David Bowie: "Let’s Dance", 40 godina.

Nekoliko dana nakon objavljivanja albuma “Let’s Dance”, muzički kritičar magazina “The Guardian” je napisao: “na prvo slušanje čini se previše komercijalnim, ali dodatna preslušavanja će vam otkriti da je u pitanju klasik.” 

Dejvid Bouvi je do tog trenutka već uradio s v e. 

Stvorio je i sahranio Zigija Stardasta koji mu je već obezbedio mesto u večnosti. Zatim je pokušao da kreira rok-operu inspirisanu Orvelom, bio je beli soul-men, Čovek koji je pao na Zemlju, Beli Vojvoda, svirao sa Lenonom i Markom Bolanom, bio neustrašivi eksperimentator koji je izluđivao izdavačku kuću nekomercijalnim materijalom pravljenim sa Inom i ekipom u Berlinu, raspravljao sa Berouzom o budućnosti medija i muzike, ozvaničio početak osamdesetih albumom “Scary Monsters", recitovao Brehta, pevao sa Bingom Krozbijem božićne pesmice, glumio Čoveka-slona.

Preostalo mu je još samo jedno: da postane pop-zvezda. 

Mnogo godina kasnije Najl Rodžers, producent “Let’s Dance” je pričao o prvim susretima sa Bouvijem, razgovorima o džezu, trubačkim aranžmanima Nila Heftija i Stena Geca; kako ga Dejvid uverava da bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči, ali i kako je prva verzija naslovne pesme u početku zvučala kao “melanholična folk-pesma”, sve dok Najl nije predložio da to postane pesma “uz koju će ljudi igrati”.

„Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!"

*

U trideset i šestoj godini Bouvi potpisuje ugovor sa novom izdavačkom kućom, menja frizuru, oblači belo odelo i počinje izvođenje najtežeg eksperimenta karijere: 

Dejvid Bouvi, mega pop-zvezda.

„Let’s Dance“ je prodat u više od 10 miliona kopija i postao je njegov komercijalno najuspešniji album, a tokom turneje „Serious Moonlight“ ga je uživo videlo gotovo tri miliona ljudi.

Ipak, nakon njega je prvi put upao u kreativnu krizu.

Kada se nađeš na vrhu, nemaš gde dalje.

U filmu „Moonage Daydream“ Bouvi priča: „Nisam više znao ko sam kao umetnik. Postavio sam sebi parametre koji su me ograničavali na ono što sam pretpostavljao da ljudi žele. Nikad nisam hteo to da uradim. Nikada nisam želeo da budem na sceni i udovoljavam ljudima. Želeo sam da ljudi vole ono što ja volim. Ne da im dajem ono što oni vole.”

Nik Stivenson će u sjajnoj knjizi o Bouviju ceo taj period definisati kao „akumulacija kapitala i širenje granica (...) Nestao je imidž autsajdera i izmeštenih predstava iza kojih se naziru denaturalizovani aspekti pola i sekusualnosti. Na celoj turneji Bouvi je glumio strejt muškarca u odelu uz koga su preglasni bubnjevi i mačo gitare koje sviraju momci iz benda, što je prilično neobično za čoveka koji nedugo pre toga hteo da rokenrol okrene naglavačke.“

Iznad svega, ipak, i uprkos činjenici da je Bouviju trebalo deset godina da ponovo pronađe pravu novu formu - ostaje savršena pop-muzika.

Iako mi je verzija „Modern Love“ koja se pojavljuje u filmu „Moonage Daydream“ draža >> , zato što otkriva potpunu veličanstvenost te pesme – ovoga puta stavljam onu originalnu, "sa momcima u prugastim odelima". 

Jer, to je to: pop.

Album „Let’s Dance“ je objavljen pre tačno četrdeset godina.

I postao prvi album koji sam kupio u životu.

"Gets me to the church on time."

p.s. Po nekim (nepotvrđenim) podacima "Let's Dance" je prodat u većem tiražu u Jugoslaviji nego Italiji, državi koja je imala tri puta više stanovnika od SFRJ.

Dejvid Bouvi kao hipertekst

"Moram neprekidno da preispitujem svoj život,
da bih bio siguran da sam u stalnim promenama.”

(Dejvid Bouvi)

Nik Stivenson u knjizi "Dejvid Bouvi: slava, zvuk i vizija" tvrdi:

„Bouvi ima ulogu hiperteksta. Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju (...) Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.”

Izučavanje Bouvijeve karijere je poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop.

Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši; preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog džeza koji je ostavio za kraj (“Black Star”).
Ponekad deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, i trenutak koji dolazi, u kojem će biti drugač-č-č-čiji.

U koji god delić kaleidoskopa da se zagledate van muzike - njegov scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, finansijske ideje (svojevremeno je pominjan i kao izazivač ekonomske krize 2008), izbor ljudi sa kojima je sarađivao, ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstovima pesama, kriptičnim zapisima (u “Bowie 42 criptic words >>” iz 2013 pojavljuje se i reč “Balkan”, odmah pre reči “Burial”) – svaki delić je prelep po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.

Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu. 

Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.

Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja.

