Noćurak za merenje pulsa :: Here’s the Thing :: Mixtape

Ovaj Noćurak je nešto poput redovnog sistematskog pregleda, samo se radi – muzikom.
Pregled se izvodi lako i moguće je raditi ga bilo gde, sa ili bez slušalica na ušima (neki predlažu grljenje zvučnika), ali ume da bude i invazivan i da pokrene lučenje kortizola što dovodi do ispunjenja suznih kanala, u proseku kod 1 od 10 ispitanika.

Najpre se testiraš na pesme za koje u kartonu već piše da ti - izazivaju vrtoglavicu, ubrzavaju rad srca, pokreću glasne žice ili čine da se koža ježi (od vrata - ka rukama, ili iz kičme - na dole, važno je uočiti razliku.)

Dobijeni rezultati se zatim uporede sa onim iz prethodnih godina; ako je potrebno – urade se dodatni testovi i setom novijih pesama, zahvaljujući čemu se dobija jasna slika - kako si i zašto si, a bez konsultacija sa srcologom.

To je uputstvo za upotrebu miksa, u kojem neće biti najava, odlomaka iz poezije i ostalih ukrasa - ostavljam te jedan-na-jedan sa pesmama.
Tako se dobijaju najtačniji rezultati.

Ispitivaće te: Edwyn Collins, The Cinematics, Interpol, Echo & The Bunnymen, Tracyanne & Danny, The Magic Numbers, Ben Folds & Nick Hornby, James, The Cardigans, The National, Low, R.E.M, The Smiths, The House Of Love, Pulp, Belle & Sebastian, Cam Forrester, Buzzcocks, Fontaines D.C, The Cure, Madrugada, Richard Hawley, Moira, Tindersticks, Spiritualized, Sivert Hoyem, Peter Murphy, David Bowie, Future Islands, Jens Lekman, Tracey Thorn, Depeche Mode, Tears For Fears.

"Daj, babo, glavu" / promocija knjige sećanja na film "Kako je propao rokenrol"

U prvoj priči omnibusa "Kako je propao rokenrol" na zidu kancelarije Načelnika Policije nalaze

se tri poternice.
Nakon trideset i pet godina lica sa tih poternica, a koja se predstavljaju kao reditelji ovog omninusa privedena su na informativni razgovor u Dorćol Platzu 1. oktobra, a zahvaljujući Goranu Tarlaću, Vladislavi Vojnović - autorki monografije "Daj, babo, glavu", Predragu Buci Popoviću koji je urednik ove knjige.

Bilo je lepo ;)

*

Više o knjizi "Daj, babo, glavu" >>

Depeche Mode: “Some Great Reward”, 24. septembar 1984.

I dalje zvuči savršeno.
Verovatno je i dalje jedini album u istoriji muzike u kojem se u dva takta smenjuju sempl iz “Karmine Burane” i zvuk udaranja po odvodnim cevima napuštene fabrike u Berlinu.
Depeche Mode su od toga napravili hit.

“People are people” bi bio očekivani izbor.
“Lie to me” pripada vremenu intimnih mikstejpova koji su se pravili u samo jednom primerku.
“Somebody” sam prerastao, iako je i dalje volim.
"Something to do" verovatno samo ja i volim.
“Master and Servant” mi je oduvek bila samo dimna zavesa iza koje se krila ključna stvar ovog albuma, ona o čudnom smislu za humor koji tvorac ima.

Ako ga ima.

"I don't want to start any blasphemous rumours
But I think that God's got a sick sense of humour
And when I die, I expect to find him laughing."

"Kao da je bilo nekad" / izložba

Predugo je veza između Milana Mladenovića i Makarske bila tek crtica u njegovoj biografiji, ona u kojoj se govori da je njegova majka, Danica Puharić rođena ovde.Veza ovog mesta i Milana bila je snažna i dugačka, i trajala je više od tri decenije.

U vreme kada je bio jedna od najvećih rokenrol zvezda ovih prostora – Milan nije mnogo, ili uopšte u intervjuima pričao o prošlom vremenu.
Rodni Zagreb jedva pominje.
O Sarajevu u kojem je odrastao pre odlaska u Beograd izgovoriće tek koju reč više.
Makarsku nigde ne pominje.

Ali razlog za to je jednostavan.
Makarska za njega nije bila prošlo vreme. Uvek je bila tu za njega, i njegova.
Kada više nije mogao doći do svog srećnog mesta – napisao je „Jadransko more“.

Izložba fotografija koja je pred vama će potvrditi da Makarska nije samo crtica u njegovoj biografiji, već duga, valovita linija.

Na njima ćete otkriti kako dete izrasta u dečaka, a zatim i mladića koji postaje čovek koji se ovde rado vraća.
„A njegov golemi osmijeh nije nigdje mogao biti češći i spontaniji nego ljeti, na moru, u njegovoj Makarskoj“, kako kaže jedan od njegovih ovdašnjih bliskih prijatelja.

Zagledajte se u ove fotografije, i videćete da je u pravu.

*

Pisano za izložbu Milanovih fotografija i rukopisa "Kao da je bilo nekad", koja će biti otvorena u Makarskoj do 27. septembra ispred dvorane Arte.

<< Premotavanje >> Najdraže pesme leta 2024.

Koliko puta su se uši zaljubile ovog leta?
Preslušavamo nove pesme i stvari koje vredi čuvati – poput kamenčića, školjki, ili peska koji ne želiš da istreseš iz patika, 
zato što te podseća na leto.

Čekaju te: Jamie xx, Flying Mojito Bros, Galliano, L'Impératrice, Mabe Fratti, Marcos Valle, Arthur Melo, As for the Future, Kim Deal, Gillian Welch & David Rawlings, Travis, Primal Scream, Thee Sacred Souls, Thee Marloes, Leon Bridges, Gdinjko, Tindersticks, Fievel Is Glauque, Nilüfer Yanya, Bryan Ferry, Great Grandpa, Kiioto, Loma, Jon Hopkins, Laurie Anderson (feat. ANOHNI), nonkeen, The Howl & The Hum, Geordie Greep, FONTAINES D.C, The Albinos, Jon Spencer, Jack White i The The.

Albumi koje ti preporučujem za preslušavanje:

Arthur Melo - Mirantes Emocionais >>

Bremer/McCoy - Kosmos >>

Esperanza Spalding And Milton Nascimento - Milton/Esperanza >>

Fontaines D.C. – Romance >>

Jack White - No Name >>

Joep Beving - Vision of Contentment >>

Jon Hopkins – Ritual >>

Laurie Anderson – Amelia >>

Mabe Fratti - Sentir Que No Sabes >>

Meshell Ndegeocello - No More Water The Gospel Of James Baldwin >>

nonkeen - All good? >>

Rosie Lowe - Lover, Other >>

Son Of Dave - A Flat City >>

The Howl & The Hum - Same Mistake Twice >>

The The – Ensoulment >>

Varijashree Venugopal - Vari >>

Boje koje se nikada neće rastopiti / "Daj, babo, glavu" ili sećanja na film "Kako je propao rokenrol" (Popbooks, 2024)

Scena iz filma "Kako je propao rokenrol" / Popbooks

Pre čitanja osvrta na knjigu „Daj, babo, glavu“ želim da znate da je sa ove strane ekrana osoba koja ne zna koliko je puta gledala film „Kako je propao rokenrol“.

Odmah nakon prvog gledanja u bioskopu „Zvezda“ 1989. izašao sam iz sale i kupio kartu za narednu projekciju – zato što od dobacivanja i smeha publike nisam čuo polovinu dijaloga, te sam se na nekim mestima toliko smejao da nisam uspeo da vidim polovinu kalambura koji se dešavaju u drugom i trećem planu scena, a trebalo bi.
Posle narednog gledanja film je počeo da utiče na moj svakodnevni govor, a onda sam pratio putokaze, želeći da čujem ili vidim sve što se ovim filmom preporučuje, ili ga je – na neki način – inspirisalo.

