Ipaneme“ – mnogi muzičari počeli su da prate taj ritam, te i oni iz Jugoslavije.
Uz snimke Arsena Dedića, Dubrovačkih trubadura, Beti Jurković, Zdenke Vučković, Džimija Stanića i drugih – jedan od sačuvanih bisera je svakako „Za mene je sreća“ Radojke Šverko i Gabi Nova čija obrada „Samba della rossa“ i dalje izaziva osmeh kao i dodatno poštovanje prema našoj nekadašnjoj domovini.
Dragoceno izdanje, savršeno za pauze između gledanja epizoda serijala „Utopija“ Borisa Miljkovića.

Link za preslušavanje >>

Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ (No Label, 2025)

Šezdeset godina nakon što je bosa nova osvojila planetu – svet i Brazil su drugačije mesto, a pod vrelim suncem je sve manje prostora za optimizam. Lueđi Luna – jedna od najzanimljivih muzičarki savremenog Brazila – peva o kraju vremena i kraju sveta, umotana u latino ritmove, moderni džez, fank i pop.
Predivna i strašna „Apocalipse“ (prati je Seu Žorži), duet sa Miltonom Nasimentom („Mara“), dirljiva „Farol da Barra“ i gostovanje Roberta Glaspera („Outono“) čine ovaj album jednim od kandidatom za najbolje izdanje godine, barem u „egzotičnijim“ kategorijama. Ili će to biti onaj drugi („Um Mar Pra Cada Um“) koji je objavila tri nedelje ranije.
Lueđi je čudo.

Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ (samizdat, 2025)

Čekanje na debi album jedne od najvećih mladih nada makedonske muzike je konačno završeno! Već nekoliko godina prisutna na regionalnoj sceni, poznata i kao dobitnica Nagrade „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu 2022. godine („Doma“) – Dina je karijeru i ime gradila idući neobičnim putem, najčešće nastupajući po manjim koncertnim prostorima -  što je stvorilo dirljivu prisnost između nje i publike.
Album „Rastenija bez koren“ (Biljka bez korena) krasi Dinin nežni glas, perfektna zvučna pratnja koja se grana između R&B, pop i jazzy deonica, pevljivi tekstovi koje će region sa lakoćom razumeti i pesme koje zaslužuju mesto na radijskim plejlistama („Gradot“, ­„Moreto me tera da mislam“, „Ne sum tvoj son“ i „Krevka“) u vrelim popodnevima, toplim noćima, i trenucima kada sumnjate da će lepota spasiti svet.
Ne brinite, hoće.
Uz vašu podršku.

Link za preslušavanje >> 

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

Prešlicavanje za Lice ulice :: Ana Ćurčin & The Changes, Suzanne Vega, Živa voda (jun 2025)

Tri nova albuma koji će se poigravati tvojim srcem, ušima i raspaljivati ti maštu, bez obzira na to da li ih slušaš krajem proleća ili ćeš ih poneti sa sobom u leto koje dolazi i dane koji ponovo postaju – sve kraći.

I ovaj uvod je kratak zato što želim da im se prepustiš što pre.

Ana Ćurčin & The Changes: „Sabiranje” (Popdepresija, 2025)

Nije lako sabrati se nakon slušanja ovih pesama. Iako nam je deo njih poznat od ranije – ovako složene one podsećaju koliko je važno neprekidno samo-preispitivanje strahova, briga, ljubavi, rastanaka i teških pitanja; da je taj proces često iscrpljujući, ali i blagotvoran – zato što nam pomaže da priznamo sebi šta nas gura (ili vuče) dalje, i čemu se uopšte vredi nadati.
Ukoliko nisam uspeo da te nagovorim da preslušaš „Sabiranje” ovakvom introspekcijom – pokušaću podsećanjem da je „Tu“ jedna od najlepših otpevanih pesama na našem jeziku u poslednjih nekoliko godina, ali i da naredna „Kao slučajno“ nije ništa slabija; da bi „Brinem“ trebalo da ima važno mesto na jutarnjoj i noćnoj plejlisti svakoga kome je stalo do sopstvenog srca, te da bi u nekim drugačijim okolnostima Ana & The Changes odavno punili mnogo veće koncerte prostore nego što sada čine.
To bi nakon ovakvog albuma moralo da počne da se događa.

Suzanne Vega - Flying with Angels (Cooking Vinyl, 2025)

Svet se mnogo puta promenio od kako se Suzan predstavila svetu albumom „Solitude Standing”, osvajala top liste remiksima „Tom’s Diner”, a srca pesmom „Luka“ i zadobila titulu “majke em-pe-trija” (mp3). Sasvim je izvesno – za ovih četrdeset godina se i ona promenila. Na sreću, neke stvari su ostale iste.
Njen grleni glas i dalje brzo pronalazi put od uha do srca. Suzan je sve umešnija u oblikovanju savršenih setno-slatkih komada (poslušaj “Alley”), i dalje pretače svet oko sebe u izuzetne, žive slike („Speaker’s Corner”, „Rats”), te i dalje oblikuje predivne omaže uzorima („Chambermaid” je direktna posveta Dilanovoj „I Want You”.) Sve ovo ne znači da će ovaj album biti visoko na zvaničnim listama najboljih u 2025. godini, ali njoj to odavno nije ni važno. Ne bi trebalo da bude važno ni nama. Najvažnije je što imamo trideset i osam minuta nove muzike sa kojom je divno komunicirati.

Živa voda ft. Darko Rundek – Angel’s Breath de/re/konstrukt (Menart, 2025)

Priča o Angel’s Breath – zajedničkom višegodišnjem projektu Mitra Subotića Sube i Milana Mladenovića, a koji je ovekovečen ovim albumom objavljenim u decembru 1994. prepričava se i dalje, nedovoljno glasno i najčešće završava rečenicom „ko zna šta su još mogli da stvore, da su imali vremena“.
Sticajem okolnosti, iako se za to pripremao, Milan ove pesme nikada nije svirao uživo.
Zato ova live izvedba skupine već poznatih muzičara pod imenom Živa voda dodatno raspaljuje maštarije. Okupljeni oko ideje da pred publikom de/re/konstruišu muziku koju su Suba, Milan i njihovi prijatelji i saradnici iz Brazila snimili u Sao Paulu – članovi Žive vode hrabro su se upustili u drugačije čitanje pesama “Praia do Ventu Eternu”, “Metak”, “Ogledalo”, “Čaura”, “Courage” i “Aplauzi”, potvrdili superiorost originala kao i staru Subinu mantru da muzika mora da bude živa, da se neprekidno kreće, dekonstruiše i vodi ka nečem novom.
Ovaj album je dokaz da muzika, kao i voda, uvek pronađe put.

Prešlicavanje za LICEULICE, maj 2025 (Joshua Idehem, Valerie June, Gang of Four)

Na udarac zla neki podižu ruke u odbrambeni položaj. I to je normalno. Drugi, iznenađeni ružnoćom lica tog zla instiktivno ustuknu korak natrag, tragajući za zaklonom. I to je u redu. Ima i onih koje zahvati očajanje i osećaj da je borba uzaludna. I to je prirodno.

