Dan mladosti, 2026.

Pada noć.
Nemeček bukom priziva kišu.
Voda u fontani podrhtava.

Majke plešu sa decom u naručju
uz muziku koja zvuči kao smak sveta.

Sve je nadrealno,
i lepo.

Siđi dole, Jarilooooooo!

Dan mladosti, 2026.

Sivert Hoyem // Beograd, 15. septembar

Iz ove perspektive taj datum izaziva razmišljanje i izražavanje u oblicima koji se zove futur drugi (‘...predstavlja buduću radnju kao mogućnu, neizvesnu...’), ali imamo, eto, još jedan razlog da se upustimo u tuču i probijemo do tog septembra u Beogradu.

Nekoliko primera futura II:
Ako nas bude, ići ćemo na koncert.
Ako bude raspoložen, odsviraće i “Majesty”.
Ako bude bilo potrebno, nećemo ga pustiti sa bine dok ne bude odsvirao ‘najčarobniju pesmu koju smo ikada sreli’.
Ako se budemo borili, slušaćemo ga u drugačijem Beogradu.

Zato - ‘Let’s walk into the fray again.’

KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Ana & The Changes, Karmakoma, 16. maj

S vremena na vreme je neophodno izroniti iz užasa svakodnevice i uzeti vazduh,
inače potoneš.
Posle prvog slušanja novog albuma Ana & The Changes trebalo mi je neko vreme da se saberem. Ne samo zato što je “Tu” jedna od najlepših pesama otpevanih na našem jeziku u poslednjih nekoliko godina.
Tu su i "Kao slučajno", "Brinem" i "Susret".

Ceo album “Sabiranje” >>  podseća koliko je važno neprekidno samopreispitivanje strahova, nada, briga, rastanaka, ljubavi i drugih teških pitanja – i da je to neophodno, koliko god put do novih samospoznaja bio strm.

Pomalo van očekivanja – jer ovakve pesme nije lako slušati uživo u društvu - nakon sinoćnjeg koncerta u Karmakomi između tih pesama i mene postoji nova bliskost, lekovita.

"I kad smo zajedno
Mi ipak lutamo,
šunjamo okolo"

Praznik ili Ekatarina Velika u "Hali Pionir" 26. decembra 1987.

Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’.
Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta.
U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.

- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom.
- „Sve!“
- „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“
- „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.

U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.

Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi.
Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.

Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.

U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.

Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.

Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.

Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.

To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.

Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.

Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.

U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija...
Bojan je oduševljen publikom.

Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.

Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti.
- „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“
- „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.

Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje.
Zato ovaj dan slavimo kao praznik.

*

Fotografije sa koncerta > Zadužbina Milana Mladenovića

Niče Kejvu, imaš nešto na mejlu!

“Take a little walk to the edge of town
And go across the tracks
Where the viaduct looms...”
(Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)

Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.

Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.

Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.

*

Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam.
Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine.
Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.

Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.

Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.

*
Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.

Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.

Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.

Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert,
zahvaljujući tebi.

Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.

Uvodni tekst na blogu kaže:

„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”

Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:

“... You'll see him in your head / On the TV screen
And hey buddy, I'm warning / You to turn it off
He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru
You're one microscopic cog / In his catastrophic plan
Designed and directed by / His red right hand.”

Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku.
Iskoristi je.
Možda se oglasi.
Možda zatraži promenu lokacije.
Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...”
Možda neće.

Ali, znaj da će pročitati.
I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.

Žao mi je.

Peter Gabriel, 73 - ili o pogledu sa proplanka

Kako vreme odmiče - sve je duža lista imena ljudi čija su nam dela, reči i muzika služili kao sklonište, merdevine ili putokazi, a koji su tokom godina zalutali u razne sumanutosti.

To je prirodan proces.
I ljudi se, kao i sve drugo, vremenom kvare.

Nama preostaje da biramo koliko i da li ćemo tolerisati nove stavove (ili lošu muziku) nekada važnih idola, da li ćemo preseći niti koje nas povezuju (“‘Til I thought of what I'd say/Which connection I should cut”), ili - još snažnije prigrliti one koji su ostali dosledni i uspeli da p/ostanu anđeli za života.

Čika Piter je, na sreću, od te druge vrste.

Piter Gebriel je napravio ne mali broj meni životno važnih pesama, zvukova i slika.