Dijabolik!

Samo u uvodnoj sekvenci prve epizode „Doživljaja Zelenog Zuba“ – dok kamera prelazi preko omota naređanih vinila, naslovnica stripova i plakata – možete pronaći zabavu za glavu za nekoliko nedelja.
Ili za ceo život.
"Dok se ne rastope boje."

Za (manjinski) deo generacije kojoj pripadam film „Kako je propao rokenrol“ je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju ulazimo na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije; druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli, treća direktno na film koji nas i dalje oduševljava.

Zbog svega toga smo se vraćali ovom filmu tokom proteklih trideset i pet godina, ponekad čak i u organizovanim grupama, svesni da nas mlađi gledaju s podsmehom ili nerazumevanjem dok se gađamo Pokojnim Tozom, Krambambuli pančom i "pčelama sa trešnjevog cveta".
Ali, tako smo i mi nekada gledali roditelje, tetke i stričeve pri pominjanju filmova Žaka Tatija ili ranih radova Miloša Formana (ne poredim ih, jer ovaj omnibus je neuporediv, navodim ih kao primer).
Nerazumevanje bi uvek nestajalo nakon prvog gledanja.

„Daj, babo, glavu“ - knjiga sećanja na omnibus film „Kako je propao rokenrol“ koje je prikupila i uredila Vladislava Vojnović je nadmašila moja nadanja i želje, a one nisu bile male od kako sam čuo da je izdanje u pripremi.

Na četiri stotine stranica velikog formata, bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, „Daj, babo, glavu“ donosi sećanja više od trideset učesnika u procesu stvaranja filma, i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali ovu knjigu. 

Među njima su akteri svih faza nastanka „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.

U poslednjem segmentu knjige su tri izvorna scenarija koje je zabavno izmaštavati kao pokretne slike, naročito ako snimljeni film znate da raskadrirate, te ukoliko ste - poput mene - nesrećni što duža verzija filma podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo nije sačuvana.

Izdvojiti samo neke od više od četrdeset sagovornika je teško, nezahvalno i nemoguće poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’.
Dodatno, sve priče su podjednako važne - bez obzira na posao koje su sagovornici radili u okviru ekipe, a svi ti iskazi otkrivaju da međusobna privrežnost ekipe filma tokom godina nije izbledela.
Toliko je rokenrol bio dobar.

Monografija je krcata trivijama koje nadmašuju do sada prepričavane i poznate (poput - ko su lica sa poternica u kancelariji Živojina Žike Milenkovića i zašto na početnoj stanici tramvaja stoji i piše - ČEKIĆ :), zbog čega će svako naredno gledanje filma biti drugačije. 

Jer - sada znamo šta je trebalo da bude scenario Milana Delčića Delče za jednu od priča, šta je trebalo da svira sa radija dok Nebojša Bakočević pakuje Rodoljuba u kesu za đubre; ko je trebalo da igra lik Krste Klatića Klaje... a to je tek delić spiska i kreativnog meteža koji je Vladislava Vojnović uspela da priredi, odnosno izmontira tako da priče teku besprekorno, neprekidno upotpunjavajući jedna drugu.
To je, ujedno, i razlog više da ih pročitate baš sve.

„Daj, babo, glavu“ je dragocena knjiga, koju – takođe – možete čitati na najmanje tri načina:  kao priču koja dokazuje da je za stvaranje filma o kojem će pričati trideset i pet godina kasnije na 400 stranica neophodan sistem, ili ono što smo nekada zvali ’država’; kao priču o jednom od vrhunaca generacije koja je, da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika dobila priliku da pokaže tek 5% od svog potencijala, ili kao priče koje zasmejavaju, ali i rastužuju zato što su neke stvari, ipak, propale.

Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>

Noćurak za kraj avgusta :: Rumba Azul :: Mixtape

Nisam siguran gde sam ga izgubio.
Znam da ga nisam nikome pozajmio, jer avgust se ne pozajmljuje, može samo da se deli.
Bio je baš lep.
Napravljen od kasnih ustajanja, lišća koje iz dana u dan šušti sve glasnije, od ušiju punih talasa, beskonačnog preslušavanja muzike, otkrivanja, igre, gubljenja u vremenu, uživanja u besmrtnosti, nezainteresovanosti za to koji je dan i koliko je sati jer brojač na kasetofonu je važniji od časovnika, od noćnih razgovora o besmislicama, od povrataka, obojen od smeha.
Možda je i dalje tu,
ali je potrebno zaliti ga sa nekoliko pesama,
poređanim baš u ovakvom nizu,
da barem na dva sata sve bude kako treba,
kao pesma Kaitana Veloza po kojoj je ovaj miks dobio ime.
Da bude – avgust.

*

U traženju avgusta pomažu:
Senor Coconut, Jorge Ben Jor, Marcos Valle, Caetano Veloso, Domenico Lancellotti & Marcia, As for the Future, Natalia Lafourcade, Bob Brookmeyer, Milton Banana, The Monty Alexander Trio, Badbadnotgood, Howlin' Wolf, Oscar Brown Jr., 4M, Liljana Petrović, Dinah Washington, Bata Božanić Kvintet i Laki Pingvini, Louis Prima, The Oscar Peterson Trio, Jarvis Cocker & Lætitia Sadier, Fingathing, L'Impératrice, pocket palma, Pet Shop Boys, The B-52's, Ian Dury, Holger Czukay, Khruangbin, Helado Negro i Suba.

Prešlicavanje za Lice Ulice: Arooj Aftab, Hermanos Gutierrez, Susso (jul / avgust 2024.)

Koliko god civilizacija napredovala – još uvek nismo izmislili brže prevozno sredstvo od muzike.

Jedan pokret prstiju spuštenih na žice kore, i eto nas u zlatnom predvečerju na zapadu Afrike. Nema skloništa od vrućine, ali taj zvuk vibrirajućih žica čini da vrelina postane nevažna, a mi pravimo kovitlace prašine bosim stopalima dok plešemo u ritmu koji nikada ranije nismo čuli, ali ga naše telo zna iz nekog drugog života.
Ne moramo znati kako se zove udaraljka čiji zvuk pred nas stavlja sliku hodanja po pesku plaže nedaleko od Sao Paula, gde su ritmovi slični onima koje smo upravo čuli u Africi ali se broje drugačije. Nije važno da li razumemo reč onoga što peva Sezaria Evora, ali ćemo odmah prepoznati čežnju, i pre nego što ona završi prvu strofu sedimo kraj nje na stenama Zelenortskih ostrva, zagledani u okean, uvereni da će se na pučini ipak ukazati visoki jarbol.
Samo muzika može stvarati takve scene u našim glavama. Bez filtera.

Uživajte ovog leta u slikama koje ćete stvoriti sami, inspirisani zvucima sa ovih albuma.

Arooj Aftab - Night Reign (Verve Records, 2024)

Aruž već deset godina stvara muziku koja se opire poznatim definicijama, a nabrajanje svih pečata koje kritičari stavljaju u njen muzički pasoš oduzima previše vremena. I dalje jedina umetnica rođena u Pakistanu koja se može pohvaliti Grammy nagradom, Aruž je nakon sjajnog prošlogodišnjeg „Love in Exile“ već objavila novi album na kojem nastavlja da nas očarava pevajući na engleskom („Whiskey“, nova verzija predivne „Last Night“ po tekstu koji je napisao Rumi) ili maternjem urdu-jeziku („Na Gul“, „Aey Nehin“).
„Night Reign“ vas može odvesti bilo gde – kao što je ona stari standard „Autumn Leaves“ uspela da odvede daleko od načina na koji su je svirali Majls Dejvis i Net King Kol, učinila je svojom a zatim je poklonila – tebi.

