“Rusija” (Idoli, 39 pesama, #30)

Bakićeva ulica, A. Fadejev, svetlost Vostoka.

.

Dvadeset i pet godina od kako sam prvi put čuo "Rusiju", sa kasete koju sam te večeri pozajmio od Mirona - i nekoliko nedelja nakon što sam shvatio da je ova pesma jedna od 39 važnih  - danas shvatam da priča o ovoj pesmi ima pritoka koliko i reka Volga. 
No, ta pesma je ipak glavni tok ove priče, dok su te dve stotine pritoka, koliko ih Volga zaista ima - tu samo da bi taj Divljanov gitarski pasaž i ovu pesmu - učinile još dragocenijom.

.

Tu je, najpre, pritoka - priča o albumu „Odbrana i poslednji dani“ – koji i danas nosi davno osvojenu titulu najboljeg (pravednije je reći da je, uz Šarlov jedinac – jedan od najbolja dva) albuma koje je jugoslovenska pop muzika iznedrila, a kroz čiju se priču o nastanku može mnogo reći o neverovatnoj ekipi muzičara i snimatelja, još više o nekim čudnim sudbinskim preplitanjima, o Borislavu Pekiću po čijem delu je album nazvan, te konačno o odnosu Beograda i Zagreba prema pop kulturi i subverzijama iste u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. 
.

Zatim bih mogao da iz priče o „Idolima“ i životnim putevima članova benda izvučem i mnoge pouke - kojih se retko pridržavam, ali kojih sam svestan, još više u ovo vreme izbora, kada se neki od njih ponovo nađu pod reflektorima ili iza njih.

.

Nakon toga se otvara prostor za značenja i tumačenja – šta mi je „Odbrana“ nekada značila, te kako i danas mogu da je „raskadriram“ do poslednjeg tona, čak i one tehničke greške koje su (slučajno? Ne!) ostavljene u finalnom miksu – a koje će pažljiviji slušaoci lako čuti - te bih mogao da razmatram koliko mi taj album znači danas, nakon toliko godina. 
.
Tu priču bi odmenila činjenica da sam slušajući ovu pesmu svojevremeno naučio da je moguće napraviti polu-ironičnu zafrkanciju - i da pesma ne mora biti A-dur/D-dur/G-dur/E-dur, i ne mora biti pank-uragan od dva minuta da bi bila antisistemska. Štaviše - „Rusija“ donosi tu nežnu harmoniju – A-mol, D-mol, G, F, C i taj divan gitarski pasaž, od one vrste kakve samo Divljan pravi.
.
Tek na kraju, dakle, dolazi ta pesma: bas linija koja zvuči kao da je puštena unatrag, mnoštvo zvukova i zvrkova koji pesmi daju neozbiljan ton bez obzira na njen tempo i taj zvuk tramvaja na polovini pesme, koji će za mene uvek biti zvuk skretanja pod Kalemegdanom, prekoputa francuske ambasade, gde šina zavija a zatim ispravlja, tako da vozač konačno može da nagazi papučicu uz Parisku ulicu, ka Biblioteci. No, tu se krug zatvara - i priče se ponovo uliju u jednu: koliko je gotovo nemoguće da je taj zvuk za pesmu snimljen upravo na tom ćošku, toliko je te 1982. bilo neverovatno da će taj tramvaj voziti baš Zdenko, basista Idola, svega nekoliko godina nakon objave „Odbrane“.

.

Toliko pritoka, a pesma teče.

Toliko značenja, koliko tumačenja, a sve na jednom vinilu, u čiju unutrašnju rilnu je utisnuto da je štampanje ploče počelo u martu a završeno 6. aprila 1982. godine. Za koji dan će, dakle, biti okruglo 30 godina.

.

No, nikada se ne bih bavio tumačenjima - da se pesma nije odavno uvukla pod kožu - toliko da i danas umem da je odsviram.

.