Danas sam shvatio da ta lista nije kratka.
Na njoj je, naravno, i “Solsbury Hill” (koja me, priznajem, konačno pogodila u živac mnogo godina nakon što sam je prvi put čuo). Tu su “I don’t Remember”, “No Self Control”, “Excellent Birds” sa Lori Anderson, muzika za “The Last Temptation of Christ”, ceo album “So” - od početnog haj-heta na “Red Rain” preko na svako slušanje ubitačnog “Sledgehammera”, do odjavnog dubokog glasa koji pevuši “In-Your-Eyes” na kraju pesme koja mi je važna koliko i Lojdu Dobleru.

I kako da ne stavim na spisak “Come Talk To Me” koju je pevao sa Šinejd O’Konor, ili “Growing up”?

 Sve te pesme su me decenijama vodile ka proplanku sa kojeg je pogled na svet drugačiji.

Ne manje važno je ono što je Piter radio tokom proteklih decenija boreći se za bolji, povezaniji i normalniji svet. Nekoliko godina pre no što je termin “world music” postao globalno popularan – Piter je 1980. postao jedan od od osnivača organizacije WOMAD (World of Music, Arts and Dance), i tako pomogao svetu da otkrije mnoge čudne muzike.

Lista imena na “Real World” etiketi koju je osnovao sa ciljem da ta muzička čuda budu dostupna svuda u svetu je impresivna: Nusrat Fateh Ali Khan, Youssou N’Dour, Rokia Kone, The Blind Boys of Alabama, Susanna Bacca, i još desetine drugih.

Ako na tren utišamo muziku – videćemo ga i čuti kako radi sa Amnesty International, Nelsonom Mendelom, kako formira WITNESS (organizaciju koja dokumentuje probleme kršenja ljudskih prava i bori se za izmene zakona koji štite ugrožene), ali i osniva prve striming servise na planeti Zemlji.
Zbog svega toga je bio i na listi najuticajnijih ljudi planete Zemlje po magazinu TIME 2006. godine.

*

Piter danas puni 73 godine.

Nakon duge pauze - od januara ove godine je počeo da deli sa svetom kriške novog albuma “i/o”. Kako za sada stoje stvari - album će izlaziti tokom čitave 2023. godine: pesma po pesma, koje će biti objavljene u noćima punog meseca.

Ono o čemu peva i kako peva u prve dve dostupne pesme (“Panopticom”, te fenomenalna “The Court” koja zvuči kao da je stigla sa njegovog III ili IV albuma) otkriće ti da se - uprkos godinama – Piter nije umorio i odustao od onoga što je ispravno, i korisno.

Malo potrage za značenjima i slikama koje prate te pesme - ponovo će nas povesti ka nekom drugom proplanku.

Sudeći po onome šta i o čemu priču u najnovijim intervjuima - Piter je i dalje onaj divni, neverovatno normalan tip radoznalih očiju, koji se u bekstejdžu “Arene” 5. oktobra 2013. trudi da “nauči srpski”, okružen sa nas četvoro koji mu pomažemo oko izgovora “nj”, “lj” i “ž”, menjamo reči u planiranom govoru sinonimima koje će lakše izgovoriti pred publikom, na čemu nam se zahvaljuje uz širok osmeh.

Malo kasnije će stati pred beogradsku publiku i podsetiti nas zašto je važno boriti se,
ne odustajati od borbe i penjanja ka vrhu,
bez obzira na cenu.

Came in close, I heard a voice
Standing, stretching every nerve
Had to listen, had no choice
I did not believe the information
Just had to trust imagination
My heart going boom, boom, boom
"Son", he said, "grab your things, I've come to take you home"

All We Ever Wanted... Piter Marfi, u Beogradu

U nekom idealnom svetu, ovaj koncert se dogodio pre nekih 35 godina,
u nekoj sali poput SKCa,
sa celom postavom Bauhaus,
boljim ozvučenjem,
nekim ljudima koji su voleli ili i dalje vole ovaj bend ali će ga na ovoj turneji slušati na drugim kontinentima ili delovima Evrope,
i bez te užasne cover predgrupe.

Bez obzira na decenije, mesto, vreme, naše godine i sve ostalo - 
dobio sam sve što sam želeo.