*

Pre četrdeset godina audio-video eksplozija tek osnovanog MTV-a poremetila je i programe Jugoslovenske radio televizije. Uz malo sreće i pažljivog čitanja TV programa imali ste šansu da vidite Bouvijeve spotove čak i nekoliko puta mesečno (!!!), a pojavile su se i prve specijalizovane emisije (poput "Kva kva top", RTV Skopje)

Na talasu popularnosti tada najnovijeg albuma “Let’s Dance”, koji se (tvrde neki, nema dokaza) u Jugoslaviji bolje prodavao nego u Italiji - tinejdžerski magazin ITD je objavio “specijalni broj" posvećen Bouviju.

Imao sam jedva jedanaest godina, i ušao sam u svet o kojem ništa nisam znao, ali su putokazi bili dobro postavljeni: džez, Džon Koltrejn, bitnici, Džek Kerouak, Lindzi Kemp, Zigi Stardast, Fridrih Niče, Džordž Orvel, soul, Lu Rid, The Velvet Underground, Endi Vorhol, Igi Pop, Brajen Ino, Robert Frip, Berlinski zid, Nikolas Reg, Toni Skot, “Čovek-slon”, Najl Rodžers, ideje, pristupi, zaobilazne strategije, put do slave.
Četrdeset godina kasnije, i dalje pratim te putokaze.

Hronologija Bouvijeg života mi je odavno poznata, kao i delo.

Ali, uvek se pojavljuju nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost. 

  


Bouvi je rođen na današnji dan.
U utorak ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.

Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju.

Spektakularni film Breta Morgena “Moonage Daydream” o Bouviju je u 2022. godini bio globalno najgledaniji bioskopski dokumentarac, i zaradio je osam puta više novca na blagajnama od drugoplasiranog.

Na listi najprodavanijih vinila u 2022. godini Bouvi je jedini koji ima dva naslova:
“Hunky Dory” i “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust and The Spiders From Mars”,
oba objavljena pre više od pedeset godina. (update: na istoj listi je bio i na kraju 2023 ;)

Spotify je nedavno objavio da Bouvi svakog meseca ima preko petnaest miliona slušalaca, više od Elvisa, Prinsa i Džona Lenona.

U njegovom zvuku, rečima i delima i dalje tragamo za značenjima, inspiracijom, i lepotom.
I pronalazimo ih.

*

Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.

U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton.
Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas,
ili kreiraju svoj lik.

Dejvid Bouvi je bio kreacija,
izmišljena priča.

A kreacije ne mogu nestati, 

besmrtne su.

*

Knjige:

Nik Stivenson: “Dejvid Bouvi: Slava, zvuk, vizija” (Clio, 2007) >>
Pol Morli: “Bouvi i njegovo doba” (Vuković & Runjić, Zagreb) >> (delić je ovde)
Mark Špic: "Bouvi" >>

+ "100 knjiga koje bi trebalo pročitati", Bouvijev izbor >>

Filmovi:

Bret Morgen: “Moonage Daydream” (2022), o filmu >>
“Finding Fame” (Showtime, 2019), trailer>>
“Five Years” (BBC, 2013), trailer >> 
“The Last Five Years” (BBC, 2017), trailer >>

+ filmovi u kojima je glumio Pontija Pilata, Teslu i vampira ;)

Vizije:

Vilijem Barouz i Bouvi pričaju o hologramima, 1973 >>
Intervju iz 1999, Džeremi Paksman BBC >>

Zvuci:
Mix David Bowie Special >>
Happy Birthday, Mr. Bowie, mix iz 2016 >>
Izbor albuma na Consequence of Sound >>

“Now it's time to
leave the capsule,
If you dare.”

"Moonage Daydream": spektakularna seansa sa Bouvijem

(Neophodan lični uvod ili „There's a tension of a most unfathomable nature“)

Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem.
Iako četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.

Iščekivanje je, konačno, okončano.
Nagrada je spektakularna.

Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.

Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“), kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u vremenu i prostoru u kojem je živeo.

Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom sedamdesetih, ili do liste 100 knjiga koje smatra najvažnijim >>

Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?

Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za ispunjen i smislen život u 21. veku“.

Wow!

Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela, skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.

Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni film.

„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio – od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).

Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi, umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave – Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.

Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno, kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere).
On je otvoren i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.

Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.

„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika želi i udovoljavao joj“),  delom na period devedesetih („This chaos is killing me“).
Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.

Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom.
Štaviše – u filmu veći prostor imaju svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)

Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. 
Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme savršeno prearanžiraju za potrebe filma.

Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.

Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.

Dejvid Bouvi je izmišljeni lik,
kreacija,
priča.
A kreacije ne mogu nestati.

*

Obavezno gledanje na velikom platnu.
I ostanite do kraja odjavne špice ;)

*Pol Morli: „Bouvi i njegovo doba“, strana 32.

“Ziggy played for time...” [50 godina]

Na današnji dan Zigi je Planeti poslao prvu dugosvirajuću zvučnu poruku urezanu u vinil: “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust & The Spiders From Mars”.