Hermanos Gutiérrez - Sonido Cósmico (Easy Eye Sound, 2024)

Nekoliko godina je prošlo od kako su prve zvučne razglednice braće Gutierez stigle do ovdašnjih onlajn radio stanica i podkasta, i postale stalni deo repertoara koji nas vozi pustim drumovima južne Kalifornije, Teksasa i Meksika.
„Sonido Cosmico“ je njihova druga vožnja za izdavačku kuću „Easy Eye Sound“ Dena Ojerbaha (The Black Keys) koji se, kao „treći brat“ i ovoga puta vozi sa njima.
Ojerbah i na ovom albumu sa zadnjeg sedišta u zvučne slike ubacuje još zvečećih gitara, nežnih udaraljki i klavijatura, što auto-put pred nama čini još širim.
Ovo je idealna muzika za vrele sate, čitanje priča Sema Šeparda i pesama Vladana Krečkovića.

Susso - Keira (Soundway, 2016)

„Keira“ je jedan od blistavijih primera muzike koja „na moderan način tumače muzičku tradiciju Afrike“. Tamo gde su se mnogi muzičari izgubili pokušavajući da uklope elektroniku i etno-zvuk Afrike i stvarajući jeftine razglednice – Mark Benet je stvorio divan amalgam repetativnih, hipnotičkih ritmova i melodija „mandinka“ muzike odsviranih na kori i balafonu, prepunu neverovatnih glasova koje je nemoguće imitirati.
Pustite za početak „Bani“ ili „Ansumanu“. Ukoliko uspete da ostanete mirni, možda je vreme da prestanete da uzimate paket aranžmane i putovanja počnete da organizujete sami.
Prijaće vam.

"Radio je posao najlepši na svetu" ("Danas", 27. juli 2024.)

Rubrika Radeta Radovanovića - "Ljudi, sećanja"

*

Neka sve počne dramom, uz zvuk sirene vozila Hitne pomoći koja juri ka bolnici u kasno proleće 2016.
U vozilu sam ja.
Imam četrdeset i dve godine. Srce me upravo opominje – sinkopama kakve Stjuart Koplend ili Ivica Vdović ne bi umeli da odsviraju – da više ne bi trebalo da se ponašam kao da imam dvadeset i dve.
Prvi put suočen sa takvim ritmom srca – premotavam film, i shvatam da nema odluka ili poteza zbog kojih žalim.

Jer, sve što sam radio je bilo u skladu sa onim što mi je to srce govorilo.
I nisam se štedeo.
Sve što je bilo do mene – bez obzira da li sam radnik u magacinu, komandir straže, „pomoćnik scenografa“, voditelj programa nedeljom od šest ujutro, golman, montažer zvuka, mentor, kreativni direktor ili pisac – radio sam najbolje što znam, i kako mislim da je ispravno. Tako su brata i mene učili kod kuće.

Ta misao pomaže srcu da se donekle smiri. Više pomaže doktorka na bolničkom prijemu.

„I ja sam imala isti problem. Ali, ja radim u Urgentnom centru, to je stresan posao. A šta ti radiš?“
„Pravim reklame.“
„Verovatno nešto radiš pogrešno.“

Znam da je u pravu. Ali, i nije.
Jer, naučen sam i to da bi sve trebalo raditi punom snagom, ili ne raditi uopšte.

*

Detinjstvo je puno igre, smeha i „zujanja pčela“ o kojem je pisao dragi profesor Vava. Sve mi je dozvoljeno i sve može – dokle god to ne smeta ili ne ugrožava druge.
To je možda najvažnija lekcija koju sam naučio kao dete: gde se završava moja i počinje tuđa sloboda. Druga lekcija je da se od jedna kutije Lego kockica može napraviti dvorac, čamac, svemirski brod za „Blejkovu sedmorku“... sve što si u stanju da izmaštaš, a ne samo ono što je na slici na pakovanju. Mnogo godina kasnije Lego će imati genijalnu kampanju u kojoj je čitav copy, odnosno tekst bila ta, jedna reč: „Imagine“.

Detinjstvo je ogromno dvorište iza zgrada u Vojvode Stepe prekoputa bioskopa „Voždovac“ u kojem gledam „Bekstvom do pobede“, i dvorište škole „Braća Ribar“ kod Saborne crkve u koje se tokom raspusta preskače zato što koševi imaju mrežice. To je „Kosmos“ Karla Segana koju izdavač iz Rijeke nudi na ćirilici i latinici, i knjige iz istorije koje me nagovaraju da postanem istoričar kad porastem. Prvi dobijeni vinil od dve tetke – „Muppet Show“, i na njemu Animal koji „peva Geršvina“ u desetak sekundi, atonalno i van ritma, čist pank!
Detinjstvo su duga leta u kampovima na Jadranskim otocima i na našem placu, odrastanje u šarenolikom društvu koje lako prepoznaje različita izvođenja Čajkovskog ili Betovena sa tranzistora. Među njima su i oni uz to znaju i da naprave ceo automobil od zarđale karoserije i rastavljenog motora, vikendicu, krevet, brod. Sve sopstvenim rukama, poput mog ćaleta.

Detinjstvo je Jugoslavija.
Jugoslavija je trebalo da bude i budućnost, ali se ta budućnost nije dogodila.
To je jedini usud sa kojim se nisam pomirio, i zbog toga srce zna da se uznemiri.

*

U školi „Braća Ribar“ učimo da „možemo da hranimo celu Evropu“, ali i mnogo važnije lekcije, kroz praksu. Ako se trudiš – to će biti primećeno i nagrađeno. Ako si u nečemu dobar – dobićeš priliku da se razvijaš dalje. Ako neko razbije prozor – platićemo svi, ali nećemo kriti ko je bacio loptu, da mu se pravljenje štete ne osladi. Ako imaš dobru ideju kako nešto može da bude funkcionalnije ili urednije – predloži, biće ostvareno. Ako je slavski dan – dobićeš dozvolu da odsustvuješ sa poslednjih časova, ne samo zato što ti je baka prvoborac koju u školi svi znaju. Nekima ovo zvuči nezamislivo, znam.

Svi nosimo iste plave bluze i jedemo iste 'državne' debele bele kifle pred čas, ali nismo isti. Svako je divan na svoj način i u nečemu je najbolja ili najbolji. To se osvešćuje odrastanjem uz „Niko kao ja“ Šarla Akrobate.

U sedmom razredu nam za profesorku engleskog dolazi Vera koja nas uči svačemu. Najomiljenija vežba: napišite tekst o nečemu na dve strane, a da ne kažete ništa konkretno. Žongliramo rečima i idejama, zabave i vežbe radi.

Odjednom, ono što u udžbenicima piše o partizanima i četnicima, bratstvu i jedinstvu i ostalom postaje upitno. Neupitno je da će Onaj koji govori da „ni oružane bitke nisu isključene“ uskoro napraviti nemerljivu štetu. I dalje ne razumem kako su neki od nas sa šesnaest godina to videli jasnije od starijih. Ne trebaju ti „godine iskustva“ da bi prepoznao zlo.

*

Direktori Prve beogradske gimnazija su – naravno – članovi SPS, a neki od profesora sve više naglašavaju reči „naše“, „Srbija“ i da smo „žrtve Jugoslavije“. Na jednom času srpsko-hrvatskog profesorka me pred odeljenjem optužuje da sam „izdajnik“ zato što imam „Vreme“ u školskoj torbi.

