Željana Vukanac: "Putnici" / iz zbirke "Plavi plodovi dudovi"

PUTNICI

Izgubljeni između granica
ućutkani papirima
krijemo „ije“ u dugim akcentima
na pitanje koja je naša zemlja
nemamo šta da damo kao zalog

kuću nosimo u sebi
i ona niče
gde god nas posade.

*

Mehmed Begić o zbirci "Plavi plodovi dudovi" Željane Vukanac:
"Ovo su pjesme u kojima su ozbiljne odluke donesene, a uspomene tek treba da budu pronađene. U njima se nježnost (makar to bila nježnost koja je često nosila masku svoje suprotnosti), suprotstavlja strahu kroz nijanse svojih postojanja. Sveprisutni strah od prepuštanja je naspram mirisne mladosti koja nosi „srca u kućnim haljinama“, dok bijeg sa cirkusom ostaje kao validna opcija iskrenog rješavanja pitanja sudbine,
horoskopa i uroka ljubavi."


*

Promocija zbirke pesama "Plavi plodovi dudovi": 
Četvrtak, 11. decembar, od 19 časova u "Elektropioniru", Cetinjska 15.

Više o zbirci >>

Danilo Kiš: "Zašto pišem"

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

[Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ? – Paris: Le Journal Libération, 1985. Prevod: Mirjana Miočinović.]

Oproštajna pesma Pjetra Krespija u "Sto godina samoće"

Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta.
Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.

Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige.
Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju.
Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.

Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako 

neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")

Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija. 

Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri.
Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."

Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".

Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije.
Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda".

"Dove sei?
amato bene?
vieni, l'alma
a consolar
vieni
amato bene
dove sei?
vieni l'alma a consolar

Sono oppresso da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear.
sono oppresso,
da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear."

Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko".
Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.



*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ 

Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.

"Daj, babo, glavu" / promocija knjige sećanja na film "Kako je propao rokenrol"

U prvoj priči omnibusa "Kako je propao rokenrol" na zidu kancelarije Načelnika Policije nalaze

se tri poternice.
Nakon trideset i pet godina lica sa tih poternica, a koja se predstavljaju kao reditelji ovog omninusa privedena su na informativni razgovor u Dorćol Platzu 1. oktobra, a zahvaljujući Goranu Tarlaću, Vladislavi Vojnović - autorki monografije "Daj, babo, glavu", Predragu Buci Popoviću koji je urednik ove knjige.

Bilo je lepo >>

Više o knjizi "Daj, babo, glavu" >>

Georgi Gospodinov: "Kupac priča" (fragment iz knjige “Fizika tuge”)

“Mogu da se predstavim i ovako: ja sam čovek koji otkupljuje prošlost. Trgovac pričama. Drugi trguju čajem, korijanderom, bagremom, zlatnim satovima, zemljom... Ja idem i masovno otkupljujem prošlost. Zovite me kako hoćete, nađite mi ime. Oni koji poseduju zemlju zemljoposednici su, ja sam vremeposednik, posedujem tuđe vreme, vlasnik sam tuđih priča i tuđe prošlosti. Pošten sam kupac, nikada ne spuštam cenu.
Otkupljujem samo privatnu prošlost, prošlost konkretnih ljudi. Jednom su pokušali da mi prodaju prošlost cele države, odbio sam.

Kupujem svakakve priče - o napuštanju, o nevernim ženama, o detinjstvu, o putovanjima i gubljenjima, tugama i iznenadnim spasavanjima ... Kupujem i srećne priče, ali nema mnogo prodavaca istih. Od prve reči mogu da raspoznam svežu od plesnive robe, pravu od one prevaranata izmišljača, koji samo žele da zarade koji lev. Većina ljudi prodaje svoje priče u bescenje, neki se čak čude što im predlažem novac za nešto, što ne košta ništa. Drugi su zadovoljni što imaju kome da prebace teret, koji su do sada nosili sami.

Kakva je bila moja zarada? Zahvaljujući jednoj bolesti ranije i otkupljivanju priča sada, mogao sam da se krećem hodnicima različitih vremena. Da imam detinjstvo svih, od kojih sam bio kupovao, da posedujem žene i njihove tuge.
Da ih gomilam u Nojeve kutije onog podruma.”

*

Fotografija: BEOPOLIS
Mali Sajam u omiljenoj knjižari traje do 5. novembra >>

Božo Koprivica: "Vježbanka Danila Kiša" (fragment)

(Naslov fragmenta: Ludilo je detinjstvo, harmonija je zverska, mladićka, glad)

Davno jednom, u dobro staro vreme, neka je krava išla drumom i ta krava koja je išla drumom srete jednog zgodnog mališana (...) Tu priču mu je ispričao njegov otac; otac ga je gledao kroz staklo...

(Dž. Džojs, Portret umetnika u mladosti)

Ove jeseni umro je Danilo Kiš. Kao ruski knez, kao Andrej Bolkonski:

Knez Andreja je ne samo znao da će umreti, nego je osećao da umire. Ono strašno, večito, neznano i udaljeno, čije je prisustvo opažao celog svog života, bilo mu je sad blisko i zbog one neobične lakote koju je osećao, gotovo razumljivo i opipljivo.

U priči ,,Zamak osvetljen suncem" (Rani jadi) izgubila se Narandža, najlepša među kravama u selu. Sluga Andi pas i Dingo traže Narandžu i sanjaju, u strahu, san o smrti. Smrt je zamak osvetljen suncem. U zamku je vila sva u belom kao u svili. Kad su našli Narandžu, Andiju kao da beše žao. Radije bi ostao u snu, u zamku. Možda bi ostao cele tri godine. (Ova igra sa snom bila je samo priprema za veliku borbu sa smrću.)

Ni tri cele godine bolovao je Danilo Kiš. Vile su veoma brze u svojim poslovima. Vila u belom prevarila je Andija kao majka u beloj carskoj haljini mladog grofa Esterhazija: U svetlosti jutarnjeg sunca ugleda bleštavobelu mrlju na balkonu (...) Naglo se uspravi (...) željan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako, da ne može biti pogubljen kao kakav drumski razbojnik. Tako je i stao pod vešala. Kada je dželat pomerio
klupicu pod njegovim nogama, još je očekivao čudo.

Smrt kao tema uvek proizvodi autoportret. Kiš je negovao krvnu vezu sa smrću još od detinjstva: Hteo sam, velim, da svesno prisustvujem dolasku sna, iz straha i radoznalosti, kao što sam bio rešio da ću jednog dana svesno prisustovati dolasku smrti i time je pobediti.

*

Prekucano iz knjige "Vježbanka Danilo Kiš" >>, Božo Koprivica, izdavač "Karioke", Beograd, 2019.)

Tri eseja Jovana Hristića: "Elegija o antikvarnici", "Putovanja po sredozemlju" i "Čemu putovati?"

ELEGIJA O ANTIKVARNICI

„Imaju knjige svoju sudbinu" kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih, koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikome.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda - nema potrebe da ih uzme u ruke - i nehotice misli na one koj i su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestalu da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i proč itai, ili isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.

Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju novi život u antikvarnici, 
neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo.

Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti - tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija". U običnim školama, učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi u mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne više. U ovoj školi, profesori - koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa - govorili bi svojim učenicima otprilike ovo:
„Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost - Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela - već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ik nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.

Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da je mu  potrebno baš ono šta vu pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice.
Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja".

PUTOVANJA PO SREDOZEMLJU

„Samotni putnik je đavo“, kaže arapska izreka. A koga sam đavola ja tražio po Sredozemlju, malom zatvorenom svetu, do koga čak i vetrovi sa velikih ravnica i velikih mora jedva dopiru?

Pravo govoreći, na Sredozemlju nema ničega. Ima malo vina, malo ulja, malo mudrosti i malo umetnosti. Ali čovek suviše brzo shvati da ni umetnost, ni mudrost nisu dovoljne da ispune jedan život. Ima sunca i ima uživanja o kojima sanjaju ljudi sa Severa, do nosa uvijeni u svoje šalove i kabanice. Ali da bi se ona pronašla, treba zaći u sumnjive kvartove i ulice koje vodiči ne spominju.

