Decenijama slušaš muziku, tragaš za muzikama i vibracijama koje mućkaju idealne hormonske koktele u glavi, pratiš vidljive i nevidljive niti kroz lavirinte (a koje te često izvode iz sigurnosne zone i otkrivaju koliko su naizgled raznorodne muzike suštinski - srodne), i sve to čini da se vremenom pojavljuje sve manji broj novih pesama i zvukova koji se brzo gnezde u ušima, glavi i plejlisti koju nosim u džepu.
S godinama, takođe prirodno, taj kamen u glavi postaje sve teži. „Slabosti množe se“, a uši postaju sve češće željne jednostavne, umirujuće tišine.
Postoje i naučna istraživanja koja tvrde da se taj kamen u proseku izglača do neke 33. godine, i da je to – to.
Mene, ipak, ideja da živim u svetu koji će me s godinama sve ređe nagrađivati novim spojevima akorda i teksta koji pomeraju kičmu čini izuzetno neveselim. Neprihvatljivo mi je da se davni osećaj ushićenja prvog slušanja pesme „Ima li nešto?“ (Grad / Rijeka, 1987.), „Zabranjujem“ (EKV, 1991.), „Treblebass“ (Svadbas, 2004.) ili „Zablude“ Jarbola (2013.) – da izaberem te četiri sa ovih prostora - više neće ponavljati.
Zato i dalje, svakodnevno, osluškujem novu muziku, vrebajući onaj trenutak sreće kada mi neki zvuk na prvo slušanje pomrsi niti, sruši zid gorepomenutog lavirinta, i pokaže da postoje mnogi putevi do katarze.
U proteklih nekoliko godina to mi se - ako pričamo o našoj muzici - dogodilo nekoliko puta: na prvo slušanje singla „Da li“ benda Sitzpinker; nekoliko pesama grupe Bohemija (najviše – „Sidro“), i albuma-prvenca benda KOIKOI.
*
I evo ga ponovo! - na prvo (i drugo, i treće...) slušanje albuma „S ivice sanjanja“ benda proto tip, dok sam hodao gradom svesno izbegavajući ulice sa kojima imam nekakvu emotivnu istoriju, jer to je jedini način proći kroz Beograd nepovređen.
Kada se pre godinu i po dana pojavila pesma „Kako ovde“ – kao najava ovog albuma, priznajem da nisam bio u stanju da provedem mnogo vremena u toj rupi od smole, koliko god njena tama bila privlačna. I to je prirodno - neke pesme su toliko strme da zahtevaju vreme za nabavku opreme uz pomoć koje ćeš se spustiti niz nju, a bez da slomiš vrat.
Zatim se pojavila opora himna - „Krećem se“, kojoj sam se često vraćao.
„Duša u šaci“ je bila puna bodlji, ali sam počeo da shvatam.
Navedene tri pesme bile bi već dovoljne za pošten album, i razlog da mu se radujem.
Ali, na albumu „S ivice sanjanja“ kriju se još veća čuda - ili najmanje dve pesme koje intra-ušno sipam u glavu već nekoliko dana, i nikako da mi bude dosta.
(Na ovom mestu ću prestati da pokušavam da razumnim rečima raznjašnjavam muziku, ima trenutaka kada to jednostavno ne funkcioniše.)
Nakon mnogih slušanja, još uvek ne znam u koji me tačno nerv - i kako - udara „Svet se menja“. Nemam pojma šta izaziva tu slatku slabost: vajb, fon, reskost, poziv da se nagnem preko ivice? Najverovatniji tačan odgovor je - sve to zajedno (i još neke stvari koje su previše lične, i usporile bi ovu priču)
O drugoj pesmi, čudesno pulsirajućem srcu ovog albuma je sve tačno i lepo već napisao Ivan Loncarevic, ali to me apsolutno neće zaustaviti u želji da i ja pokušam da je, koliko je moguće, stavim u neki ram od reči.
„Sve što boli proći će“ u početku prozviždi kroz srce praveći ozbiljnu prostrelnu ranu, ali ne i smrtonosnu. Ali - posle tri minuta toj ozbiljnoj elegiji - u kojoj Proto tip ponovo gasi svetlo - se, van svakog očekivanja, priključuju duvači (!!!) – koji razduvavaju svaku ideju mirenja sa krajem – i čine da sve što boli zaista i prođe.
To je jedini obrt koji ne očekuješ nakon stihova o lošem glasu koji se žuri, izgubljenosti i nepripadanja.
I to te, bukvalno, oduva – ako umeš da slušaš.
Kada se nakon osme pesme (i ukupno trideset četiri minuta muzike) konačno popnete na sigurno i nađete u tišini, sami sa sobom, verovatno nećete biti ista osoba sa početka ovog albuma.
Bićete bolji.
To se zove „katarza“.
Ne znam da li smo je i čime zaslužili,
ali je važno da nam se dogodila: sada, i ovde.
(Spektularna pesma je pod brojem šest)