Rüstem Kitabevi (Severna Nikozija, nedaleko od graničnog prelaza usred podeljenog grada)

Hodaš ulicom,
onda sledi checkpoint,
i odjednom kao da si iz Barselone prešao u Havanu od pre dvadeset godina, u nekoliko koraka.

(Skromno iskustvo sa gradovima koji dele srodne arhitekture u različitim delovima sveta i različitim ekonomijama nameće to poređenje. Možda nije adekvatno.)

Stotinak metara od granice podeljenog grada krije se Rüstem Kitabevi.
Tu je knjižara, zatim bašta, u njoj radionica predmeta od drveta, šank oblepljen tragovima pop-kulture sa zapada,
tu je i prostor u kojem se očigledno održavaju promocije ideja, i svirke.

"Kuvar kasni, sinoć je imao svirku, imamo samo kafu i kolače", kaže nam jedna od zaposlenih dok prebacuje stolice iz prostora u baštu.

Kafa i kolači su dobri.

Glas mujezina lebdi iznad dvorišta u kojem svira džez.

Svi otpori ludilu liče jedni na druge.

Tri eseja Jovana Hristića: "Elegija o antikvarnici", "Putovanja po sredozemlju" i "Čemu putovati?"

ELEGIJA O ANTIKVARNICI

„Imaju knjige svoju sudbinu" kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih, koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikome.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda - nema potrebe da ih uzme u ruke - i nehotice misli na one koj i su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestalu da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i proč itai, ili isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.

Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju novi život u antikvarnici, 
neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo.

Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti - tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija". U običnim školama, učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi u mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne više. U ovoj školi, profesori - koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa - govorili bi svojim učenicima otprilike ovo:
„Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost - Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela - već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ik nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.

Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da je mu  potrebno baš ono šta vu pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice.
Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja".

PUTOVANJA PO SREDOZEMLJU

„Samotni putnik je đavo“, kaže arapska izreka. A koga sam đavola ja tražio po Sredozemlju, malom zatvorenom svetu, do koga čak i vetrovi sa velikih ravnica i velikih mora jedva dopiru?

Pravo govoreći, na Sredozemlju nema ničega. Ima malo vina, malo ulja, malo mudrosti i malo umetnosti. Ali čovek suviše brzo shvati da ni umetnost, ni mudrost nisu dovoljne da ispune jedan život. Ima sunca i ima uživanja o kojima sanjaju ljudi sa Severa, do nosa uvijeni u svoje šalove i kabanice. Ali da bi se ona pronašla, treba zaći u sumnjive kvartove i ulice koje vodiči ne spominju.

I tada počinjemo da shvatamo šta je u stvari Sredozemlje. To je oblast gde se ništa ne proizvodi, a kroz koju prolaze svi proizvodi, carstvo trgovaca i novca. Na Sredozemlju se sve može kupiti, i sve se prodaje, bez stida i licemerja koji na drugim stranama sveta obično prate takve razmene. Ništa se ne prikriva i sve se naziva pravim imenom zato što je - kao i kod svih primitivnih ljudi - novac tu, pod rukom, i ne krije se iza čekova dalekih banaka.

Govorimo o Sredozemnom humanizmu (kao, na primer, Kami) i o filozofiji čoveka. Ništa površnije od Sredozemne filozofije čoveka. Tačnije rečeno, nema filozofije koja manje govori o stvarnom životu od mediteranskog humanizma. Čovek je mera svih stvari, govore razmetljivi sofisti, ali u duši znaju da je to zapravo samo jedna odbrana jednog malog estetiziranor narodića (kako ga je zvao Tomas Man) pred navalom života koji govori nešto sasvim drugo. Jer na Sredozemlju filozofija nije ni trenutno pena što se skupi na vinu dok se ono uliva u čaše.

Čovek ne postoji na Sredozemlju. Dok su drugi odlazili u muzeje, u kojima pokušavamo da sačuvamo malo pene sa našeg života koja bi inače nestala sasvim, ja sam u carigradskom pristaništu posmatrao amale kako iznose sanduke pune voća i riba sa brodova. U prvi mah, učinili su mi se kao neke neobične četvoronožne životinje: povijeni toliko da su rukama gotovo doticali zemlju, sa glomaznim samarima neobična oblika na leđima, oni jesu bili mera svih stvari na Sredozemlju, ali nisu bili mnoro od čoveka. Bili su jeftiniji od mazgi i magaraca koji traže i više i bolje hrane, prelazili su put od broda do kola na obali ne gledaj ući ni desno, ni levo, ne dižući glavu čak, kao da se upravljaju po tragu koji su ostavili na pločniku. Od pamtiveka, amalin je sveta životinja u carpgradu, i kad on prelazi ulicu, sva se kola zaustavljaju da ga propuste.