I tada počinjemo da shvatamo šta je u stvari Sredozemlje. To je oblast gde se ništa ne proizvodi, a kroz koju prolaze svi proizvodi, carstvo trgovaca i novca. Na Sredozemlju se sve može kupiti, i sve se prodaje, bez stida i licemerja koji na drugim stranama sveta obično prate takve razmene. Ništa se ne prikriva i sve se naziva pravim imenom zato što je - kao i kod svih primitivnih ljudi - novac tu, pod rukom, i ne krije se iza čekova dalekih banaka.

Govorimo o Sredozemnom humanizmu (kao, na primer, Kami) i o filozofiji čoveka. Ništa površnije od Sredozemne filozofije čoveka. Tačnije rečeno, nema filozofije koja manje govori o stvarnom životu od mediteranskog humanizma. Čovek je mera svih stvari, govore razmetljivi sofisti, ali u duši znaju da je to zapravo samo jedna odbrana jednog malog estetiziranor narodića (kako ga je zvao Tomas Man) pred navalom života koji govori nešto sasvim drugo. Jer na Sredozemlju filozofija nije ni trenutno pena što se skupi na vinu dok se ono uliva u čaše.

Čovek ne postoji na Sredozemlju. Dok su drugi odlazili u muzeje, u kojima pokušavamo da sačuvamo malo pene sa našeg života koja bi inače nestala sasvim, ja sam u carigradskom pristaništu posmatrao amale kako iznose sanduke pune voća i riba sa brodova. U prvi mah, učinili su mi se kao neke neobične četvoronožne životinje: povijeni toliko da su rukama gotovo doticali zemlju, sa glomaznim samarima neobična oblika na leđima, oni jesu bili mera svih stvari na Sredozemlju, ali nisu bili mnoro od čoveka. Bili su jeftiniji od mazgi i magaraca koji traže i više i bolje hrane, prelazili su put od broda do kola na obali ne gledaj ući ni desno, ni levo, ne dižući glavu čak, kao da se upravljaju po tragu koji su ostavili na pločniku. Od pamtiveka, amalin je sveta životinja u carpgradu, i kad on prelazi ulicu, sva se kola zaustavljaju da ga propuste.

Ne mislim na idiotsku socijalnu patetiku kojom se često razmeću novinari i literati zato što nemaju ni pravih osećanja, ni pravih misli. Mislim jednostavno na to, da na svetu ne postoji nijedna druga oblast gde je čovek tako nepovratno beznačajan, kao što je to Sredozemlje. I više od toga. Na Sredozemlju, ljudskog dostojanstva imaju samo razbojnici, brkati hajduci sa kritskih brda, i moćnici novca i vlasti, koji su takođe jedna vrsta razbojnika. Svi ostali su tek nešto više od životinje.

Siromaštvo je deseta muza, kaže negde Lorens Darel. To je zato što je na Sredozemlju sve slikovito, sve obasjano suncem što se sve — kao što znamo i iz neorealističkih filmova — odigrava na ulici, pred svima. Možda je siromaštvo ui muza, ali zato što su muze frigidne device koje nas ostavljaju na pola puta. Ne verujem ni u literarne pohvale siromašta koje je pisala Isidora Sekulić. Siromaštvo razjeda, rastače i ponižava. U Indiji (bar kako kažu putopisci) čovek se gubi u anonimnoj masi siromaha, u kojoj i ime i ličnost nestaju.

Na Sredozemlju, čoveku ostane ime, ostanu mu i neke krpice ličnosti, i kroz njih možemo da vidimo nago ništavilo siromaštva i beskrajni mrak poniženja.
Zato i volim da putujem po Sredozemlju. Volim da čitam grčke filozofe, i da pritom mislim na amale u Carigradu, dečake i devojčice u sumnjivim ulicama Aleksandrije (Aleksandrije koje više nema, koja je danas samo zabita arapska palanka), na sav onaj svet što se skuplja u lučkim i prilučkim jazbinama gde se najsmelije zamisli „božanskog markiza" mogu ostvariti za malo novca lako ovlaženog od znoja i pljuvačke.

Jer na Sredozemlju je sve jasno i nedvosmisleno, i tu vidimo kako su lepe misli u stvari maštanja kojima se predajemo, uplašeni od ogromnog jada stvarnog života.

ČEMU PUTOVATI?

„Za mlade, putovanje je obrazovanje; za starije iskustvo“, kaže Bejkon. Ali obrazovanje i putovanje odavno su razdvojeni, univerziteti i biblioteke ne nalaze se više u središtima života i civilizacije, već u udaljenim zaseocima u koje inače nijedan putnik ne bi došao. Obiđite sve američke univerzitete, i nećete videti gotovo ništa od Amerike; ako želite da vidite Ameriku, videćete usput tek jedan ili dva univerziteta. Što se tiče iskustva, ni tu stvari više nisu onako jasne kao što su bile Bejkonu pre tri stotine godina. Šta je „iskustvo“? Da li samo ono što se uklapa i potpomaže neki zadati razuman cilj, ili je ono nešto daleko bezobličnije, daleko manje svrhovito, iracionalno, bez pravog cilja i bez prave svrhe, nešto što se javlja kada nam uopšte nije potrebno, a ostaje nemo kada nam se čini da ne možemo bez njega? Čini li nas iskustvo mudrim ili samo blaziranim? Možda je ono što zovemo mudrošću na kraju krajeva samo neka vrsta beskrajne dosade u kojoj nam se čini da znamo sve, samo zato što nas mrzi da doznamo još nešto.

Pa zašto onda ipak putujemo, zašto je „putovanje“ jedna od magičnih reči pri čijem nas pomenu još uvek obuzima laka i prijatna jeza iščekivanja? Putujemo pre svega zato, što nam se na putovanju čini da nešto radimo dok, u stvari, ne radimo ništa. Sve radi za nas. Sedimo u vozu, u autobusu, u kolima ili na brodu, svet promiče pored nas, a mi postajemo čvrsta tačka oko koje se sve okreće. Kada dođemo negde, u stanju smo da danima hodamo, ali hodanje nije nikakav rad, ono se odvija bez našeg vidljivijeg učešća, i mi smo usredsređeni na ono pored čega hodamo: svet opet promiče pored nas, a mi kao da se ne krećemo – ulice, kuće, ruševine, crkve, idu nam u susret, prolaze pored nas, i zaboravljamo da smo mi ti koji se krećemo, dok sve ostalo stoji na svome mestu. To je zato što hodanje – treba još jednom ponoviti – nije nikakav rad; Aristotel je predavao hodajući, Niče nije verovao u misao koja nije rođena u hodu, ali to samo znači kako hodanje služi nečem drugom, i nema svoju svrhu u sebi samome, pa ga – dakle – jedva primećujemo kao neku naročitu delatnost. Na kraju, vraćamo se u hotel umorni, ali to nije telesni umor od obavljenog posla, to je umor od viđenog, umor od poplave slika koje su se nagomilale u nama i koje treba po svaku cenu zadržati u pamćenju, pamćenju na koje mi isto tako teško možemo da utičemo. I tako, kad se sve sabere, nismo radili ništa, a čini nam se da smo uradili mnogo.

Zatim, svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubi svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Jer, videti nešto ne znači i preživeti nešto, ali kako stvari gledamo sa istom usredsređenošću sa kojom ih i proživljavamo, mi jedno zamenjujemo drugim, i gledanje postaje naš život, koji nas pritom ne košta ništa i ni na šta ne obavezuje. „Šta treba videti u Beogradu?“ upitao me je jedan putnik. Nisam znao šta da mu kažem, zato što nikada nisam gledao Beograd; živeo sam u njemu, radio sam u njemu, on je za mene bio gomila uspomena i događaja, prijatnih ili neprijatnih, vedrih ili bolnih, uspomena koje sam voleo ili kojih sam se stideo, ali nikada ono što treba „videti“. Svaka ulica, svaka kuća bila je vezana za neki komad moga života i ima takvih sati kada volim da prođem nekom ulicom, zastanem na nekom uglu, zato što su oni male Madlene kraj kojih kuljaju uspomene, a u svakom životu dođe čas kada uspomene postaju važne… Ali na putovanju nema uspomena, sve što vidimo gledamo kao dekor, i svet se pretvara u gomilu senzacija: boje, zvuke, mirise i ukuse – kada prvi put vidimo nešto, to je kao trenutak najčistijeg nastajanja, jer nema uspomena da nam ozare ili zagorčaju sve te čulne slike, da im daju neku težinu, učine ih neprozirnim, kao i naš život što je.