Godina je 1991. Stariji drugari se sa odsluženja vojnog roka u naš blok vraćaju uglavnom polu-ludi. U to vreme u bioskopu „Jadran“ gledam film „Mediteraneo“ i raspadam se na rečenicu „U ovakvim vremenima, bekstvo je jedini način da ostanete živi i nastavite da sanjate.“
Već regrutovan i sa rezultatima testova koji me preporučuju za Školu rezervnih oficira – shvatam da postoji samo jedan način za odlaganje služenja vojnog roka – a koji nije lomljenje ruke kao u filmu „Bekstvom do pobede“.
Iako sam odličan đak – nakrcaću nekako četiri keca od januara do juna, i tako automatski ponoviti razred.
Ali, taj plan ne mogu da podelim sa svim profesorima od kojih mi kečevi trebaju.
No, vremenom i oni shvataju šta radim. Jedna od „legendi Prve beogradske“ viče na hodniku za mnom: Dobićete svi dvojke, svi ćete ići u rat!

Obukao sam uniformu godinu dana kasnije.
Čuvao sam domovinu najbolje što znam, bio uzoran vojnik, ali to više nije bila moja zemlja.
Postala je otadžbina.

 Tokom ponovljene godine, željan da muziku u kojoj sam pronašao sklonište delim sa drugima – počinjem da radim na radiju. Upoznajem Aleksandru, moju ljubav. Objavljujem prvu kratku priču i pišem prvi scenario.
Sve se promenilo.
Najdraža priča o Kortu Maltezeu mi je oduvek bila ona o docrtavanju linije života u dlan.

Kada bih seo u onaj svemirski brod iz „Nedeljnog zabavnika“ Vajte i Rusa koji leti brže od zvuka, mogao bih da 'stignem' davno emitovane radio-talase sa Zemlje, i među njima bih čuo najgora tri minuta programa Radio Pingvina.

 Autor ta tri minuta sam ja, devetnaestogodišnjak, i to je moj prvi „prilog“ za najslušaniju radio stanicu u Beogradu. Nerazgovetno je, i nesuvislo – što shvatam prateći mimiku ton-majstora koji je sa druge strane stakla. Na moju sreću, Dača Kocjan me ohrabruje da ne odustanem „ako stvarno želiš da to radiš“.

U narednih godinu dana radim kao „organizator“, javljam se na telefon, nameštam reklame na trakašima (ultimativni test fizičke i mentalne spretnosti, danas potpuno nekorisna veština), zatim učim da mrdam reglere, biram muziku, vežbam čitanje „preko olovke-u-vilici.
Kada sam se ponovo našao pred mikrofonom, znao sam dosta o tome kako radio radi, i šta je sve moguće.  

Radio je najlepši posao na svetu. Za razliku od drugih medija, prezasićenih slikama – radio ostavlja prostor za maštanje. Zvuk snažnije podstiče naše glave od bilo koje druge senzacije. Tako smo napravljeni – da osluškujemo i pretvaramo zvučne talase u slike. Šteta je što današnje radio-stanice to ne koriste kao prednost.
Kada je ideja Radio Pingvina – doslovce – upucana, nastavili smo na Radio Indexu, gde od tehnike ništa osim mašte nismo ni imali.
Ako je suditi po broju onih koji su me narednih godina prepoznavali po glasu – izgleda da smo nešto radili dobro.

Oni koji su to slušali su otkrivali nove svetove, kao što sam i ja to nekada činio uz radio-aparat. Zato sam – čim su internet i tehnologija to omogućili – posle mnogo godina nastavio da pravim „Noćurke“ iz kuhinje u našem malom stanu.

Ipak, najveći uspeh te radio-stranice nisu hiljade preslušavanja, komentari i lajkovi, već desetak stabala zasađenih od donacija slušalaca i zahvaljujući udruženju „Šuma peva“.

I kada ta radio-stranica utihne, ostaće šuštanje lišća i pesma ptica u krošnjama.
Dok ih „urbanistički planovi“ i Gradski Orci ne satru.
Ali znamo kako se Šuma na kraju obračunava sa orcima.

*

U prijemnoj komisiji na FDU su oni od kojih te je sramota da nisi pročitao: Jovan Vava Hristić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Vlada Stamenković, Boško Milin, Vesna Jezerkić... Nismo, na žalost, dočekali da nam svi budu i profesori tokom školovanja.

„Deco, danas bi trebalo da učimo šta je kadar. Ali, pošto nemamo kameru, a ni filmske trake, čitaćemo poeziju Brodskog.“

To je, ukratko, ono što smo zatekli na tadašnjem FDU.
Ipak – i opet na sreću – neki profesori i asistenti, svesni da su nas drugi profesori prepustili ličnoj radoznalosti ulažu dodatnu energiju u naše obrazovanje, van nastavnog programa. Ljiljana Bogoeva Sedlar smatra nedopustivim da postanemo diplomirani dramaturzi bez uvida u teatar XX veka, što je moglo da se dogodi.
Prve snimke Pine Bauš video sam na časovima engleskog jezika, sa njenih VHS kaseta.

Na turniru u malom fudbalu na ideju Uglješe Šajtinca igramo pod imenom „Savonarola i njegovi prijatelji“, profesoru Hristiću u čast, iako svesni da bi najbolje bilo da profesor nikada ne sazna da smo u slušaonici za nastavu igrali fudbal.

Prva i jedina radio-drama koju sam napisao snimljena je u Radio Beogradu i predstavljala je Jugoslaviju na „Prix Europa“ Festivalu 1998. Honorar za dramu uplaćen mi je mnogo meseci kasnije. Na račun banke koja je nekoliko dana pre toga otišla u stečaj.

Završio sam fakultet, predstavljao Jugoslaviju, „znao sve o muzici“, vodio neke od slušanijih emisija u beogradskom etru, do tada već snimio mnoge reklame... i, opet, morao ponekad da pitam roditelje za džeparac.

U to vreme u 'marketinškim agencijama' rade reditelji, scenografi, pisci, kompozitori, ali i inženjeri mašinstva, šahisti, psiholozi od kojih je bilo zadovoljstvo učiti.
Ogroman deo tih ljudi nije školovan za advertajzing, već ono što znaju iz svojih profesija primenjuju na reklame - što stvara neverovatne kampanje, a strance sa kojima smo sarađivali ostavlja u čudu.

I opet sam imao sreće. Iako sam u agenciju Communis došao na dva meseca – sticajem okolnosti i zahvaljujući jednom većem dogovoru koji je propao – sa Ivanom Stankovićem sarađujem već sedamnaest godina.
Učim od njega i dalje.

Pravljenje reklama je zanat, kao i svaki drugi. I u ovom poslu postoje majstori, i fušeri. Ako si otporan poput fudbalske lopte, imaš blagoglagoljivost misionara, radnu etiku i nešto talenta da stvoriš 'novu kombinaciju već poznatih stvari' (to je, u najkraćem – Ideja), velika je šansa da ćeš uspeti u tom poslu.

Ja sam, sudeći po analitici, uspeo. Radio sam na kampanjama koje su postale deo svakodnevnog govora, ili bile viralne.
Neke su pomogle da ovo društvo bude za zeru bolje, i one su mi najdraže.

*

Posao copywritera, a kasnije i kreativnog direktora me – između ostalog – učio da sa što manje reči kažem što je moguće više.
Da ne bih zaboravio da pišem obećao sam sebi 2011. godine da ću na blogu Prešlicavanje do 39. rođendana napisati 39 priča o 39 pesama koje su mi menjale život.
Prva priča iz serijala bila je o pesmi „To sam ja“ Ekatarine Velike.

I opet sam, na neki način, imao sreće. Ivan Bevc, vlasnik tada mlade izdavačke kuće „Booka“ javio se na polovini pisanja tog serijala sa idejom da od toga napravimo knjigu.

Promociju smo napravili na moj 40. rođendan u najdražoj knjižari u Beogradu.
Drugarice i drugovi iz „Beopolisa“ tvrde da je veću gužvu na promociji imao samo Erland Lu.
Knjiga je rasprodata, i nema razloga doštampavati je. Ispravnije bi bilo napisati novu.