Čuo sam uživo 'Nerves', 'Stigmatu', 'In the flat Field', 'Dark Entries' i naravno ono '...undead, undead, undead!...'
Gledao kako vreme ništa ne može stavu, cvikerima i basu Dejvida Džeja,
Shvatio da Piter i dalje može sve da otpeva (iako ne i odigra)
Očekivao sam 'She's in Parties' - ali nisam znao da sviraju i 'dub' deo (gledao sam oko sebe i čitao sa usana kako neki znaju mesto na kojem se čuje ono skriveno 'Happy days are here again!')

Neočekivano sam dobio i 'Silent Hedges' - meni veoooooooma dragu 'The Three Shadows pt. II' (ozvučenje je bilo takvo da moje glasno pevanje valjda nikome nije smetalo)
te konačno - 'Telegram Sam' i 'Zigija', na čijoj prvoj strofi se desilo sve ono zbog čega sam ovaj koncert čekao: iz mene je izašlo i ushićenje i urlanje, i vreme je postalo nevažno.

Poslednja želja sa jedne stare liste koncerata koje želim da vidim u Beogradu je ispunjena.
Oni koji su čekali četrdeset ili trideset i pet godina, konačno su nagrađeni.

Kraftwerk :: endless, endless (Arena, Beograd, 24. februar)

foto: Bojana Janjić

Impresija prva:
Sve što su ikada stvorili i dalje besprekorno funkcioniše i izaziva u glavi nove snove o budućnosti, iako je ta budućnost koju su pre četrdeset godina najavili već stigla. Ključ je u jednostavnosti.

Impresija druga:
Kraftwerk je napravio neke od najplesnijih komada muzike ikada i ideja o postavljanju stolica u Arenu je potpuno pogrešna.
Ključ je u čukalici.

Impresija treća:
Kraftwerk kao instalacija može nastaviti da živi u budućnosti, još stotinama godina.
Ključ je u depersonalizaciji.

Boing-Boom-Tschak!

Doni Mekaslin ili Ukazanje Lazarovo u Sava Centru 30/10/2017

Doni Mekaslin počinje uvodnu temu 'Lazarusa' na saksofonu,

ja se raspadam.

Naravno da Doni zaslužuje da se o njemu piše i misli ne samo kao saksofonisti-čiji-je-bend-svirao-na-poslednjem-Bouvijevom-albumu,
ali ja to trenutno ne umem da pišem,

raspao sam se.

Propoved u Areni: Nick Cave & The Bad Seeds, 28/10/2017

Nedeljama nakon izlaska "The Skeleton Tree" sam se pitao zašto kreće na turneju i kako je to moguće slušati uživo i ostati čitav.
Nakon gledanja "One more time with a feeling" >> sam počinjao da nazirem, 
od večeras verujem da razumem.

Tokom prve tri pesme kretao se binom poput zatvorenika.
Na trećoj je počeo da komunicira sa prvim redovima publike, više je dodirujući nego pričajući.
Nakon tri groma - "From Her To Eternity", "Tupela" i "Jubilee Street" usledila je "The Ship Song" tokom koje sam, valjda, shvatio. 

Pred nama je bio čovek koji je, nakon svega što je prošao, pun gneva i pun ljubavi. 

Taj gnev, izgleda, može da ispusti samo tako što će stati pred publiku i pevati, dodirivati je. Lepiće na sebe poglede, uzdahe, uzvike i dlanove publike poput pijavica i puštati krv, jedino tako može da smanji količinu otrova u sebi.

Ali taj otrov, to što iz njega izlazi, to u nama izaziva oduševljenje i ljubav.

Ona svita koja mu se pridružila na bini tokom bisa i poslednja pesma koju je otpevao - Push the Sky Away - uverile su me da je pred nama bio Propovednik koji zna prirodu svih demona.
Ukrotio ih je i zarobio u instrumentima The Bad Seeds. Kada je potrebno, na jedan njegov mig ili pokret ruke ti demoni izlete napolje i izvrište se, ali će na drugi pokret njegove ruke ućutati, zato što je red na njega da nam kaže nešto o ljubavi i izdržljivosti.
I podeli usput poneki autogram između pesama uz komentar - 'You're fuckin' awesome'.