„Gledaj, gledaj pažljivo ovo“, čitamo u Africi Rastka Petrovića, „jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!” Ali šta znači živeti? Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao? Kao u san, tonemo polako u taj svoj drugi život, život koji smo ovoga puta sami izabrali, i dovoljno nam je osećanje da bi on mogao početi, ako bismo zaista hteli – samo ko „zaista hoće“ nešto? U svemu što želimo, uvek postoji i nečija druga namera, nečija druga misao; mi znamo da drugih života nema i da nismo izabrali svoj, pa ipak nam je dovoljno da za nekoliko trenutaka počnemo da sanjamo neki tuđi život, da znamo da bi tih mogućih života moglo biti. Pogodbeni način postaje stvarnost zato što na putovanju stvarnosti pravo govoreći nema: više nismo tamo odakle smo otišli, ni sasvim tamo gde smo došli; stalno smo na nekoj ničijoj zemlji gde je sve moguće, zato što ništa nema prilike da se ostvari. Putovanje je kao san, a san je – to znamo svi – laža; ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.

I zato ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju, ili koji žele da steknu neko iskustvo, kao što je mislio Bejkon; putuju i mnogo zgađeni, i mnogo očajni – zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće.
Samo – kome nije muka od onog što jeste?

*

(Prekucano iz knjige "Profesor matematike i drugi drugi eseji" Jovana Hristića, objavio "Filip Višnjić", Beograd, 1997)

+ Preporuka: Jovan Hristić: "Terasa na dva mora" >>

Vladan Krečković: "Večeras padaš sam" (PPM Enklava, 2023)

Retko nailazim na knjige zbog kojih se odričem spavanja.

Još ređe to činim zbog knjiga koje se bave svetom i likovima sa kojima, čini se, nemam mnogo zajedničkog.

(Glavni likovi, ukratko: Redži – mladi nepromišljeni kladioničar u zelenaškom paklu koji zna da barata CNC mašinom, njegov najbolji prijatelj Ignjat - polusnađeni pisac reklamnih tekstova i digitalni kolažista. I jedna nestala devojka. U Obrenovcu.)

Vladan Krečković mi nije dao da spavam, i ja sam mu na tome zahvalan.

„Večeras padaš sam“ je izvrsno napisan roman.
Negde pred kraj čitanja sam počeo da maštam kako od ove knjige Džon Dal pravi još jedan odličan noar-ljubavni-triler u nešto drugačijem okruženju, ali sam brzo shvatio da je ta ideja pogrešna. Ovoj priči reditelj nije potreban. Svi ti likovi i sinematične scene imaju idealni štimung i trajanje. Vladan ne škrtari na opisima, ali ne gubi vreme na nevažnosti i ne dokazuje spisateljsku umešnost pogrešnim sredstvima. Svakom rečju ova priča o upornosti, ludosti i odanosti teče dalje u pravom ritmu, i vodi do tačke u kojoj čitalac shvata da sa tim junacima ima mnogo zajedničkog, iako je na početku izgledalo drugačije.

Bravo druže!
(Naročito za scene vašara.)

p.s. Fotografija pozajmljena od knjižare Beopolis >>.
Moj primerak je proputovao dosta kilometara :)

p.p.s. Odlomak >>

“Think small”: Velika knjiga

Vredelo bi probati i druge verzije naslova teksta.

Mogao bih da probam sa “Mala knjiga o najboljoj kampanji svih vremena”.
Ili da parafraziram neke od oglasa kojim se ova knjiga bavi:
“Mala je samo spolja.”
“Učiniće da vaša biblioteka izgleda pametnije.”
A kako bi bilo reći samo “Jagoda”?

(Svakako ne bi trebalo da koristim znak uzvika.
Kreativci o kojima se u ovoj knjizi priča su svojevremeno izgurali znak uzvika iz advertajzinga, i stavili tačku.)

Svaki od gore izvedenih, više ili manje nespretnih pokušaja je - verovatno ste već prepoznali - mali hommage oglasima koji su svojevremeno učinili Folksvagenovu “bubu” jednim od najomiljenijih automobila Amerike i sveta, a nekada malu agenciju DDB jednom od najmoćnijih na planeti.

Lemon je termin koji se u auto-industriji koristio za vozila sa greškom.

Kako se dogodilo da vozilo iz Hitlerove fabrike "narodnih automobila" postane simbol kontrakulture hipi Amerike šezdesetih godina - i to zahvaljujući oglasima agencije u kojoj rade uglavnom Jevreji iz porodica koje su napustile Nemačku tridesetih?

Šta je prethodilo okupljanju te grupe vanserijskih pojedinaca, neželjenih u tadašnjim velikim i važnim agencijama na Aveniji Medison?
Odakle im hrabrost da prvi na svetu ponude klijentu TV spot za bubu koji počinje sprovodom?

Iako deluje malo - “Think small. Priča o oglasima koji su promenili svet” Dominika Imzenga jeste velika. Imzeng je napisao knjigu koja vam može poslužiti kao advertising bukvar, i izuzetno koristan vodič za ulazak u svet ideja.

Osmeliću se da napišem i ovo: toliko je velika po onome što otkriva da će bistrijima biti dovoljna kao jedini udžbenik koji će pročitati pre no što svoje prve reklamne ideje stave na papir, ili ekran računara.

Da parafraziram još jedan oglas za bubu iz 1969, inspirisan sletanjem Apola na Mesec:
“It’s small. But it takes you there.”

*

“Think small” na nešto više od 150 strana priča o tom naizgled dalekom, ali uvek aktuelnom trenutku u kojem se advertising (ili, kako bi neki sada rekli: industrija komunikacija) prvi put suočio sa problemima koji ponovo postoje i danas.

Reklame su bile nepoželjne, vređale su inteligenciju onih kojima su namenjene i krasio ih je nedostatak elementarne čestitosti.

Dojl, Dejn i Bernbah (DDB) su verovali da je moguće kreirati reklame koje su "vredne poverenja javnosti".

Sticajem okolnosti koje će ova knjiga takođe rasvetliti – u sedište njihove tek osnovane agencije stigao je novi klijent – nemački Folksvagen i njihov prvi model bube, automobila koji je prkosio svim aktuelnim konvencijama američkog automobilskog tržišta.

Buba je, nesumljivo, bila čestito napravljena.
Ali - imala je mnogostruko manji budžet za oglašavanje na tržištu Amerike i do tog trenutka je prodala 2 (slovima: dva) automobila u SAD.

Nešto kasnije ćemo otkriti koliko je taj broj porastao početkom saradnje sa agencijom DDB.

Dominik Imzeng vodi knjigu kao scenario za dokumentarni film, vozeći izuzetno ekonomično sve do najvažnijeg oglasa svih vremena po izboru AdAge i magazina Time.

Dodatno – on novinarski precizno definiše kontekst u kojem je ova kampanja prevrnula advertising industriju naglavačke, beleži činjenice i izjave svedoka i time nam dočarava proces nastanka kampanja za koji su prvenstveno bili zaduženi legendarni Bob Levenson, Helmut Kron, Sirovic i drugi junaci - među kojima i klijent igra izuzetno važnu ulogu.

(citat)
“Danas je gotovo nemoguće shvatiti koliko je zapravo oglas Think small bio drugačiji od oglasa tog vremena. Ne samo da je bacio u senku sve druge oglase za automobile tog doba - bacio je u senku sam advertajzing. Bila je to revolucija, početak nečeg potpuno novog.

Štaviše, ovaj oglas bio je marketinški ekvivalent brojnim umetničkim transformacijama koje su se dešavale baš u to vreme.

Godine 1959, saksofonista Ornet Kolman izdao je album The Shape of Jazz to Come ključan za nastanak avangardne muzike. Cilindrični dizajn novog Gugenhajmovog muzeja, delo Frenka Lojda Rajta, podelio je kritičare, ali je ova zgrada ipak postala jedno od najznamenitijih dela arhitekture dvadesetog veka. Takozvani 'pop umetnici' - poput Džaspera Džounsa, Klausa Oldenburga ili Roberta Raušenberga - imali su svoje prve izložbe, izazivajući publiku korišćenjem predmeta i slika masovne kulture, od stripova do vesti i reklamnih oglasa. Dokaz da je i svet filma prolazio kroz transformaciju je film “Senke”(Shadows) Džona Kasavetesa, premijerno prikazan prikazan iste te 1959. godine.