Znam koje pesme bi trebalo da se nađu toj novoj. Ipak, priče o tome kako smo učili Pitera Gebrijela da govori srpski, o prstima na žicama gitare na kojoj je sniman jedan meni važan album, i jednoj noći u Makarskoj koja je ublažila prošlog leta nedostajanje države u kojoj sam rođen - moraće da sačekaju neko vreme.

*

Radeći na monografiji o Milanu Mladenoviću u poslednje dve i po godine ja van radnog vremena često ponovo boravim u mojoj domovini. Krećem se kroz tuđa i sopstvena sećanja na jedno vreme i čoveka o kojem zapravo znamo neprihvatljivo malo.
Nije njegov stih „Ti ne znaš ko sam ja“ slučajno tu.

I dok preturam po medijskim arhivama, sećanjima svedoka, Milanovim neobjavljenim spisima i moru fotografija i dokumenata – često se stresem od sudara sa budućnošću koja se nije dogodila.

Ali, dok ta knjiga raste – opet pomislim – kakva sreća! Izabran sam da uradim najlepši posao na svetu: da ispričam priču o čoveku kojem se divim već četrdeset godina – zbog fenomenalne muzike koju je stvarao i svirao, i zato što se nije štedeo kada je podizao glas van scene, ne odustajući od svojih principa, bez obzira na cenu.

Ako ta knjiga neke ljude bude ohrabrila da iste principe prihvate kao jedine ispravne – vredeće truda.
Možda će shvatiti da nisu usamljeni. Možda će odlučiti da zajedno podignu glas.
Ili počnu da prave neku novu, fenomenalnu muziku, uprkos svemu i svima.

I to će me učiniti srećnim.

*

Biografija
Nebojša Krivokuća

Rođen 1973. u Beogradu. Diplomirani dramaturg (FDU, 1998). Sa nepunih sedam godina se prvi put našao pred mikrofonom i doživotno zaljubio u radio.

 Tokom devedesetih radio mu je tu ljubav uzvratio – i preživeo je tu deceniju radeći na „Pingvinu“ i „Radio Indexu“. Od 2015. pravi internet radio program u kuhinji i emituje sa bloga/radio-stranice pod imenom „Prešlicavanje“ >>

Objavio je knjigu kratkih priča „39 pesama“ o muzici i odrastanju (Booka, 2013). Trenutno završava Monografiju o Milanu Mladenoviću >> koja će biti objavljena 2025.
Redovno piše o muzici za ulični magazin „Lice ulice“ >>

Prvu reklamu snimio 1992. godine. Od 2007. godine je kreativni direktor agencije Communis sa kojom je osvajao nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima.

Noćurak za gledanje u more :: Summer Mixtape #12

Ovaj Noćurak je napravljen za gledanje u more.

More,
neuhvatljivo,
kao što je neuhvatljiv dobar prevod ’Ode moru’ Pabla Nerude koji ne mogu da pronađem godinama,
ne pomažu parangali, durbini, bacanje u talase i premetanje kamenja po plićaku.
Preostaje mi da naučim jezik,
ili dva sata gledam u plavo, onda ću razumeti i bez reči.

Gledanje u more nije jednostavan izazov.
U trenu te talasi povuku –
jesam li,
da li sam,
da li ću?
Lako je otplutati daleko od obale.

Kroz šum talasa se probijaju: Henry Mancini, Caetano Veloso, Cesaria Evora, Bebel Gilberto, Sessa, Helado Negro, Reper Iz Sobe & Anna Moor, Khruangbin, Angus & Julia Stone, Jessica Pratt, Hermanos Gutiérrez, Eddie Chacon, Jeanette, The Style Council, Mose Allison, Billie Holiday, Miles Davis, Chat Baker, Air, Izae i The Whitest Boy Alive.

p.s. Još letnjih mikseva, fjake, talasa i zrikavaca >>

Šta radite kada otkrijete da ljudi čijim se delima divite veruju u vama neprihvatljive ideje? (za Lice Ulice, jun 2024)

Da li ste ove godine pratili prenos takmičenja za pesmu Evrovizije nadajući se da će neki učesnici hrabro iskazati svoj stav? Koliko ste puta gledali snimak izlaska predstavnice Italije na binu, nagađajući da li je njena kombinacija crne haljine i zastave Italije namerna asocijacija na zastavu Palestine? Da li je za iskazivanje stava potrebna hrabrost, ili je to pitanje odgovornosti prema publici?

Da li se još uvek nadate da će se Nik Kejv ipak oglasiti saopštenjem da ne želi da nastupi u Savamaloj, već na nekoj drugoj lokaciji u Beogradu? Nadate se njegovoj reakciji – iako je nedavno na blogu „Red Hand Files“ na slično pitanje – a u vezi sa drugim festivalom – fanovima odgovorio da je on „samo umetnik koji radi u veoma toksičnoj industriji“, i da će umesto onih koji otkažu „svakako nastupiti drugi, gladni muzičari“.
Na kraju tog pisma obožavaocima Nik pita: „What would you do?“

Šta radite kada otkrijete da osoba uz čiju ste muziku odrastali ne deli vaše stavove o vakcinaciji, tragovima aviona na nebu, obliku Planete na kojoj živimo, postojanju Iluminata, nekadašnjoj zajedničkoj državi, ili razlozima raspada te države? Da li je dovoljno vremena prošlo pa nam je sada svejedno što su neki svojevremeno pesmom raspirivali mržnju, drugi ponavljali, kao mantru, reč „Miiiiiiir“, a treći – ubeđeni u nemoć da nešto promene – jednostavno otišli?

Da li moramo da znamo stavove umetnika čija nam dela menjaju ritam srca?
Zašto je važno da znamo za koga je glasao na izborima, ili koga podržava?
Nije li lakše živeti u neznanju, i jednostavno uživati u delu?
Kako reagujete kada vas neko neprijatno iznenadi?
Kako reagujete kada vas neko prijatno iznenadi?
Da li vas iznenađuje vest da je Marko Purišić (Bejbi Lazanja) odbio novčanu nagradu u iznosu od 50.000 evra od Vlade Republike Hrvatske i predložio da se taj novac usmeri ka zdravstvenim ustanovama kojima je taj novac potrebniji – ili ste tako nešto od njega i očekivali?

Toliko je pitanja, a univerzalno upotrebljivih odgovora – nema.
Svako od nas ima ’slabu tačku’: pisca, pevačicu, pesnika, umetnicu... zbog kojih pravimo izuzetak, i ne merimo njihova odstupanja od naših svetonazora istim metrom.
Jednom idolu opraštamo što je u trenutku ludila podigao ruku u nacistički pozdrav, dok drugoga izbacujemo iz fonoteke zato što je svirao pred ’kontraverznim biznismenima’ za nezamisliv honorar.

Ali, ako odgovora nema – moramo da pokušamo da do njih dođemo.
Zato je kreiran ovaj ’test’. Njegova svrha je da:

a) Saznate nešto novo o pop-zvezdama i umetnicima kojima se divite
b) Po želji i u skladu sa potrebama – zauzmete stav spram njihovih ne/dela
c) Zabavite se

Odgovori ne donose, niti oduzimaju „bodove“.



Od kako je 2020. godine iskazao stav da je globalna pandemija virusa COVID-19 „sredstvo kontrole” i počeo da peva o tome – kada čujete glas Vana Morisona vi u njemu vidite:

a) Doktora za dušu na čije pesme niste imuni, ali koji se ne razume u pitanja imunologije

b) Čoveka kojem ne može baš sve u životu biti oprošteno zato što je svojevremeno napisao i otpevao “If I ventured in the slipstream between the viaducts of your dream / Where immobile steel rims crack and the ditch in the back roads stop / Could you find me?”

c) Hrabrog čoveka čije ste pesme oduvek voleli, a u poslednje vreme njegove pesme koristite umesto aspirina, sredstva za umirenje i drugih šarenih pilula koje “proizvodi zla farmakomafija željna profita.”