Ne mislim na idiotsku socijalnu patetiku kojom se često razmeću novinari i literati zato što nemaju ni pravih osećanja, ni pravih misli. Mislim jednostavno na to, da na svetu ne postoji nijedna druga oblast gde je čovek tako nepovratno beznačajan, kao što je to Sredozemlje. I više od toga. Na Sredozemlju, ljudskog dostojanstva imaju samo razbojnici, brkati hajduci sa kritskih brda, i moćnici novca i vlasti, koji su takođe jedna vrsta razbojnika. Svi ostali su tek nešto više od životinje.

Siromaštvo je deseta muza, kaže negde Lorens Darel. To je zato što je na Sredozemlju sve slikovito, sve obasjano suncem što se sve — kao što znamo i iz neorealističkih filmova — odigrava na ulici, pred svima. Možda je siromaštvo ui muza, ali zato što su muze frigidne device koje nas ostavljaju na pola puta. Ne verujem ni u literarne pohvale siromašta koje je pisala Isidora Sekulić. Siromaštvo razjeda, rastače i ponižava. U Indiji (bar kako kažu putopisci) čovek se gubi u anonimnoj masi siromaha, u kojoj i ime i ličnost nestaju.

Na Sredozemlju, čoveku ostane ime, ostanu mu i neke krpice ličnosti, i kroz njih možemo da vidimo nago ništavilo siromaštva i beskrajni mrak poniženja.
Zato i volim da putujem po Sredozemlju. Volim da čitam grčke filozofe, i da pritom mislim na amale u Carigradu, dečake i devojčice u sumnjivim ulicama Aleksandrije (Aleksandrije koje više nema, koja je danas samo zabita arapska palanka), na sav onaj svet što se skuplja u lučkim i prilučkim jazbinama gde se najsmelije zamisli „božanskog markiza" mogu ostvariti za malo novca lako ovlaženog od znoja i pljuvačke.

Jer na Sredozemlju je sve jasno i nedvosmisleno, i tu vidimo kako su lepe misli u stvari maštanja kojima se predajemo, uplašeni od ogromnog jada stvarnog života.

ČEMU PUTOVATI?

„Za mlade, putovanje je obrazovanje; za starije iskustvo“, kaže Bejkon. Ali obrazovanje i putovanje odavno su razdvojeni, univerziteti i biblioteke ne nalaze se više u središtima života i civilizacije, već u udaljenim zaseocima u koje inače nijedan putnik ne bi došao. Obiđite sve američke univerzitete, i nećete videti gotovo ništa od Amerike; ako želite da vidite Ameriku, videćete usput tek jedan ili dva univerziteta. Što se tiče iskustva, ni tu stvari više nisu onako jasne kao što su bile Bejkonu pre tri stotine godina. Šta je „iskustvo“? Da li samo ono što se uklapa i potpomaže neki zadati razuman cilj, ili je ono nešto daleko bezobličnije, daleko manje svrhovito, iracionalno, bez pravog cilja i bez prave svrhe, nešto što se javlja kada nam uopšte nije potrebno, a ostaje nemo kada nam se čini da ne možemo bez njega? Čini li nas iskustvo mudrim ili samo blaziranim? Možda je ono što zovemo mudrošću na kraju krajeva samo neka vrsta beskrajne dosade u kojoj nam se čini da znamo sve, samo zato što nas mrzi da doznamo još nešto.

Pa zašto onda ipak putujemo, zašto je „putovanje“ jedna od magičnih reči pri čijem nas pomenu još uvek obuzima laka i prijatna jeza iščekivanja? Putujemo pre svega zato, što nam se na putovanju čini da nešto radimo dok, u stvari, ne radimo ništa. Sve radi za nas. Sedimo u vozu, u autobusu, u kolima ili na brodu, svet promiče pored nas, a mi postajemo čvrsta tačka oko koje se sve okreće. Kada dođemo negde, u stanju smo da danima hodamo, ali hodanje nije nikakav rad, ono se odvija bez našeg vidljivijeg učešća, i mi smo usredsređeni na ono pored čega hodamo: svet opet promiče pored nas, a mi kao da se ne krećemo – ulice, kuće, ruševine, crkve, idu nam u susret, prolaze pored nas, i zaboravljamo da smo mi ti koji se krećemo, dok sve ostalo stoji na svome mestu. To je zato što hodanje – treba još jednom ponoviti – nije nikakav rad; Aristotel je predavao hodajući, Niče nije verovao u misao koja nije rođena u hodu, ali to samo znači kako hodanje služi nečem drugom, i nema svoju svrhu u sebi samome, pa ga – dakle – jedva primećujemo kao neku naročitu delatnost. Na kraju, vraćamo se u hotel umorni, ali to nije telesni umor od obavljenog posla, to je umor od viđenog, umor od poplave slika koje su se nagomilale u nama i koje treba po svaku cenu zadržati u pamćenju, pamćenju na koje mi isto tako teško možemo da utičemo. I tako, kad se sve sabere, nismo radili ništa, a čini nam se da smo uradili mnogo.