Mi koji smo večeras bili, 
mi smo spaseni.

U Ogledalu Lune [o koncertu]

Sinoć je magija savladala vreme.

Tišma, Mina, Bale i Firči su, svirajući "Lambo", "Intimu", "Ogledalo Lune", "Muziku" i "Baldera" - dokazali u sat vremena da postoje ljudi i muzika kojima vreme ne može ništa ni oduzeti ni dodati, zato što je vanvremenska i neopterećena duhom vremena.

Sinoć je muzika prevazišla moć reči.

Štagod da napišem o tom magičnom satu - suština i duh mi izmiču; i možda je to pravi razlog zašto se o koncertima Lune tako malo pisalo osamdesetih. 

Ne pomaže ni vrlog reči.

Dugo smo sanjali ovaj koncert,

bili smo,

sve što smo videli u ogledalu stvarno je tamo,

i samo je naše.

Džoni, budi dobro [i srećan ti rođendan.]

Poslednji put smo gledali Džonija uživo na "Avala Festu", 1988.
Leto je suvo i toplo,  majice su nam potpuno mokre a oči i kose pune prašine koja se podizala oko nas gotovo tri sata, grla su nam suva i promukla od pevanja i urlanja, kakav pakao je nastao na "Užas je moja furka", negde pred kraj svirke. 
Dok silazi sa bine, mi već tradicionalno vičemo "...ne-ćemo-doma-doma..."

Sa koncerta se vraćamo peške, jer prevoza nema.

Ošamućeni umorom i ushićenjem sedimo kraj nedavno napravljene česme,
pijemo vodu, palimo cigarete,
Andrej ima Džonijev potpis na karti, 
nad Knez Mihajlovom sviće. 

Imamo po petnaest godina i sigurni smo da će nam životi biti sjajni.
.
.

Kad sreća uzdah sprema (koncert Amire Medunjanin u Beogradu)

Bio je to jedan od koncerata koje je teško prepričati. 
Još je teže pokušati rečima dočarati ono što su Amira Medunjanin i njena petorka sinoć u Sava centru stvorili: časove bujne sreće, da parafraziram jednu od pesama koju su pred kraj koncerta Amira i Boško Jović rastavili na delove; magični momenat kojem prisustvuješ retko u životu u kojem uživaš razapet između sreće i osećaja konačnosti, jer je broj takvih momenata u životu sasvim sigurno ograničen, ne može ih biti još mnogo i to ih čini dragocenim.

Iako je po definiciji sevdah ozvučena melanholija, teška čežnja (arapska reč po kojoj je dobio ime prevodi se kao crna žuč), ja insistiram na reči - sreća. Sinoć se nad salom Sava centra sreća uzdizala iznad te tamne strane sevdaha: osmeh na njenom licu kada je izašla pred publiku i uvidela koliko nas je došlo da joj se pokloni i prepusti; ozarenost Bojana Zulfikarpašića, Nenada Vasilića, Amara Češljara, Boška Jovića i Aleksandra Sedlara koji su iz svojih instrumenata izvlačili ono za šta su, valjda, i stvoreni, da žicama i dirkama učine da nam zabruje uši, glave i stomak; neposrednost kojom je Amira osvojila publiku u drugom minutu otkrivajući svoje strahove i nade pred koncert; džezirane sinkope kojima su rastavljali pesme Balkana i ti aplauzi kojima je publika uzvraćala - sve to je sreću učinilo snažnijom od melanholije, sreću što smo prisutni u tom magičnom momentu za koji je vredelo roditi se, u kojoj sam uživao i kada su sa bine dolazili najdublji talasi tamnog sevdaha.

Kako uprkos gore napisanom i dalje znam da moja spretnost baratanja rečima još uvek nije dorasla ni Amirinoj muzici ni sevdahu kao takvom, posegnuću za rečima Pece Popovića, zapisanim nakon njenog nastupa na Kolarcu pre nekoliko godina, koje su i dalje nešto najlepše zapisano kao impresija sa jednog - koncerta. 