Povrh toga toga što se zaplet filma vrti oko međurasne veze duboko uznemirujuće za široku javnost nervozu je u Holivudu izazvala činjenica da je Kasavetes novac za produkciju filma prikupio od prijatelja, članova porodice i čak slušalaca jedne kasnonoćne radijske emisije. (Rani oblik sakupljanja sredstava koji je dokazao da postoji alternativa sistemu studijske produkcije.) (...)
Dakle, nije samo kampanja za Folksvagen prekršila konvencije svog doba, ali jeste to uradila podjednako radikalno i vešto, pogotovo s reklamom Think small. Mala buba, mala gotovo kao poštanska markica, bila je postavljena na žućkastobelu, praznu stranicu.

Jedini drugi sićušni vizual, Folksvagenov logo, bio je takode čudno pozicioniran ne u donji desni ugao, kao potpis oglasa, nego levo, poravnat s trećim stupcem. Konačno, tu je bio gotovo jeretički imperativ Think small koji je mogao poslužiti kao slogan (ili krilatica) za celu kampanju za Folksvagen, ali Bernbah nije voleo slogane, pošto ih je advertajzing bio još uvek prepun.

Za dvadeset četiri meseca od izbacivanja na tržište prvih malih automobila proizvedenih u Americi, prodaja uvezenih automobila u Sjedinjenim Državama - većina su bili "kompakt” - opala sa 614.000 prodatih 1959. godine na 379.000 vozila 1961.
Samo prodaja folksvagena nije opadala. Naprotiv, broj registrovanih buba se konstantno uvećavao, dostigavši 150.000 vozila 1961. godine.
Razmišljanje na malo se uveliko isplatilo.”

Kako je nastao i šta bi se dogodilo sa ovim oglasom u rukama 
prosečnog menadžera ili agencije je na stranici 122.

Ono što knjigu čini velikom u zanatskom smislu jesu delovi priče posvećeni nastajanju pojedinačnih oglasa (a DDB je tokom šezdesetih objavio neverovatan broj spektakularnih stvari za VW, u kojima je sve genijalno, naročito small copy ispod vizuala). 

Ovi segmenti su dragoceni i zato što predstavljaju male ode o hrabrosti kreativaca i poverenju koje su imali od strane klijenta; pojedinačnim naporima i timskom radu; razumevanju uloge oglašavanja u životu onih kojima se obraćate.

Ti segmenti knjige, konačno, otkrivaju zanatske tehnike koje su i dalje sveže i koje i dalje rade, bez obzira na sve promene u prirodi i načinu konzumacije medija koji nas danas okružuju.

Konačno, ti segmenti knjige govore o suštini koja je ovu kampanju i ovaj brend učinila tako moćnim u jednom trenutku: ona je spretno i iskreno komunicirala ono što proizvod jeste, na način koji ljude čini prijemčivim da otkriju više o njemu, i izaberu ga.

A to je, i dalje, suština.

Šta više tražiti od jedne knjige?

*

“Think small” je objavila izdavačka kuća Red Box >>, a u okviru edicije PROSPERO koja će se baviti istorijom advertajzinga, komunikacijama i načinima na koje oblikuju naš svet.
Objavljivanje ovakve knjige na našem jeziku je velika stvar, i vredna pohvale.

Knjigu možete pronaći u knjižari Beopolis >>

Jurica Pavičić: "Knjiga o jugu - pogledi na drugi Mediteran"

"Taj svijet koji me othranio više ne postoji. Mrtav je zauvijek.

Ali - postojim ja. Preživio sam kao njegov relikt,

usred ovog novog društva koje buja spontano i bez reda,

usred šikare koja divlja i klija sama"

(iz eseja "Povijest inženjera")

*

"Mediteran - to su nedovršene kuće i nedovršeni poslovi."
(Elia Suleiman, citiran u knjizi)

Evo knjige o Mediteranu koja ne miriše samo na smolu, smilje i so - već i na ulje, benzin, monomere iz nekada mnogobrojnih fabrika duž Dalmacije, (Jugo)plastiku, "konzervirano sunce", stotine recepata sakupljenih u "Dalmatinsku kuhinju" Dike Marjanović Radice; na orzo i fažol koji donosi komšinica sa trećeg sprata u Gajevoj 20 u Splitu, i zato miriše na vreme kada je budućnost davala više, ili barem lepša obećanja.

"Knjiga o jugu" je zbirka od dvadeset i tri eseja posvećenih Mediteranu, ali ponajviše tome kako se Dalmacija menjala tokom proteklih decenija.

Lišeni patetike, ali puni ljubavi za taj prostor i jedno vreme, briljantno ispričani od strane Jurice Pavičića (1965, Split), ovi eseji meandriraju od priča o prvim fabrikama konzervi na obalama Jadrana, "zaboravljenih faca Komiže", otoka na kojima se život nije menjao stotinama godina sve do početka dvadesetog veka, preko godina modernizacije, prvog socijalističkog Hotela u Tučepima, prvih vikendica, trajekta, osnivanja "Dalmatinke", "Jugoplastike", Renoa 4, sve do nekih junaka naših nekadašnjih života, među kojima posebno mesto imaju navedena Dika, Tomislav Ivić, Sandokan, te svakako i Pavičićevi roditelji i šira familija.

Svaki od eseja otkriva na neverovatne, romaneskne ljudske sudbine "koje kao da ispadaju sa stranica Garsije Markeza, Sabata ili Pirandela", ali, Pavičić ih, poput nadahnutog i dobro obaveštenog vodiča kroz prostor i epohe uvezuje u priče koje se ne zadržavaju samo na ličnom, već objašnjavaju kako se, do vraga, sve to dogodilo - i koliko su to promene slične onome što se Kritu ili Skoplju, kojima su u knjizi posvećeni posebni eseji.

Esej "Šta je ostalo od Dalmatinke" će vam otkriti kako je fabrika konca zauvek uticala na ravnopravnost polova u Sinju i okolini. "My own vikendica" nas vraća u vreme prvog talasa vikendaša na obalama Jadrana (deo eseja je dostupan i ovde >>). i kako je taj koncept propao. Priča o Renou 4 nije samo lična, intimna ispovest, već rasvetljava ulogu "malog diva" u promeni krajolika na otocima Dalmacije, dok je onaj posvećen Jugoplastici poput gledanja najbolje epizode iz serijala "Betonski spavači", one posvećene Haludovu, socijalističkom kazinu na Krku podignutom sedamdesetih godina XX veka.

"Knjiga o jugu" se može čitati kao sentimentalno putovanje kroz vreme u kojem je odnos prema životu, okolini i budućnosti bio drugačiji. Ali, ona nije samo to. Ovo je knjiga i o zajedničkoj istoriji koju smo delili nekoliko decenija, ali i mentalitetu koji - i dalje - u velikoj meri delimo.

Od ljudi koji hrabro stvaraju i oblikuju budućnost, svi zajedno smo postali oni koji se budućnosti, s razlogom, boje.

*

Srpsko izdanje "Knjige o jugu" (izdavač: Krupni plan, 2022) dostupno je u knjižari Beopolis >>

 

Don DeLilo & LCD Soundsystem: Beli šum / White Noise

Završne reči knjige "Beli šum" Dona DeLila (Geopoetika, 2022 >>)

Promenjen je raspored polica u supermarketu. To se dogodilo jednog dana, bez upozorenja. U prolazima između polica oseća se uznemirenost, i panika, na licima starijih kupaca vidi se užas.

(...) Oni koračaju u isprekidanom transu, zastanu pa krenu dalje, grupice dobro odevenih ljudi zaleđenih među redovima, u nastojanju da dokuče istem, da razaznaju skrivenu logiku, da se sete gde su ono videli ovsenu kašu. Ne vide razlog za tu ispreturanost, ne nalaze smisla u njoj.