Zatim, svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubi svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Jer, videti nešto ne znači i preživeti nešto, ali kako stvari gledamo sa istom usredsređenošću sa kojom ih i proživljavamo, mi jedno zamenjujemo drugim, i gledanje postaje naš život, koji nas pritom ne košta ništa i ni na šta ne obavezuje. „Šta treba videti u Beogradu?“ upitao me je jedan putnik. Nisam znao šta da mu kažem, zato što nikada nisam gledao Beograd; živeo sam u njemu, radio sam u njemu, on je za mene bio gomila uspomena i događaja, prijatnih ili neprijatnih, vedrih ili bolnih, uspomena koje sam voleo ili kojih sam se stideo, ali nikada ono što treba „videti“. Svaka ulica, svaka kuća bila je vezana za neki komad moga života i ima takvih sati kada volim da prođem nekom ulicom, zastanem na nekom uglu, zato što su oni male Madlene kraj kojih kuljaju uspomene, a u svakom životu dođe čas kada uspomene postaju važne… Ali na putovanju nema uspomena, sve što vidimo gledamo kao dekor, i svet se pretvara u gomilu senzacija: boje, zvuke, mirise i ukuse – kada prvi put vidimo nešto, to je kao trenutak najčistijeg nastajanja, jer nema uspomena da nam ozare ili zagorčaju sve te čulne slike, da im daju neku težinu, učine ih neprozirnim, kao i naš život što je.

„Gledaj, gledaj pažljivo ovo“, čitamo u Africi Rastka Petrovića, „jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!” Ali šta znači živeti? Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao? Kao u san, tonemo polako u taj svoj drugi život, život koji smo ovoga puta sami izabrali, i dovoljno nam je osećanje da bi on mogao početi, ako bismo zaista hteli – samo ko „zaista hoće“ nešto? U svemu što želimo, uvek postoji i nečija druga namera, nečija druga misao; mi znamo da drugih života nema i da nismo izabrali svoj, pa ipak nam je dovoljno da za nekoliko trenutaka počnemo da sanjamo neki tuđi život, da znamo da bi tih mogućih života moglo biti. Pogodbeni način postaje stvarnost zato što na putovanju stvarnosti pravo govoreći nema: više nismo tamo odakle smo otišli, ni sasvim tamo gde smo došli; stalno smo na nekoj ničijoj zemlji gde je sve moguće, zato što ništa nema prilike da se ostvari. Putovanje je kao san, a san je – to znamo svi – laža; ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.

I zato ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju, ili koji žele da steknu neko iskustvo, kao što je mislio Bejkon; putuju i mnogo zgađeni, i mnogo očajni – zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće.
Samo – kome nije muka od onog što jeste?

*

(Prekucano iz knjige "Profesor matematike i drugi drugi eseji" Jovana Hristića, objavio "Filip Višnjić", Beograd, 1997)

+ Preporuka: Jovan Hristić: "Terasa na dva mora" >>

Palermo

„Navigacione mape su ovde beskorisne“, reći će nam Marianđela pre polaska ka Palermu.
Prateći njene instrukcije presecamo neverovatnu periferiju koja se gotovo odjednom, nakon treće raskrsnice pretvara u potpuno drugačiji grad, samo su navike vozača iste i na prilazima i u centru.

Dočekuje nas Marika, nasmejana gospođa mama.

Čini nam se da nas uvodi u "običnu", veliku zgradu.
Ali, iza tih zidina i teških drvenih vrata Marika nam otkriva ozidani bunar iz vremena punskih ratova u podrumu zgrade, na sledećem nivou stakleni pod kroz koji se u taj bunar gleda, prostorije u kojima je hladno i tokom najtoplijih dana, gde je najbolji sladoled, gde se u kvartu dobro jede i zašto se odmah pored bolje pije, i onda nam otkriva neverovatan, potpuno eklektičan enterijer u kojem se dvadeset vekova naređalo poput slojeva, i u kojem ćemo boraviti, kada sutra želite doručak?

Sunce je već palo, idemo u grad.
Ludo je, zamazano, frenetično, vlažno, šljašteće, štrokavo, nadrealno, oduševljavajuće i neverovatno bučno. Crna braća prolaze pešačkom zonom na trotinetima ili biciklima ozvučeni moćnim getoblasterima, smenjuju se jeftini lokali i restorani sa diskretnom rasvetom i mesinganim izrezbarenim tablama, lako je razlikovati turistu od lokalca, između zgrada niz ulicu vide se brodovi u prašnjavoj luci, vlaga je tolika da ti preostaje samo da raskopčaš košulju i raduješ se svakom dašku povetarca.