Poruka je počinjala dramatično:
Imamo još svega pet godina za nas, kraj sveta je blizu.
Trideset i osam minuta kasnije, pred kraj poruke u “Rock’n’Roll Suicide” će nam reći da nismo sami; da smo lepi, i da je spasenje moguće ako mu pružimo ruku.

U istoriji rokenrola nema mnogo takvih udara, od one vrste koja tako dugo odzvanja.
Možda zato što nismo odmah shvatili njegovu snagu.

Prvo ukazanje Zigijevo nisu pratile prepune koncertne sale i sveopšte oduševljenje.
Kada je u proleće 1972. počeo prvu Zigi-turneju kritičari su bili zbunjeni (i zgroženi, tvrdi Pol Morli).
Ali, Bouvi je znao kome peva i čije sanjarije želi da raspali.
Stihovi “Let the children lose it, Let the children use it, Let all the children boogie” su pogađali koga je trebalo i gde je trebalo.

Pojava Zigija u životu nove generacije željne električnog naboja, ludih fluida, drugačijih heroja, bezobrazluka, drugosti i slobode napravila je krater koji je vidljiv na površini Planete i posle pedeset godina.

(Bouvi je u tome možda uspeo i zato što se odrekao Zigija za manje od godinu dana, neočekivano, pred publikom.

“Ali Zigi se nije mogao ubiti, zato što nikad nije ni postojao, pa je stvorenje tako postalo besmrtno, da Bouviju večno viri preko ramena.” (Pol Morli, još jednom)

Na obroncima tog Zigi-kratera decenijama izrastaju novi bendovi, žanrovi, idoli, muzika, knjige, teze, čak i čarape u šoping-molovima. Ali njegovo središte je i dalje čisto i prazno.
Kao da čeka da Zigi sleti i sve nas raznese još jednom.
Na pedesetogodišnjicu objavljivanja vinila pojavio se i novi remiks pesme “Starman” - divan, vredan ko zna kog po redu preslušavanja.

Ne zaboravi, na omotu albuma je pisalo:
“To be played at maximum volume.”

"There's a Starman, waiting in the sky..." (#BowieStarMan50)

... “Počinje negdje duboko u svemiru.
Počinje prebiranjem po klasičnoj gitari kao iz nebeskih visina. Ima jedan od njegovih sjajnih uvodnih stihova koji te odmah smjesti negdje drugdje, u neki drugi život.
Govori, čovjek sa zvijezda govori, jer točno tako izgleda, seksi, ali bespolan, prijatelj, ali stranac: neka se svi izgubljeni u svijetu punom konfuzije kojem prijeti skoro uništenje prepuste zabavi.

 
Kad pogledaš njega, kao i ljude s kojima se druži, jasno ti je: sve je dopušteno.
Nakon što je otkrio refren, melodiju zvijezde, u obliku elegantnog vokalnog skoka u nebo, konačno mu je uspjelo upasti u “Top of the Pops”, emisiju u kojoj BBC velikodušno, ili možda slučajno, dopušta potpuno zapanjujuće stvari. U ovoj pjesmi unutar pjesme pjeva o blještavom novom pjevaču za kojeg je čuo, koji je toliko moćan da ti stvarno može preplašiti roditelje, pogleda ravno u objektiv televizijske kamere, pjevač koji uveseljava sumornu naciju i zove nekog da prenese tajnu, a to si slučajno ti, i samo ti.

Gitara postaje Morseova abeceda nabijena elektricitetom koja se vibrirajući uvlači ravno u psihu.

Iz višegodišnjeg iskustva zna gdje se nalazi kamera, što je s one strane stakla, kad je pravi trenutak i kako namjestiti lice kad pogleda u objektiv. Rukom je obgrlio gitarista. Ne žuri se. Pojavio mu se onaj munjeviti osmijeh u kutu usana. Različite oči.

U tom trenutku je postao zvijezda, svoja zvijezda među zvijezdama o kojima će uvijek govoriti - najljepšim zvijezdama, jutarnjim zvijezdama, zvjezdanom prašinom, superzvijezdama, sjajnim zvijezdama, crnim zvijezdama.
(...)

Bowie je odmah postavio nove granice normalnog.
Ljudi koji su prethodno o tome odlučivali sad će ostati bez posla i funkcije.”

(Pol Morli, "Bouvi i njegovo doba", prevod Saša Stančin)

"Starman" je objavljen na današnji dan, 1972.

Vilijem Barouz i Dejvid Bouvi o budućnosti i hologramima, 1973

S vremena na vreme, mrežom poput komete ponovo proleti Bouvijev intervju iz 1999. godine, u kojem priča kako će internet promeniti svet. Ali, to nije bilo njegovo jedino "proročanstvo", odnosno uvid u budućnost.

Kreg Kopetas, novinar magazina "The Rolling Stone" organizovao je i beležio razgovor Vilijema Barouza i Dejvida Bouvija, koji je trajao (najmanje) dva dana, u Londonu, 1973.

Tokom razgovora, Barouz i Bouvi pretresaju teme snova, inspiracije, Zigija, "zvuka koji se emituje ispod 16 herca i ruši zidove na trideset kilometara daleko", kao i budućnosti tehnologije i medija.