(...)
Samo su jeftine namirnice ostale na svom starom mestu, u uredno označenim belim pakovanjima. Muškarci proveravaju spiskove, žene ne. Zavladala je atmosfera lutanja, neko besciljno i mučno raspoloženje blagih ljudi dovedenih do ruba strpljenja. Oni proučavaju sitno odštampan tekst na pakovanjima, strepeće od novog nivoa izdaje. Na promenjenim policama, u sveopštoj buci, ljudi suočeni s jednostavnom i okrutnom činjenicom sopstvenog propadanja nastoe da prokrče sebi put kroz tu pometnju.

Kase su opremljene holografskim skenerima, koji dekodiraju binarnu tajnu svakog proizvoda, nepogrešivo. Pred tim kasama čekamo svi zajedno, bez obzira na godine, sa kolicima prepunim jarko obojene robe. Red se pomera polako, na prijatan način, daje nam vremena da bacimo pogled na tabloide poređane na stalcima. Priče o natprirodnom i vanzemaljskom. Čudotvorni vitamini, lekovi protiv raka, sredstva protiv gozajnosti.
Kultovi slavnih i mrtvih."


*

LCD Soundsystem: "New Body Rhumba"

Eduardo Galeano piše o Peleu (iz knjige "Fudbal - sjaj i tama")

Pele

Ime mu se spominje u stotinu pesama. Sa sedamnaest godina je bio svetski prvak i kralj fudbala. Imao je nepunih dvadeset godina kada ga je vlada Brazila proglasila državnim blagom i stavila zabranu na njegov izvoz.

Sa reprezentacijom Brazila osvojio je tri Svetska prvenstva, a sa Santosom dve titule klupskog prvaka sveta. I kada je premašio cifru od hiljadu golova nastavio je da trese mreže. Odigrao je preko hiljadu trista utakmica, u osamdeset zemalja, u silovitom ritmu bez predaha, postigao skoro hiljadu trista golova.

Jednom prilikom je zaustavio rat: Nigerija i Bijafra su sklopili primirje da bi ga gledali kako igra. A vredelo je i mnogo više od jednog primirja videti ga kako igra.

Kada bi se Pele dao u trk, kroz protivničke igrače je prolazio poput sečiva. Kada bi zastao, protivnici bi se izgubili u lavirintu njegovih nogu. Kada bi skočio, vinuo bi se u vazduh kao da se penje merdevinama. Kada bi šutirao slobodan udarac, protivnici bi se u živom zidu okretali licem prema golu, da bi mogli da vide gol.

Rodio se u sirotinjskoj kući, u jednom zabitom seocetu, a popeo se na sâm vrh slave i moći, tamo gde je crncima zabranjen prilaz. Van terena, nikome nije poklonio ni minut svoga vremena, i nikada mu iz džepa nije ispao nijedan novčić. Ali, mi koji smo imali tu sreću da ga vidimo kako igra, bili smo darovani nesvakidašnjom lepotom: trenucima koji su dostojni besmrtnosti i koji nam dopuštaju da verujemo da besmrtnost postoji.

Peleov gol

Bilo je to 1969. godine, Santos je na Marakani igrao protiv Vasko da Game.
Pele je u vihoru prešao ceo teren, ne dodirujući zemlju i izbegavajući protivnike u letu. A onda je fauliran, pred samim golom, kada je već gotovo uleteo u mrežu, sve s loptom u nogama.

Sudija je svirao penal, Pele nije hteo da šutira, ali ga je nateralo sto hiljada ljudi koji su uzvikivali njegovo ime.

Pele je na Marakani dao mnogo fantastičnih golova. Poput onog koji je postigao 1961. godine protiv Fluminenzea, kada je predriblao sedam igrača a onda i golmana. Ali, ovaj penal bio je nešto skroz drugačije: ljudi su osetili da je to bio sveti trenutak. Na stadionu je iznenada zavladao muk, kao po nekom naredenju.
Zaćutali su najbučniji navijači na svetu: niko nije govorio, niko nije disao, svi su iščezli. Ni na tribinama ni na tribinama više nije nikoga na osim Pelea i golmana Andrade.

Stajali su, potpuno sami: na beloj tački Pele sa loptom, a dvanaest koraka dalje, u čučnju, izmedu stativa, spreman na skok, Andrada.

Andrada se bacio, ali je samo uspeo da dotakne loptu. Pele ju je prosto zakucao u mrežu.
To je bio Peleov hiljaditi gol.
On je jedini igrač u istoriji profesionalnog fudbala koji je postigao hiljadu golova.

Potom su se navijači ponovo stvorili na tribinama, skočivši poput deteta van sebe od sreće, a noć je zablistala.

(iz knjige "Fudbal, sjaj i tama" Eduarda Galeana, objavio Beopolis, 2004.)

Grejl Markus o pesmi "The Crystal Ship" The Doors (fragment)

(...) „Ulice su polja koja nikad ne umiru“, stih iz pesme „The Crystal Ship“ sa albuma „The Doors“, nosio je u sebi sliku koja pleni, kao i „Govori tajnom abecedom“, iz pesme „Soul Kitchen“, koju su izveli neposredno pre „The Crystal Ship“.

Te slike su ostajale da lebde u vazduhu, a ideje su odzvanjale. Ispisane na papiru, kad biste ih odmotali u svesti, možda su delovale jasno, ali kad ih je pevao Džim Morison, nisu bile takve.
Kad je reč o smrti, Džordž Šo je imao pravo. Ko je mogao da zna kuda se zaputio Morisonov, ili bilo čiji kristalni brod? Kad danas slušamo nedokučivi snimak te pesme sa albuma The Doors, ili onu intenzivniju, proširenu interpretaciju iz "Matriks" (kluba, Markus piše o ovoj verziji pesme), pesma deluje kao da je smeštena negde između sna i buđenja, govora i ćutanja, maštanja i delanja, smrti i novog jutra. Koje neće svanuti. Ravnoteža koju Morison uspostavlja nad bestežinskim, treperavim segmentima te pesme – u čija prva dva stiha se čuje odjek tišine u praznoj kući; brišuća, upečatljiva bas-linija, visoki, vazdušasti tonovi Manzarekovih orgulja, a više od svega, ono stoičko, temeljno uspinjanje u Densmorovom ponavljaju fraza na snaru ili cimbalu, kojima se obeležavaju prelazi iz jednog stava u drugi, iz jedne perspektive u neku sledeću – sve to zajedno podseća na mesečara koji hoda po razapetom konopcu. Fizički, ta interpretacija deluje kao uzdah koji traje dva i po minuta, i koji bi mogao biti poslednji.

Čudnovatost početnih reči – „Pre no što klizneš u svesno“ -
Be
   Fore
       You
            slip
into
unconsciouness

opčinjava slušaoca, pokorava ga od samog početka. To može biti san, ili prekomerna doza, koju je uzeo pevač, ili osoba kojoj se on obraća; a možda je reč o ubistvu, samoubistvu, ili zajedničkom samoubistvu. Od početka do kraja – muzika sve vreme kao da lebdi – Morison dočarava situaciju savršeno pribrano. Glas podiže i pojačava samo jednom, potkraj pesme, u časa kada peva njen naslov kao da ga je tog trenutka otkrio; te tri reči koje čine savršenu metaforu, avetinjski brod duše.

Nigde drugde Morisonov glas nije tako umeren, a tako pun.
On nikad nije bio soul pevač – u tome ga je sprečila suzdržanost čoveka koji uvek o svemu razmišlja, koji sve mora da promisli – ali se ovde prepušta koracima pesme, koracima sačinjenim od slika, tonova, ponajviše od melodije; čini to sasvim uveren u to da ga ti koraci vode nekud kuda vredi otići, bez obzira na to što nema ni nagoveštaja šta bi to moglo biti. „Ponekad smislim reči zato da bih mogao da zapamtim melodiju koju čujem“, rekao je Morison jednom prilikom. Ovde se može čuti da se događa upravo to.
Unutar ove nežne, utešne, izuzetno elegantne pesme, postojalo je ono što Rejmond Čendler naziva velikim snom, a Ros Makdonald jezom (...)"

(prekucano iz knjige „Dorsi – pet opakih godina muzike za ceo život“, Grejl Markus.
Preveo Zoran Paunović, objavio Clio, 2022. >> )

Ana Ristović: "Knjiga nestajanja" ili kratka šetnja kroz iščezlo

"Ono što ne može da se promeni je fiziološka nostalgija." 