Prateći taj povetarac i verujući da znaš gde si i gde ideš, zaviriš iza ugla i izbiješ na trg Ruđera Setima ispred Politeana Teatra.
Ispred Teatra - ceo Sicilijanski simfonijski orkestar, Đani Iorio i njegov bandeon, usviravaju Pjacolu,
i ono grotlo iza nas kao da se utiša samo od sebe.
Uzimamo vodu u najbližem lokalu, delimo sendvič i smeštamo se na stepenište kraj nogu uvaženog Ruđera,
čekamo koncert.

Na trg polako pada noć.
Bakice i uglađeni gosti sinhrono mašu lepezama, deca se iza nas jure po prljavom pločniku, ciče i smeju, prozuji i poneki preglasni biciklista, ali to Đanija i simfoničare ne ometa da razvale temu iz „Il Postina“ Luisa Bakalofa.

Dok sviraju, mislim na poslednju ulogu Masima Troizija u tom filmu o poštaru i Nerudi, prevrćem u glavi njegovu odu moru, koliko puta more u toj odi kaže „ne“, i kako meni ovaj grad sada kaže „ne, ne možeš me uhvatiti u jednom kadru, foto-aparati su ovde besmisleni, stavi poklopac na objektiv i gledaj oko sebe."

Sve je vlažno, i sve je divno.

Krk [fragmenti]

Zatrčavam se ka plićaku Krčke gradske plaže, ne obraćam pažnju na ubode kamenja pod stopalima, ne gledam gde stajem, uranjam. 

More me prepoznalo. Svakim zamahom postajem lakši, komadi tereta otpadaju sa mene, uskoro će na obalu zakoračiti kao neki drugi ja, neki veći ja, blažen i slan, zaboraviću na sve peripetije koje su prethodile tom trenutku. 

Pre dvadeset godina sam obećao sebi da više neće biti pauza, da ćemo se svake godine videti barem jednom, reci zrikavcima da budu glasniji.

*

Trideset pet godina je prošlo od poslednje posete Krku.

Pomislim kako je to vreme ostavilo više tragova na meni, a onda sebi kažem - i ti bi izgledao dobro da si na obali mora. 

Iznenađujuće, Krk izgleda "isto", kao zaključan u vremenu.
Po ljudima, muzici iz konoba i kafića, govoru starijih, osmehu starog filigrana koji čitavog dana sedi ispred lokala, ukusu sladoleda, osmesima Jasmine i Edite kod kojih smo smešteni u "Placi", po izgledu nekadašnje robne kuće, lako bi mogao pomisliti da si u nekoj drugoj deceniji, i to deluje lekovito.

Pločnici u starom gradu su uglačani do visokog sjaja, mačke lenjo leže pod velikim stablom sa kojeg svako može ubrati slatke smokve, ulični i baštenski muzičari ne sviraju nijednu pesmu mlađu od dvadeset-trideset godina, a postoji i jedna pesma koju će svirati svi tokom narednih večeri, ima neka tajna veza između Krisa Ajzaka i ovog otoka. Možda je nekada bio ovde i zaveo lokalnu lepoticu, možda postoji neka strašna ljubavna priča, nisam otkrio.

Tačno u ponoć muzika utihne, glasovi se stišaju, grad zanemi, zvonik se oglašava na pola sata jednim udarcem, zašto buditi usnule. 

*

Iz večeri u veče tražim vezu između položaja anđela na vrhu zvonika i doba dana, tek pred kraj shvatam da ga okreću u skladu sa vremenskom prognozom, ukoliko će biti vetra okreće se trubom prema moru, ukoliko će dan biti lep, okreću ga prema gradu.

*
Nakon druge večere u konobi "Andreja" prvi put u životu žalim što ne znam da pišem o hrani.

*

Plaže su lepe, ali prenapučene. Danima kružimo po otoku tražeći naše mesto, a mir pronalazimo tamo gde ga nismo očekivali: na stenama ispod Haludova, u Malinskoj, gde je more toplo , za razliku od stena koje seku stopala i ostavljaju ožiljke koji će me dugo podsećati na ovo letovanje. 
Na severu otoka je more nežnije, na severu hladnije, ali uvek besprekorno čisto. 

I onda napušteni hotelski kompleks Haludovo, betoniran u prošlosti i istoriji, prirodni kraj leta koje se umalo nije dogodilo, ali obećao sam i sebi i moru,
više se nijedan diktator neće isprečiti između nas, nikada više.

Razglednica sa Maldiva [snimljeno na ostrvu Ziyaraifushi]

Audio razglednica ti ovoga puta stiže sa ostrva Zijaraifuši, atola severno od Malea, nedaleko od ekvatora.
Geografski i pomorski atlasi prećutkuju činjenicu da je na tom mestu želja da se u potpunosti isključiš i zaboraviš na sve snažna, i da raste iz sata u sat: 
hrani se svakim talasom, 
korakom po pesku, 
zalogajem, 
pesmom čudnih ptica, 
sunčevim zrakom, 
ili zvukom kiše koja noću preleće nad krovom našeg bungalova.

