Otkako je radio-prijemnik položio karte pred digitalizacijom, mnogo nakon što je prve rane zadobio u borbi sa videom, najbolje emisije se prave da ostanu, da se slušaju barem nekoliko puta, da se proučavaju i premotavaju. A ona čiji je kreator Nebojša Krivokuća, radijski voditelj, pisac, dramaturg i bloger, zaista zaslužuje mnogo vraćanja na „mjesto zločina“.
„Prešlicavanje“ je proces koji zarobljava. Informacija za koju nijesmo ni bili sigurni da nam je bila potrebna. Raspoloženje sa kojim se izjednačavamo jer imamo sugestivnog vodiča kroz muziku. Emocija koju dijelimo u trenutku kad smo mislili da smo sami sa pjesmom. Krivokuća je uvijek ili ispred vremena, ili ide ukorak sa njim. I baš zbog toga „Prešlicavanje“ jeste emisija na koju se uvijek možete osloniti.
Između pisanja knjige o Milanu Mladenoviću, novih emisija, gostovanja, stalnog posla u advertajzingu (koliko slogana nam je prošlo kroz uši a da nismo ni znali da su njegovi) i koračanja kroz život koji svima podmeće nogu, Krivokuća je stigao da se uhvati u koštac sa našim „Ili-ili“. Za Objektiv otkrio je, između ostalog, koji automobil smatra simbolom budućnosti koju nijesmo dočekali, zbog čega ne voli nijednog filmskog Tita, te zašto je tako nepopravljivo zaljubljen u radio.
NAJVAŽNIJA PESMA EKV-a: „Zajedno“ ili „Sinhro“?
U istoriji našeg rokenrola postoji još svega nekoliko pesama poput „Zajedno“.
U četiri minuta te pesme staje sve: naš prošli život, i onaj kroz koji se još uvek probijamo, misleći i nabrajajući prijatelje sa kojima smo delili prostor, vreme i snove, a koji su uveliko daleko, ali se mi, eto, borimo i dalje.
Takvu pesmu može da napiše samo čovek koji je sve to proživeo; ostao sam u svom gradu zakopan, ali se nije predao - već je rešio da rifom i krikom rasteruje mrak.
Ovih nedelja često iznova čitam Milanove intervjue i izjave iz tog vremena radeći na knjizi o njemu, i preslušavam ponovo ceo njegov opus - ali „Zajedno“ me pri svakom novom slušanju iskreno iznova potrese.
Ova pesma je već dugo na listi pesama koje mi intimno mnogo znače, ili – recimo to tako – koje mi izazivaju lučenje veće količine oksitocina nego aktuelna himna države u kojoj živim.
To je moja „... zalud vatra groma“. Kada čujem onaj prelaz na gitari i Milanovo ljuto „jeeeee!“ u pozadini, ja sam spreman na sve.
FAZA DEJVIDA BOUVIJA: Glam Bowie ili Thin White Duke?
Naravno da mi je Zigi Stardast važan, ali „Beli Vojvoda“ će mi uvek biti intrigantniji. Kroz Zigija je celoj jednoj generaciji ponudio slobodu. „Beli Vojvoda“ je došao niotkuda, potpuno sluđen Amerikom, narkoticima i okultizmom. Taj lik je ultimativni test za svakog Bouvijevog obožavaoca, jer te uči kako se u životu odnosiš prema glupostima ličnih idola.
Opet, u to vreme je napisao neke od najlepših pesama karijere, poput „Word on a Wing“.
DRUG TITO NA FILMU: Ričard Barton ili Voja Brajović?
Nijedan. „Tito“ je izvorno bio jedna vrsta kreacije, ili uloga po sebi.
Imam dovoljno godina da se sećam pravog Tita - te mi ni Barton koji desinhronizovano otvara usta, ni blago komedijaški Brajović nisu prava stvar.
KONCERT NA KOM NISTE BILI: Genesis – „Dancing With The Moonlit Knight“ – 1973. u Londonu ili Depeche Mode live at Palau Sant Jordi in Barcelona, 1998?
Bez obzira na totalno obožavanje muzike Pitera Gebrijela, i to što sam se u satima pre njegovog koncerta u Beogradu 2013. uverio da je Piter privatno izuzetno normalan, zabavan i divno radoznao tip kojeg bi bilo lepo imati u familiji kao najdražeg ujaka ili strica – više žalim za koncertom Depeche Mode. Više bih vikao, skakao i plakao na tom koncertu. Gledao sam ih u nekim kasnijim godinama, kada su mi već bili manje važni.
RADIO VODITELJ SA EKRANA: Džek Kilijan u „Midnight caller“ ili Frazier u istoimenoj seriji?
Prvi je došao prerano, a drugi prekasno, kada sam već bio zaljubljen u radio kao medij koji mi je već dao neke od najlepših godina života. To je pre Robin Vilijams u „Good Morning, Vietnam“. Inače sam skeptičan prema „ekranizacijama radija“, bez obzira na „The Boat That Rocked“, ili „Radio Days“. Zaljubljen sam u radio zato što je lišen slike, a to nas inspiriše da maštamo, da dopunjavamo sliku. U tom smislu, ako moram da biram – izabraću voditeljku iz „The Warriors“ Voltera Hila.
FELINI: „La strada“ ili „La dolce vita“?
„La strada“ – ne samo zbog filma, već i svega što je Felini morao da uradi da bi ga snimio. Inače - „Amarkord“, jedan od najdražih filmova svih vremena.
SLOGAN: "U SVE SE MEŠA" ili „Probaj da pojedeš samo jedan“?
Naravno da mi je draži onaj u čije nastajanje sam umešan ;) U poslu koji svakodnevno radim se ipak retko dešava da rečenica izgovorena u reklami ili slogan kampanje postane deo svakodnevnog govora, „štos“ koji dobija samostalni život, ili meme koji se na internetu pojavljuje van konteksta. Dodatno, rad na tom projektu me naučio da kreativni direktor tokom sastanka mora pažljivo da sluša i prati tok misli kolega. To mi je pomoglo da opstanem u advertising industriji već gotovo 30 godina.
SUPERHEROJ: Spajdermen ili Supermen?
Supermen. Njegova sudbina je da spasava svet koji, zapravo, nije njegova domovina.
NAUČNIK: Karl Sagan ili Ričard Dokins?
Biram obojicu. Sagana zbog neverovatne naracije, predstavljanja najkomplikovanijih procesa na pitak način, bezgranične ljubavi i vere u čovečanstvo, te konačno i zato što je uspeo da ubedi kolege da „Johnny B. Goode“ Čaka Berija bude poslat u daleki svemir. Dokins – zato što iz iste bezgranične ljubavi prema čovečanstvu nema problem ili strah da se protiv budala i ludaka prosvetiteljski bori dokazima, stavom i upornošću, što je krvav posao.
AUTOMOBIL IZ FILMA: Delorean iz „Back to the future“ ili
Dodž sedan iz filma „Blues Brothers?
Delorean - kao simbol budućnosti kojoj smo se nadali i radovali, i koja je trebalo da bude sjajna. Za sada nije ispunila baš sva očekivanja, ali – ima još nešto vremena, nije još kraj.
(Dragana Erjavšek, "Ili-Ili" - Objektiv / Pobjeda, 8. jun 2023.
Online verzija članka:
https://www.pobjeda.me/clanak/rifom-i-krikom-protiv-mraka)