Na sreću, ima i onih koji znaju da uzvrate udarac, ne usporavaju korak, bodu ga bubnjarskim palicama, udaraju basom u stomak, smeju se zlu u lice i tako ohrabruju druge da čine isto ili se priključe u horskom pevanju koje će zlo oterati gde mu je mesto.
Jer, muzika je moćno oružje.

Joshua Idehem: „Mum does the washing“ (self-released, 2024)

Džošua je, kao i svaki propovednik, izabrao sporiji put do opšte poznatosti. Nakon gostovanja na albumima prkosnih družina Sons of Kemet i The Comet is Coming konačno je objavio mini-album na kojem niže priče uz odlične elektronske matrice, ili u pratnji gospel-hora.
Naslovna pesma objašnjava čitav spektar različitih društvenih sistema i ideologija kroz jednu sliku, ali na koncizan i duhovit način („Capitalism: your mum does the washing. You pay her a dollar. You get her to do your mates washing. Your mate pays you 50 dollars. Communism: your mum does the washing. You do the washing. Every night you salute a photo of your dad...”) „Tactics for Survival“ pruža ohrabrenje, zagrljaj i održava ranjene na nogama, dok je Džošuina verzija „Once In A Lifetime“ benda Talking Heads poput nedeljne mise u društvu propovednika koji se ne boji kanona i dogmi.
Za svega šesnaest minuta trajanja ovog mini-albuma bićete preobraćeni, i oslobođeni straha od poraza.

Valerie June: „Owls Omens and Oracles“ (Concord Records, 2025)

Otkako se pojavila na sceni pre petnaestak godina – Valeri uporno štrči: pesmama, glasom, načinom pevanja, pojavom i spremnošću na eksperiment. I njen novi album je takav – nabijen pesmama i zvucima koji prkose skepsi i slave život. Od uvodne, zarazne „Joy, joy“ preko „Inside me“ i „Changed“ – Valeri ne odustaje od zaceljivanja ožiljaka koje nam svakodnevnica nanosi radošću i nežnošću, poput vile sa dredovima.
Ključna strofa albuma: „Tell me, my brother, how love goes around / Neighbor to neighbor, we create a town / City to country, a nation is formed / Person to person, a kindness is born”

Gang of Four: „Entertainment!“ (Warner, 1979)

Ako nežnost Valeri ili dovitljivost Džošue ne dopunjavaju baterije na adekvatan način, uvek imamo klasike koji pumpaju tenziju gnevom, povicima i reskim gitarama.
Objavljen pre više od četrdeset i pet godina – „Entertainment!“ je, na žalost, i dalje veoma aktuelan i podjednako radikalan („Kako da pijem čaj / s toliko krvlju što teče iz televizora / U četvrt do šest dok pratim vesti...“) i predstavlja idealan soundtrack za dane kada vas napuste poslednji atomi pacifizma a kao jedini rešenje vidite radikalni revanšizam. I to je u redu.
Pesme poput „5:45“, „Outside the Trains Don’t Run on Time“, „Not Great Men“, „Damaged Goods“, „Natural’s Not In It“ ujedno i podsećaju zašto mnogi bendovi i danas Gang of Four pominju kao večnu inspiraciju i uzor.

„Guerilla war struggle is a new entertainment“.

Više o novom broju magazina LICEULICE > 

Prešlicavanje za LICEULICE (Bohemija, The Lightning Seeds, BaianaSystem)

Znam, sve je politika. Ali – nemoguće je razmišljati isključivo o politici dvadeset četiri sata dnevno sedam dana u nedelji već punih pet meseci. Koliko god put bio težak, orci mnogobrojni a šuma mračna – neophodno je sve vremena na vreme izroniti, popeti se na najviše drvo i kroz krošnje pogledati u sunce, uzeti vazduh i sagledati koliki nas još put čeka.

Seti se Bilba na vrhu krošnje u Mrkoj šumi.

Ovi albumi će ti pomoći da lakše nastaviš dalje ako ti deluje da je šuma beskonačna a pauci mnogobrojniji.
Jer - nije, i nisu.

Bohemija: „Odiseja u nemiru“ (Pop Depresija, 2025)

Mogao bih da nastavim sa referencama na Tolkina, i one ne bi bile pogrešne. U muzici Bohemije je od prvog albuma bilo nečeg vilinskog (muzički kritičari bi rekli: hipi!), istovremeno utešnog i katarzičnog, poletnog i lamentirajućeg – a nežne niti kojima su uspeli da povežu raznolike muzičke žanrove nikada nije bilo lako pratiti. Zato njihova muzika sa lakoćom zaobilazi sve naše svakodnevne nedaće, i sleće pravo na srce.
Ako ti je delovalo neverovatno da će uspeti da nadmaše „Sidro“ ili „O ljubavi“ – pronađi ovaj album na bandcamp >> stranici njihovog izdavača i shvatićeš da je „Odiseja u nemiru“, jednostavno rečeno - remek delo koje ne izlazi iz glave.

The Lightning Seeds: „Tomorrow's Here Today“ (Sony, 2024)

Potraga za poletnom muzikom koja podseća na hiljade leptirova što igraju iznad vrhova mrkih šuma dovodi nas do kompilacije najvećih hitova jednog od onih bendova koji nikada nije zadobio zasluženu pažnju i slavu. The Lightning Seeds su najpoznatiji po pesmi „Three Lions“, himni Engleske fudbalske reprezentacije iz 1996, ali ovaj bend je napravio i bolje i veće pesme.
„Lucky You“, „Perfect“, „Change“, „The Life of Reily“ zvuče ohrabrujuće i optimistično bez obzira na protok vremena, ili kao „voda na spečenoj zemlji“, a najnovija u ovom izboru, predivna „Emily Smiles“ obećava da još uvek nisu završili sa pravljenjem prelepih minijatura.
Jednom, kada ponovo budemo imali stari dobri FM radio vrtećemo ovaj bend svakog dana!

BaianaSystem: „O Mundo Da Voltas“ (Máquina De Louco, 2025)

Leto slobode će, sasvim sigurno, doći.
Mora da dođe.
Skakaćemo i vrištati od sreće, plesati dok ne popadamo s nogu – a noge su nam sada izdržljivije nego ikada – grliti se sa onima koji možda prvi put probaju ukus slobode, a već znaju kolika je njena cena.
Ovaj album BaianaSystem bi trebalo da bude deo soundtracka tih dana. Zrači toplinom, ne zaboravlja odakle dolazi, a dovodi ti u goste glasove ljudi koje dobro znaš (Seu Jorge, Gilberto Gil, Antonio Carlos), i koji ćete sa lakoćom uzeti za ruku i odvesti ka Brazilu, ne samo onom mitskom sa obala Ipaneme.

*

Više o aprilskom broju magazina LICEULICE >>

Jedna mladost, jedan svijet nade (o protestima i muzici, za LICEULICE)

Studentske blokade i protesti započeti u novembru 2024. godine potpuno su promenili ritam i tonalitet Srbije. U pozadini tog meteža dogodila se još jedna promena. Ona se tiče muzike, koja i dalje ima važnu ulogu u održavanju tenzija i pumpanju srca, ali to čini na drugačiji način. Muzike na protestima – zapravo – nikada nije bilo manje, ali je njen uticaj snažniji nego ranije. Šta su nam to studenti uradili?