(Savladani smo u prva dvadeset i četiri sata, drugog dana smo prestali da mislimo.
Za devet dana sam pročitao jednu od sedam spakovanih knjiga, krunski dokaz totalne fjake.)

Konačno, ovo iskustvo ne trebalo opterećivati sa mnogo reči, 
a i te reči bi verovatno bile ona stara, dobra opšta mesta, o kojima je svojevremeno pričao najbolji poznavalac mora, sunca i leta. 

Zato, ovoga puta stižu zvuk i slike, koje ćemo u dugim zimskim noćima grickati štedljvo, kao slatkiš i koristiti kao dokaze da smo zaista bili tamo i da sve to nije bilo samo snoviđenje.

Ovo je kratka audio priča o atolima, pticama, suncu, moru i boduberu muzici sa Maldiva, koju sam snimio i smiksovao sedeći na plaži prisetivši se reči Džordža Stouna, urednika National Geographic: "For travelers, sound is one of our best tools for discovering the world in all its dimensions."

(p.s. Snimanje ove emisije ne bi bilo moguće da u lokalnoj (jedinoj) radnji nije bilo adaptera za struju, cena 4$.)

Uz te zvuke,
slike iz života u razglednici:

Nekoliko (možda korisnih) saveta za kraj: 

• Put do Malea je lakši i brži kada se ide preko Istanbula, ukoliko možete zaobiđite opciju preko Dohe. Let se čeka mnogo kraće, a novi aerodrom u Istanbulu na koji Turkish Airlines sleće je dobro organizovan, udoban, i ogroman. Ovu opciju smo otkrili zahvaljujući agenciji Travel Boutique >>, koja zaslužuje preporuke i pohvale za strpljenje, brzinu i preciznost u organizaciji ovog našeg putešestvija.
• Pored zvanične lokalne valute možete plaćati i u dolarima (bolje) kao i evrima (manje povoljno)
• Putno osiguranje je korisna stvar (Ovo je ujedno prilika da se zahvalim i doktoru Naušadu Alamu koji je morao da sanira upalu uha budali koja se nije pazila (meni).
  (I da li je moguće da se doktor koji mi je popravljao uši zove Naušad...) 
• Iako će ti se tokom pakovanja to činiti neverovatnim - tri-četiri majice, jedna košulja i pristojne bermude za ručak i večeru su ti sasvim dovoljne :) Prosečna temperatura (u avgustu) je oko trideset stepeni, te nema potrebe za dodatnim odevnim predmetima. Noći su tople i nešto manje vlažne nego dani, bez klime je nemoguće spavati.
• Da, kari se stavlja u gotovo sve, osim kolača, ali je lokalna hrana izuzetno ukusna.
• Iako u sobama postoje USB utičnice za dopunu baterija telefona, aparata i ostalih sprava - ponesite adapter za struju, ne može baš sve da se dopunjuje na USB. Ili ponesite 4$.
• Ponesite dovoljno (velikih) kartica za aparate i telefone, gdegod da okrenete objektiv "ima nešto lepo".
• Da, po plićacima i zalivima plivaju i bebe-ajkule, od one vrste koja nema problem sa ljudima, i one se vas plaše više nego vi njih. Proverio sam.
• Zaboravite na sve, domaćini brinu o svemu.

Još putopisa i audio-razglednica je dostupno ovde >>

Piran - Verona - Siena - Opatija - Beograd [umesto putopisa]

Noćne ptice Piranskog zaliva i zvuk blagih talasa u kasnim satima,
glasovi i jezici koji se mešaju dok žmuriš sedeći na pločniku ispod Torre Dei Lamberti,
reči ispisane na zidu Romeove kuće,
Kevin Morbi koji se čuje u foajeu ludog hotela u Veroni i recepcionerka koja se široko osmehuje na pitanje da li to ona bira muziku i moj naklon, 
totalna tišina u mračnoj Sieni i pogled ka nebu u Palazzo Publico,
čudni šumovi u manastiru iz XIV veka koji sada služi kao hotel,
zastoj na prilazu Lago Di Gardo u kojem niko ne pomišlja da sirene pokreću automobile,
izuzetno uslužni recepcioner hotela u Opatiji,
galebovi koji nadleću Kvarner,
lica na zidu slavnih u Angiolina parku,
sećanje na bezbrižne zimske raspuste provedene na toj obali, 
šuštanje vetra u krošnjama,
Sem Kuk, kroz blago krčanje na frekvenciji Riječkog radija dok vozimo ka Ravnoj gori,
glas voditeljke koja najavljuje Underworld i gužvu na ulicama Zagreba i poziva nas da iskuliramo,
2700 kilometara brujanja motora.
Sve te scene, zvuci i glasovi mi govore: 
nisi u Srbiji,
zato te ništa ne boli,
vidiš kako život može da bude normalan.

Još fotografija >>

Noćurak oko sveta :: [emisija]

Gotovo dva meseca novi Noćurak nije želeo da izraste, onda smo otišli na put oko sveta i vratili se sa mrežom punom čuda.