Iako se naknadno izvinio javnosti – nacistički pozdrav Dejvida Bouvija okupljenim fanovima na stanici Viktorija 1976. godine i njegova izjava da je “Adolf Hitler jedna od prvih rok-zvezda”:

a) Dokazuje da preterano konzumiranje kokaina loše utiče na rasuđivanje čak i superiornih bića (da, ovo je igra reči)

b) Predstavlja u Bouvijevoj karijeri jedinu goru stvar od snimanja singla “Little Drummer Boy” sa Bingom Krozbijem

c) Predstavlja glupost koju je Bouvi anulirao pevajući “Heroes” kraj Berlinskog zida desetak godina kasnije

Dok na ekranu vašeg mobilnog telefona Bono Voks upravo nešto smatra na temu aktuelnih političkih događaja u svetu vi:

a) Razmišljate kako gumene bradavice na kostimu nisu najgora stvar u trećem nastavku serijala o Betmenu, već Bonovi stihovi „You're a big smash / You wear it like a rash” napisani za taj film

b) Sa setom se sećate vremena kada niste znali o čemu Bono govori dok ne peva

c) Zakopavate omiljene rane albume U2 još dublje u srce, i tako ih sklanjate na sigurno. Od njega.

Kada čujete pesmu "Pogledaj dom svoj anđele" vi:

a) Pomislite na strica koji je - oduševljen tadašnjim političkim okolnostima - krajem osamdesetih celokupnu ušteđevinu uložio u "Zajam za Srbiju", koju nikada nije dobio natrag, a što je uticalo na finansijsku stabilnost čitave familije. Ipak, verujete da Bora Đorđević nije znao šta je stvorio.

b) Razmišljate kako ne bi bilo loše da se Riblja Čorba raspala nakon odlaska Bajage i Rajka Kojića iz benda, jer tako bi ostali među legendama – i da je Bora Đorđević znao čemu će ta pesma poslužiti.

c) Verujete da je ovo jedna od najvažnijih pesama u istoriji našeg rokenrola, da nam je bila potrebna, “dabogda pocrkali dušmani”

Koncert koji će Nik Kejv odsvirati u Savamaloj je:

a) Još jedna prilika da budete spaseni zahvaljujući njegovoj muzici

b) Jedinstvena prilika da čujete “Take a little walk to the edge of town and go across the tracks / Where the viaduct looms, Like a bird of doom” u adekvatnom crime scene ambijentu

c) Razlog što ste prvi put u životu pisali jednom idolu – ne sa željom da vam pošalje potpisanu majicu, već u želji da možda sazna na kakvom mestu će nastupiti

Dok slušate kako Ian Braun, nekadašnji pevač The Stone Roses peva “They'll plant a microchip, every woman, child and man / They plan to chip us all to have complete control / The land, the sky, your soul” vi:

a) Shvatate da njegovi stari stihovi “I don’t have to sell my soul / He’s already in me” nisu bili metafora

b) Shvatate da stihovi “I am the Ressurection, and I’m the Life” ipak nisu bili o raskidu sa devojkom

c) Sada imate potvrdu da oduvek nije bio “Sharpest pen in the box” (ovo nije stih iz pesme, prim. aut)

Nakon što je Lili Alen na Glastonberi festivalu pesmu “Fuck You” posvetila petorici sudija vrhovnog suda koji su glasali za poništenje prava na abortus u slučaju Rou protiv Vejda ta pesma vam je:

a) Postala veoma draga

b) Postala još draža

c) Postala najdraža

Muziku Bilija Brega slušate...

a) Zato što je drug Breg iskreni levičar i jedan od poslednjih trubadura na planeti Zemlji

b) Zato što ste u njegovoj pesmi “Sexuality” čuli stih „I had an uncle who once played for Red Star Belgrade / He said some things are really best left unspoken / But I prefer it all to be out in the open“, iako vam nije bilo potpuno jasno o čemu on tu peva

c) Još uvek niste do kraja pročitali nedavnu razmenu vatre između druga Brega i onih koje ga smatraju mizogenim tipom

Pročitali ste vest da je Sting svirao na svadbi sina jednog od ruskih oligarha, a koja je – po tvrdnjama medija - koštala desetine miliona dolara.

a) Ne tangirate se, ionako ste sa njim završili kada je snimio “All for Love” sa Adamsom i Roćkom, i ništa ne može biti gore od toga

b) Zabavljate se idejom da je okupljenim zvanicama posvetio stihove “Believe me when I say to you / I hope the Russians love their children too”, i kako su ti stihovi, eto, dobili novo značenje

c) Stavljate na gramofon drugi album “Regatta De Blanc” njegovog benda The Police i ponovo se oduševljavate tom muzikom

*

Sada vam je, možda, lakše da prihvatite da nema bezgrešnih, i da je zaista teško postaviti univerzalni princip koji biste primenili na sve sa kojima se ne slažete.

(Ukoliko ste, pak, uspeli da postavite taj univerzalni princip onda verovatno posedujete i skalu za merenje težine greha, te vas autor ovog teksta moli da mu taj uređaj pozajmite s vremena na vreme, hvala!)

I sada je možda kucnuo čas da proverite šta o temama koje su vama važne misle autorke i autori pesama, knjiga i filmova koje volite, a koji nisu navedeni u ovom tekstu.
Neka otkrića će vas verovatno oduševiti.
Postoji i šansa da će biti prijatno iznenađeni.

Dokle god ste raspoloženi da se bavite tim pitanjima, iščitavate kako su ti stavovi obrazloženi i polemišete sa njima – imamo razloga za optimizam.
Jer, sve je bolje od bezuslovnog prihvatanja stavova onih čija dela cenima, i sve je bolje od nezainteresovanosti.
Ako neki umetnici mogu sebi da dozvole da budu ostanu neodređeni, nedorečeni, nejasni, neutralni ili nezainteresovani - vi nemate tu mogućnost.

Borba za bolji svet počinje zauzimanjem stava.

"Nostalgia burns in the heart of the strongest" (David Sylvian, 1984)

"Na putu melanholija-nostalgija, "Brilliant Trees" je raskrsnica"- zapisao je Sloba Konjović 1984.

*

Raskrsnice su, naravno, tačke na putu na kojima se odlučujemo da li i gde skrećemo, ako znamo gde želimo da stignemo.

U slučaju 'Brilliant Trees' raskrsnica može biti i mesto susreta

onih koji još uvek nisu to odlučili, ali se ne zadržavaju na tom mestu samo zbog neodlučnosti, već iz želje za uživanjem u tonovima, rečima i slikama. Ja zbog toga stojim na toj raskrsnici već četrdeset godina.

Ovaj album-raskrsnica je mesto susreta sa Dejvidom Silvijenom, Rijuči Sakamotom, Pablom Pikasom i njegovom 'Gernikom', Holgerom Šukajem, Žanom Koktoom, Voltom Vitmanom, Korbijnom, Haselom, i još vanserijskih talenata koji su zvucima, šumovima, idejama, citatima ili rečima stvorili muziku koja i dalje ima isceliteljsko dejstvo.

Reči Slobe Konjovića sa početka bile su proročanske. "Brilliant Trees" je zaista bio raskrsnica i za Dejvida. Nakon ovog albuma će, sve manje zainteresovan za slavu i status 'pop-zvezde' početi sa stvaranjem prvog albuma ambijentalne muzike, i otkriti da taj put sa početka ove priče zapravo nema kraj, kao što se i ova muzika ne stišava kada se poslednja pesma završi, već nastavlja da odzvanja u glavi, zauvek.

"Brilliant Trees" >> je objavljen na današnji dan 1984.

