"Nostalgia burns in the heart of the strongest" (David Sylvian, 1984)

"Na putu melanholija-nostalgija, "Brilliant Trees" je raskrsnica"- zapisao je Sloba Konjović 1984.

*

Raskrsnice su, naravno, tačke na putu na kojima se odlučujemo da li i gde skrećemo, ako znamo gde želimo da stignemo.

U slučaju 'Brilliant Trees' raskrsnica može biti i mesto susreta

onih koji još uvek nisu to odlučili, ali se ne zadržavaju na tom mestu samo zbog neodlučnosti, već iz želje za uživanjem u tonovima, rečima i slikama. Ja zbog toga stojim na toj raskrsnici već četrdeset godina.

Ovaj album-raskrsnica je mesto susreta sa Dejvidom Silvijenom, Rijuči Sakamotom, Pablom Pikasom i njegovom 'Gernikom', Holgerom Šukajem, Žanom Koktoom, Voltom Vitmanom, Korbijnom, Haselom, i još vanserijskih talenata koji su zvucima, šumovima, idejama, citatima ili rečima stvorili muziku koja i dalje ima isceliteljsko dejstvo.

Reči Slobe Konjovića sa početka bile su proročanske. "Brilliant Trees" je zaista bio raskrsnica i za Dejvida. Nakon ovog albuma će, sve manje zainteresovan za slavu i status 'pop-zvezde' početi sa stvaranjem prvog albuma ambijentalne muzike, i otkriti da taj put sa početka ove priče zapravo nema kraj, kao što se i ova muzika ne stišava kada se poslednja pesma završi, već nastavlja da odzvanja u glavi, zauvek.

"Brilliant Trees" >> je objavljen na današnji dan 1984.

"I found the way, by the sound of your voice"

Dejvidova muzika nikada nije bila samo to – melodija i reči, kada ih ima. 

Njegova muzika je već decenijama sklonište za samotne, zaklon uz logorsku vatru pod sjajnim zvezdama, pejsaž u ranu zoru i horizont u sumrak, mapa nejasnih obrisa sveta koji tek čeka da bude otkriven, knjiga za koju nikada nisi dovoljno odrastao da bi je razumeo do kraja i koju ponovo čitaš od prve stranice, i onda još jednom; lekcija o odbijanju slave i veslanju što dalje od glavne struje velike reke; staza ka proplanku u gustoj šumi, šuma pod snegom bez utabanih staza, staza koja se neprekidno račva i vodi do suve visoravni na kojoj u daljini vidiš priliku sa šeširom širokog oboda koja ti stalno izmiče.

Ne pratiš ga decenijama da bi ga stigao, već zato što znaš da hoda ka mestu na kojem vlada mir, pa neka put do tog mesta traje i godinama.

Dejvid danas puni šezdeset i šest.

David Sylvian, nakon 14 godina tišine

Meri En Hobs sa Radija BBC je u najavi ove emisije Silvijena definisala kao „jednog od najzagonetnijih muzičara na svetu“.

Nakon četrnaest godina njegovog odsustva iz medija - ništa tačnije nije moguće reći.

U pop-muzici nema mnogo sličnih slučajeva.
(Iz vremena najveće slave benda Japan imamo još dvojicu takvih majstora: Marka Holisa iz Talk Talk i Pedija iz Prefab Sprout, koji je u otišao u tišinu iz drugačijih razloga.)

Dejvid je svojevremeno bio pop-zvezda, i nosilac titule „najlepši čovek na svetu“.
Zatim je postao „poslednji romantik“, i muzičar koji se svakim albumom sve više udaljava od uobičajene strukture pop-pesme i slave.

 
Saradnike za nove eksperimente je pronalazio u Sakamotu, Šukaju, Haselu, Robertu Fripu i Arve Henriksenu, između ostalih.
Na za sada poslednjim objavljenim radovima instrumente je odmenio šumovima i atmosferskim zvucima. U poslednjih deset godina ne peva, već stvara "spoken-word" dela, u kojima su reči ili poezija tek proplanak okružen šumom šumova (poput gostovanja na albumu Twinkle3 pre nekoliko nedelja).