Tvrdnja iz uvoda na prvi pogled možda deluje nejasno ili kao provokativno domišljavanje, jer svako od nas će sa lakoćom nabrojati najmanje pet pesama koje su obeležile prethodne nedelje i koje nam ubrzavaju rad srca. Društvene mreže su prezasićene rilovima u čijoj pozadini se ukrug smenjuju uglavnom te iste pesme, a broj transparenata sa citatima tekstova pesama se ne smanjuje.

Ipak, sve je drugačije.

Protesti su počeli tišinom, ali je muzika našla put do čela kolone

Ovi protesti su počeli tišinom, i ta petnaestominuta – istovremeno i gnevna i empatična – ćutnja i dalje je kičma svega. Tišinu su odmenile pištaljke, vuvuzele i povici, ali muzike sa razglasa i dalje nije bilo. No, muzika je ponovo – poput vode – pronašla zaobilazni put da bi se našla na čelu kolone protesta i nastavila da pumpa srca.



Počelo je tekstovima, bez melodije. Na velikim, rukom ispisanim papirima postavljenim na vrata i zidove fakulteta prvih dana blokada, pojavili su se prvi citati. „Sa barikada reći ćemo – No pasaran”, iz četrdeset godina stare pesme Haustora „Sejmeni”, bio je jedan od prvih. Uz te stihove, u fokusu foto-reportera i svih koji su beležili scene protesta, odmah se našla i tek nešto mlađa pesma „Zemlja” Ekatarine Velike čiji je stih „Ovo je zemlja za nas” postao jedan od lajtmotiva protesta širom zemlje, i koja se sada izvodi ravnopravno uz „Vostani Serbie”. Iznenađujuće, u koloni se našao i genijalan stih „Kročio sam na ulicu / sreo sam nepravdu” benda Darkwood Dub, koji se u hodu češe o citat Đorđa Balaševića, da bi – van svakog očekivanja – još jedna pesma nakon milion godina dobila novu ulogu i mesto u ubrzanom procesu razbuktavanja ljudskosti, empatije i ljubavi među nama. Međutim, ako niko nije očekivao „Za milion godina”, onda je horsko izvođenje „Okeana” La Strade u Novom Sadu bilo van svakog nadanja! Pokazalo se da i ta pesma, donedavno skrajnuta, objavljena na vinilu u svega 500 primeraka pre mnogo godina, ima svoje mesto u sazvežđu tonova i reči pod kojima hodamo ovih nedelja ka pravdi. To je jedno od malih, ali važnih čuda ovih protesta.

Kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani

Najveća okupljanja studenata i građana u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu redefinisala su prisustvo muzike na još jedan način. Tamo gde je ranije prolazio kamion koji vozi razglas sa kojeg se čuje uglavnom identičan set pesama već deset-dvadeset-trideset godina, sada stoje horovi koji odmenjuju sate i sate pesama koje bi se emitovale sa razglasa. Bez obzira na to što glasovi tih horova ne dopiru do svih okupljenih desetina hiljada učesnika protesta, njihovi nastupi su dokazali da izvođenje muzike pred publikom ima moćniji efekat od bilo kakvog razglasa. Nastupi horova inspirišu i druge okupljene da im se priključe, i to jača osećaj zajedništva i pripadnosti. To je prirodno: kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani nego kada hodamo za džinovskim zvučnikom. Zato su snimci tih nastupa na digitalnim mrežama viralni.

Dodatno, nastupi horova su kratki, nema rasplinjavanja. Nakon njih, pištaljke, vuvuzele i bubnjevi ponovo nastavljaju, bez partiture, utvrđene dinamike, trajanja ili broja učesnika. To je, naravno, slično džemovanju u muzici. Pump Up The Jam!



Uz koju pesmu će se sve završiti?

Sve to nas vodi do sadržaja na društvenim mrežama i neočekivanih izbora pesama koje se koriste u pozadinama video-snimaka protesta ili fotografija. To je teren na kojem muzika dominira, ima je više nego na ulicama. I tu se dogodio niz incidenata koji dokazuju da nije važna godina proizvodnje neke pesme i da vreme nekim pesmama ne može da naudi već samo može da im pruži novu priliku. Ko je pre nekoliko meseci mogao da zamisli da će stihovi poput „Jedna mladost, jedan svijet nade / Raste tiho u srcu tvom / Drugi za te ovaj svijet grade / S malo prave istine u tom” izazivati u nama veći lom od svih onih bučnih i drčnih pesama kakve smo slušali decenijama na protestima?!

Josipa Lisac nas pokreće na bunt i dalje pumpanje?
Stvarno nam se to dogodilo?
Neka je.

Niko od nas trenutno ne može da nasluti uz koju pesmu će se sve završiti.
Sasvim sigurno će to biti neka od pesama oko koje se u normalnim okolnostima ne bismo složili - da je baš ona pravi izbor.

Ali, i zato će biti veličanstveno.

fotografije: Gavrilo Andrić / Liceulice

Za Lice ulice, februar 2025: Esperanza Spalding & Milton Nascimento, Nemeček, The Cure

„Neki zvuci basa mogu da se osete samo telom zato što ih uho ne registruje“ – podseća muzički producent Rik Rubin u konačno prevedenoj knjizi „Kreativni čin: način postojanja“. „Primetićete razliku ako muziku slušate preko slušalica ili preko zvučnika. Slušalice stvaraju iluziju, obmanjuju vaša čula da čujete sve što muzika sadrži... Mnogi od nas žive kao da život slušaju kroz slušalice. Umanjujemo puni registar. Čujemo informacije, ali ne detektujemo tananije vibracije koje se osećaju telom.”
Rik je tip kojem, kada su u pitanju muzika i zvuk, valja verovati – a ova tri albuma nalaze se na nekim listama najboljih izdanja 2024. i trebalo bi ih preslušavati „celim telom”.
Zapravo – verovatno je jedini razlog što ovi albumi nisu na svim mogućim listama taj što nisu preslušavani na pravi način.

Ovaj tekst vas, dakle, nagovara da provedete najmanje tri sata u snažnom zagrljaju sa novom muzikom. I imate šansu da vas ta muzika nikada ne pusti.

Esperanza Spalding & Milton Nascimento: „Milton + Esperanza“ (Concord Records, 2024)

Ovaj album je poput pinjate koja se rasprskava od sudara muzika koje izbijajaju iz Esperance (džez-basistkinja, kompozitorka i pevačica, 5 „Gremi“ nagrada za 40 godina života) i Miltona (pevač, legenda, takođe „5 Gremi“ nagrada, 81 godina). U tom čudesnom sudaru džeza, brazilske muzike i popa se granice između žanrova lako tope tako da nećete ni primetiti da ste se našli u zagrljaju obrade jedne pesme Majkla Džeksona, dok „A Day in the Life“ The Beatles zvuči kao da je napisana samo da bi se njih dvoje poigrali. Od poznatih pikanterija vezanih za ovaj album najzabavnija je verovatno ona koja kaže da je Pol Sajmon (83) – jedan od gostiju – proveo nekoliko nedelja učeći portugalski da bi mogao da otpeva jednu od pesama sa Miltonom u duetu. Toliko mu je bilo stalo da snima sa njima.

