Mali je broj stvari koje se
mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”. Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si
pošao.
Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako
je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za
izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog
psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.
Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je
ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u
manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno,
da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok
ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako
malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na
zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.
Želeo sam miks uz koji će moći da se piše, čita, pluta i lebdi. Ali, onda su se pojavile pesme pune turbulencija – nova Beth Gibbons, Lakiko i Sam Lee, a ja sam shvatio da nije sve u lebdenju, već ima nečeg lepog i u slobodnom padu i da sam nikakav miksadžija ako ne spakujem te pesme u paket za sklanjanje od sveta.
Tako je procvetao miks u čijem sam pravljenju uživao kao retko do sada, možda i najlepši Noćurak za mnogo meseci unatrag.
*
Čekaju te: Depeche Mode, Oliver Patrice Weder, Hania Rani, Ryuichi Sakamoto & David Sylvian, Peter Gabriel, Beth Gibbons, David Bowie, Talk Talk, Susanne Sundfør, Julia Holter, Lost Horizons, Elizabeth Fraser, Sam Lee, Lakiko, Mary Lattimore, Melanie De Biasio, Roger Eno, Roedelius, Kelly Moran, Sono Lumina, Brian Eno i Peter Murphy.
“Take a little walk to the edge of town And go across the tracks Where the viaduct looms...” (Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)
Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.
Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.
Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.
*
Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam. Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine. Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.
Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.
Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.
* Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.
Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.
Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.
Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert, zahvaljujući tebi.
Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.
Uvodni tekst na blogu kaže:
„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”
Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:
“... You'll see him in your head / On the TV screen And hey buddy, I'm warning / You to turn it off He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru You're one microscopic cog / In his catastrophic plan Designed and directed by / His red right hand.”
Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku. Iskoristi je. Možda se oglasi. Možda zatraži promenu lokacije. Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...” Možda neće.
Ali, znaj da će pročitati. I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.
Hodaš ulicom, onda sledi checkpoint, i odjednom kao da si iz Barselone prešao u Havanu od pre dvadeset godina, u nekoliko koraka. (Skromno iskustvo sa gradovima koji dele srodne arhitekture u različitim delovima sveta i različitim ekonomijama nameće to poređenje. Možda nije adekvatno.)
Stotinak metara od granice podeljenog grada krije se Rüstem Kitabevi. Tu je knjižara, zatim bašta, u njoj radionica predmeta od drveta, šank oblepljen tragovima pop-kulture sa zapada, tu je i prostor u kojem se očigledno održavaju promocije ideja, i svirke.
"Kuvar kasni, sinoć je imao svirku, imamo samo kafu i kolače", kaže nam jedna od zaposlenih dok prebacuje stolice iz prostora u baštu.
Kafa i kolači su dobri.
Glas mujezina lebdi iznad dvorišta u kojem svira džez.
vidi ono, vidi lopove, vidi nova Hali-Gali kompilacija, vidi ode zgrada, pogodi ko dobija Oskara, pogodi ko je Oskar... i - ode prva četvrtina godine.
U tri sata premotavamo najdraže nove pesme iz prva tri meseca 2024.
Čekaju te: Crowded House, Bleachers, Future Islands, Yard Act, Konstrakta, Pet Shop Boys, Oxajo, Škofja Loka, Vizelj, KOIKOI, proto tip, Paul Weller, The Black Keys, John Squire & Liam Gallagher, Elbow, Nadine Shah, Nick Cave & The Bad Seeds, Amigo the Devil, Richard Hawley, Sivert Høyem, Zorić Mitar, Angus & Julia Stone, Norah Jones, Hurray For The Riff Raff, Marika Hackman, St. Vincent, The Last Dinner Party, Caroline Polachek, Beth Gibbons, Julia Holter, Helado Negro, Hermanos Gutiérrez, Caetano Veloso, Bonny Light Horseman, English Teacher, MGMT...
Albumi koje ti preporučujem za preslušavanje (i linkovi >>):
„Violator” je prvi zvuk koji čujem u glavi kada pomislim na leto 1990, i sate provedene pod zvezdama na stenama još uvek toplim od sunca. Sve je toplo: stene, more, vazduh, želje, glave, žar koji kruži, naša tela. Dejv se na kraju pesme oglasi iz tišine nežnim “Enjoy the Silence”, i to odzvanja preko vode. Lepo nam je, iako znamo da neće trajati. Neki od prijatelja i devojaka iz ekipe nisu tu, i neće stići zbog balvana postavljenih na puteve naše domovine. Neki od onih koji su tu uskoro će obući uniforme, i vratiti se potpuno drugačiji. Još uvek ne znamo većinu reči koje će nam obeležiti narednih deset godina.