Bouvi priča: (...) Voleo bih i da uradim moju verziju Sinbada Moreplovca, mislim da je to klasik za sva vremena. Ali to bi trebalo uraditi na izuzetnom nivou. Film bi bio neverovatno gledan i skup. Koristili bi se laseri i sve ono što se može dogoditi u pravoj fantaziji. Čak bi se koristili i hologrami. Hologrami su važni. Video-traka je sledeće, a onda će biti hologrami. Hologrami će početi da se koriste za nekih sedam godina. Videoteke će se razviti do neslućenih razmera. Ne možeš da vidiš dovoljno dobrog materijala sa sopstvenog televizora. Hoću da imam svoj izbor programa. Zato je neophodno imati odgovarajući softver (...) Mediji su ili naš spas ili naša smrt. Radije mislim da su spas. Ono što posebno volim je da otkrivam šta može da se uradi sa medijima i kako to može da se upotrebi. Ne možeš okupiti ljude kao jednu ogromnu porodicu, ljudi to ne žele. Oni žele izolaciju ili plemensku šemu. "

Kompletan intervju (engleski) >>

(prekucano iz "Barouz, razgovori", LOM, 2018, prevod Mina Rigonat i Flavio Rigonat.
Knjigu možete pronaći u knjižari Beopolis >>)

David Bowie Specijal :: 08/01/2018 [emisija]

Ilustracija: Marija Hese. 

Ko je on?

Šta je on?

Kog Bouvija najviše voliš? 

"David Bowie je otkrio šta želimo od pop zvezda.

David Bowie je svemirski osvajač.

David Bowie je gubljenje nevinosti.

David Bowie je William Blake koji peva Denija Keja.

David Bowie je Luis Kerol koji peva Žaka Brela.

David Bowie radi na sposobnosti šarmiranja.

David Bowie je zavisnik.

David Bowie je avangardni ludak.

David Bowie za sobom ostavlja stotine putokaza.
David Bowie je slučaj zamene identiteta.

David Bowie razmišlja o svetu koji dolazi.

David Bowie nam pokazuje gde odlazi vreme.

David Bowie raspolaže svim činjenicama

David Bowie ne vidi smisao u istraživanju ideja koje su već istražene

David Bowie se ne može odlučiti za svetlo ili tamu

David Bowie je slika budućnosti.

David Bowie je dadaistički dendi.
David Bowie smatra da naša tela svako malo postaju potpuno nov materijal.

David Bowie smišlja kako da postanemo ono što bi trebalo, a nikada nismo bili.

David Bowie je onaj koji zna.

David Bowie nas sve pretvara u voajere.

David Bowie je meni svaki zvuk i slika

David Bowie sebe ne objašnjava."

(Pol Morli, "Bouvi i njegovo doba")

Sedamdeset i dva minuta muzike i pokušaja razumevanja Bouvija uz pomoć Pola Morlija, Nika Stivensona, Igija Popa, Elvisa Prislija, Hanifa Kurejšija - i samog Bouvija.

(Mix je 2024. prebačen sa platforme Mixcloud na Soundcloud)

preslicavanje · David Bowie Special

Dodatni putokazi:

Nik Stivenson - "Dejvid Bouvi" (prikaz knjige) >>
Mark Špic - "Bouvi" (prikaz knjige) >>
Dragan Ambrozić - "Poslednji čovek u Evropi" >>
Hanif Kureishi on David Bowie (podcast) >> 
David Bowie: 42 reči (2013.) >>
David Bowie: Verbatim (BBC podcast) >>

Ispuniti želju Dejvidu Bouviju (ili o novoj verziji albuma "Never Let Me Down")

Otkad je objavljeno da će se u novom paketu reizdanja Bouvijevih albuma naći i ponovo odsvirana verzija albuma 'Never Let Me Down' (NLMD) , ja sam ponovo bio onaj klinac koji je pre trideset godina svakodnevno upadao u "Jugotonovu" radnju u Nušićevoj i gnjavio prodavca pitanjem 'Jel' izašao novi Bouvi?' 

Iako je trajalo nedeljama, i ovo iščekivanje je bilo slatko. I dalje sam, shvatio sam, gladan muzike a ideja da će mi u ušima uskoro biti neka vrsta novog Bouvija bila je dobar razlog za radost, iako je NLMD objavljen još 1987.

Treći najprodavaniji album koji je ikada objavio - NLMD je istovremeno i najgori koji je snimio, i to nije samo stav kritičara. Bouvi je pre petnaestak godina izjavio da je to 'nadir' njegove karijere. Oni koji su svirali sa njim u to vreme tvrde da je odmah nakon objavljivanja želeo da ponovo uradi neke od tih pesama, ali tada je bilo prerano. 

Tek 2008. se vratio jednoj od pesama - fenomenalnoj "Time Will Crawl" kojoj ni loša produkcija ni prekompleksni aranžman originala nisu uspeli da sakriju lepotu. Očistio je radeći sa Mariom MekNaltijem; dodao tvrde gitare i bubanj i dokazao da je to jedna od najboljih pesama koju je napisao tokom osamdesetih. U to vreme je zabeležio "Uraditi novu verziju čitavog albuma" ('Oh, to redo the whole album!'), ali tome se nikada nije posvetio.