Svaka od tih reči može se iskoristiti kao opis onoga što smo sinoć ponovo proživeli:

"A onda iz daljine, najpre odatle, dogodio se glas. Spor, kristalan ko noć nad Romanijom i svež poput vode sa vrela Bosne, zavijen zanosom behara sa Ilidže, topao kao uspomena iz Kustine knjige, malkice uzdržan poput strogog vaspitanja, glas u čijoj se čistoći i čežnji oslikavaju vekovi zajedničkih suza i ličnih užasa (...) Sevdah, adresa sevdalinke, jeste u saznanju topografije srca da je sve na ovom svetu tako prekratko i nezadrživo prolazno. To nije samo muzika, to je Dizdareva, Šantićeva i Sarajlićeva Bosna sa kulturom, tradicijom, strašću, načinom života, mirisima i objašnjenjem kako ta lepa zemlja izgleda.
Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika, retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja. Znajući da niko nije toliko jedini kao ta, do juče meni neznana pevačica, dižem ovu reč ”crne žuči” njoj u čast."

Nakon sinoćnog koncerta siguran sam u tri stvari. 
Ukoliko postoji dovoljno dobar majstor zvuka i ukoliko studijska tehnika ume da zabeleži magiju, naredni Amirin album biće remek delo koje će je vinuti sazvežđe prema kojem se plovi na svim delovima planete.
Druga istina u koju verujem je da će njen naredni dolazak u Beograd zahtevati barem dva koncerta. 
Treća je juče bila očigledna: Beograd se sinoć duboko poklonio Amiri, Bojanu, Nenadu, Amaru, Bošku i Aleksandru. 
Tako duboko da smo neki još uvek - na kolenima.

Draga Amira, 
hvala ti.
.

300 čuda (koncert Velikog prezira u Domu omladine)

Sa FB stranice Velikog prezira

Ovaj tekst je tu da bi ostalo zabeleženo kako je Veliki prezir "spremio tuđe stvari, srce, dušu, sve" svima koji smo bili u Domu omladine u subotu.

Iako sam bio podalje od bine te ne mogu to i da dokažem - gotovo sam siguran da je Kole u nekim trenucima lebdeo iznad bine neprirodno dugo, dok nas je spuštao na pod rafalom 300 čuda od pesama kojima je već dokazao da je jedan od poslednjih iskrenih poeta i svirača na našoj muzičkoj sceni, neuplašen da na svakom koncertu zagazi još dublje u mutne i hladne vode. 

(Na spisku odsviranih pesama nedostajala je, ponovo, meni najvažnija - "Nikadjekraj", koju ćeš Vladimire Kolariću barem jednom odsvirati uživo, zar ne? :)

Ukoliko je Adrijana koja je snimala koncert za potrebe dokumentarca uspela da uhvati objektivom samo delić atmosfere koncerta, ti snimci će biti vanserijski.

"Zar ne?"

.

Peter Gabriel: "In your eyes" [četrdeseta pesma]

>> Play

Prizemlje "Arene", 5. oktobar 2013. godine, 20:30.

U njegovoj garderobi smo.

Piter:

"H-fala, le-po? It sounds a bit... African when I say it?"

Maša, Duda, Srđa i ja u glas:

"H-vala, le-po! You're doing fine!"

Piter:

"Now I have to repeat the whole part from the beginning. How much time do we have?

Asistent:

"Eight minutes, Peter!"

Piter je potpuno normalan tip, pametnih pitanja i radoznalih očiju. 
Sve ga zanima - do toga kako se i sa čim jede ajvar koji su mu Maša i Srđa poklonili - a svašta ima i da podeli sa nama. 
Bilo bi sjajno imati ovakvog ujaka ili strica u familiji.

Piter:

"Ok, ok, just once again... Dob-ro ve-che, Beo-grad-E!

Dvadeset i šest godina nakon što sam sedeći uz radio učio reči "In Your Eyes" sa frekvencije Studija B, sedimo kraj Pitera Gebrijela i učimo ga našem jeziku.

Imamo još sedam minuta.

Zajedno se smejemo njegovom naporu da pravilno izgovori "ž", "lj" i "nj".

Zaista mu dobro ide. 
Neke reči menjamo "lakšim", sa manje "šuštavih slova".

Još tri minuta.

Idemo.

* * *

<< Rewind

Mesec dana ranije nas nekoliko je napravilo dogovor: putovaćemo 800 kilometara tamo i natrag u 24 sata da bi bili u parteru 2 Zagrebačke Arene (jedina preostala pristojna mesta sa kojih se dobro vidi bina). 