Putovanje nije linearno i nisu važne granice, žanrovi i da li snimci potiču iz istog vremena, jer mi iz ovih mećava snega i gluposti - putujemo zvukom!

Barimatango, Dhafer Youssef, Elizabeth Fraser, Eva Quartet & Hector Zazou & Laurie Anderson, Željko Malnar i Borna Bebek, Izae, Klaus Paier & Asja Valčić, Jovan Hristić, Kodjabashia & Foltin feat. Goce Stevkovski, Kristo Rodževski, Le Trio Joubran & Roger Waters, Lhasa De Sela, Madame Baheux, Maisha, Mélissa Laveaux, Moonlight Benjamin, Omar Sosa feat. Wu Tong & Gustavo Ovalles, Os Tincoa, Para Lele, Peter Power, Rodrigo Leão & Beth Gibbons, Rokia Traore, Suba, Toto Bona Lokua, Trio Da Kali & Kronos Quartet, Volta Sêca...

Vidimo se, tamo.

Pozdrav sa Santorinija! [putopis snimljen na plaži, 20. jula u 07.30 ujutro]

Lorens Darel u "Grčkim ostrvima" kaže: "Jedva da iznenađuje to što ima malo, ukoliko uopšte ima, dobro napisanih opisa Santorinija; stvarnost je tako zapanjujuća da će proza i poezija, ma kako krilate bile, morati da se zauvek povuku."

Ovo je moj pokušaj putopisa, snimljen jutros rano na plaži, uz bučno prisustvo vetra koji vas pozdravlja, sa obale.

Uz zvuk - evo i fotografija >>

Istanbul (crtice i sličice)

Foto: Aleksandra >>

Bili smo prekratko da bismo sebi mogli da kažemo da smo upoznali grad, to je sigurno nemoguće i za mnogo duže vreme. 

Prepešačili smo tek tridesetak kilometara lunjajući potezom od Sultanahmeta odnosno Aja Sofije do trga Taksim; izgubili se svega dva puta u uličicama oko Velikog Bazara; probali tek nekoliko vrsta kolača i premalo puta bili probuđeni jutarnjom molitvom. Uspeli smo da ga onjušimo, dobijemo osmehe dobrodošlice i pozive da dođemo ponovo. Od prvog susreta verovatno ne bi trebalo ni tražiti više.

Zato, neka ovoga puta sve stane u nekoliko fotografija i dve-tri sličice.

*

U grad ulazimo kasno, pre poslednje molitve, mrak je već pao na Istanbul tako da kroz prozore samo naziremo koliki je ovaj grad, ogroman.

Konačno, stižemo u prijatni Alilass Hotel na Sultanahmetu, spuštamo kofere i otvaramo vrata terase sa pogledom na Bosfor.

Iznad kvarta se u sledećem trenu pomešaju mujezini sa Aja Sofije i Plave Džamije, a iz hostela sa druge strane ulice nekoliko trenutaka kasnije počinju prvi udarci "She's lost Control", bas Pitera Huka se prepliće sa glasovima mujezina, galebovi se razbuđuju i pevaju, ja i dalje gledam ka Bosforu i shvatam da mi se zvuk ovog grada dopada i da mi prija, iako ga još nisam ni upoznao.

*

Sedimo u malom i simpatičnom Magnaura restoranu u koji odlazimo na preporuku momka iz hotela (koji nas i najavljuje tako da nas na ulazu čeka mali špalir osmeha), uživamo u zalogajima dok nam beskrajno simpatični Glavni Široki Osmeh & Visoka bela kragna objašnjava zašto je Duško Tošić važan, kako se u Turskoj pokazuje ko je "peder" a ko sila (Fenerbahče - Bešiktaš), srećan je što uspeva da nas nasmeje, brine o nama kao da smo mu stalni gosti već nedeljama, a njegov mladi konobar se pojavljuje i nestaje tačno kada je potrebno.

Shvatam koliko smo se odvikli od nenametljive ljubaznosti, koliko nam prija što su svi oko nas blago ili široko nasmejani i shvatam da ću pamtiti Istanbul po izuzetno ljubaznim ljudima.

Naš vodič kroz Aja Sofiju je mlada žena blago azijatskih crta i sticajem okolnosti nas dvoje smo joj cela grupa. Govori engleski uz čudan akcenat na koji se brzo navikavamo. Kada niže imena sultana i osvajača to čini sa mešavinom ponosa i blagog zazora. Kada pominje Ataturkovu odluku da Aja Sofija više ne bude mesto molitve već muzej njen glas se menja u duboko poštovanje. Ne zvuči kao neko ko izgovara isti tekst ko zna koliko puta dnevno. Neka naša pitanja je iznenade ali se zbog njih upušta u detalje koji nam otkrivaju zašto je Mehmedu toliko bilo stalo da bude Osvajač i da ga svi poštuju.