(Aleksandar Genis - Borisu Miljkoviću, u serijalu "Put u budućnost" >>)

"I tada su, kako se kaže, navrla sećanja. 

Mora da su se krila u ovim prnjama pa su se sada probila van."

(Sergej Dovlatov, "Kofer")

Tako se poklopilo.
Počeo sam sa čitanjem ove knjige na otoku na kojem sam pre četrdeset i osam godina prvi put video more.

Odavno sam odustao od pokušaja da u sećanju pronađem neki trag tog prvog susreta.
Ali, umesto sećanja imam snimak iz leta 1974. godine napravljen "Super osmicom", kamerom koja se pojavljuje i u ovoj knjizi (epizoda "Kućni projektor").

Okružen krajolikom koji smo ovog leta fotografisali i delili "u sekundi" sa prijateljima širom sveta - osvestio sam koliko se toga promenilo od vremena kada su u našim životima postojale stvari nabrojane u ovoj knjizi.
U Jugoslaviji nije postojao studio koji je razvijao filmove ovog formata, tako da su se snimljene trake slale na razvijanje u Beč ili Nemačku, nakon čega su poštom vraćane u Beograd. Tako se događalo da između snimanja i gledanja snimka na kućnom projektoru prođe i po nekoliko meseci, a ta razvijena traka bila je jedina kopija koja postoji, jedini dokaz da si oduševljeno trčao ka kameri široko nasmejan, da si zaista napravio žabicu kamenom, da ti je vetar oduvao šešir, da smo bili na moru.

*

Kamera je tek jedna od stotinu i jedne stvari koje su nestale iz naših života zauvek, ili se kriju po odavno neotvorenim kutijama na tavanima ili podrumima, a o kojima Ana Ristović piše u "Knjizi nestajanja".
Na impozantnom spisku predmeta, stvari ili pojava koje je u sećanju već uglavnom prekrio veo zaborava nalaze se i ručni mlin za kafu, metalni vikleri, rolšue, jambolija, telefonski dvojnici, crveni kiosk, pisaća mašina, indigo papir, lastiš, plehane šolje, mašina za ručno mlevenje mesa, fotoaparat "Idiot", polaroidne fotografije, kolor-filter za crno-beli televizor, ručni aspirator, tranzistor, praćka, sodadžije, foto-tapet... i kliker.

Poetično mešajući (ručnim mikserom!) kratke opise predmeta koji mlađima sada sigurno deluju najblaže rečeno čudno (zato su tu i fotografije); scene iz porodične istorije i opise vremena u kojem su ti predmeti bili deo svakodnevice i najava još sjajnije budućnosti - Ana Ristović nas vodi u šetnju koja traje mnogo duže od samog čitanja.

Svako ko je imao u rukama, koristio, kvario, popravljao, živeo u društvu tih predmeta će na kraju svake priče neminovno otvoriti davno zatvorene kutije sećanja i početi da traga za porodičnim pričama, priseća se prve radosti pojavljivanja kontura iz emulzije polaroidnog foto-papira, prvog dobijenog naliv-pera, patrona za obična pera, dedinih platnenih maramica i svega što je činilo to vreme.
Oni mlađi koji nemaju problem sa "fiziološkom nostalgijom" će u ovoj knjizi pronaći crvotočinu kroz koju će stići u epohu o kojoj se sada previše često priča u pogrešnom registru.

Šarmatni humor ("Odjednom, niko više neće da jede mućena jaja za dezert"), slatka nostalgija i grudvice razočaranja daju "Knjizi nestajanja" drugačiji tonalitet od mnogih zašećerenih priča posvećenih tom vremenu i dokazuju Genisovu tezu o nostalgiji sa početka ove priče.
Još važnije, ove priče inspirišu na prisećanje na predmete koji su nam bili lično važni, a kojih u ovoj knjizi nema.

Završavajući čitanje knjige na otoku na čijim se rivama i dalje čuju Animatori, a na štandovima prodaju majice sa likom Bada Spensera (!!!), iz sećanja su mi se vratile one zgodne čaše-na-rasklapanje koje smo nosili na kampovanje, "sladoled u fudbalskoj lopti", prva jugoslovenska verzija igre "Monopol" (čista subverzija i provokacija kapitalizma, aha!), zatim i prvi dobijeni kaleidoskop kroz koji kao da sam gledao u budućnost koja će biti sjajna kako god da se boje i oblici postave, i uživao sam u tom talasu nostalgije koja me zapljusnula na obali mora, mnogo godina kasnije.

*

Knjiga je dostupna u Beopolisu >>

Vladimir Kaminer: "Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele (šetnja kroz rusku književnost)"

"Ako bi se (Sofija Tolstoj) usudila da izađe iz kuće, pred očima bi joj se ukazala sledeća slika: grof (Lav Tolstoj) je bosonog propovedao seljacima u vrtu, a oni su mogli da uzmu i da sa sobom ponesu šta god hoće. Ispod jabukovog stabla meditirao je Tibetanac. Na podu letnje kuhinje ležao je goli Šveđanin i žvakao svoje žitarice. A kao da sve to nije dovoljno jezivo, vrtom je lutao još i kastrirani Rumun (...)
Čovek bi morao da ima živce od čelika da u toj situaciji ostane miran.
Sofija nije imala čelične živce.“
(str. 69)

*

Situacija u Jasnoj Poljani u danima Tolstojevog traženja istine, boga i ljubavi za celo čovečanstvo, uprkos otporu njegove supruge.

Dostojevski koji sekretarici diktira dva različita romana dnevno, i svađa se sa kritičarima zato što je neshvaćen, iako ga salonska publika voli nakon nedaća koje je proživeo u progonstvu.

Čehov koji svojim delima protivreči ’velikoj Ruskoj književnosti’, ali ne sme da usvoji ljubimca zbog odnosa sa roditeljima.

Bulgakov, dok moli Staljina za bilo kakav posao, opijen kratkotrajnom slavom koja mu je uskraćena odlukom istog.

Majakovski u trenutku spoznaje da je poslednji preostali revolucionar, okružen ljudima koji su pojeli sopstvenu revoluciju.

Nabokov, koji vreba priliku da nastavi sa obožavanjem leptirova i izbegavanjem ljudi.

I konačno Danil Harms, za života uglavnom ograničen na ulogu dečijeg pesnika (iako decu ne podnosi), dok se krije od Staljinovih čistki iza ludila, istovremeno stvarajući dela čudesne,  duhovite oporosti.

To su junaci prve Kaminerove knjige prevedene kod nas nakon šesnaest godina pauze.

*

Ovde svojevremeno omiljen zbog knjige "Ruski disko" (Beografiti, 2005) Kaminer je šesnaest godina kasnije i dalje izuzetno duhovit („žovijalan“, rekli bi neki) pripovedač koji pronalazi prostor za humor čak i kada priča o gorkim i teškim stvarima, a život u Rusiji (i njegov, kao i gotovo svih gore navedenih pisaca) je to oduvek bio.

Dodatno, ali ne manje važno: Kaminer nema iluzija kada priča o svojoj domovini, i zna zašto je iz nje otišao.

Iako nameran da priča o prisustvu navedenih pisaca u njegovom životu (pre i nakon emigracije u Berlin), Kaminer se brzo, džentlmenski povlači kao manje važan - a u korist velikana o kojima piše sa puno ljubavi (ili barem poštovanja), rasvetljavajući njihove živote kroz pitke priče o ključnim momentima tih života, ne ulazeći u analize književnih dela.

U Kaminerovim pričama svi ovi pisci su živi ljudi – koji tragaju za bogom, strepe, svađaju se sa književnom kritikom, raskućuju imovinu, kockaju se, čekaju premeštaj, strahuju od Staljina i nadaju se njegovoj milosti, pokušavaju da ponovo raspale revolucionarne vatre, beže od te iste vatre u Sibir, nadajući se da će tamo pronaći svoj mir, kada već nisu sanjanu i željenu slobodu.

Osim Nabokova, koji sa bezbedne udaljenosti od Rusije počinje da piše za Playboy.

(Knjiga se može naći u knjižari Beopolis >>)

Rade Radovanović: "Smeh pod vešalima - sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu"

Opet se 'prisećamo'.
Psujemo sve po spisku, ali su ti spiskovi i dalje nepotpuni.
Neka imena, već tradicionalno, nedostaju.