Piterov planirani dolazak "u komšiluk" je retka prilika da vidimo uživo čoveka čiji rad je oblikovao naše glave, uši i duše.

Srđa neće reći Maši da kupujemo karte, to će biti iznenađenje. 

I nakon što smo uz mnogo peripetija uspeli da 
uplatimo novac za karte, 
pronađemo smeštaj 
i organizujemo prevoz - 
u danu u kojem su nam karte poslali poštom ka Beogradu objavljeno je da koncerta u Zagrebu neće biti, već da se šou prebacuje na pet stotina metara od mesta na kojem sam prvi put čuo "In Your Eyes".

Ta činjenica mi donekle olakšava muku - višednevnu prepisku sa Zagrebom na temu otkazivanja smeštaja i vraćanja uplaćenog novca - "možete nam dostaviti karte lično".

Ok, pronaćiću način da vam dostavim karte natrag.

Dvadeset dana pre koncerta našao sam se pred blagajnom u Beogradu kupujući karte beogradski koncert za sedam ljudi, u tom trenutku razbacanih na tri kontinenta i u različitim vremenskim zonama.

Kupujem sedam od preostalih osam karata u parteru.

Petnaest dana pre koncerta bio sam u Jurišićevoj ulici kraj Trga Bana Jelačića i vraćao karte za ZG koncert a preuzimao priznanicu koja je tvrdila da će mi novac biti uskoro vraćen.

Svih tih dana u kolima najčešće sam slušao ovu pesmu, iako nije jedina kojoj sam se radovao.

("...when I want to run away/I drive off in my car,
but whichever way I go/I come back to the place you are...")

Tri dana pred koncert Srđa mi saopštava da ćemo, možda, ući na tonsku probu.

Sve muke oko organizacije odlaska, vraćanja karata, prepiske sa Zagrebom i kupovine karata za ljude rasute po kontinentima postaju nevažne. Umesto osamstotina kilometara putovanja, možda ćemo imati čast da ga slušamo nekoliko minuta više, nas nekolicina.

("... I see the light and a heat"...)

Već na tonskoj probi je bilo jasno da će sve biti - sjajno. 
Njegova asistentkinja nam otkriva da nije običaj da tokom probe Piter komunicira sa publikom.

Tonska proba.

Nešto kasnije smo za stolom sa njim i Tonijem Levinom. Pored svih tema došli smo i do toga da mu objašnjavamo kako pravimo koktel pod imenom "Dunav".

Maša, Duda i Srđa me zavitlavaju da su mi uši crvene.
.

Photo: Maša

>> Start

Iako nisam očekivao, grlo mi se prvi put steglo na opštem mestu - kada je na "Solsbury hill" prvi put otpevao "Grab your things/I've come to take you home".
U tom trenu, srce je prvi put preskočilo.

Na drugom opštem mestu je predivna Dženi posle tri otpevana tona izbrisala na tren sećanje na Kejt Buš i na licu mesta učinila da Piter izgleda dvadeset godina mlađe.

Na "Mercy street" nas je sve bacio na pod, ležeći na podu, ispod objektiva kamere.

I onda su se Arenom, konačno, razlili uvodni tonovi "In your eyes" i uvodne reči koje je Piter u poslednji čas uklonio iz verzije pesme koja je završila na albumu "So":

"Accepting all I've done and said/I want to stand and stare again
Til there's nothing left out/It remains there in your eyes
Whatever comes and goes/I will hear your silent call
And I will touch this tender wall/'Til I know I'm home again."

Kod kuće sam, na svojoj zemlji.

Znam svaki njen ton: bas liniju, sinkopu, prateću klavijaturu, svaki vokal, sve do Levinovog dubokog odjavnog glasa, tik pre no što pesma ode u tišinu i nastavi da odjekuje mojom glavom.

I sve što znam, odvija se sada, pred našim očima.

"Love, I get so lost, sometimes..."

I stvarno se izgubim.

Vraćam se natrag tokom aplauza i horskog pevanja ljudi oko mene koji vraćaju Pitera i bend na binu i koji koncert završavaju osvrtom na to zašto je 5. oktobar važan za nas i zašto je ta borba za slobodu nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni >>, i da će nakon pesme "Biko" mikrofon okrenuti ka publici.