“Words are very unnecessary,
They can only do harm.”
“Violator” je učinio da Depeche Mode konačno postaju veliki bend. To nas je radovalo, iako nismo imali prilike da prisustvujemo. U dane izlaska albuma – na kontinentu koji se ponovo udaljavao od nas – 5000 fanova DM kampovalo je četiri noći ispred prodavnice u kojoj će Martin, Dejv, Endi i Alan potpisivati “Violator”. Na dan objave albuma dočekalo ih je 17000 ljudi. Zahvaljujući ovom albumu bend će konačno imati ONU pesmu koja postaje opšte mesto, ali se nikada neće izlazati. Možda zato što od nje srce, glava, telo i želje ponovo postaju topli.
*
Bio sam baš tvrdoglav u želji da „Enjoy The Silence” čujem uživo pod zvezdama Beograda, a ne pod nekim drugim nebom. I zbog toga sam čekao baš dugo. Konačno, 2009 – dolaze u Beograd! Onda otkazuju. A te godine je na koncertima “Enjoy the Silence” zvučala nikad bolje. Pogledaj snimak iz Barselone. Ironijom sudbine, na dan kada je koncert trebalo da bude održan, u Beograd je došao Džozef Bajden.
*
Konačno, dvadeset i tri godine kasnije stojim naspram bine postavljene na Ušću, i gledam Martina dok uzima gitaru. Počinje rif. Stena sa početka priče je na teritoriji druge države. Neki od prijatelja koji su te ležali na stenama su i dalje tu. Ipak, mnogi su odavno pod drugim zvezdama. Neke reči su tako učinile. Mi koji smo ostali morali smo da pevamo za sve nas. Kako su nam glasovi pucali.
„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)
Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.
U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.
Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži. Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav. I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.
Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno. Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.
I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu. Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.
Boginje, đavolice, dobre vile, i njihove drugarice, najdraže veštice, njihove ćerke i unuke, sve u jednom miksu. Idu glasom gde neki ne bi gitarom, pevaju o stvarima o kojima dečaci ćute.
Čekaju te: Tori Amos, The Last Dinner Party, Wet Leg, Autopark, Sitzpinker, Marina And The Diamonds, Kate Bush, Jesca Hoop, Ane Paška, Fiona Apple, Allison Russell, Natalie Merchant, Natalie Prass, K.D. Lang, Suzanne Vega, Laura Marling, Joanna Sternberg, Diane Birch, Sinead O'Connor, St. Vincent, Björk, Kate Tempest, Lira Vega, Videosex, Katarina II, Erika Stucky, Laurie Anderson, Grace Jones, Betty Davis, Me'Shell Ndegéocello, Cat Power, Florence + the Machine.
Dejvidova muzika nikada nije
bila samo to – melodija i reči, kada ih ima.
Njegova muzika je već decenijama sklonište za samotne, zaklon uz logorsku vatru
pod sjajnim zvezdama, pejsaž u ranu zoru i horizont u sumrak, mapa nejasnih
obrisa sveta koji tek čeka da bude otkriven, knjiga za koju nikada nisi
dovoljno odrastao da bi je razumeo do kraja i koju ponovo čitaš od prve
stranice, i onda još jednom; lekcija o odbijanju slave i veslanju što dalje od
glavne struje velike reke; staza ka proplanku u gustoj šumi, šuma pod snegom
bez utabanih staza, staza koja se neprekidno račva i vodi do suve visoravni na
kojoj u daljini vidiš priliku sa šeširom širokog oboda koja ti stalno izmiče.
Ne pratiš ga decenijama da bi ga stigao, već zato što znaš da hoda ka mestu
na kojem vlada mir, pa neka put do tog mesta traje i godinama.
Ova mala radio stranica je već emitovala nekoliko specijala
posvećenih ljubavi.
Bilo je tu pesama o odranim kolenima, jeftinim romanima, donjem vešu,
grobljima, molekularnim strukturama, lomljenju ruku... dakle, niz uglavnom neozbiljnih
pesama, koje su sve samo ne I want to know what love is (mada je čak i
ta pesma dobila razlog postojanja u zaboravljenom indi-filmu „Late Night
Shopping“)
Nik Hornbi u „High Fidelity“ s pravom kaže da je „snimiti
dobru kompilaciju velika umetnost“.