I zaista se sve svašta tu prepliće. 
"Odbrana..." je menjala formu i tokom snimanja. Zdenko Kolar priča: "To je počeo da snima Mile Pile Miletić koji je bio radijski tonac - radio je kod Minimaksa one montaže, lepljenje traka i ostalo i u tome je bio najbolji na svetu... A naša ideja je bila da baš tako radimo, da režemo, kidamo, lepimo, baš da pravimo jednu nelogičnu muziku u odnosu na sve sto se radilo do tada. Kad je Mile počeo malo da zakazuje zbog zdravstvenih problema, pojavio se Doktor Spira (...) on je otpao posle jedno pet dana. U međuvremenu sam i ja silom prilika morao da postanem snimatelj, ali je tu bilo dosta grešaka. Recimo snimim bubanj a nigde nema doboša, pošto sam zaboravio neko dugmence da pritisnem. Na kraju, je ceo posao završio Joca Višković, tadašnji šef tehnike u Radio Beogradu (...) Ne znam da li je neke pare zaradio, nadam se da jeste."
.
Mogu da zamislim sve članove benda, kao i njihove prijatelje koji su svirali na albumu, poput Gorana Vejvode, čija je klavijatura bila izvor mnogih zvučnih čuda na albumu, mogu da ih zamislim kako stoje naslonjeni na zidove studija VI i XIII Radio Beograda, preslušavaju miks ne znam koji put, tragajući u tom haosu kanala za pravom merom stvari. Mogu da zamislim i ekipu kako snima zvuk tramvaja na sred neke ulice u sitne sate; kao i Šaperovo lice dok gleda ka gluvoj sobi i izgovara kroz interfon studija: "Ovo će morati ponovo!", rečenicu koja se čuje nakon prve strofe pesme "Odbrana" koju peva Krstić (poslušajte pažljivije, zaista se čuje). 

.

Mogao bih da rekonstruišem razgovore koje su vodili najpre u Makedonskoj ulici u PGP RTB-u, koji je odbio da štampa omot sa Miroslavljevim pismom - ali je to pristao da uradi Zagreb, to jest "Jugoton", što čitavoj priči daje dodatni obrt (Jugoton je posle reizdao latinični CD "Obrana i poslednji dani"); mogu da zamislim Vladu kako donosi u studio "Rusiju" i kako se na tu jednostavnu melodiju dodaje, sloj po sloj, taj bas, sekvencer, zvrčke i tramvaje, klavijature i konačno gitaru i glas, kako mrtav ozbiljan peva "Noću sam joj čitao A. Fadejeva/Imala je snažnije ruke nego ja" i sve te stihove koji od svega prave burlesku - jer su  imena u pesmi pažljivo birana - svako od tih imena jeste simbol epohe. 
Spominjani Aleksandar Fadejev autor je veoma popularne "Mlade garde" (napisane 1945) i omiljeni Staljinov pisac - i koji je najpre utonuo u alkohol a zatim izvršio samoubistvo, razočaran u Hruščova i proces destaljinizacije. Za Fadejeva nema lepe reči u memoarima Nadežde Mandeljštam. I onda još te "snažnije ruke" i "nova godina, koja nam se rugala."
.

Aleksandar Fadejev. Ima ga po antikvarijatima.

(Istovremeno - ne mogu da zamislim kako je od te koketerije sa pravoslavljem, koje krasi  čitav album i tu fazu "Idola" došlo do toga da Vlada Divljan nekoliko godina kasnije na jedno prosto pitanje - koga biste pozvali na večeru - na mesto broj 2 stavlja Dimitrija Ljotića - no, to je samo jedna od 200 pritoka ove priče.)

.
Konačno, neverovatan je taj rasplet i dalji put svih članova benda: jedan (privremeni) emigrant iz Srbije koji je stigao sve do Australije; jedan vozač tramvaja koji na sreću i dalje svira sa Divljanom ili sa Zonom B i kojeg sam upoznao dok je radio kao tonac na Radio Pingvinu, jedan dobitnik priznanja za životno delo u marketingu iako je i dalje u punoj moći i snazi i jedan savetnik Predsednika države. Još je neverovatnije bilo gledati kako su neki od njih učestvovali u proslavi 20. oktobra, dana oslobođenja Beograda a u prisustvu Medvedeva 2009. godine i kako je ta proslava izgledala >>.

No - ipak je neverovatniji - i pamtiću to duže od svega navedenog - onaj Divljanov povratnički koncert u Domu Omladine, zima 1995, kada je ponovo zasvirao "Rusiju" uživo, u drugačijem, još opuštenijem aranžmanu, praćen Old Stars bendom - Zdenkom, Giletom, Markom, Borisom i Aleksandrom Šandorovim..
.

Sve, dakle, postaje ili ostaje manje važno kada krene to nabrajanje na početku pesme, a zatim ta gitara i onda "Bakićeva ulica već je zaspala/senke se pritajile/svetlost zgusnula/naša tiha soba se tek probudila...". 

.

Sve to me inspiriše da - zato što ne mogu da pronađem nijedan dobar video klip za pesmu - povežem ovaj snimak sa "Odbrane" i scene iz filma "Moskva suzama ne veruje" iz 1980, i shvatim kako sve ima svoje mesto i sve se savršeno uklapa, čista ironija... mislim, harmonija.

.

Rusija.

Jedan... Dva... Tri... Četir'... Sad...

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

.

Dodatak: citirani intervju sa Zdenkom Kolarom, 1994, "Vreme Zabave" >>
Dodatak 2: oproštaj od Vlade Divljana, napisano u martu 2015 >>

...