(Bouvi je inače često posezao za svojim starim pesmama. Snimao je nove verzije čak i pesama-ikona poput "Space Oddity" ili "Rebel Rebel", a postoji i nikada objavljeni album iz 2001. na kojem se vratio onima koje je komponovao šezdesetih, 'pre slave')

Tek nakon njegove smrti, a u okviru serije reizdanja starih albuma obogaćenih skrivenim slatkišima, remasterima i neobjavljivanim verzijama, pominjani Mario MekNalti je zamoljen da pokuša da ispuni jednu od Dejvidovih želja: da pesme sa NLMD dobiju formu koja im pripada. MekNalti je najpre ogoljavao snimke do 'njihove suštine' – čuvajući Bouvijev glas, poneku gitaru i zvuk sitara koji je na albumu svirao Piter Frempton (a koji je pripadao Džimiju Hendriksu) - a zatim okupio ekipu Bouvijevih starih drugara i saradnika: Rivsa Gebrelsa, Sterlinga Kempbela, Tima Lefebvra, Dejvida Torna i Nika Mulija (i Lori Anderson!), koji su na sačuvanu armaturu dodavali novu svirku, vođeni idejom kako bi to Dejvid uradio sada. 

Naravno, u tome su se razlikovali. Rivs veruje da je Dejvid želeo da te pesme zapravo zvuče kao njegov projekat Tin Machine, drugi su znali da je trebalo da zvuče poput nastavka "Scary Monsters". Konačno, iz te rekonstrukcije je stvoren album lišen kitnjastih ukrasa, sintetičkih duvača i suvišne šminke, a neke pesme se mogu slušati i kao da su nove.

"Time Will Crawl" je verna Bouvijevoj verziji iz 2008, ali sada još čistija i veća, "Zeroes" bi sada mogla da se nađe na bilo kojoj njegovoj best-of kompilaciji, "Bang Bang" (napisao je Igi Pop) je ponovo postala rok-end-rol, a naslovna pesma, u originalu preslatka i inače posvećena njegovoj višedecenijskoj svemoćnoj organizatorki Koko Švab, prerasla je u posvetu ispisanu mastilom koje više ne bledi nakon tri slušanja. Najpoznatija stvar sa albuma - "Day-In, Day-Out" - pretrpela je možda i najmanje promene, dok je epska "Glass spider" postala taman tamna kako joj i pristoji.

Pojavljivanje presvirane verzije NLMD nakon trideset godina otvara, konačno i najvažnije pitanje: kako se ovaj album uopšte desio Bouviju, u čijoj pedesetogodišnjoj karijeri nije bilo mnogo promašaja?

Razlozi za to nisu dolazili samo iz muzike, odnosno trenutne inspiracije već su, kao i sve što ima veze sa putanjom njegove karijere, dolazili i iz pitanja imidža, trenutka, okruženja i cilja ka kojem se uputio.

Osamdesete su za Bouvija bile finansijski najplodniji period ali istovremeno i decenija u kojoj je prvi put počeo da se sapliće i odustaje od tempa i stalnih promena zbog kojih je postao tačka prema kojoj se okretao kompas pop-kulture.
Konačno je stigao tamo gde je krenuo šezdesetih. Ne samo što je ušao u prvu ligu, već je bio i na njenom vrhu. 

Sjajni Pol Morli u odličnoj knjizi "Bouvi i njegovo doba" (HR izdanje: Vuković & Runjić, 2017) iznosi tezu kojom se drugi biografi nisu bavili. Morli tvrdi da je tih godina Bouvi-umetnik prvi put u potpunosti prepustio glavnu reč Bouviju-pop zvezdi i da je u početku uživao u tome. Postao je pop-zvezda-objekat, prestao je da bude subjekt.
Igrao je 'čoveka-slona', snimao božićne duete sa Bingom Krozbijem, pojavljivao se u velikom broju filmova igrajući likove aristokratskih vampira, zlog Vilenjaka, mešetra, Pontija Pilata; snimao hitove sa Džegerom i Tinom Tarner, postao nasmejana, bogata pop zvezda – i u tom rollercoasteru je, jednostavno, izgubio ritam. 

Prestao je da bude vođa, dozvolio je prvi put da bude vođen.

Morli kaže:
"Uspostavio je stalan tok pjesama, albuma, hitova, trikova, lica, nacrta, izazova, tvrdnji, dijagnoza, suradnji, projekata, uobrazilja, citata, spektakala, drama koji promiče krajolikom industrije zabave 20. stoljeća kao da se radi o skulpturama, instalacijama, izložbama, reklamama i zapovijedima. Na svoje ja gledao je kao na niz potpunih improvizacija koje se smjenjuju iz minute u minutu. Još nije bio gotov, još se s njim moralo računati, ali svagdje oko njega svijet je, ako već ne uhvatio s njim korak, onda barem dokučio kako radi, pa je MTV postao mjesto opredmećenja njegovih nedavnih transakcija, dok su Boy George, Morrissey, Pet Shop Boys, Prince, Michael Jackson i Madonna bili druga, uz mnoštvo ostalih."