I ja sam poželeo da ovoga puta napravim najromantičniji Noćurak ikada, od
pesama od kojih se sve trese, koje te teraju da se ponovo zaljubiš, ili još
jače.
To je bila ideja.
I stvarno sam se trudio.
Ali, muzika i ljubav su nepredvidive sile.
Tek kada sam prestao da pružam otpor, pesme su se same poređale.
Čekaju te The Beatles, The Magic
Numbers, Kings of Convenience, The Lightning Seeds, Rialto, Eva Braun, James, Buzzcocks,
Joy Division, Future Islands, The Killers, The Last Dinner Party, The National,
James Blake, Massive Attack, Pet Shop Boys, Everything But The Girl, Depeche
Mode, Phosphorescent, Valerie June, Sivert Hoyem, Marlon Williams, Paul Weller,
Jalen Ngonda, Curtis Harding, David Bowie, Gail Ann-Dorsey i Cat Power.
p.s. Raspisao sam se u najavi, pošto u miksu govorim otprilike
45 sekundi.
“There goes the last DJ Who plays what he wants to play And says what he wants to say. And there goes your freedom of choice There goes the last human voice There goes the last DJ.”
Među mnogim pričama o nastanku radija oduvek mi je najzabavnija bila ona o
Dejvidu Sarnofu, koji je pre nešto više od 100 godina među prvima razumeo potencijal
tada novog izuma.
Za razliku od mnogih koji su o radiju razmišljali kao uređaju koji omogućava ljudima
da komuniciraju “jedan-na-jedan”, Sarnof je shvatio da radio može biti
iskorišćen za priču “jedan-ka-svima”.
(To nije jedini slučaj da tek
osmišljena sprava dobije novi život zahvaljujući nečijem promišljanju. Da
parafraziram Gabrijela Garsiju - svet je još uvek bio mlad, i mnoge stvari još
uvek nisu imale svoje konačno ime, i nismo znali kako ćemo ih koristiti. Tomas
Edison nije konstruisao fonograf da bi ljudi snimali i slušali muziku, već da
bi jedni drugima slali glasovne poruke. Ipak, muzika je pobedila.)
Kada je Sarnof pozvao investitore da ulože novac u razvoj “bežične muzičke
kutije”, bogatuni nisu razumeli komercijalni potencijal radija: “Ko bi platio
slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?”
Magija radija nikada nije bila svima razumljiva.
Paradoksalno, bogatuni su vremenom shvatili “komercijalni potencijal”, i to će
biti ono što će tu magiju najčešće limitirati – i, konačno, inspirisati Toma
Petija da napiše pesmu “The Last DJ”.
Ona peva o radijskom di-džeju koji je frustriran što ne može da pušta šta želi,
i odlazi u Meksiko u potrazi za slobodom.
Tom Peti je ovu pesmu posvetio Džimu Ledu, radio-voditelju koji je decenijama
emitovao program na nekoliko radio stanica širom Kalifornije. Možda i ne znaš da znaš njegov glas? Džimov glas izgovara “najave” na albumu “RADIO
K.A.O.S” Rodžera Votersa iz 1987.
U trenucima najveće slave Džimovu emisiju je re-emitovalo oko 160 radio stanica
širom Amerike.
To je magičan, teško objašnjiv osećaj, koji nema veze sa “slavom”, “uticajem”,
i ostalim glupostima. On air svetli iznad mikrofona, kroz studijsko staklo vidiš da te u nekim
trenucima ne slušaju ni “rođeni” tonac i muzički urednik emisije, zato što su
se prebacili na kontrolne zvučnike i nameštaju trake ili vinile koji će tek biti
emitovani - ali ti znaš da to što pričaš u mikrofon ponekad slušaju i stotine
hiljada ljudi. Dok pričaš – znaš da među tim hiljadama postoji Jedna, ili Jedan
koji će neku pesmu čuti prvi put u životu, i otkriti novi svet.
Nikada nećeš upoznati tu osobu. Radio je jednosmeran, “jedan-ka-svima”. Ta
osoba ne može da ti ostavi lajk ili komentar. I nikada nećeš saznati šta će ta
osoba uraditi sa tom pesmom, i gde će je odvesti. Možda će baš tu pesmu
izabrati za prvi ples na venčanju. Možda će tražiti da bude sahranjena uz nju. Ne
znaš, ali deliš pesme i priče dalje, tako pomažeš pesmama da stignu do onih
kojima su namenjene.
*
Nedavno sam imao priliku i
čast da razgovaram sa čovekom čije su emisije svojevremeno meni otkrivale nove
svetove, i punile uši i dušu zvučnim slikama koje su me terale da tragam dalje.