Tek kada smo se rastali shvatam da je nisam pitao za ime, 

budala.

Na putu od Sultanahmeta ka mostu Galata dva puta uspevamo da se izgubimo u lavirintu uličica: prvi put zbog skretanja ka Velikom Bazaru koji je mnogo manje strašan od očekivanog, drugi put zato što Nebojša ne rotira navigacionu mapu na telefonu a trebalo bi da to čini. Upadam u lokale i pitam za pravac, mlađi ne znaju odgovor, tako se moje pitanje prenosi u jedan - dva - tri - četiri koraka sve do najstarijeg u marketu koji će nam ljubazno pokazati pravac ali pokušati da nas odgovori od ideje da idemo peške.

- "It's impossible to walk that long!". 

- Ali to je samo nekoliko kilometara!

- Take a tram. It's easier.

Nagrada za sve hodače-istraživače su strašne poslastice.

Gdegod da uđeš: veliku poslastičarnicu nedaleko od Taksima ili malu 'porodičnu' radnju nedaleko od Plave Džamije - svaki zalogaj je kako treba, svaka stvar koju izabereš toliko dobra da si srećan što si baš to izabrao, iako sve vreme znaš da si otkrio tek mrvicu onoga što te čeka ili ti se nudi.

Izgleda da je takav čitav ovaj grad.

Vratićemo se.
Zanimljivo - bez obzira na neprekidnu buku, sirene, trube, glasove, lud saobraćaj, helikoptere, muziku, mujezine - ni u jednom trenutku mi nije zujalo u glavi.
Tinitus, izgleda, imam samo u Srbiji.

Bolje fotografije su kod Aleksandre >>

Noćurak te vodi na Pangeu :: Fantastic Voyage, #5

Fotografija sa http://www.bellerbyandco.com (Globemakers)

Prošlo je godinu dana od poslednjeg putovanja na kojem smo istraživali čudne zvuke i muzike, kontinente i sinkope, glasove ptica i načine pevanja - a večeras imam pred sobom potpuno novu mapu sveta, na kojoj su kontinenti spojeni na nov način: nova Pangea koju želim da ti pokažem što pre.

Uskoro će se pojaviti album sa do sada potpuno nepoznatim snimcima Mitra Subotića Sube koje je stvarao u Brazilu 1995. godine a čije delove večeras premijerno slušamo zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i izdavačkoj kući Offen Music uz čiju dozvolu večeras delim sa tobom ovo blago.

Pored Sube na ovom Fantastičnom putovanju Pangeom biće još muzike koja je preletala žanrovske i prostorne granice: 

Vlada Divljan i Kiril Džajkovski, 

Hector Zazou, 

Jah Wobble, 

African Head Charge, 

Brian Eno & David Byrne, 

Dayme Arocena, 

Susso, 

Muslimgaze, 

Mop Mop, 

Nicola Cruz, 

Bill Laswell, 

Four Tet i drugi.

Večeras ću kao kapetan leta malo pričati, moj posao je da te vozim do kraja puta.
Ukoliko put ima kraj.

Barselona

Volim dan koji počinje zvukom rulanja točkića kofera po betonu.
Rulaju jednim aerodromom, zatim Ataturkom i onda Trgom Katalunja na koji se iskrcavamo u prijatnoj novogodišnjoj večeri, rulaju kroz La Ramblu i dok se probijamo kroz gužvu shvatamo da je Paseo Del Prado u Havani sestra bliznakinja ove ulice, nekome je Barselona baš nedostajala dok je projektovao Havanu, daleko od kuće.

Uličica kojom prolazimo do hotela otkriva barem tri bara iz tri epohe i sa tri kontinenta. I ti stalni sudari kontinenata, mora, visoke umetnosti i uličnih preprodavaca drangulija će se sudarati pred našim očima i ušima i u narednih pet dana. 

Hotel Chic&Basic je više Chic nego Basic, ali će se pokazati da je krevet fantastično udoban a doručak taman kakav je potreban da se svakog dana ispešači mnogo kilometara.


Ostavljamo kofere i idemo u noć, gladni.

- Šta je ovo? 
- Zapečen hleb sa paradajzom i začinima.
- A ovo?
- Trebalo bi da probate. 
Probamo.
Dobro!

*
Odjeku vatrometa se u ponoć priključuju i sirene brodova u svim raspoloživim tonalitetima.
Zov galebova nas ujutro podseća da smo na nekoliko stotina metara od mora, kad to već ne čine vetar, arhitektura i mirisi. Barselona kao da je nezainteresovana za to što je kraj mora.


Grad je prvog januara ujutro potpuno pust, mi jurimo ka Parku u brdima.
Arturo, izuzetno prijatan vodič kroz park Guelj izgovara najvažniju rečenicu: "Remember, all you see here is a failure. Gaudi had bigger plans. But, what a failure this is!"
Ulični svirač kraj staze svira koru i peva kao zmaj. 
Vetar je jak, ali je sunce jače.