Nemeček – Prokletije II (Lack of Records, 2024)

Svedoci nedavnog koncerta Nemečeka u zagrebačkoj dvorani „Pauk” tvrde da je za totalni ugođaj u furioznom zvuku ovog trija potreban specijalni sound-system, a da li je tako ćemo imati prilike uskoro da se uverimo i u Beogradu. Opet, drugi deo trilogije „Prokletije” verovatno zvuči impresivno i kada se sluša na tranzistoru.
Prošlogodišnji dobitnici Nagrade Milan Mladenović stvaraju nesvakidašnje zvučne kovitlace glasom, tamburom-u-pojačalu, gitarom, klavijaturama i bubnjevima, što se najbolje čuje u pesmama „Na kraju svega (Beograd)“, „Mirila“ i „Kuvet“.
Bend poput Nemečeka može nastati i postojati samo u ovom delu sveta.

The Cure: „Songs of a Lost World“ (Fiction, 2024)

Mnogi već trideset i pet godina živimo u zagrljaju veličanstvenog albuma „Disintegration”.
Nakon dva – najblaže rečeno diskutabilna – albuma sa početka XXI veka i šesnaest godina pauze, slabo ko je očekivao da će se The Cure vratiti albumom koji će vas nagovoriti da – barem na neko vreme – ostavite prvopomenuti da se konačno malo odmori od vas, i obgrlite “Songs of a Lost World” kao nekoga ko vas zaista razume, kao i vaše godine, strahove, treperanja i nade. To je prirodno. Šezdesetpetogodišnji Robert Smit nas svakako bolje razume od onoga koji je imao dvadeset i devet kada je napisao „Pictures of You” i „The Last Dance”.
Ukoliko nakon ovolikog čekanja ostanete ravnodušni na „A Fragile Thing” ili „All I Ever Am“ najpre nabavite veće zvučnike. Ukoliko to ne pomogne – brzo zakažite pregled kod otorinolaringologa, a zatim i srcologa.
Može i obrnutim redom.

Više o februarskom broju magazina Lice ulice >>

Omoti albuma: David Bowie, Velvet Underground, Kendrick Lamar (LICEULICE, novembar 2024.)

Ne tako davno – mnogi od autora iz te epohe i danas snimaju nove albume – uživanje u dizajnu omota albuma bilo je sastavni deo procesa otkrivanja muzike.
Neki od tih omota postali su referentna tačka globalne kulture i inspiracija za grafitdžije i slobodne interpretacije poput Leonardove „Poslednje večere“ ili mimični, kako bi se danas reklo.
Da je izgled albuma ozbiljan i važan posao potvrđuje i to da su se u njihovo oblikovanje upuštali i Salvador Dali, Džef Kuns i Benksi. Da je odjek tih slika sa omotnica bio glasan potvrđuje i to što su umetnici poput Pitera Savila ili Torgensona postali svetski poznati zahvaljujući njima.
Klik po klik – nekada najpopularniji format dimenzija 31.4 x 31.4 centimetara smanjio se na veličinu thumbnaila na striming servisu.
U ovom tekstu će slike biti nešto veće – a moja je želja da vas kroz priču o njima inspirišem da muziku koja se krije iza njih od sada gledate drugačije.

The Velvet Underground and Nico: „The Velvet Underground & Nico“ (1967)

Jedna nacrtana banana. Pri njenom vrhu – ispis sitnim slovima: „Peel slowly and see“.
Sve postaje jasnije ako znamo da je svojevremeno odštampan i tiraž omota sa nalepnicom koju ste zaista mogli da svučete i otkrijete šta je ispod nje. Ali – fenomenalno funkcioniše i bez nalepnice.
Ova ideja Endija Vorhola – u to vreme bliskog saradnika i menadžera The Velvet Underground je po magazinu Billboard (i mnogim drugima) najvažniji i najbolji omot albuma ikada napravljen. Tu titulu nije dobio samo zato što se ispod kore ove banane krije muzički potres čije vibracije i danas odzvanjaju u muzici koju i vi slušate, već i zato što je ovaj omot zabavna subverzija.

David Bowie: „The Next Day“ (2013.)

Bouvi nikada nije imao problem sa uništavanjem likova koje je prethodno pažljivo kreirao.
Zigija je ubio na bini, pred publikom; Belog vojvodu jednostavno nije poveo sa sobom u Berlin... ali, nikada pre nije prekrižio sebe.
Pripreman u potpunoj tajnosti, i objavljen u trenutku kada se temom njegovog povratka gotovo niko nije bavio - prvi Dejvidov album nakon desetogodišnje tišine bio je čudo po sebi.
Vest da se vratio na scenu odjeknula je još glasnije kada je svet ugledao omot ovog albuma – na kojem je omot albuma „Heroes“ i jedna od najpoznatijih fotografija njegove karijere prekrivena belim kvadratom u kojem je ispisan naziv albuma. I to je bilo to.
Onda stavite vinil na gramofon i smejete se kroz suze dok Dejvid peva „Here I am, not quite dying.“

Kendrick Lamar: „To Pimp a Butterfly“ (2015.)

Ova slika je možda i više uznemirujuća od omota „There’s A Riot Going on“ benda Sly & The Family Stone, na kojem su zvezde na američkoj zastavi napravljene mecima.
Jer, evo ih, okupljeni ispred bele kuće, na čijem se vrhu odjednom našla crna zastava – keze se u kameru, vrište, smeju se i ne boje se ničega.
A prvo što će se začuti sa tog albuma je repetitivno „Every nigga is a star...“
Upitan na temu fotografije, Kendrik će reći: „Ona predstavlja ljude koji su bez novca, ali bogati duhom. Ne morate imati dolare da biste imali osećaj da pripadate svetu.“
Public Enemy ili N.W.A. su delovali ratobornije i strašnije.
Ali, ovaj omot je razorniji.

*

Objavljeno u novembru 2024. u magazinu "LICEULICE", broj 107 >>

O izmišljenim svetovima / Jean Michelle Jarre, Bremer & McCoy, Laurie Anderson (LICEULICE, oktobar 2024)

Maštarima je sve teže.
Jer, živimo u svetu prezasićenom fotografijama na kojima je vidljiv svaki detalj – od peska na najdubljoj tački Marijanskog rova, do strukture stena na površini Marsa.
Sve se vidi, i to je sjajno!

 Ali, te savršeno fotografisane scene, ekrani puni kolora i pokretne slike - ostavljaju sve manje prostora za izmaštavanje onoga što nam nije dostupno, i što se ne vidi.
Ostaje nam – zvuk, poslednje utočište.
Ako osećate želju za izmaštavanjem nekog drugačijeg, toplijeg, osunčanijeg, zdravijeg i pravednijeg sveta - pokušajte sa nekim od ovih albuma.
Svet koji budete izmaštali - biće samo vaš, jer ga niko drugi ne može zamisliti kao vi.