Jer - "From now on - is up to you.".

Pesnice se podižu u vazduh.

Jer, nije kraj.
.

Photo: Tony Levin. Poslao nam je onu na kojoj se vidimo u publici.

Fwd >>

Ljubavi,

ukoliko jednom ipak budemo stali pred matičara, moja želja je da "In Your Eyes" bude tu, na početku ili na kraju.

"I want to be that complete/
I want to touch the light/
The heat I see in your eyes."

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisanih do 39. rođendana dostupne su ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

.

Veliki plezir [koncert]

Sa stranice benda >>

Sada shvatam da je prošlo više od petnaest godina od kako sam prvi put čuo Veliki Prezir, jedan od retkih bendova čije su pesme iz godine u godinu sve bolje šivene a tekstovi uvek bliski srcu - male mantre koje ponoviš u sebi ponekad i bude ti lakše i lepše.

(Album "Nikadjekraj" mi je najdraže parče domaće muzike već nekoliko godina, dok nove četiri pesme sa "Svetlost i dim" obećavaju da će ono što tek dolazi biti još bolje.)

I kao što su te pesme svih ovih godina predstavljale mala ostrva svetla, slobode i izlečenja - tako su sinoć - okupljene zajedno u nešto više od dva sata izvrsne svirke ogrejale dušu, srce, sve.

(I dok sam u prvom satu koncerta razmišljao kako su na sceni ostala svega dva domaća benda čija svirka može u meni da pomeri nešto više od stopala, na scenu je izašao i Anton, čime su, na kratko, te dve preživele sile objedinjene)

Iako su Kole i ekipa u sjajno usviranoj šetnji kroz vreme i albume preskočili "Nikadjekraj" i još nekoliko ličnih favorita - sve opraštam u ime na bis otpevane "Nema hrabrosti" i moćno odsvirane "Da", koja uživo zvuči i bolje nego u studijskoj verziji.

Samo ta četiri minuta da je trajao koncert, bilo bi dovoljno - 

"Samo da se sklonimo/
srca da otresemo/
od pepela/
da kamenje kotrljamo/
prašinu da skinemo sa usana/
Sasvim da poludimo
Slobodno da urlamo/
srce da otresemo/
od svega."

To je to, nova himna.

Zaista je bio plezir.

Hvala.


.

Led Zeppelin: Celebration Day (film, koncert)

Bilo je to jedno od onih magičnih iskustava koje odmah zauzima svoje mesto u nizu sećanja na neočekivane susrete sa muzikom: film je u Beogradu bio na repertoaru samo te večeri, na dan svetske premijere. 
U bioskopskoj sali je bilo možda dvesta ljudi. Važno je napomenuti: svi dovoljno punoletni da znaju da su ušli u bioskopsku salu, na čijem platnu počinje snimak koncerta održanog u O2 areni pet godina ranije, a u čast Ahmeta Erteguna, osnivača Atlantic Records, sa kojim su i Led Zeppelin imali ugovor.

Ali svest o tome da smo u bioskopu i da gledamo nešto što je bilo - iščilila je već pri prvom rifu "Good Times, Bad Times", pesme kojom su koncert i film počeli: Plant, Jimmy Page, John Paul Jones i Bonham Jr odsvirali su je tako silovito da su se već nakon kraja te prve pesme bioskopskom salom prolomili aplauz i zvižduci. 
Jedan je tražio i bis. 
Sevnuo je i poneki blic.
Iako smo, dakle, znali da gledamo film - aplaudirali smo bendu, kao da smo tamo, tada.
(Nenad je u nekim trenucima glasno, a besprekorno tačno zviždao čitave Pejdžove solaže. Sve je bilo kao da smo ispred bine.)