(Za sada poslednja pesma u kojoj je pevao bila je "Do you know me now" i stihovi "And if you think you knew me then / You don't know me now")

Odmetnut od svih i svega, Dejvid Silvijen četrnaest godina nije dao nijedan intervju.
Konačno je progovorio: o eksperimentima kojima se bavio u poslednjih petnaest godina, zvučnim instalacijama koje je stvarao na ostrvu Naošima u Japanu, načinu na koji sada stvara muziku, bavljenju fotografijom, korišćenju grešaka u umetničkom procesu, ali i o pesmama koje je nekada pevao, i kojima više ne želi da se vraća.

Govorne segmente Meri En preseca divnim izborom Silvijen / Japan pesama od vremena „Quiet Life“ do „Fire in the Forest“ i „Blemish“ radova.

Preslušavanje ove jednosatne priče otkriva još nešto:
Dejvid i dalje ima spektakularan glas.

Kako sada izgleda nekada "najlepši čovek na svetu" više niko ne zna - jer novijih fotografija nema, ali to nikada nije bilo ni važno.

Snimak će biti dostupan na BBCu još samo nekoliko dana >>

David Sylvian: "The Secrets of The Beehive", 30 godina

Kada je Sloba Konjović jednog utorka pre trideset godina pustio sa tek objavljenog "The Secrets of the Beehive" pesmu "Orpheus" nisam znao mnogo o Dejvidu Silvijenu. 
Znao sam da album na kojem se nalazi takva pesma želim da imam u bilo kom formatu, što pre. Sledećeg utorka je, ukoliko se dobro sećam, u "Paradi albuma" pustio "The Boy with a Gun", treće nedelje je išla "Maria", zatim "September"... Bio je na listi najboljih albuma četiri-pet nedelja, a onda je 'ispao sa liste'. Ja sam svaku od snimljenih pesama ili delove koje sam uspeo da uhvatim imao razbacane po trakama, na kojima su su mešale sa drugim snimcima drugih bendova nasumičnom i neplaniranom cut-up tehnikom. Nepostojanje 'duplog deka' onemogućavalo je slaganje svega snimljenog na jedno mesto i u nekakvu celinu. Bez obzira na to, preslušavao sam to što sam imao, istovremeno shvatajući da za dobru pesmu nema loše trake, odnosno da ni mali stereo kasetofon ne može umanjiti lepotu onoga što slušam.

"There's a beauty here I cannot deny
And bottles that tumble and crash on the stairs
Are just so many people I knew never cared
Down below on the wreck of the ship
Are a stronghold of pleasures I couldn't regret
But the baggage is swallowed up by the tide
As Orpheus keeps to his promise and stays by my side"

Do prve kopije celog albuma sa nečije već 'šuštave' kasete sam došao godinu dana kasnije. Pored šumova imala je 'dropove' na par mesta, što mi, takođe nije smetalo. 
Iako je od te kasete prošlo mnogo godina - i danas kada slušam ovaj album 'čujem' šum trake i te dropove sa prve kasete te se i dalje iznenađujem što ih više nema. Ta šuštava kopija se umnožavala dalje i danas odjekuje u tom nekom krugu drugarica i drugara: kroz link ka nekoj od pesama sa albuma koje ubacujemo u mejl ili citat iz neke od pesama koji se stavlja uz fotku klinaca i drage na društvene mreže. Te pesme odjekuju među nama, iako smo udaljeni hiljadama kilometara.

*

O, sreće! kada mi je komšija i prijatelj Mića Ćorić nekoliko godina (još) kasnije doneo jedan od prvih 'narezanih' diskova sa kompletnim albumom, u omotu koji je napravio za mene. Nakon ne malo čekanja, konačno sam ga slušao onako kako je bio i napravljen. 
(Disk i omot čuvam i danas, kao sećanje na Miću. Originalni omot, koji su pravili u ono vreme veoma traženi "23 envelope" dostupan mi je u svakom trenutku na klik.)