*

Mapa na telefonu ne otkriva da je Miroov muzej na brdu do kojeg uspon nije lak. 
Ipak, to postaje nevažno kada se uđe. 
Još uvek je prepodne, gužve počinju kasnije, na podu ispred jedne od najvećih slika u muzeju devojčica uči da crta.

(Miro je u 67. godini zapisao "Verujem da ću na kraju života ponovo uspeti da ovladam svim veštinama koje sam imao u detinjstvu.")



Narodni muzej Katalonije nam ne otkriva što nas je najviše zanimalo (rekonstrukcija tog dela muzeja je u toku), no pruža prostor i za neozbiljnosti, sram me bilo.

Pikasov muzej je vredan posete ali nije obavezan. Isto važi i za fondaciju Tapiesa u kojoj je trenutna izložba dramatičnija i snažnija od njegovih instalacija u donjem nivou muzeja.

*

Nakon mnogo pisama i nešto razmenjenih knjiga prvi susret sa Mešom >>, njegovom Blankom i decom izgleda poput ručka sa najdražim delom familije koji dugo nismo videli.
Uživamo u priči, vreme teče prebrzo.
Hrana na Barseloneti je izvrsna (restoran >>), 
bosonogi klinci skaču po peščanoj plaži, 
život ume da bude lep.

Iako nas zbog vetra neće pustiti da se popnemo na jednu od kula Sagrade Familije, prvi minuti provedeni pod svodovima crkve mi ljuljaju temelje. 
Neću pisati više o ovom mestu zato što ne umem, ali ukoliko se u Barseloni nađeš na jedan dan, ovo je mesto hodočašća. 

To, pak, ne važi za Casa Battlo u kojoj je gužva prevelika da bi se uživalo, ali je zato poslednje mesto kojem posvećujemo vreme neverovatno pusto: u Casi Milla, odnosno Padreri ostajemo duže no što smo planirali, ne samo na krovu.
Sunce silazi, daje boju stanovima u zgradi kroz koje se može proći,
vreme konačno stoji.

Lagao sam na početku: ne volim zvuk rulanja točkića kofera u ranom jutru - kada se kotrljaju u pravcu Beograda.

Još jedan dan bi dobro došao za  plažu, još hodanja uz vodu, kolače i kafu u gotskoj četvrti, možda bi se i vetar smirio a vrata kula Sagrade Familije otvorila.

Kažu da će je završiti do 2026, na stogodišnjicu Gaudijeve smrti.

Sledeći put.

*

Možda korisne informacije:

Iako zvuči čudno, let preko Istanbula nije loša ideja ukoliko se odlučiš za odlazak u poslednji čas: čeka se manje nego u na primer Frankfurtu ili Parizu, a letovi su vezani tako da prtljag ide svojim putem sve do krajnje destinacije. Postoje i opcije preko Rima i Ciriha ali sa užasno kratkim vremenom za presedanja. Uzgred, ukoliko karata nema na Skyscanneru ili eDreams to ne znači da ih nema na drugim servisima (aviokarta.rs, danubeogradu.rs)
Od aerodroma do grada postoje autobusi koji kreću na svakih 5-10 minuta (Aerobus, sa oba terminala) i staju na nekoliko mesta u gradu, poslednja stanica je Trg Katalunja, karta je 5.90EUR. Ukoliko se autobusom vraćaš od grada ka aerodromu - proveri na koji terminal vozi.

Sve propusnice je zgodno bukirati on-line (Preko Tiqets >>, na primer), naročito za Sagradu i Park Guell. Ukoliko uplata neće da prođe (dešava se), šalji mejl i zamoli da ti ostave karte za vreme koje ti odgovara bez uplate, sve bude ok.

Barcelona Museum Pass je zgodna stvar: obezbeđuje ulaz u šest muzeja (Pikasov, Tapiesov, Miroov, Museu Nacional D'Art De Catalunya, CCCB, Macba) za 30EUR, što postaje isplativo ukoliko posećuješ više od dva. 'Pasoš' obezbeđuje i 'skip the line', važi godinu dana i može se kupiti u bilo kojem od navedenih muzeja ili na Turističkom info-pultu na aerodromu, odnosno u podzemnom prolazu ispod Trga Katalunja.

Ponesi patike, mnogo udobne, najudobnije patike na svetu!
Hodanje kroz grad je veća uživancija od vožnje metroom ili taksijem (nije preskup), ali se lako prebaci 12-15 kilometara dnevno.

Aplikacija "Here" radi bez greške.

Gotska četvrt, odnosno potez oko La Ramble je sasvim dobra ideja ukoliko je plan da se pešači. Koga zanima numerički kod za popust (-15%) u hotelu Chic&Basic >>, neka javi.

p.s. Još fotografija je dostupno kod Aleksandre >>