Jean Michelle Jarre: “Oxygen” (Disques Motors/Polydor, 1976)

Ukoliko ste rođeni posle kraja osamdesetih verovatno ste promašili vreme kada su ovi – u to vreme čudni i revolucionarni elektronski zvuci bili neodvojivi soundtrack svih naučno-popularnih emisija i špica. Ali, u tome je i vaša prednost. Vi ćete videti ovu muziku drugačije. Muzički kritičari su i dalje – gotovo pedeset godina od kako se ovaj album pojavio – podeljeni između tvrdnji da je ovo jedan od najvažnijih albuma elektronske muzike svih vremena, i tvrdnji da je “Oxygen” sladunjavi derivat hrabre, pionirske elektronske muzike sedamdesetih godina prošlog veka koju su stvarali neki drugi autori, ali to je najmanje važno. Jedno je sigurno: bez obzira na to koliko godina imate i koliko god vam ova muzika možda zvučala ‘retro’ – čućete trenutak u kojem se u Žarovom svetu pojavljuju kiseonik, voda i život.
Dalji tok evolucije tog sveta zavisi samo od vas.

Bremer / McCoy – Kosmos (Luaka Bop, 2024)

Ovaj danski duo stvara svoje kosmose drugačijim sredstvima od Žara, najčešće koristeći svega dva instrumenta: klavir i bas, uz česte, duge odjeke koji dolaze sa neočekivanog mesta – iz dab muzike. Ti odjeci i spirale šuma čini je eteričnom, blago sanjivom – i neverovatno asocijativnom.
Ovaj album nigde ne žuri, niti vas požuruje. Morten Mekoj i Morten Bremer sviraju tako opušteno da ćete se u svakom trenutku sa lakoćom provući između dve note do drugog sveta, i svaki put ćete se naći na drugom mestu.
Jedino što je zajedničko tim svetovima je njihova lepota i krhkost.
“Kosmos” je jedno od najlepših izdanja ove godine. Ali, o tome će se pisati malo i retko - zato što će se premali broj ljudi vratiti iz tog zvuka u našu stvarnost.

Laurie Anderson: “Amelia” (Nonesuch, 2024)

Prethodna dva albuma iz ove priče vam ostavljaju slobodu da maštate i lutate po želi.
“Amelia” priča konkretnu priču o kojoj znamo sve, osim kraja.

Ipak, draga Lori je priča tako da vam ostavlja slobodu da birate kako tu priču kadrirate ili bojite.
“Amelia” je inspirisana pričom Amelije Erhart i snimljen je u saradnji sa simfonijskim orkestrom. Ovaj album se može slušati poput radio-drame, koja u trideset pet minuta muzike priča o poslednja četrdeset i četiri dana žene koja je krenula na let oko sveta.
Iako kratak – pun je zvukova, šumova i naracije zbog kojih ćete neke scene zamišljati u slow-motionu.
Zato će let trajati i nakon što se muzika završi.

Prešlicavanje za LICEULICE: Arooj Aftab, Hermanos Gutierrez, Susso (jul / avgust 2024.)

Koliko god civilizacija napredovala – još uvek nismo izmislili brže prevozno sredstvo od muzike.

Jedan pokret prstiju spuštenih na žice kore, i eto nas u zlatnom predvečerju na zapadu Afrike. Nema skloništa od vrućine, ali taj zvuk vibrirajućih žica čini da vrelina postane nevažna, a mi pravimo kovitlace prašine bosim stopalima dok plešemo u ritmu koji nikada ranije nismo čuli, ali ga naše telo zna iz nekog drugog života.
Ne moramo znati kako se zove udaraljka čiji zvuk pred nas stavlja sliku hodanja po pesku plaže nedaleko od Sao Paula, gde su ritmovi slični onima koje smo upravo čuli u Africi ali se broje drugačije. Nije važno da li razumemo reč onoga što peva Sezaria Evora, ali ćemo odmah prepoznati čežnju, i pre nego što ona završi prvu strofu sedimo kraj nje na stenama Zelenortskih ostrva, zagledani u okean, uvereni da će se na pučini ipak ukazati visoki jarbol.
Samo muzika može stvarati takve scene u našim glavama. Bez filtera.

Uživajte ovog leta u slikama koje ćete stvoriti sami, inspirisani zvucima sa ovih albuma.

Arooj Aftab - Night Reign (Verve Records, 2024)

Aruž već deset godina stvara muziku koja se opire poznatim definicijama, a nabrajanje svih pečata koje kritičari stavljaju u njen muzički pasoš oduzima previše vremena. I dalje jedina umetnica rođena u Pakistanu koja se može pohvaliti Grammy nagradom, Aruž je nakon sjajnog prošlogodišnjeg „Love in Exile“ već objavila novi album na kojem nastavlja da nas očarava pevajući na engleskom („Whiskey“, nova verzija predivne „Last Night“ po tekstu koji je napisao Rumi) ili maternjem urdu-jeziku („Na Gul“, „Aey Nehin“).
„Night Reign“ vas može odvesti bilo gde – kao što je ona stari standard „Autumn Leaves“ uspela da odvede daleko od načina na koji su je svirali Majls Dejvis i Net King Kol, učinila je svojom a zatim je poklonila – tebi.

Hermanos Gutiérrez - Sonido Cósmico (Easy Eye Sound, 2024)

Nekoliko godina je prošlo od kako su prve zvučne razglednice braće Gutierez stigle do ovdašnjih onlajn radio stanica i podkasta, i postale stalni deo repertoara koji nas vozi pustim drumovima južne Kalifornije, Teksasa i Meksika.
„Sonido Cosmico“ je njihova druga vožnja za izdavačku kuću „Easy Eye Sound“ Dena Ojerbaha (The Black Keys) koji se, kao „treći brat“ i ovoga puta vozi sa njima.
Ojerbah i na ovom albumu sa zadnjeg sedišta u zvučne slike ubacuje još zvečećih gitara, nežnih udaraljki i klavijatura, što auto-put pred nama čini još širim.
Ovo je idealna muzika za vrele sate, čitanje priča Sema Šeparda i pesama Vladana Krečkovića.

Susso - Keira (Soundway, 2016)

„Keira“ je jedan od blistavijih primera muzike koja „na moderan način tumače muzičku tradiciju Afrike“. Tamo gde su se mnogi muzičari izgubili pokušavajući da uklope elektroniku i etno-zvuk Afrike i stvarajući jeftine razglednice – Mark Benet je stvorio divan amalgam repetativnih, hipnotičkih ritmova i melodija „mandinka“ muzike odsviranih na kori i balafonu, prepunu neverovatnih glasova koje je nemoguće imitirati.
Pustite za početak „Bani“ ili „Ansumanu“. Ukoliko uspete da ostanete mirni, možda je vreme da prestanete da uzimate paket aranžmane i putovanja počnete da organizujete sami.
Prijaće vam.

