"Volim devedesete"

(Večeras će na sceni "Arene" biti "domaće snage" - i tim snagama ću se i ja koristiti)
.
"Volim":
.
Pobedu Kande, Kodže i Nebojše na Palilujskoj olimpijadi, takozvanom POK-u. Nekoliko godina kasnije, njihov prvi album, objavljen na kaseti, te konačno, negde pred kraj dekade maestralni "Igračka plačka". Neko mi je svojevremeno pričao da je kompletan spot za "Prirodu" snimljen za 50 nemačkih maraka, uključujući i benzin. Taj mit odgovara dekadi.
.
"U nedogled" Darkwood Dub i Šijakove neverovatne spotove rađene prvenstveno za taj bend. (Ne bi trebalo zaboraviti Šijakove špice, fore i fazone rađene za "Muzičku televiziju Srbije".)
.
"Najvažnije je biti zdrav" i "Ovaj zid stoji krivo", kao i prvo emitovanje Obojenog programa na MTV-u, onom, velikom ne ove regionalne ispostave i sve to.

.
Veliki prezir, Kanal Tvid, Kristale, prve koncerte Del Arno Benda i poslednje koncerte Ekatarine Velike, Kojine snimke iz Londona; Popcycle.

Pretposlednji album EKV - "Dum dum" i zajednički projekat Milana i Sube.
.
(I bilo bi surovo zaobići "povratnički" album Darka Rundeka, Kuzma je u Beograd valjda doneo desetak primeraka, jedan je završio kod mene. "Apokalipso" je došao, poput vode davno spečenoj zemlji, sada mnogo manjoj. Ujedno, Rundekov prvi koncert u Beogradu, decembra 2000. bio je za mene, zapravo, "kraj devedesetih")
.
I stotine radijskih emisija, prvenstveno B92 i Radio Indexa, od "Velike Rock'n'Roll prevare", preko "Face Off"-a Miška i Koste, "Makroa, dilera i muzičkih saradnika" i onog jednog noćnog programa u kojem Mjehur emituje materijal sa snimanja reklame za "Njujorške priče", a meni bilo beskrajno zabavno.
.
Knjiga se ne sećam. Mali je broj pisaca bio tu, koji je imao snage da bude suroviji ili snažniji od stvarnosti.
Ali se sećam pretpremijere "Bureta baruta" u JDP-u.
.
Sve je to, jasno je, hrana za glavu.
A pucali su u meso.
.
"Ne volim":

.
Ako zakoračim na ulicu i premotam traku stvarnog sveta oko mene - setiću se tenka na Zelenom vencu u danu poslednje šanse; letnja kiša koja počinje nad Studentskim trgom na kraju protestne šetnje u leto 1992. dok sa razglasa počinje uvodni rif za "Ono što pokušavam sad" (i sad se naježim, kada rekonstruišem tu scenu); setiću se prvog, drugog i trećeg odlaska u vojni odsek; onda dana kada keva pošalje poštom u 9 ujutro kintu za boks cigareta, a dok stigne do mene vredi za pola, pa kum i ja kupimo zajedno jedan boks; blata na čizmama i onog momenta koji je snažniji od svega - taj poslednji prolazak kroz kapiju kasarne; setiću se vremena kada je lokalni diler deviza znao više o mojim primanjima od moje države a lokalni prodavac cigareta više od mene koliko zapravo cigareta dnevno pušim, setiću se metka koji mi je prošao na 20cm od glave u potpuno mirnoj, zimskoj noći, niotkuda ... zapravo - ne želim da sada ovde nabrajam čega se sve sećam - jer će krv, suze i govna poteći sa ekrana, no, potpuno je jasno - nema tu mnogo toga što bi se moglo "voleti".

.
Ali.
.
Svi ti ljudi koji se večeras kreću ka "Areni" i koji "vole devedesete" idu tamo isključivo zbog pesama koje su obeležile njihovo detinjstvo ili mladost, oni večeras odlaze na žurku na kojoj će se vrteti pesme njihove mladosti. 
.
Nije njihova krivica što su oni, uz te pesme, tih godina prvi put zapalili cigaretu; napili se; potukli; naboli prvi snošaj i prvi raskid sa njom ili njim; prvi put išli na ekskurziju bez roditelja, i sve uz baš te iste pesme. 
.
I neće niko od njih dok bude slušao tekstove poput "oči boje tuge" (ilikakogodtovećbilo) imati pred očima Arkana ili Miloševića, osim ukoliko se specijalnim video-linkom večeras u program ne uključi iz Moskve neko od ono dvoje, i to kao "rodonačelnik žanra" i "prijatelj projekta". A neće.
.
Nije njihova krivica što se od kraja devedesetih pa do danas mnogo toga nije razjasnilo i što je ostalo dekontekstualizovano, te se i dalje ne zna ko su ubice, ko inspiratori a ko svirci. Imali smo deset godina vremena da pokušamo da raščistimo dvorište. Sada ih više nemamo, sada nam je potrebno dvadeset godina.  
.
Nije, dakle, njihova krivica. 
U ono vreme to niko nije ni mogao da učini. 
Danilo Ž. Marković? 
Roditelji? 
Koliko se sećam, roditelji su nekoliko puta većinski glasali za njegovog partijskog šefa.
.
No, od tada je prošlo deset - jedanaest godina.
U međuvremenu, prostorijama u kojima sede oni koji bi (ili - je) trebalo objašnjenjima da se pozabave, a koje se nalaze u Nemanjinoj ulici, Vlajkovićevoj i Andrićevom Vencu odzvanja tišina.
A iz "Arene" kreće grmljavina.
"Ko ne sluša Esmu,
slušaće Usniju" 
reče devesetih Boško Milin, iz zezanja.
.
Ovo večeras će se završiti, a od ponedeljka razmislite - da se umijemo ili ubijemo, što bi rekla stara izreka.
.
Ceo film:.

(P.S: Ništa od navedenog ne odnosi se na organizatora i onoga ko je spektakulum ovako nazvao. Za njega nemam reči opravdanja.)
.
novo: 
dva zanimljiva, "mlađa" pogleda na devedesete kao takve:
blogche >>
siobhanfaber >>