Premotavanje 2/4 2024 :: od prve jagode do prve smokve

Uprkos svemu i svima u inat - uši su imale čemu da se raduju ovog proleća, ako ste pazili šta i koga slušate.

Poput prvih jagoda, trešanja, smokava i lubenica ovog proleća stizali su: Khruangbin, Paul Weller, Richard Hawley, John Cale, Jessica Pratt, Arooj Aftab, Pet Shop Boys, Crowded House, Beth Gibbons, KiKlop, The The, Brian Eno, Egret, Mate Ponjavić... i da ne nabrajam sve šašave, pevljive, egzotične, uspavljujuće, ozbiljne, letnje, neozbiljne, smrtonosne i neočekivane stvari iz prethodna tri meseca koje te čekaju u ova tri sata.

👇

Preporuke za preslušavanje / albumi:

Andrew Bird Trio - Sunday Morning Put-On >>

Arooj Aftab - Night Reign >>

Beth Gibbons - Lives Outgrown >>

Caroline Shaw & So Percussion - Rectangles and Circumstance >>

Crowded House - Gravity Stairs >>

David Crowell - Point-Cloud >>

English Teacher - This Could Be Texas >>

Hermanos Gutiérrez - Sonido Cósmico >>

Jeremiah Cymerman - Body of Light >>

Jessica Pratt - Here in the Pitch >>

John Cale - POPtical Illusion >>

Khruangbin - A LA SALA >>

Ki Klop - Otopljeni disko >>

Klot ljudi – Moda >>

Paul Weller - 66 >>

Pet Shop Boys – Nonetheless >>

Pokey LaFarge - Rhumba Country >>

Richard Hawley - In This City They Call You Love >>

Shabaka - Perceive Its Beauty Acknowledge Its Grace >>

St. Vincent - All Born Screaming >>

Vinicius Cantuaria - Psychedelic Rio >>

 

Joy Division: "Unknown Pleasures", pulsar ili srce

Pol Morli je u knjizi „Joy Division – deo po deo“ >> već napisao sve što bi o ovom albumu trebalo znati. Ali, ovo je album za koji ’predznanje’ nije potrebno. „Unknown Pleasures“ te ili zgrabi od prvih taktova i prve Ianove rečenice o iščekivanju vodiča, ili ne. Što si mlađi, to će te snažnije zagrliti, ali to neće biti zagrljaj koji će ti pružiti mir. O Ianovim stihovima je takođe nepotrebno pisati. Ukoliko nekom srećom poseduješ divne prevode >> objavljene pre mnogo godina u Jugoslaviji, vodiči ti neće biti potrebni.

Ostaje slika tih linija, duboko urezanih u našu svest: Pulsar CP 1919, pronađen u udžbeniku u lokalnoj biblioteci u Mančesteru.

Bend je dizajneru omota Piteru Savilu predložio da spoljni omot bude bele boje, sa crnim linijama pulsara.

Piteru je crna delovala prikladnije - iako pre izbora ilustracije za omot nije čuo nijedan ton snimljen za album.

Nije imao pojma kako zvuči muzika koja će se kriti iza te slike, ali bio je u pravu. Mogli bismo susret te slike i te muzike nazvati slučajnim, ali to je nemoguće. Neke stvari se jednostavno privlače, preko svih znanja i slučajnosti.

Ali nije slučajno što mnogi i danas veruju da to nije pulsar, već slika otkucaja srca.

Jedan od najznačajnijih albuma i omota svih vremena objavljen je na današnji dan, 15. juna 1979.

Crowded House: "Some Greater Plan (For Claire)"

"We gave up on the world somehow,
And now we start believing.
If all that we could do, is fill the room
With a song of love."

Crowded House su pre nekoliko dana objavili novi album - "Gravity Stairs".
Tačno na sredini niza inače divnih pesama krije se "Some Greater Plan (for Clare)", jedna od najlepših koje su ikada napravili.

Da, pišem o bendu koji je potpisao "Don't Dream It's Over", "Four Seasons in One Day", "Into Temptation", "Fall at Your Feet" i još barem deset... dvadeset... genijalnih pesama, i pričam o komadu muzike koji slušam u krug tek nekoliko dana, za razliku od gore pomenutih koje znam već trideset ili četrdeset godina.

Ali, vanserijska lepota se prepoznaje u nekoliko taktova, i ne mari za broj preslušavanja.

Ako te uvodni taktovi podsete na Italiju, to nije slučajnost.
Nil Fin je inspiraciju za ovu pesmu pronašao u romansi opisanoj u dnevniku njegovog ćaleta, novozelandskog veterana koji je učestvovao u borbama u Italiji za vreme II svetskog rata.

"Ćaletu bi oči bile pune čežnje kada bismo pričali o Italiji."

Zato Nil na kraju peva
"Do you want, to heal the heart /
Of this broken man?"

Ti stihovi su o stanju srca njegovog ćaleta,
mnogo godina pre nego što su se on i Tim rodili,
iz ljubavi sa drugom ženom.

Prešlicavanje za "Lice ulice" :: Hali Gali 2, English Teacher, U2 (maj 2024.)

U trenutku masovnih protesta protiv segregacije u Americi jedan tamnoputi dečak od dvanaest godina uzvikuje „Everybody Say Yeah!“ i upada na top-liste najprodavanijih. Zovu ga „Mali“ Stivi Vonder. Iste godine mladi Bob Dilan piše i snima „Blowin’ in the Wind“.
U okruženju koje insistira na kolektivnoj istosti trojica mladih akrobata stvaraju poklič „Niko kao ja!“
Kroz procepe između teskobnog okruženja i loših vremena čuju se mladi, novi glasovi!
Ili oni stvaraju pukotine kroz koje dopire svetlo?

Razni izvođači: „Hali Gali 2“ (Pop Depresija / Kišobran, 2024)

Stvari su jasne već od prve pesme i urlika „Ovde nema nikog / nikog osim nas!“, i taj poklič bismo mogli da usvojimo svi, bez obzira na to kojoj generaciji pripadamo.
Četiri i po godine nakon prvog zajedničkog izdanja beogradskog kolektiva Hali Gali pred nama su ponovo Šajzerbiterlemon, Sitzpinker, proto tip, Vizelj, Gazorpazorp, sv. Pseta i KOIKOI, uz nove članove kolektiva – Daze, Cactus Fields i Ubili su Batlera.
To što je čak sedam bendova sa prve kompilacije preživelo ovo vreme dokaz je neverovatne žilavosti scene koja je ponikla, odrasta i sazreva u jezivim uslovima.
Svaka od deset pesama koje se nalaze na kompilaciji dokazuje da put do spasenja ne vodi kroz kukanje već pevanje (i zdravo zavitlavanje), i svaka od njih osvetljava put u budućnost.

English Teacher: „This Could Be Texas“ (Island, 2024)

Konačno!
Mesecima su English Teacher tizovali pažnju javnosti singlovima poput „Nearly Daffodils“ ili „R&B“ i sakupljali epitete „najvažniji novi bend“, „najbolja pesma 2023.“ (magazin „Time“). Da bi njihov debitantski album mogao biti nešto veliko otkrivao je jednostavni stih: „And that's why we are how we are / And that's why we don't get very far” iz pesme „Albert Road”.
Pokazalo se da je vredelo čekati.
Za razliku od većine sličnih bendova novije generacije – English Teacher se ne boje baš ničega, i nije im strano da usred pesme zalutaju u buku, psihodeliju ili gorki humor. Nasuprot te buke stoji predivan glas Lili Fontejn. Poslušajte „You Blister My Paint“ ili genijalnu „The Best Tears of Your Life“ i shvatićete da pred našim očima odrasta veliki bend.