Na albumu koji je prethodio ("Tonight") se to već osećalo, a na NLMD je bio toliko umoran i nezainteresovan da je snimao vokalne deonice i ostavljao "drugim, dobrim ljudima" da završavaju pesme, i to ljudima koji nisu bili njegovi višegodišnji saradnici, poput Tonija Viskontija, već ljudima koji su ga više ili manje tek upoznavali.

Ali, ne vodi svaki promašaj ka večnoj propasti.

Da NLMD nije bio toliko loš – Bouvi verovatno nikada ne bi osnovao Tin Machine, bend u koji se sklonio od slave i postao 'jedan od članova grupe', što ga je pripremilo za devedesete, u kojima je, ponovo svež i zainteresovan za sve – napravio nekoliko veličanstvenih stvari, koje svet još uvek nije dovoljno pažljivo preslušao ili razumeo: od albuma "1. Outside" do pokretanja bowie.net sve do bankarskog zahvata koji ga je učinio ozbiljno bogatim (i, na neki način, stavio na listu krivaca za veliku svetsku ekonomsku krizu 2008.)

NLMD je ponovo tu.
Promene ga nisu učinile remek-delom, niti će ga one staviti na listu njegovih važnih albuma. Odsviran je i produciran drugačije, urađen tako ne poriče trenutak u kojem je nastajao, rasterećen viška pudera i šminke osamdesetih, pod čijim teretom se, eto, i Bouvi savio. 
I konačno možemo da slušamo te pesme, a ne tu užasnu produkciju.

Da je živ Bouvi bi ga, sigurno, uradio drugačije. Ali sam siguran i da bi bio srećan onim što se čuje jer njegova muzika - čak i ona koja je imala etiketu loše - i dalje izaziva i reakciju i novu akciju.

Želja mu je ispunjena.

Valjda je to sastavni deo besmrtnosti.

*

Novi box-set 'Loving The Alien 1982-1987' u okviru kojeg te čeka nova verzija NLMD dostupan je za preslušavanje na Deezeru >> i na David Bowie YouTube kanalu >> (na linku je samo NLMD 2018).

"... Put on your red shoes and dance the blues... " (Let's Dance, 35 godina)

Nekoliko godina nakon snimanja "Let's Dance" Dejvid Bouvi je Najla Rodžersa publici najavio kao "jedinog čoveka koji me ubedio da pesmu počnem refrenom!" što je Najlu isteralo suze radosnice na oči dok je istrčavao na binu.

Najl je veoma je važan za nastanak ove pesme.
Godinama je čekao priliku da radi sa Dejvidom.

U vreme kada je ovaj polovinom sedamdesetih otkrivao soul i okupljao ekipu za snimanje jednog od najlepših albuma belog soula – "Young Americans" - Najl je došao na audiciju za gitaristu Bouvijevog benda, pokazao šta zna ali mu se Bouvi zahvalio i odbio ga, čime je nehotično usrećio naše kukove, stopala i uši. Nekoliko meseci kasnije Najl je osnovao Chic i napravio neke od najplesnijih pesama ikada snimljenih, što se verovatno ne bi dogodilo da je tada postao deo Bouvijevog benda.
(Ergo, Bouvi čini velika dela i kada kaže "ne"! :)

Sedam godina kasnije Najl vršlja kroz njujoršku noć u društvu Bilija Ajdola. Upadaju u džez klub i shvataju da je za susednim stolom Bouvi sa kojim Najl počinje dugačku priču o džezu. Druženje se nastavlja narednih dana: Bouvi mu pušta razne snimke, trubačke aranžmane Nila Heftija, Olivera Nelsona, čak i Stena Geca i uverava ga kako bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči.
Iako još uvek bez ugovora sa novom izdavačkom kućom Bouvi poziva Najla da im se pridruži u Švajcarskoj u kojoj radi na novim pesmama za album koji se u tom trenutku u Bouvijevoj glavi zove "Last Dance"
(Po nekim izvorima, drugi radni naslov bio je "Vampires and Human Flesh" :)

Jednog jutra tokom dvonedeljnog druženja u Švajcarskoj Bouvi budi Najla rečenicom: "Mislim da imam hit!" i počinje da svira. Najl ono što je čuo opisuje kao "folk-pesmu na dvanaestožičanoj gitari, pomalo setnu, koju je Bouvi nazvao Let's Dance" i nastavlja - "Meni je malo glupo da mu menjam pesmu, ipak je to Dejvid Bouvi ali ga pitam – hej, mogu li da je malo prearanžiram? Mislim, ukoliko se pesma zove "Let's Dance" – ljudi bi uz nju trebalo da stvarno igraju. Mislim, ja pravim pesme uz koje ljudi igraju!
I uzmem gitaru i krenem da malo vrtim te akorde... i vrtim...
- "Hej, Dejvide – da li je ovo too funky?"
- "No darling, is there such a thing?"

"Nešto kasnije smo nastavili da pričamo o tome kakvu ploču želi da napravi. Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!", rekao mi je. Naravno da je to rok-end-rol, ali sam konačno shvatio šta je želeo.
Sledeće večeri je slušao Stivi Rej Vona na Monterej festivalu i pozvao ga da se priključi snimanju. Niko od nas ga nije čuo ranije. Tako je radio, skupljao je inspiraciju iz onoga što ga okružuje."