Šta radite kada otkrijete da ljudi čijim se delima divite veruju u vama neprihvatljive ideje? (za Lice Ulice, jun 2024)

Da li ste ove godine pratili prenos takmičenja za pesmu Evrovizije nadajući se da će neki učesnici hrabro iskazati svoj stav? Koliko ste puta gledali snimak izlaska predstavnice Italije na binu, nagađajući da li je njena kombinacija crne haljine i zastave Italije namerna asocijacija na zastavu Palestine? Da li je za iskazivanje stava potrebna hrabrost, ili je to pitanje odgovornosti prema publici?

Da li se još uvek nadate da će se Nik Kejv ipak oglasiti saopštenjem da ne želi da nastupi u Savamaloj, već na nekoj drugoj lokaciji u Beogradu? Nadate se njegovoj reakciji – iako je nedavno na blogu „Red Hand Files“ na slično pitanje – a u vezi sa drugim festivalom – fanovima odgovorio da je on „samo umetnik koji radi u veoma toksičnoj industriji“, i da će umesto onih koji otkažu „svakako nastupiti drugi, gladni muzičari“.
Na kraju tog pisma obožavaocima Nik pita: „What would you do?“

Šta radite kada otkrijete da osoba uz čiju ste muziku odrastali ne deli vaše stavove o vakcinaciji, tragovima aviona na nebu, obliku Planete na kojoj živimo, postojanju Iluminata, nekadašnjoj zajedničkoj državi, ili razlozima raspada te države? Da li je dovoljno vremena prošlo pa nam je sada svejedno što su neki svojevremeno pesmom raspirivali mržnju, drugi ponavljali, kao mantru, reč „Miiiiiiir“, a treći – ubeđeni u nemoć da nešto promene – jednostavno otišli?

Da li moramo da znamo stavove umetnika čija nam dela menjaju ritam srca?
Zašto je važno da znamo za koga je glasao na izborima, ili koga podržava?
Nije li lakše živeti u neznanju, i jednostavno uživati u delu?
Kako reagujete kada vas neko neprijatno iznenadi?
Kako reagujete kada vas neko prijatno iznenadi?
Da li vas iznenađuje vest da je Marko Purišić (Bejbi Lazanja) odbio novčanu nagradu u iznosu od 50.000 evra od Vlade Republike Hrvatske i predložio da se taj novac usmeri ka zdravstvenim ustanovama kojima je taj novac potrebniji – ili ste tako nešto od njega i očekivali?

Toliko je pitanja, a univerzalno upotrebljivih odgovora – nema.
Svako od nas ima ’slabu tačku’: pisca, pevačicu, pesnika, umetnicu... zbog kojih pravimo izuzetak, i ne merimo njihova odstupanja od naših svetonazora istim metrom.
Jednom idolu opraštamo što je u trenutku ludila podigao ruku u nacistički pozdrav, dok drugoga izbacujemo iz fonoteke zato što je svirao pred ’kontraverznim biznismenima’ za nezamisliv honorar.

Ali, ako odgovora nema – moramo da pokušamo da do njih dođemo.
Zato je kreiran ovaj ’test’. Njegova svrha je da:

a) Saznate nešto novo o pop-zvezdama i umetnicima kojima se divite
b) Po želji i u skladu sa potrebama – zauzmete stav spram njihovih ne/dela
c) Zabavite se

Odgovori ne donose, niti oduzimaju „bodove“.



Od kako je 2020. godine iskazao stav da je globalna pandemija virusa COVID-19 „sredstvo kontrole” i počeo da peva o tome – kada čujete glas Vana Morisona vi u njemu vidite:

a) Doktora za dušu na čije pesme niste imuni, ali koji se ne razume u pitanja imunologije

b) Čoveka kojem ne može baš sve u životu biti oprošteno zato što je svojevremeno napisao i otpevao “If I ventured in the slipstream between the viaducts of your dream / Where immobile steel rims crack and the ditch in the back roads stop / Could you find me?”

c) Hrabrog čoveka čije ste pesme oduvek voleli, a u poslednje vreme njegove pesme koristite umesto aspirina, sredstva za umirenje i drugih šarenih pilula koje “proizvodi zla farmakomafija željna profita.”

Iako se naknadno izvinio javnosti – nacistički pozdrav Dejvida Bouvija okupljenim fanovima na stanici Viktorija 1976. godine i njegova izjava da je “Adolf Hitler jedna od prvih rok-zvezda”:

a) Dokazuje da preterano konzumiranje kokaina loše utiče na rasuđivanje čak i superiornih bića (da, ovo je igra reči)

b) Predstavlja u Bouvijevoj karijeri jedinu goru stvar od snimanja singla “Little Drummer Boy” sa Bingom Krozbijem

c) Predstavlja glupost koju je Bouvi anulirao pevajući “Heroes” kraj Berlinskog zida desetak godina kasnije

Dok na ekranu vašeg mobilnog telefona Bono Voks upravo nešto smatra na temu aktuelnih političkih događaja u svetu vi:

a) Razmišljate kako gumene bradavice na kostimu nisu najgora stvar u trećem nastavku serijala o Betmenu, već Bonovi stihovi „You're a big smash / You wear it like a rash” napisani za taj film

b) Sa setom se sećate vremena kada niste znali o čemu Bono govori dok ne peva

c) Zakopavate omiljene rane albume U2 još dublje u srce, i tako ih sklanjate na sigurno. Od njega.

Kada čujete pesmu "Pogledaj dom svoj anđele" vi:

a) Pomislite na strica koji je - oduševljen tadašnjim političkim okolnostima - krajem osamdesetih celokupnu ušteđevinu uložio u "Zajam za Srbiju", koju nikada nije dobio natrag, a što je uticalo na finansijsku stabilnost čitave familije. Ipak, verujete da Bora Đorđević nije znao šta je stvorio.

b) Razmišljate kako ne bi bilo loše da se Riblja Čorba raspala nakon odlaska Bajage i Rajka Kojića iz benda, jer tako bi ostali među legendama – i da je Bora Đorđević znao čemu će ta pesma poslužiti.

c) Verujete da je ovo jedna od najvažnijih pesama u istoriji našeg rokenrola, da nam je bila potrebna, “dabogda pocrkali dušmani”

Koncert koji će Nik Kejv odsvirati u Savamaloj je:

a) Još jedna prilika da budete spaseni zahvaljujući njegovoj muzici

b) Jedinstvena prilika da čujete “Take a little walk to the edge of town and go across the tracks / Where the viaduct looms, Like a bird of doom” u adekvatnom crime scene ambijentu

c) Razlog što ste prvi put u životu pisali jednom idolu – ne sa željom da vam pošalje potpisanu majicu, već u želji da možda sazna na kakvom mestu će nastupiti

Dok slušate kako Ian Braun, nekadašnji pevač The Stone Roses peva “They'll plant a microchip, every woman, child and man / They plan to chip us all to have complete control / The land, the sky, your soul” vi:

a) Shvatate da njegovi stari stihovi “I don’t have to sell my soul / He’s already in me” nisu bili metafora

b) Shvatate da stihovi “I am the Ressurection, and I’m the Life” ipak nisu bili o raskidu sa devojkom

c) Sada imate potvrdu da oduvek nije bio “Sharpest pen in the box” (ovo nije stih iz pesme, prim. aut)