*

Trideset godina udaljen od tog utorka u kojem sam prvi put prislonio uho na uspavanu košnicu i nakon mnogo stotina sati provedenih uz Silvijenovu muziku, poredim njegove albume sa delima slikara. Ukoliko je njegov prethodni album - "Gone To Earth" - zvučao kao slike koje je stvarao Mark Rotko, ovaj album je poput fotografija Roberta Duanoa. 
Naredni je već zvučao kao slike Hauarda Hodžkina.

Silvijen muzikom stvara scene i dokazuje da lepota ipak može spasiti svet. 

"The Secrets of the Beehive" je mnogo puta spašavao moj.

David Sylvian: "A Victim of Stars/1982 - 2012" [preslušavanje]

„I raised the boat in a sea of sound

Astonished.
Absolutely spellbound.“

(Hector Zazou/David Sylvian, „Victim of Stars“, 1992)

Dva su razloga zašto citiram baš ovaj stih iz tridesetogodišnjeg opusa Davida Sylviana.

Prvi je jasan: nova kompilacija/presek Dejvidovih radova od 1982. do 2012. godine zove se isto kao i pesma iz koje je stih preuzet – a koju je pre snimio pre dvadesetak godina sa nažalost pokojnim Hectorom Zazuom. (Zanimljivo – taj snimak nedostaje na ovom izdanju)

Drugi je poetski: jer, već trideset godina, Dejvid svakim novim izdanjem otplovljava sve dalje, u potrazi za strujama koje će ga odneti izvan horizonta, što ova kompilacija upravo dokazuje.

Za razliku od prethodne kompilacije, posvećene isključivo njegovim saradnjama sa drugim muzičarima - „A Victim of Stars – 1982/2012“  donosi i jedini top-chart hit koji je Dejvid ikada imao – legendarnu „Ghosts“. Ta pesma je Japan svojevremeno vinula u zvezde a Dejvidu donela i idiotsku titulu "najlepšeg čoveka na svetu". 
Naknadno je postalo jasno da je taj hit došao - prekasno: bend se ubrzo raspao, a Dejvid započeo svoje solo-plovidbe, čiji se mnogi zvezdani momenti mogu pronaći i na ovom izdanju.

A odlazio je sve dalje od zvezda. Devedesetih je dobio nadimak "poslednji romantik na svetu" - što je svakako prihvatljivija titula od one prve, iz osamdesetih.

Zaista je zanimljivo pratiti - od prvog ka poslednjem snimku na kompilaciji - kako iz njegove muzike polako nestaje pop struktura a sve veći prostor zauzima eksperimentisanje – kojem se posvetio radeći sa majstorima zvuka i atmosfere - Ryuitchi Sakamotom, Holgerom Czukajem, Robertom Frippom, zatim ponovo sa članovima matičnog benda, te konačno Burntom Friedmanom, Jaki Liberzeitom, Christianom Fennezsom, Keith Roweom i mnogim drugima, sve vreme zapravo tragajući za sve jednostavnijim i ogoljenijim formama koje će njegovom glasu i poetici stvoriti novi prostor, do tada neistražen - a čiji je delić svojevremeno svirao i pred nama, na za sada jedinom beogradskom koncertu >>.

Sve važne pesme njegove solo karijere su tu: od „Ghosts“ i „Forbidden colors“, preko singlova „Orpheus“ i „Heartbeat“ koju je radio sa Ingrid Chavez >> do radova na projektu Nine Horses i fenomenalnog poslednjeg albuma „Manafon“ u kojem je sve češće istraživao odnos improvizacije i - tišine. Tu je, ujedno i sjajna "I should not dare", koju je posvetio nekadašnjem prijatelju i saradniku, preminulom Micku Karnu, najboljem basisti ikada >>. 

Trideset godina rada sažeto je u nešto više od 150 minuta muzike. Zvuči pomalo surovo, ali ovu kompilaciju valja posmatrati kao dobar putokaz ka otkrivanju izvrsnih albuma poput „The Secrets of the Beehive“, „The First Day“ koji je radio sa Fripom, te konačno Nine Horses izdanja i poslednji „Manafon“ >> 
.
Šta će slediti posle "Manafona" i u kom pravcu će Dejvid nastaviti plovidbu može se naslutiti na poslednjem snimku - "Where's Your Gravity", prvi put objavljenom novom snimku, koji zatvara ovu kompilaciju. 