Bouvi konačno potpisuje ugovor za pet albuma i dobija za ono vreme fantastičan honorar; oblači belo odelo i počinje najteži eksperiment dotadašnje karijere:
Dejvid Bouvi, mega pop zvezda.

Petnaestak godina kasnije je ovu pesmu počeo da svira u drugom aranžmanu, sa gotovo akustičnim uvodom >>, verovatno mnogo bližem onom koji je tog jutra svirao krmeljivom Najlu Rodžersu u njegovoj sobi.

*

Te, 1983. godine ja ne znam ništa od gore napisanog.


Sedim pred tek kupljenim kolor-televizorom, čekam da počne tada jedina emisija sa stranim muzičkim spotovima, "Kva kva top", jednom mesečno iz studija RTV Skopje,
shvatam kako iz tog jednog (dakle, mono) TV zvučnika kreću ka meni -
hor praćen bubnjevima, 
zatim gitara 
i bas, 
hitčina!

U tom trenutku ne znam zašto su u spotu aboridžini, zašto crvene cipelice, naravno da ne znam šta je to konzumerizam i kakve to veze ima sa pesmom ali me u trenutku i ne zanima.
Sutradan se zatrčavam u najbližu prodavnicu ploča i kaseta te nastavljam da ulazim u prodavnice svakog dana sve dok se album "Let's Dance" nije pojavio na polici na trećem spratu Beograđanke, a zahvaljujući njemu se i jedan mali kasetofon trajno preselio u dečiju sobu.
(Album "Let's dance" je inače prodat u većem tiražu u tadašnjoj Jugoslaviji nego u Italiji koja je imala trideset miliona stanovnika više od SFRJ.)

*

Pesma "Let's Dance" je objavljena kao singl i spot pre tačno trideset i pet godina.

Iako sam ovaj album jedno vreme zaobilazio kao "previše komercijalan" te proglašavao trilogiju "Low-Heroes-Lodger" najvažnijim albumima koje sam ikada čuo; odlemljivao na "Scary Monsters" i pizdeo što ne mogu da uspostavim kontakt sa "Outside", danas mi je jasno da je napraviti takvu pesmu i naterati planetu da igra bio jedan od najtežih izazova koje je Bouvi sebi zadao tokom karijere. I danas i svaki put kada je čujem - stopalo krene da je prati a desna ruka ne može da se odluči da li 'svira' bas liniju ili gitarski rif.

Idemo:

refren,

doboš,

rif,

bas...

David Bowie - "Station to Station" (na godišnjicu)

Mnogo godina kasnije Dejvid Bouvi je, sedeći na barskoj stolici pred publikom VH1, u neobaveznom duksu i neuredne kose izrekao
"To su bile najmračnije godine mog života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi i mogu li da promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog. Znao sam da sam u Los Anđelesu zato što sam čitao o tome u novinama". Iscrpljen: 'dijetom' zasnovanoj na kokainu, biberu i mleku; snimanjem filma "Čovek koji je pao na zemlju" i boravkom u gradu 'koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje', praćen muzičarima koji ni danas ne znaju kako su neke pesme uopšte snimljene i da li su sve pesme ostale na albumu - Bouvi je snimio album koji je za njega bio "molba za povratak u Evropu."

Svaka od pesama sa "Station to Station" je idealan predložak za roman ili film, svaka prepuna putokaza za istraživače, ne samo Bouvijevog života, već tokova evropske i američke kulture (Soul-Kraftwerk-Elvis-Bog-Nikolas Reg...)

Iako poslednjih godina sve više cenim i volim "Word on a Wing", večeras idemo sve do poslednje pesme na albumu.

U nastanak pesme "Wild is the Wind" umešane su - direktno i indirektno - Sovjetska revolucija, Pasternak, Prokofjev, Dambo, Frenk Kapra, Džoni Matis koji je pevao originalnu verziju pesme u vestern-filmu, Nina Simon i njena verzija iz 1966... čak i Frenk Sinatra kojem je Dejvid puštao snimak ove pesme u studiju, ponosan na to što je konačno uspeo da jednu pesmu otpeva "kako je želeo". Izučavanje biografija Dimitrija Tiomkina i Neda Vašingtona, autora muzike i teksta za pesmu otkriće ti neverovatnu galeriju likova i događaja.

Još mnogo godina kasnije od početka ove priče, Bouvi je nastupio na Black Ball dobrotvornoj večeri, održanoj 2006. godine. Pevao je tri pesme. "Wild is the Wind" bila je pretposlednja pesma koju je ikada izveo pred publikom.

Album "Station to Station", audio zapis sa jednog od najvažnijih raskršća njegove karijere objavljen je na današnji dan pre 42 godine.

I danas zvuči veličanstveno.

Doni Mekaslin ili Ukazanje Lazarovo u Sava Centru 30/10/2017

Doni Mekaslin počinje uvodnu temu 'Lazarusa' na saksofonu,

ja se raspadam.