Nakon što je Lili Alen na Glastonberi festivalu pesmu “Fuck You” posvetila petorici sudija vrhovnog suda koji su glasali za poništenje prava na abortus u slučaju Rou protiv Vejda ta pesma vam je:

a) Postala veoma draga

b) Postala još draža

c) Postala najdraža

Muziku Bilija Brega slušate...

a) Zato što je drug Breg iskreni levičar i jedan od poslednjih trubadura na planeti Zemlji

b) Zato što ste u njegovoj pesmi “Sexuality” čuli stih „I had an uncle who once played for Red Star Belgrade / He said some things are really best left unspoken / But I prefer it all to be out in the open“, iako vam nije bilo potpuno jasno o čemu on tu peva

c) Još uvek niste do kraja pročitali nedavnu razmenu vatre između druga Brega i onih koje ga smatraju mizogenim tipom

Pročitali ste vest da je Sting svirao na svadbi sina jednog od ruskih oligarha, a koja je – po tvrdnjama medija - koštala desetine miliona dolara.

a) Ne tangirate se, ionako ste sa njim završili kada je snimio “All for Love” sa Adamsom i Roćkom, i ništa ne može biti gore od toga

b) Zabavljate se idejom da je okupljenim zvanicama posvetio stihove “Believe me when I say to you / I hope the Russians love their children too”, i kako su ti stihovi, eto, dobili novo značenje

c) Stavljate na gramofon drugi album “Regatta De Blanc” njegovog benda The Police i ponovo se oduševljavate tom muzikom

*

Sada vam je, možda, lakše da prihvatite da nema bezgrešnih, i da je zaista teško postaviti univerzalni princip koji biste primenili na sve sa kojima se ne slažete.

(Ukoliko ste, pak, uspeli da postavite taj univerzalni princip onda verovatno posedujete i skalu za merenje težine greha, te vas autor ovog teksta moli da mu taj uređaj pozajmite s vremena na vreme, hvala!)

I sada je možda kucnuo čas da proverite šta o temama koje su vama važne misle autorke i autori pesama, knjiga i filmova koje volite, a koji nisu navedeni u ovom tekstu.
Neka otkrića će vas verovatno oduševiti.
Postoji i šansa da će biti prijatno iznenađeni.

Dokle god ste raspoloženi da se bavite tim pitanjima, iščitavate kako su ti stavovi obrazloženi i polemišete sa njima – imamo razloga za optimizam.
Jer, sve je bolje od bezuslovnog prihvatanja stavova onih čija dela cenima, i sve je bolje od nezainteresovanosti.
Ako neki umetnici mogu sebi da dozvole da budu ostanu neodređeni, nedorečeni, nejasni, neutralni ili nezainteresovani - vi nemate tu mogućnost.

Borba za bolji svet počinje zauzimanjem stava.

Prešlicavanje za "LICEULICE" :: Hali Gali 2, English Teacher, U2 (maj 2024.)

U trenutku masovnih protesta protiv segregacije u Americi jedan tamnoputi dečak od dvanaest godina uzvikuje „Everybody Say Yeah!“ i upada na top-liste najprodavanijih. Zovu ga „Mali“ Stivi Vonder. Iste godine mladi Bob Dilan piše i snima „Blowin’ in the Wind“.
U okruženju koje insistira na kolektivnoj istosti trojica mladih akrobata stvaraju poklič „Niko kao ja!“
Kroz procepe između teskobnog okruženja i loših vremena čuju se mladi, novi glasovi!
Ili oni stvaraju pukotine kroz koje dopire svetlo?

Razni izvođači: „Hali Gali 2“ (Pop Depresija / Kišobran, 2024)

Stvari su jasne već od prve pesme i urlika „Ovde nema nikog / nikog osim nas!“, i taj poklič bismo mogli da usvojimo svi, bez obzira na to kojoj generaciji pripadamo.
Četiri i po godine nakon prvog zajedničkog izdanja beogradskog kolektiva Hali Gali pred nama su ponovo Šajzerbiterlemon, Sitzpinker, proto tip, Vizelj, Gazorpazorp, sv. Pseta i KOIKOI, uz nove članove kolektiva – Daze, Cactus Fields i Ubili su Batlera.
To što je čak sedam bendova sa prve kompilacije preživelo ovo vreme dokaz je neverovatne žilavosti scene koja je ponikla, odrasta i sazreva u jezivim uslovima.
Svaka od deset pesama koje se nalaze na kompilaciji dokazuje da put do spasenja ne vodi kroz kukanje već pevanje (i zdravo zavitlavanje), i svaka od njih osvetljava put u budućnost.

English Teacher: „This Could Be Texas“ (Island, 2024)

Konačno!
Mesecima su English Teacher tizovali pažnju javnosti singlovima poput „Nearly Daffodils“ ili „R&B“ i sakupljali epitete „najvažniji novi bend“, „najbolja pesma 2023.“ (magazin „Time“). Da bi njihov debitantski album mogao biti nešto veliko otkrivao je jednostavni stih: „And that's why we are how we are / And that's why we don't get very far” iz pesme „Albert Road”.
Pokazalo se da je vredelo čekati.
Za razliku od većine sličnih bendova novije generacije – English Teacher se ne boje baš ničega, i nije im strano da usred pesme zalutaju u buku, psihodeliju ili gorki humor. Nasuprot te buke stoji predivan glas Lili Fontejn. Poslušajte „You Blister My Paint“ ili genijalnu „The Best Tears of Your Life“ i shvatićete da pred našim očima odrasta veliki bend.

U2: „Boy“ (Island, 1980)

Svi dinosaurusi su nekada bili mali, krhki i nesnađeni.
Ovo bi valjalo imati na umu na početku priče o bendu koji danas zarađuje gotovo dva miliona dolara po koncertu u „Sferi“ u Las Vegasu, iako su poslednju hrabru ploču objavili pre trideset godina.
Mnogo pre nego što je prvi glas ovog benda otkrio u sebi poriv da smatra o pravdi, jednakosti i bogu, U2 su bili četvorica maloletnika koji se gitarama, palicama i glasom bore protiv čemera odrastanja u Dablinu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i koji se ne libe da pevaju o tome.
Bez obzira na sve što je usledilo i početničku neizbrušenost pesama – debitantski album U2 je dirljiva i iskrena ploča koju vredi preslušati ponovo. Ako ništa drugo – ove pesme o bezuslovnoj ljubavi („I Will Follow“), odrastanju („Out of Control“), dečačkog sukoba sa egom („A Day Without Me“) i drugarstvu („Stories for Boys“) vas možda inspirišu na razmišljanje u kakve ljude su izrasli oni koji su vam nekada bili bliski, i kako ste se nekada dobro razumeli.

Više o majskom broju magazina LICEULICE posvećenom odrastanju u doba nasilja >>

Prešlicavanje za Lice ulice: Škofja Loka, MGMT, Katarina II (april 2024.)