Neki pogrešno citiraju izjave, drugi preuveličavaju brojeve, treći umanjuju značaj odluka donetih u naše ime.

Zapetljani u koloplet emocija, sećanja i već stvrdnutih stavova ponovo nećemo stići do pitanja kako je došlo do ’toga’, za šta je ko kriv, i šta se sve dešavalo na teritoriji Srbije i Kosova i Metohije 1998. i 1999. godine.

„Smeh pod vešalima“ je knjiga koja može da ispravi nepravde i razjasni nejasnoće.
Podnaslov kaže: „Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“.

Rade Radovanović ovom knjigom otkriva događaje za koje nismo znali, stvari o kojima imamo delimično znanje, ili tek nagoveštaj.

Zahvaljujući ovoj knjizi možemo bolje razumeti i neke neočekivane odbleske i senke koje su se videle tokom bombardovanja u „izjavama zvaničnika“; između redova vesti i nepotvrđenim glasinama (a koje su naknadno potvrđene iskazima preživelih svedoka i sudskim presudama.)

 
Za pisanje i objavljivanje ovakve knjige nije dovoljna samo veština pripovedanja, hladna glava, čisto srce i spremnost za suočavanje sa činjenicama. Potrebna je izuzetna, beskompromisna hrabrost.

 
Hrabrost je, uz posedovanje dokaza, najvažnija odlika svake osobe voljne da se upusti u pretresanje i dijalog o tome šta se događalo krajem devedesetih u ’južnoj Srpskoj pokrajini’, ko su saučesnici u zločinu, i koje delove priče već dvadeset i tri godine odbijamo da čujemo.

Ukoliko ovo društvo ikada bude skupilo hrabrost za suočavanje sa sopstvenim ne/delima – jedan od koraka bi trebalo da bude štampanje i poklanjanje ove knjige svim građanima Srbije.

Uz knjigu bi trebalo ostaviti i najponizniju molbu da se ista pročita, uz napomenu da je njeno čitanje deo puta ka izlečenju, koliko god taj lek imao neprijatan ukus.

Požurite u knjižaru (ima još primeraka u Beopolisu >>), pročitajte “Smeh pod vešalima”, pričajte o njoj, prosleđujte dalje.

To će biti vaš doprinos 'da se ne zaboravi', i borbi da se vešala više nikome,
i nikada ne ponove.

Vilijem Barouz i Dejvid Bouvi o budućnosti i hologramima, 1973

S vremena na vreme, mrežom poput komete ponovo proleti Bouvijev intervju iz 1999. godine, u kojem priča kako će internet promeniti svet. Ali, to nije bilo njegovo jedino "proročanstvo", odnosno uvid u budućnost.

Kreg Kopetas, novinar magazina "The Rolling Stone" organizovao je i beležio razgovor Vilijema Barouza i Dejvida Bouvija, koji je trajao (najmanje) dva dana, u Londonu, 1973.

Tokom razgovora, Barouz i Bouvi pretresaju teme snova, inspiracije, Zigija, "zvuka koji se emituje ispod 16 herca i ruši zidove na trideset kilometara daleko", kao i budućnosti tehnologije i medija.

Bouvi priča: (...) Voleo bih i da uradim moju verziju Sinbada Moreplovca, mislim da je to klasik za sva vremena. Ali to bi trebalo uraditi na izuzetnom nivou. Film bi bio neverovatno gledan i skup. Koristili bi se laseri i sve ono što se može dogoditi u pravoj fantaziji. Čak bi se koristili i hologrami. Hologrami su važni. Video-traka je sledeće, a onda će biti hologrami. Hologrami će početi da se koriste za nekih sedam godina. Videoteke će se razviti do neslućenih razmera. Ne možeš da vidiš dovoljno dobrog materijala sa sopstvenog televizora. Hoću da imam svoj izbor programa. Zato je neophodno imati odgovarajući softver (...) Mediji su ili naš spas ili naša smrt. Radije mislim da su spas. Ono što posebno volim je da otkrivam šta može da se uradi sa medijima i kako to može da se upotrebi. Ne možeš okupiti ljude kao jednu ogromnu porodicu, ljudi to ne žele. Oni žele izolaciju ili plemensku šemu. "

Kompletan intervju (engleski) >>

(prekucano iz "Barouz, razgovori", LOM, 2018, prevod Mina Rigonat i Flavio Rigonat.
Knjigu možete pronaći u knjižari Beopolis >>)

„O trojici varalica“ ili o praznoverju, bogovima i ljudima (fragment)

 

/Objavljeno pre 250 godina, a napisano verovatno još 1230*. godine, dakle u vreme kada je uticaj Crkve bio mnogo veći i kada se zbog ovakvih reči završavalo na lomači - ovo delo ponovo postaje revolucionarno i hrabro, i znam delove sveta u kojima bi autore spisa koji se nalaze u ovoj knjizi rado prokazali kao slugu đav'la, ili barem nevernika čak i u XXI veku. To je i komično, i strašno./

*

"Svi se moraju složiti s tvrdnjom da se ljudi rađaju u dubokom neznanju i da im je u prirodi jedino da traže ono što im je korisno i plodonosno: otud dolazi da, najpre, veruju da je dovoljno što su slobodni da sami osete da mogu hteti i želeti, ne dovodeći uopšte u pitanje uzroke koji im omogućuju da hoće i žele, jer su im oni nepoznati; zatim, pošto ljudi sve čine samo zbog jednog ishoda koji im je draži od drugog i pošto im je cilj da spoznaju samo konačni ishod svojih dela i zamišljaju da posle toga nemaju nikakvog razloga za sumnju, a pošto u sebi samima i izvan sebe pronalaze razna sredstva da dođu do onog što žele, zaključili su da u prirodi ne postoji ništa što nije baš za njih stvoreno, u čemu oni ne treba da uživaju i čime ne treba da raspolažu; ali pošto znaju da nisu oni ti koji su sve te stvari stvorili, poverovali su da imaju valjane razloge da zamisle neko svevišnje biće koje je tvorac svega, odnosno, pomislili su da je sve što postoji delo jednog ili više Bogova.
S druge strane, priroda Bogova koje su ljudi prihvatili nije im bila poznata, pa su o njoj sudili po sebi, zamišljajući da Bogove vode iste strasti kao i njih; a kako su ljudske sklonosti različite, svaki je za svog Boga stvorio kult u skladu sa svojom ćudi, sa željom da zadobiju njegov blagoslov kako bi sva priroda služila njemu, u skladu s njegovim željama.

IV 

Tako se predrasuda pretvorila u sujeverje; ukorenila se toliko da su najprostostiji ljudi poverovali da mogu da proniknu u konačne uzroke, kao da o tome baš sve znaju. Stoga, umesto da uvide da priroda ništa ne čini uzalud, poverovali su da Bog i priroda razmišljaju na način na koji razmišljaju ljudi. Pošto su iz iskustva saznali da beskonačan broj nesrećnih slučajeva može poremetiti slatki život, na primer oluje, zemljotresi, bolesti, glad, žeđ, itd., sva ta zla pripisivali su nebeskom besu, poverovali su da se Bog ljuti zbog ljudskih greha, toliko da im se iz glave ne može izbiti takva himera niti se tih predrasuda mogu osloboditi svakodnevnim primerima koji im dokazuju da su sve dobre i loše stvari oduvek zajedničke kako dobrima tako i zločestima.

Ta greška dolazi od toga što je ljudima lakše da ostanu u svojem prirodnom neznanju nego da ukinu neku predrasudu koja se vekovima nasleđuje i da umesto nje uspostave nešto što je verodostojnije.

V

Ta predrasuda dovela je do još jedne, da se veruje da je božanski sud ljudima nerazumljiv i da je, u skladu sa takvim razmišljanjem, spoznaja istine izvan snage ljudskog duha. To je greška u kojoj bismo još živeli da je matematika, fizika i još neke nauke nisu uništile."

_

* Rasprava o datumu nastanka dela "O trojici varalica" je građa za Umberta Eka. Možda se Umberto ovim delom i bavio, biće provereno.