.

Petak je, noć. 
Plovidba može da počne.
.
Album je dostupan za preslušavanje na ovom linku >>

David Sylvian: “Died in the Wool” [novi album!]

Kada je pre gotovo dve godine objavio “Manafon” >> i publici i kritici je postalo jasno da je David Sylvian pop-zvezda konačno i zauvek prepustio mesto Dejvidu eksperimentatoru - koji umesto potecijalno ugodnog života reciklatora slave bira orbitiranje među dalekim zvezdama.

I kako je „Manafon“ predstavljao njegov prvi album bez muzike - već zbirku šumova koji se ponekad grupišu u akord a odmah nakon toga ponovo rasprše u svim pravcima, prateći njegov sve prijatniji glas, tako je na „Died in the Wool“ nastavio da eksperimentiše, ovoga puta okružen još brojnijom svitom muzičara posvećenih istraživanju sazvučja tišine, šumova i sporadičnih instrumentalnih harmonija.

„Died in the Wool“ donosi i nekoliko novih komada, među kojima je i „I Should not Dare“, po poemi Emili Dikinson. "A Certain Slant of Light" posvećena je nedavno preminulom kompanjonu iz vremena Japan dana - Miku Karnu >>

Svaki put odlazi sve dalje od obale.

I svaki put se vrati još bolji.
I nije slučajno što se poslednji snimak na albumu zove "When we Return, you won't recognize us".
Album je u dostupan za preslušavanje na ovom linku >> (update - 12.06)

Udahnite duboko.

.

"September" [David Sylvian, 39 pesama, #9]

Minut i petnaest sekundi bili su mu dovoljni za poemu dostojnu i većih pesnika.

Jedan klavirski pasaž dovoljan je da podseti na rastuću čežnju za toplotom sunca u zalasku kasnog leta, nad sporom rekom koja se valja koritom čije su obale ispucale od suše – jer kiše će tek doći, možda će prve kapi pasti na tlo odmah po završetku ove pesme, nakon što se i poslednji zvuk izgubi u tišini koju krši samo šuštanje topola na uglu Ivan-Begove i Čubrine.

Ova pesma uvek pred oči vraća to drvo, sada neprikladno ograđeno gvožđem, u dvorištu moje stare zgrade u blizini Saborne crkve i ovo je jedini pravi soundtrack poslednjih šetnji Varoš-kapijom pre no što dane međunarodnim ukazom skrate za čitav sat; imam vremena za još jedan prolaz Čubrinom ulicom i onda nizbrdo do srušene bibiloteke na Kosančićevom, ulica je još puna odjeka pesme lastavica između zgrada, i ta njihova pesma će mi najviše nedostajati sve do kraja marta, kada će njihov povratak dokazati da je proleće stiglo, ponovo.

Da je Sloba Konjović nije nikada emitovao u „Paradi albuma“ na Studiju B daleke 1987. i da mi pokojni prijatelj i komšija Miloš Ćorić nije po prvom dolasku iz Amerike doneo album „The Secrets of the Beehive“, ostao bih uskraćen za najlepši komad muzike ikada ispevan početku jeseni.

The sun shines high above/
The sounds of laughter.
The birds swoop down upon/
The crosses of old grey churches.
We say that we’re in love/
While secretly wishing for rain/
Sipping coke and playing games
September’s here again.

David Sylvian: Manafon [#2]

Dejvid Silvijen (David Sylvian) je konačno uspeo u potrazi koja je trajala decenijama: snimio je album lišen muzike, introspektivno remek-delo u kojem je jedina melodijska linija najčešće njegov glas, dok je sve ostalo podređeno improvizaciji, amalgamu šumova i zvuka koji čine "Manafon" albumom koji se ne sluša, već inspiriše da osluškujete samog sebe.