Mogli bismo početi ovu priču citatom iz nekog važnog istraživanja koje otkriva kako muzika utiče na mentalno zdravlje. Ali, ne moramo. Znate i sami da statistika i brojevi ne mogu kvantifikovati „šta nam radi“ muzika“, da nas tokom svakog slušanja „Birdhouse in Your Soul“ They Might Be Giants, „Enjoy Yourself“ u bilo kojoj verziji ili „Planin“ Mapo Keys zapljusne seratonin, da postoje pesme u koje možemo uskočiti kao u onaj dečiji bazen pun gumenih loptica.

Pred vama su neki od albuma koji vam ovog proleća mogu menjati raspoloženje, igrati sa vama, učiti plesnim koracima ili važnim lekcijama; grliti, tešiti, okretati stranice kalendara – ili otkrivati skrivena značenja. Zato ih valja uvek imati u džepu i uz sebe, ako osetite nagli pad dopamina.
Jer muzika je zdravija od čokolade.

Škofja Loka: „Ljubim ti dušu“ (Geeneger Records i Pop Depresija, 2024)

Iza najlepšeg naslova u novijoj istoriji muzike sa ovih prostora čeka vas zabavna, topla, plesna, prkosna, opominjuća, šašava, ozbiljna, raspričana muzika koju je oblikovao šarenoliki skup ljudi okupljenih oko „Tricky Art Studija“ u Beogradu. Ako se zagledate u spisak članova benda i ljude sa kojima su radili na albumu – otkrićete da neke već veoma dobro znate.
Iako ćete pesme poput „Okinawa san“, „Nikad niko“ i „Osmeli se“ možda ponavljati i više puta – ovo je album koji je sjajno slušati u celosti, od prvog do poslednjeg tona.
Ako pustite muziku da ljubi dušu što je moguće duže, bolji će biti i rezultati.

MGMT: „Loss of life“ (Mom + Pop, 2024)

Deluje pomalo neverovatno, ali jedna od ključnih pesama početka XXI veka uskoro će postati punoletna. Da, mislim na „Time To Pretend“.
MGMT su u međuvremenu objavili tri manje primećena albuma, doživeli neočekivanu popularnost na TikToku („Little Dark Age“) i napunili po četrdeset godina.
Zato je i prirodno da Endrju i Ben više ne pevaju „We’re fated to pretend” već “... a time to stop pretending”. Uz predivnu “Nothing to Declare” i sasvim dobru “Mother Nature” – MGMT su na ovom albumu objavili možda i najbolju pesmu karijere (“Nothing Changes”) i samo je pitanje trenutka kada ćemo to svi prihvatiti.

Katarina II: „Katarina II“ (ZKP RTVLJ, 1984)

Na digitalnim platformama odnedavno možemo ponovo da slušamo debitantski album jednog od najvažnijih bendova SFRJ, a koji se prvi put pojavio u prodavnicama ovih dana pre tačno četrdeset godina.
Svojevremeno objavljen u svega 3000 primeraka automatski ga je učinilo kultnim. Ipak, „Katarina II“ i danas zvuči moćno i turbulentno ne samo zahvaljujući dobro urađenom remasteru. Pored saradnje sa izuzetnim producentom (Đorđe Petrović), bend je tokom dve godine čekanja na snimanje i mnogih personalnih promena imao vremena da pesme poput „Ja znam“, „Treba da se čisti“, „Jesen“ i „Radostan dan“ prošeta kroz mnoge žanrove dok nisu dobile finalni oblik, u kojem ih znamo i danas.
Nijedan superlativ za ovaj album nije preteran, nijedno ponovno čitanje tekstova ovih pesama neće dva puta dati isti rezultat.

Više o aprilskom broju magazina Lice ulice >>

Prešlicavanje za LICEULICE, broj 99 (februar 2024.)

Kada kažemo da je neka umetnica ili umetnik „na margini poznatosti“, najčešće mislimo na one koji nisu imali sreće, ili podrške da se nađu na sredini pozornice, pod najjačim reflektorima. Ali, postoje i one koje su izabrale da ostanu u senci, ili dovoljno daleko od buke koju slava donosi. One su često i najveštije kada je potrebno pronaći mesto gde je moguće neopaženo preći granicu, i prokrčiti put zainteresovanima za drugo i drugačije.

Ovoga puta biramo tri umetnice i tri albuma koji su obeležili prethodnu godinu.
Jer, vreme je da otkrivamo nove puteve i bezbedne prelaze.

Joanna Sternberg: I’ve Got me (Fat Possum Records, 2023)

Glas Džoana Šternberg je krt, gotovo dečije nesiguran, jedan od onih koje je gotovo nemoguće primetiti u metežu glasova i buke. Ali kada stigne do vas, nećete moći da prestanete da ga slušate. „I’ve Got me“ je njen drugi album, na kojem nastavlja da peva o sebi, ali na način koji će biti prijemčiv svakoj introspektivnoj, ili zapitanoj duši tako da ćete njene reči, sumnje, i pitanja brzo usvojiti kao sopstvene. Ukoliko budete zbunjeni ili sumnjičavi tokom prve tri strofe prve pesme sa ovog albuma, kada Džoana zapeva „Why is it so hard to be kind and gentle to myself?”, shvatićete da ste upravo pronašli novu, iskrenu prijateljicu, sličnu Danijelu Džonstonu.

Melanie De Biasio: Il Viaggio (Pias, 2023)

Kada je pre desetak godina objavila prvenac “No Deal” Fil Selvi iz Radiohead je pričao da taj album zvuči “kao da je Bili Holidej počela da radi sa Markom Holisom iz Talk Talk”, a njeni obožavaoci postali su i Džuls Holand i Džajls Piterson. Melani je u tom trenutku mogla da bira. Nekoliko pažljivo odabranih džez standarda, poneki duet ili malo komercijalnijeg zvuka učinili bi je globalnom zvezdom. Ali, ona je nastavila svojim, drugim putem, koji je ovoga puta odveo do dolina i vrleti njenih predaka u Italiji.
“Il Viaggio” je audio-skulptura uzvišene lepote, i jedan od onih albuma koje vredi slušati u celini, sve dok se u njemu ne izgubite. Ukoliko vas ovi redovi nisu ubedili – probajte sa “We never kneel to pray” ili “Now is Narrow”, i pokušajte nakon njih da pronađete put natrag.

Hania Rani: “Ghosts” (Gondvana Records, 2023)

“Odjednom postajem svesna. Niko više ništa ne može učiniti, osim mene.”
Na omotu ovog albuma Hanja citira segment romana “Letovi” Olge Tokarčuk, knjigu posvećenu potrebi za kretanjem, slobodom i istraživanjem. Ovaj album tako i zvuči.
Na albumu “Ghosts” ćete pronaći sve što vam je za putovanje ili istraživanje potrebno – bez obzira da li se ono zaista dešava, ili na njega odlazite stavljanjem slušalica na uši.
Hipnotička “Hello”, lomna “Don’t Break My Heart” i predivna “Dancing with Ghost” otpevana sa Patrikom Vilsonom trebalo bi da postanu obavezni soundtrack za putovanje svakog unutrašnjeg emigranta.
A ima nas, sve više.

Više o februarskom broju magazina LICEULICE >>