Naravno da Doni zaslužuje da se o njemu piše i misli ne samo kao saksofonisti-čiji-je-bend-svirao-na-poslednjem-Bouvijevom-albumu,
ali ja to trenutno ne umem da pišem,

raspao sam se.

Asteroid 342843 (David Bowie)

Nekoliko dana nakon njegovog odlaska – ne želim da pravim listu omiljenih Bouvijevih pesama.
To bi bio lakši put.
Pokušaću da ti mapiram neke od stanica koje su bile deo njegovog fantastičnog putovanja. 
Ovde te čekaju snimci onih koji su na Bouvija uticali, oni na koje on uticao, oni na kojima je bio prateći vokal, klavijaturista, producent; pesme koje su mu posvećene i neki od bendova koji nam možda nikada ne bi bili poznati – da Bouvi nije prethodno stvorio prostor za njih.
Lou Reed, 
Marc Bolan, 
Roxy Music, 
King Crimson,
LCD Soundsystem, 
Godspeed! You Blackemperor,
Arcade Fire, 
The Killers,
Suede,
Echo & The Bunnymen, 
Bauhaus...  
i jedan bonus.
Dva sata mapiranja putanja asteroida 342843, koji se zaista zove - po njemu.



U emisiji obećani link ("New Designs On Bowie's Berlin") >>

Happy Birthday, Mr. Bowie! [playlist]

Dejvid Bouvi danas objavljuje novi album “Blackstar" i proslavlja 69. rođendan. - što su dva dobra izgovora da priredim best-of-listu, prepričavam njegov životopis ili skrojim listu omiljenih pesama koje se nikada ne nalaze kompilacijama – ali sve to bi bilo - potpuno očekivano.

Priča o Bouviju je - o nepredvidivosti, promenama i uticaju koji je imao i koji ima i dalje.

Zato danas preslušavamo uglavnom neobične obrade njegovih pesama - koje će  
biti prilika da sve osmotrimo i sa distance i promislimo da li nam je važniji Bouvi ličnost/pevač/ideja/simbol/supermen - ili pesme koje je stvorio. Ili oba.

Obrade izvode: The Flying Pickets, Ana Calvi, Jessica Lange, TV On The Radio, Warpaint, Bauhaus, Carla Bruni... a u pričama koje će se provlačiti između pesama pominjem i linkove-putokaze za radoznale koji su u nastavku teksta.

Fragmenti knjige Nika Stivensona >> (više poglavlja)
Dragan Ambrozić - "Poslednji čovek u Evropi" >>
Heroes (iz 39 pesama) >>
O uticaju Dejvida Bouvija na kreditnu krizu >>

David Bowie: "The Next Day" [preslušavanje!]

Nik Stivenson, autor odlične knjige o Bouviju na sreću nije bio u pravu kada je zapisao: "Ako će nas Bouvi ponovo iznenaditi, to verovatno neće biti muzikom (...) Iako njegova kreativnost možda nikada  neće biti kao ranije, njegova kulturna i muzička zaostavština jesu priča puna kontradikcija, priča koju će verovatno istražiti neko drugo vreme."

Nakon višegodišnje tišine, koja je već postala sastavnim delom pop-kulture početka XXI veka i sa kojom su mediji nekako konačano naučili da žive dalje - Bouvi se vratio najboljim albumum još od vremena "Scary Monsters (and the Super Creeps)", očigledno rešen da u mozaik postavi još jedan sjajan album: nabijen energijom iako nimalo optimističan, posvećen preispitivanju tragova koje je ostavio i sopstvene budućnosti.

"Here I am, not quite dying/
My body left to rot in a hollow tree/ 
Its branches throwing shadows on the gallows for me/
And the next day, and the next and another day..."

www.davidbowie.com

I priča o iznenadnom povratku postala je već sastavni deo pop-kulture, kao i omot novog albuma, o čijem nastanku se može čitati ovde >>

Konačno, muzika.

Autori prikaza albuma u magazinima Mojo, Telegraph >>, The Rolling Stone >>, Independant >>, Guardianu >>, The Quietus >> uglavnom su u zoni oduševljenja, što bi se moglo tumačiti kao dokaz da je Bouvi svih ovih godina nedostajao - no ovoga puta hvalospevi su u potpunosti na mestu - ovo je odličan album.
Iako su i prethodna dva albuma "Reality" (2003.) i "Heathen" (2002.) bili sasvim poštena dela - "The Next Day" (ovo je impresija nakon sedmog preslušavanja ;) donosi barem 13 (od 14 snimljenih + 3 bonus snimka) dokaza da je vredelo čekati deset godina, te nadu da ovo nije poslednje što će Bouvi snimiti.

Album je od juče svetu dostupan za preslušavanje preko iTunes platforme.
Za ostale - tu je Grooveshark streaming, sasvim pristojnog kvaliteta :) 

Preporuka:
Slušati glasno, produkcija je izvrsna čak i u streaming opciji (Tony Visconti, "heroj", ponovo :)
Slušati pre čitanja prikaza albuma...
Preslušati - više puta.

Album je dostupan za preslušavanje na Deezeru >>