(Prekucano iz knjige "Kako ne verovati ni u šta", prevela Milica Stojković, Službeni Glasnik, 2021 >>)

Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda: "Tandemski govor"

Pablo Neruda piše* o tandemskom govoru sa Lorkom, koji su održali 10. novembra 1933. u Buenoj Airesu, u čast pesnika Rubena Darija: 

“Priredili smo veliko iznenađenje. Pripremili smo tandemski govor. Vi možda ne znate šta to znači, kao što nisam znao ni ja. Federiko, koji je oduvek bio sklon novotarijama i prepun svakojakih ideja, objasnio mi je: „Dva toreadora mogu istovremeno da se bore sa istim bikom, i to uz korišćenje istog plašta. To je jedna od najopasnijih disciplina u borbi s bikovima. Zato se vrlo retko izvodi. Najviše dva ili tri puta u jednom stoleću, i to samo ako ih izvode dva toreadora koja su braća, ili barem iste krvi. To se naziva tandemska borba s bikom. Tu tehniku ćemo ti i ja primeniti u našem govoru.“

Tako smo i učinili, a da to prethodno niko nije znao. Kada smo ustali kako bismo zahvalili predsedniku PEN kluba na priređenom banketu, učinili smo to istovremeno, kao dvojica toreadora, za jedan isti, zajednički govor. Pošto je hrana bila poslužena za različitim stolovima, Federiko se nalazio na jednom, a ja na drugom kraju prostorije, tako da su me ljudi oko mene vukli za rukave sakoa da sednem, misleći da je u pitanju greška, što se identično događalo i Federiku na drugom kraju sale. I tako započesmo naš zajednički govor, prvo ja sa onim neizostavnim „Gospođe“, za kojim je usledilo njegovo „Gospodo“, i tako sve redom, preplitale su se i umetale naše rečenice i slivale se u jednu savršenu celinu, do samog završetka našeg govora.
Taj govor beše posvećen Rubenu Dariju, jer smo i Garsija Lorka i ja, ne izazivajući sumnju da spadamo u moderniste, Rubena Darija slavili kao jednog od najvećih i najznačajnijih stvaralaca na polju pesničkog izraza u španskom jeziku.

Evo teksta tog govora:

Neruda: Gospođe...

Lorka:... i gospodo. U borbi s bikovima postoji disciplina poznata pod nazivom „tandemska korida“, u kojoj dva toreadora izazivaju bika udruženim snagama i tela ujedinjenih pod istim plaštom.

Neruda: Federiko i ja, spojeni istim električnim vodom, oglasićemo se kao tandem na ovom izuzetno značajnom skupu.

Lorka: Običaj je da na ovakvim skupovima pesnici iskažu svoju živu reč, srebrnu ili drvenu, i vlastitim glasom pozdrave svoje kolege i prijatelje.

Neruda: Ali mi ćemo ovde među vas za isti sto postaviti jednog pokojnika, jednog udovca, mračnog u pomrčini smrti veće od svih drugih smrti, udovca života, čiji zadivljujući supružnik svojevremeno beše, sakrićemo se izgarajući pod njegovim senima, ponavljaćemo neumorno njegovo ime sve dok njegova moć ne uzleti i ne vine se iz zaborava.

Lorka: Mi ćemo, nakon što pošaljemo svoje nežne pingvinske zagrljaje istančanom pesniku Amadu Viljaru, mi ćemo rasprostreti jedno veliko ime pred vas, sigurni da će se čaše rasprsnuti, viljuške poiskakati, u potrazi za očima za kojima žude, i more će u jednom svom silovitom naletu zbrisati sve. Mi ćemo izgovoriti ime pesnika Amerike i Španije: Rubena...

Neruda:... Darija. Jer, gospođe... 

Lorka:... i gospodo... 

Neruda: Gde je, u Buenos Ajresu, Trg Rubena Darija?

Lorka: Gde je spomenik Rubenu Dariju?

Neruda: On je obožavao parkove. Gde je park Rubena Darija?

Lorka: Gde je ružičnjak Rubena Darija?

Neruda: Gde su jabučnjak i jabuke Rubena Darija?

Lorka: Gde je srezana ruka Rubena Darija?

Neruda: Gde su ulje, smola, labud Rubena Darija?

Lorka: Ruben Dario spava u svojoj „rodnoj Nikaragvi“ ispod svog zastrašujućeg lava od veštačkog mermera, poput onih lavova koje bogatuni postavljaju iznad kapija svojih kuća.

Neruda: Lav iz dućana za izumitelja lavova, lav bez zvezda onome ko je s neba skidao zvezde.

Lorka: Iskazivao je šumski žamor jednim pridevom i, kao fra Luis de Granada, jezički čarobnjak, limunom gradio obeležja, i jelenovim kopitama, i mekušcima punim jeze i beskraja: otisnuo nas je na more s fregatama i senkama u zenicama naših očiju i sagradio golemo divovsko šetalište na najsivljem popodnevu što ga je nebo ikada imalo, i kao starog poznanika pozdravljao mračni jugozapadni vetar, sav u grudima, kao pesnik romantičar, i spustio ruku na Korintski kapitel uz ironičnu i tužnu sumnju svih epoha.

Neruda: Njegovo crveno ime zaslužuje da bude pomenuto i prizivano na sve strane sa svim svojim strašnim bolima srca, sa svojom plamtećom nedoumicom, svojim silaskom u zavijutke pakla, svojim uspinjanjem na kupole slave, svojim obeležjima velikog pesnika, odvajkada i zanavek i nezaobilazno.

Lorka: Kao španski pesnik, u Španiji je podučavao stare učitelje i decu, s primesom univerzalnosti i velikodušnosti koje toliko nedostaju današnjim pesnicima. Podučavao je Valje-Inklana i Huana Ramona Himenesa, kao i braću Maćado, i njegov glas beše voda i šalitra u pukotinama našeg voljenog jezika. Od Rodriga Kara do braće Arhensola ili don Huana Argiha, u španskom jeziku ne beše takvih svetkovina reči, takvih okršaja konsonanata, takve svetlosti i oblika kao kod Rubena Darija. Od Velaskezovog pejzaža i Gojine lomače i od Kevedove melanholije do kulta kao jabuka rumenih bakarskih seljanki, Dario je prošetao po španskoj zemlji kao po sopstvenoj rodnoj grudi.

Neruda: U Čile ga izbaci plima, toplo more severa, i tamo ga more ostavi, napuštenog na gruboj i zubatoj obali, da ga okean bičuje svojom penom i zvonima, i crni vetar Valparaisa da ga zasipa škripavom prozračnom solju. Podignimo mu večeras spomenik od vazduha protkanog dimom i glasom i okolnostima, i životom, baš kao što je njegova veličanstvena poezija protkana snovima i zvucima.

Lorka: Ali taj njegov vazdušni kip ja želim da ovenčam njegovom krvlju kao koralnim vencem uzdrhtalim od plime, njegovim nervima nalik na fotografiju svetlosnog snopa, njegovom minotaurskom glavom, na kojoj je gongorovski sneg oslikan letom kolibrija, njegovim bludećim i odsutnim očima milionera suza, ali i njegovim nedostacima. Police koje već nagrizoše kupusnjače, po kojima zveči tugaljiva praznina, s flašama konjaka njegovih dramatičnih pijanstava, i njegovim očaravajućim neukusom, njegovim napabirčenim rimama što čovekoljubljem ispunjavaju ono mnoštvo njegovih stihova. Izvan normi, formi i podupirača, na čvrstim nogama ostaje da stoji plodna srž njegove veličanstvene poezije.

Neruda: Federiko Garsija Lorka, Španac, i ja, Čileanac, prebacujemo odgovornost za ovo prijateljsko veče na tu golemu sen koja je pevala uzvišenije od nas, i svojim nesvakidašnjim glasom pozdravljala argentinsku zemlju kojom hodimo.

Lorka: Pablo Neruda, Čileanac, i ja, Španac, govorimo istim jezikom i delimo istu ljubav prema velikom nikaragvanskom, argentinskom, čileanskom i španskom pesniku Rubenu Dariju.

Neruda i Lorka:... U čiju čast i slavu podižemo ove čaše.

*prekucano iz knjige "Priznajem da sam živeo" Pabla Nerude >>, Kosmos izdavaštvo 2018, prevela Aleksandra Matić.