Dečačko oduševljenje što smo u istom prostoru, i što pričamo o muzici dok nam
pušta Džulijana Lejdža postalo je još jače u trenutku kada je izgovario suštinsku
rečenicu, koju bih rado prigrlio kao svoju.
Citiraću ga po sećanju: “Osećam unutrašnji mir, i ispunjenje - u nadi da sam jednim
delom svoje egzistencije učinio nekome nešto dobro, emitovanjem neke muzike.”
A učinio je, odavno. Mene je, ne znajući, doveo tu gde sam danas, rešen da nastavim da delim muziku kako umem i znam, čak i kada radija kakav znamo više nema, pa pravim “radio iz kuhinje”. Nema klasične On Air lampice, ali je Aleksandra napravila nešto bolje.
Tomova pesma kojom je ova priča je u nastavku.
Nema spota, samo zvuk.
Velikim pesmama slike nisu potrebne.
Džim Led kojem je pesma posvećena umro je krajem prošle godine.
Poslednjih dvanaest godina radijske karijere je radio emisiju u kojoj je puštao
“manje poznate bendove”.
Ostao je slobodan.
"I'm floating on a moment
Don't know how long
No one knows, no one can stay."Moraš da se sećaš prvog susreta sa glasom Bet Gibons. Znam da je od tada prošlo trideset godina, ali to je nešto što se pamti, poput prvog slanog poljupca, ili pada sa bicikla.
Čak i da sada nemaš ožiljak ispod kolena od tog dana, ne zaboravljaš trenutak kada se jedna pesma, niotkuda, zaleti prema tebi, i onda povuče oboje niz nizbrdicu govoreći ti "Cause Nobody Loves Me / It's True / Not Like You Do", u krug.
Trideset godina od kako je svetu obznanila svoje postojanje prvim albumom Portishead; predivnog albuma koji je radila sa Polom Vebom iz benda Talk Talk (aka Rustin' Man), i pet godina od kako se poslednji put oglasila, Bet će u maju konačno objaviti prvi solo album, na kojem joj je pomagao drugi član Talk Talk, Li Heris.
"Album je nastao iz niza smrti, i mnogih "zbogom". Shvatila sam kakav je život bez nade. Ranije sam imala moć da promenim svoju budućnost, ali sada se suočavam sa svojim telom, i ne mogu da učinim nešto što ono želi da uradi", piše u najavi koja prati prvu pesmu.
Prateći glasovi nisu jedino što te možda podseti na jedan drugi album o prihvatanju smrtnosti. Video spot za ovu pesmu je delo još jednog tipa kojeg dobro znaš, i čija se dela teško zaboravljaju - Toni Aurslera, koji je radio "Where Are We Now?" sa Dejvidom Bouvijem.
Možeš da se trudiš da držiš čvrsto volan tog bicikla, ali, biće ti uzalud.
"All we have is here and now (All going to nowhere)".
Ovaj Noćurak je nastao od vrištanja na koncertu na kojem sam bio među mlađima, uživanja u remasterizovanom zvuku nekoliko reizdanja, gledanja dokumentaraca o najdražim bendovima, pisanja poslednjih stranica prve ruke knjige, obeležavanja 40. rođendana nekih meni važnih pesama, i istraživanja: šta sada rade glasovi koje slušam čitavog života?
Premotavamo trake od 1984. do 2024. i natrag, preslušavamo šta su neki ljudi snimali, svirali ili pričali nekad i sad, a ima i pesama kojih ne mogu da se naslušam.
Saputnici u Vreme-lomu: Everything But The Girl, Pet Shop Boys, OMD, Max & Intro, (x)Propaganda, Duran Duran, Lol Tolhurst, Budgie, Jacknife Lee (feat. The Edge), Simple Minds, U Skripcu, Fit, Katarina II, XTC, Madness, The Heads (feat. Michael Hutchinson & Johnette Napolitano), Trevor Horn feat. Iggy Pop, Depeche Mode, Peter Gabriel, Isabelle Adjani (feat. David Sylvian), Ryuichi Sakamoto, Cocteau Twins, Peter Murphy, Echo And The Bunnymen.
U neke pesme se jednostavno zaljubiš u prvih sedam sekundi. U trenu osetiš da
je stvorena za tebe – privuče te poput nekih ljudi na prvi pogled, na prvi zvuk glasa ili prvih nekoliko nota, u ovom slučaju odsviranih na Vox gitari sa dvanaest žica.