Od prvog takta (i stiha - "It’s the farthest place I’ve ever been/It’s a new frontier for me") do poslednje sekunde, ovaj album predstavlja stazu kojom će hodati unutrašnji emigranti, pedesetominutno isključenje iz svakodnevnice nakon čijeg isteka tišina lagano sleće poput prašine i prekriva celu scenu, dok u glavi zri jednostavan zaključak: nakon više od trideset godina putovanja od statusa pop-zvezde s početka osamdesetih i nosioca titule "najlepšeg živog čoveka" preko uloge muzičara koji se u anti-pop sfere upustio eksperimentišući tinjajućim žarom tuđih vatri – Silvijen konačno izlazi van okvira mnogih iscrtanih mapa i bez straha kreće u dalje istraživanje lišen strogih muzičkih formi. "Manafon" je dokaz da je ovaj čovek srećan u otkrivanju neistraženih predela, ali i veoma spretan da i tokom najdramatičnijih zvučnih, šuštavih improvizacija zadrži ton koji ga je krasio svih ovih godina i koji ga je učinio najudaljenijom planetom pop-sistema, čija je orbita - samim tim – i najduža.

David Sylvian: Manafon

"September's here again", otpevao je svojevremeno "poslednji romantik pop muzike" otvarajući, davno, jedan od najboljih albuma karijere. Četrnaestog septembra ove godine, Dejvid Silvijen (Sylvian) objaviće novi album, "Manafon" - pripreman gotovo pet godina, ukoliko se ne računa period rada na projektu Nine Horses. Okružen proverenim saradnicima, od kojih su neki bili i na sceni Doma sindikata pretprošle godine, Silvijan ostaje, po svemu sudeći, dosledan izučavanju sopstvene mikrologije.

Video za prvi snimak sa albuma dostupan je ovde.

Destinacija za ovu noć: www.manafon.com

World Citizen, u Beogradu (David Sylvian, koncert)

Kadar, eksterijer: plakati za koncerte - Silvijen i Usnija :)

Nakon dugog čekanja, još jednu velika i davna želja je konačno ispunjena.

Dejvid Silvijen - "poslednji romantik" - odsvirao je set od gotovo dva sata u mom gradu, iznenađen brojem obožavalaca koji su ga dočekali i ispratili uz "standing ovations".
.
(Iznenađenje je, zapravo, bilo obostrano: ni beograđani nisu verovali da će Dejvid napuniti sinoć veoma prijatnu salu od cca. 1800 mesta.)
.
Uvodna "Wonderful World" bila je nedovoljna da dobar deo publike zapravo prihvati da je jedan od najzanimljivijih i najdoslednijih umetnika pop muzike ispred njih, da je hodočašće već počelo. Tek kasnije, na prvo "Thank You" i uvodne taktove "World Citizen" vibracija počinje da kruži i pretvara se u živu lavu. Praćen perfektno uigranom ekipom, čiji je počasni član svakako brat Stiv, još uvek fascinantno odmeren za udaraljkama, Silvijan dodiruje različite periode karijere, izmamljuje prigušene uzvike iznenađenja na "Ride", da bi u potpunosti zasijao neverovatnom verzijom ikone "Ghosts", drugačijom od svega što smo očekivali, a opet u potpunosti u skladu sa onim što radi proteklih godina. Nešto kasnije "Mother and Child" bude sećanje na vreme "Parade albuma" i prvi susret sa albumom "The Secrets of the Beehive" koji i danas ima visoko mesto na panteonu, da bi u celinu stopljene "Brilliant Trees" i "Before the Bullfight" ispunile sva očekivanja ali i postavile jednostavno pitanje: da li će biti i nove prilike? Silvijan se ovom turnejom "oprašta" od dosadašnjeg materijala, ja jedne od najstarijih želja koju sam imao, Beograd dobija konačno mesto na mapi Sveta.

.

Šta ostaje?
Nada da je neko, krišom, ipak snimio sve juče odsvirano u sali Doma, i želja da ovakvih koncerata bude još. Postoji još muzičara sličnog kalibra, koje bi vredelo videti u Beogradu, što pre.

(napomena: sat vremena pre početka koncerta, nekako sam bio siguran da ću se istim baviti na nekoliko strana... sada, potpuno je jasno, zapravo samo pokušavam da ne priznam da sam zaista speachless. I gotovo sam siguran da će novi materijali koje Silvijen bude radio nuditi istu vrstu nemirnog utočišta, ali u još svedenijoj formi.)