U2: „Boy“ (Island, 1980)

Svi dinosaurusi su nekada bili mali, krhki i nesnađeni.
Ovo bi valjalo imati na umu na početku priče o bendu koji danas zarađuje gotovo dva miliona dolara po koncertu u „Sferi“ u Las Vegasu, iako su poslednju hrabru ploču objavili pre trideset godina.
Mnogo pre nego što je prvi glas ovog benda otkrio u sebi poriv da smatra o pravdi, jednakosti i bogu, U2 su bili četvorica maloletnika koji se gitarama, palicama i glasom bore protiv čemera odrastanja u Dablinu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i koji se ne libe da pevaju o tome.
Bez obzira na sve što je usledilo i početničku neizbrušenost pesama – debitantski album U2 je dirljiva i iskrena ploča koju vredi preslušati ponovo. Ako ništa drugo – ove pesme o bezuslovnoj ljubavi („I Will Follow“), odrastanju („Out of Control“), dečačkog sukoba sa egom („A Day Without Me“) i drugarstvu („Stories for Boys“) vas možda inspirišu na razmišljanje u kakve ljude su izrasli oni koji su vam nekada bili bliski, i kako ste se nekada dobro razumeli.

Više o majskom broju magazina Lice Ulice posvećenom odrastanju u doba nasilja >>

Noćurak :: This Must Be The Place

Ovaj Noćurak je napravljen za one koji primećuju sve veće pukotine na zidovima svog babla.

Jer pukotine rastu od svakodnevnih mozgotresa, nebuloznih parola na kulama što svetle u mraku, i drugih stvari koje je bolje ne nabrajati.
Oštećenja su već tolika da više nije dovoljno da u pukotinu ugurati dobru knjigu ili dve; ne možeš da ih prekriješ fotografijom sa obale mora, ne pomažu mnogo ni pokretne slike.

Ali - našao sam neke pesme koje pomažu da zidovi ojačaju.
Želim da ih podelim sa tobom, i da kažem 'hvala' nekome ko sve ovo sluša iz daleka, i to mi je dojavio razglednicom, prvom koja je ikada stigla na adresu ove male radio-stranice.

Čekaju te: Badbadnotgood & Norah Jones, Stone Foundation feat. Paul Weller, Eddie Chacon, DJ Tunez, Yacht, Islands, Working Week, Everything But The Girl, Paul Weller, Benjamin Clementine, Andrew Bird Trio, Chet Baker & Bill Evans, Jonah Yano & Slauson Malone, Vinicius Cantuaria, Helado Negro, Jessica Pratt, Iron & Wine, The Stranglers, Villagers, Peter Gabriel, Gorillaz feat. Fatoumata Diawara, Rokia Traore – Amour, Toure-Raichel Collective, Vieux Farka Toure, Khruangbin, Reper Iz Sobe & Anna Moor, Haris Pilton & Hornsman Coyote & Ranking Joe.

Brian Eno: "Zaobilazne strategije" (fragment)

“Životna stvarnost nije samo surova.

Neke stvarnosti su veoma lepe i ako neko želi da im se posveti, to ne bi trebalo smatrati smrtnim grehom.
Jedna od funkcija umetnosti jeste da ponudi mogućnost neke lepše stvarnosti. Naravno, neko će reći da je to bežanje od stvarnosti i možda je to zaista tako.
Ja ne mogu da se bavim svetom na mnogo različitih načina, želim da istražujem druge moguće svetove. Potrebno mi je da nađem ono što tražim u nekom izmišljenom svetu i da onda pokušam da ga približim ovom našem svetu.
Jedan od načina na koji to radim jeste da stvorim, pomoću muzike, simulakrum onakvog sveta kakav želim.”

("Zaobilazne strategije", 1981. Knjiga je objavljena u Beogradu 1986, u tiražu od 3000 primeraka.)

David Crowell / Iva Casián Lakoš: "2 Hours in Zadar" ili o sirenama, violenčelima i morskim orguljama

Mogao bih da pokušam da ovu muziku opišem rečima, ali taj pokušaj je unapred osuđen na brodolom, kao i svaki pokušaj opisa mirisa Jadranskog mora, mirisa smole ili soli na koži koja upija toplinu stene nakon što je sunce zašlo.

(Gospodinov je u pravu kada tvrdi da je nepostojanje tehnologije za zapisivanje mirisa odraz naše nemoći.)

Preostaje mi da pokušam da te zainteresujem da preslušaš snimak o kojem pišem, a u kojem se može uživati bez reči.

Ukoliko ga ponoviš dovoljno puta otplutaćeš daleko od obale, i nećeš brinuti da li je povratak na tlo moguć, i da li je uopšte neophodno vratiti se.

*

To je taj trenutak kada u smiraj dana pomisliš da si danas izronio dovoljno divnih novih snimaka i pesama za celu narednu nedelju, ili čak i više dana; da su mreže već prepune, i da je vreme da se krene kući.

Ipak, hajde još jedan zaron, nije još mrak.

... Šta je ovo?

Na kraju (odličnog) novog albuma Dejvida Krovela (gitariste, saksofoniste i flautiste iz Njujorka koji je do sada radio sa Filipom Glasom i Stivom Rajhom) nalazi se snimak koji se razlikuje od prethodnih tridesetak minuta muzike.
Zaljubljujem se u taj zvuk na prvo mreškanje membrana zvučnika.
Osećam da sam u prisustvu nečeg što mi je neverovatno blisko iako potpuno nepoznato, i da bih po tom zvuku mogao da plutam danima.

Da osećaj bliskosti nije slučajan potvrdiće mi uskoro glas koji će izroniti iz tog mreškanja elektronike, šumova talasa, zvuka čela i hora zrikavaca.

Glas peva pomalo sneno.
Zamišljam da tako pevaju sirene u sumrak, kada više nema brodova na pučini.

Kasnije ću otkriti da je to glas Ive Casián-Lakoš >>, a da je autorka teksta - njena mama.

"Dalje i dalje
prije i poslije
beskraj i vječnost
prstima češljam.
Ja more slušam
ja more gledam
moru se predajem
moru se ne dam"

Naslov snimka kaže "2 Hours in Zadar", i to mi otkriva odakle dolazi taj duboki, čudni zvuk koji se pojavljuje u ritmu koji je nemoguće zapisati na notni papir.
To su talasi koji se uvlače, provlače i povlače kroz mermerne morske orgulje u Zadru.

I to je omamljujuće.

*

Razumem moreplovce koji - shvativši da su otkrili novu obalu ili uvalu koje na mapi nema - odlučuju da to otkriće sačuvaju za sebe, jer će im zatrebati kada dođe vreme da se zakopa blago, ili kada se valja skloniti od ljutih pirata.

Ali, ja nisam taj moreplovac, i znam da svako od nas čezne i traga za mestom na kojem je u sazvučju sa sobom i morem koje se lagano umiruje, u sumrak.
To mesto ne mora biti stvarno, već može postojati samo u muzici.

Evo jednog takvog za one koji nisu odustali od potrage.

Noćurak od obrada #16:: Take Me To The River

Neumorni istraživači sveta muzike znaju da su obrade poput portala u drugu dimenziju.Čuješ prvi put pesmu koja te smrvi i oblesavi u dvadeset sekundi, a onda otkriješ da je to obrada i da te ta pesma u drugom obliku godinama čeka u paralelnom univerzumu koji još uvek nisi otkrio.
Evo, sad ćeš. Putovaćemo kroz dimenzije i žanrove tamo-amo, savijaćemo prostor i vreme, i uživati u iluziji da ćemo uspeti da čujemo sve, iako je to nemoguće.

Prva pesma u miksu kaže:
“Here's your ticket, pack your bags
Time for jumpin' overboard
Transportation is here!”

Transporteri: Talking Heads, Lorde, Lou Reed, David Byrne, Duran Duran, Keziah Jones, Chris Isaak, Iggy Pop, Andrew Bird, Leonard Cohen, Siouxsie & The Banshees, Caetano Veloso, Bebel Gilberto.