(Ista gitara je korišćena u uvodu jedne od najužasnijih pesama u istoriji
sveta.
Nije, dakle, do instrumenta.)
Privuče te toliko snažno da zauvek zapamtiš mesto i vreme prvog susreta.
Frekvencija Radija Studio B, godišnja lista “100 veličanstvenih”, početak januara
1986, oko 22h.
*
Tih godina sam
imao ritual. Dečački zaljubljen u muziku, i svestan da mi ona pruža mnogo
radosti, danima sam se pripremao za godišnju listu “100 veličanstvenih”
koja je emitovana prvih dana januara na Studiju B. Emisija je uvek trajala oko dvanaest sati.
Znajući da će u tih 100 biti
mnogo pesama koje bi valjalo preslušavati opet i opet, i da ih nema u
prodavnici ploča - danima pre toga sam ‘pripremao kasete’, kojih nikada nije bilo
dovoljno – i razmišljao šta obrisati ili presnimiti, a da bih imao
dovoljno traka na koje ću snimati pesme sa ove liste. Bilo mi je jasno da o muzici, generalno,
znam baš malo, i da mi je glava već puna pesama kojima ne znam ime, ali mi se dopadaju. Zbog toga ću
stiskati ‘record’ na kasetofonu posle svake najave, a do polovine pesme ću već proceniti da
li snimanje zaustavljam i premotavam traku natrag, ili snimam pesmu do kraja, nadajući
se da voditelj neće utrčavati pre njenog kraja, i da je neće prekinuti reklamom, ili džinglom.
“The Killing Moon” je na prvo slušanje zvučala kao nešto što oduvek znam, iako smo se te večeri prvi put
sreli. To je, valjda, sudbina.
*
Može li
genijalno delo nastati iz naizgled nepovezivih elemenata? “The Killing Moon” je
dokaz da su čuda moguća. Za njen nastanak zaslužni su – između ostalog - jedan
san, jedno letovanje u Rusiji, balalajka orkestar u holu hotela, i Dejvid Bouvi.
Mnogo godina
kasnije Ian Mekalok će reći da se jednog jutra probudio
sa tom rečenicom u glavi – „Faith, up against your will“. „The Killing Moon“ je o svemu, od rođenja preko smrti do večnosti, bogu –
šta god to bilo, i večnoj borbi između sudbine i volje. To je moja „biti ili ne
biti“.
Ostaje nepoznato da li je tu rečenicu poneo iz
sna u noći punog meseca, ali sada znam da je Vil, inače genijalni gitarista, počeo
iz štosa da niže akorde iz Bouvijeve „Space Oddity“ unatraške, shvatio
da se dešava nešto magično i onda nastavio da radi na tome, sve dok nije
oblikovao „najlepšu pesmu svih vremena“, kako je Ian svojevremeno ovu pesmu
neskromno najavljivao u medijima. A za najlepši pasaž u pesmi, onaj deo u kojem
ta 12-žičana gitara donosi eho istoka zaslužno je jedno veče u Rusiji. Les i
Vil, basista i gitarista su se zatekli u foajeu hotela, u kojem je bend svirao
balalajke. „Potpuno cheesy kabare. Ali, bilo je fantastično, i
inspirisalo nas je da se igramo tim melodijama, sve dok nismo dobili ovo“, reći
će kasnije jedan od njih.
*
Echo & The Bunnymen su do sada snimili najmanje dva albuma koji bi
se mogli naći na nekoj imaginarnoj, nedovršivoj listi 50 najdražih svih vremena,
i napravili neke pesme koje možda slušam i češće od ove. Prljavi, nervozni album "Heaven Up Here" preslušavam češće nego druge. Bubanj na "All My Colors" me udara jače. "Bring on the Dancing Horses" češće pevušim. "Bedbugs and Ballyhoo" me čini mlađim.
Ali, ja „The Killing Moon“ više i ne moram da slušam. Mogu da je reprodukujem do detalja, da se poigravam u glavi zvučnim ukrasima koji je čine veličanstvenom, da pratim samo reverbe na
gitari, ili nežni doboš Pita De Frajtasa, klavijaturu koja
u dva tona preleti nad zalivom pod mesečinom, mogu da uđem u tu sliku kada god
poželim, sednem na obalu mora i gledam kako se sudbina i volja neprekidno prelivaju u blagim talasima, a nijedna od te dve sile ne može biti pobednik, ne zauvek.
„The Killing Moon“ je prvi put emitovana na današnji dan, 20.
januara, 1984.
.jpg)