Ta neposrednost, zapravo, čini lepotu, snagu i moć filma "Celebration Day". 
Neopterećen backstage snimcima, razgovorom sa muzičarima i gotovo bez kadrova publike koja je napunila O2 arenu te večeri (uzgred - dvadeset (20) miliona karata je bilo naručeno on-line, naravno da nisu svi ušli...). "Celebration Day" je suštinski jednostavan film: nekoliko kamera pored i na bini: svirka, "dobro veče", onda munje, zatim gromovi, prolomi solaža i bravura, onda bis, još dve pesme i - kraj! 
Tako sklopljen - ovaj film predstavlja sjajan dokument o moćnoj četvorci koja četrdeset godina nakon slučajnog početka karijere zvuči i dalje besprekorno - ali i dokument koji dokazuje da je zapravo najopakiji muzičar među njima oduvek i bio smireni i blago povučeni John Paul Jones, koji u sprezi sa Bonamovim sinom za bubnjevima i dalje uspeva da dosegne onu razornost zbog koje su Zeppelini nekada imali epitet "Hammer of Gods".

Gotovo sve ključne pesme su tu: "Black Dog"; "Ramble On"; "Whole Lotta Love"; "Rock'n'Roll"; "Nobody's Fault But Mine"; "In my time of dying", čak i"Misty Mountain Hop" u kojoj Plantu tercu peva mladi Bonam. I iako sam želeo da čujem i "Immigrant Song", prvu hard rock pesmu ikada a bez gitarske solaže, čime su me Zeppelini zapravo kupili do kraja života - jasno je da postoje pasaži koje Plant mudro izbegava da peva, ali zapravo, on to i ne mora da čini: u ostatku materijala dokazao je da i dalje ume i zna kako, te da je onaj ples kukovima i poigravanje mikrofonom oduvek bilo samo prateća fora, nikada suština.

Film je, od pre nekoliko večeri konačno dostupan i na Mreži. 
Munje i gromovi izlaze iz zvučnika i ekrana čak i na kućnoj tehnici.
I tako sam po prvi put nakon dvadeset godina namerno slušao jedno opšte mesto istorije muzike sa uživanjem: 
"Stairway to Heaven", glasno.

Obavezno gledanje, na bilo koji način.
Ovo su dva do sada objavljena snimka na YT kanalu benda >>

.

Nils Fram u Beogradu!

Za koncert sam saznao od Bojane, koja je postavila event na Facebook >>.

.
Ukoliko ukucate u Google reči poput ovog naslova – dobićete spisak od cca. „svih dva“ medija koji su objavili informaciju o dolasku jednog od najzanimljivijih neo-klasičara u Beograd.

.

Nils se već pojavljivao na ovom blogu, u okviru rubrike „Blago je svuda“.

Kompozicija „Unter“ ujedno predstavlja i jedan od najprijatnijih komada viđenih ove godine.

.

.

Zanimljivosti:

Nils Frahm je učenik Nahuma Brodskog, koji je, po nekim izvorima – poslednji učenik Čajkovskog.

.

Dodatno – njegov specifični zvuk modifikovanog klavira nastao je iz nužde: kako klavir često svira tokom noći, morao je da se utiša da ne bi ometao svoj komšiluk.

.

Na Facebook-u je dolazak na koncert do sada potvrdilo dvadesetak ljudi.

Premalo i u potpunom neskladu sa lepotom onoga što Frahm uspeva da uradi koristeći modifikovani klavir i – tišinu.

Rex, 13. decembra uveče u 20 časova. Cena karte je 200 dinara.

.

Album „Felt" iz 2011. godine dostupan Vam je za preslušavanje.

(update) p.s. Impresije sa koncerta

Drugačija atmosfera, izmenjena njegovom lampom ("volim da je nosim sa sobom, tako imam iluziju da sviram kod kuće, ne pred publikom) i gotovo 200 ljudi u publici (od kojih je nekih tridesetak moralo da stoji na bokovima sale), njegova leva noga kao pomahnitali sekvencer koji je održavao ritam čak i u trenucima u kojima smo pomišljali da smo prepušteni improvizaciji, sedamdesetak minuta muzicaranja koji su pročistili glavu i ispunili uši muzikom kakva se retko čuje uživo, u Beogradu. Kratki, a gromoglasni aplauz dao je za pravo delu publike da pomisli da je vreme za pauzu, te su počeli da izlaze, što je od muziciranja preznojenom Nilsu dalo za pravo da pomisli da nam je dovoljno. Nijedna od strana nije bila u pravu, ali je taj mali incident izglađen u holu. Bez obzira na to - ovo je nastup koji ću pamtiti. Evo i snimka dela koncerta:
.