Saturday, 22 June 2019

Najdraže iz druge četvrtine 2019 :: [emisija]


Nametljivci, odmetnici, sveci, povratnici, budući predsednici, novopečeni porodični i srećni ljudi, ljudi protiv mašina, ptice rugalice, evolucionari, epistolarni albumi, pesme za početak leta i muzika za kraj sveta. 

Bill Callahan, Bobby Oroza, Bruce Springsteen, Calexico and Iron & Wine, Claude Fontaine, Craig Finn, Daniel Norgren, Dope Lemon, Dumbo Gets Mad, Dylan LeBlanc, FONTAINES D.C., Guards, Holly Herndon, Jamila Woods, JARV IS, Jens Lekman And Annika Norlin, Justin Townes Earle, Kate Tempest, Kelly Finnigan, Kevin Morby, Ljubičice, Mavis Staples, Max Jury, Nataleé, Porno brak, Rhiannon Giddens, Richard Hawley, Salif Keita, The Divine Comedy, The Felice Brothers, The National...






Saturday, 15 June 2019

Hugo Prat: "Želja da se bude beskoristan" (fragment)



"Znam trinaest načina da ispričam svoj život. Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog ona dakle mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom, jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice zemaljskog raja. Pa, ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da je započnem napomenom da sam rodjen u znaku Blizanaca. Pet hiljada godina je proteklo otkako su sazvežđa Zodijaka dobila imena, i od tad se položaj zvezda na nebu promenio, ali mi se ipak čini prikladnijim da o njima govorim kao da još živimo u doba Haldejaca. Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, a ne znam da li je ijedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog.
Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji.
Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san, premda bi se sa isto toliko osnova moglo reći da sam rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927.
*
"Nekoliko dana po oslobađanju Venecije, napustio sam Kanađane i prešao u novozelandske trupe generala Frejberga, pred kojim sam se pojavio lica ofarbanog kao Maor, rekavši da me Škoti šalju kao prevodioca. Poučen iskustvima iz Etiopije, znao sam da u pobedničkoj armiji sve može da prođe, pošto je raspoloženje u njoj euforično. Uočivši da u britanskoj armiji ima na hiljade oznaka pripadnosti različitim nacijama, počeo sam da ukrašavam svoje uniforme svim mogućim ordenjem i obeležjima. Počeo sam da od jednog bedža na kome sam napisao "Individual Soldier" – vojnik koji se bori isključivo za sebe, to mi se učinilo prikladnim. Onda sam počeo da preterujem, kačio sam oznake činova svuda po sebi, tako da je to na kraju privuklo pažnju policije: postao im je sumnjiv taj major britanske armije koji je imao samo sedamnaest godina. (...) Osećao sam se srećnim što sam izvukao živu glavu, jer je dosta mojih prijatelja, iz oba tabora, fašističkog i savezničkog, bilo streljano. Kada je Venecija oslobođenja, pokušavao sam da to sprečim. Ako bi mi uhapsili nekog prijatelja, nastojao sam da doznam gde se nalazi, što mi je bilo lako jer sam imao poznanstva u svim armijama. Obukao bih odgovarajuću uniformu i otišao da ga nađem i oslobodim. Izvukao sam iz zatvora čak i rođenog dedu, koja su uhapsili borci pokreta otpora. Ponašao sam se kao neki otpadnik koji je potpuno slobodan u donošenju odluka. Kao što sam umeo da na donkihotski način pritiknem u pomoć pobeđenima, tako sam znao da iskoristim i pripadnost pobedničkoj strani da bih došao do obeležja i ordenja koje mi se sviđalo: oslobađanje Venecije bilo je za mene veliki karneval."
(Hugo Prat, fragmenti iz knjige "Želja da se bude beskoristan", objavio Službeni glasnik)


Friday, 7 June 2019

Noćurak od obrada, #8 :: [emisija]

Savamala, mural, detalj, 2010/11.

U prvom izdanju "Sinonima i srodnih reči srpskohrvatskog jezika", reči "obradiv" i "obradovan" su jedna ispod druge, i to nije slučajno.Večeras delim sa tobom obrade koje su me obradovale u poslednje vreme.

Krisi Hajnd džezira The Beach Boys, Erika Badu obrađuje Squeeze, J.S. Ondara vraća dug Bobu Dilanu, Minilinija dabuje Vladu Divljana, Vlada Divljan sa Batom Božanićem tejkfajvuje Idole, a tu su i REM, Robert Glaper, Džoni Keš, A Certain Ratio i Pol Sajmon – koji obrađuju pesme Bouvija, Rokija Eriksona, The Smiths, Supertramp, Nika Kejva, a ima i jedna iz "Briljantina" ;)

Velike pesme to ostaju u svakom agregatnom stanju.




Wednesday, 5 June 2019

Slava autorima "istorije na bilbordima"





"... Na 127 lokacija građani Beograda i naši gosti moći će da se podsete slavnih događaja i ličnosti iz srpske srednjovekovne istorije. Na ovaj način slavimo našu slavnu prošlost, ali i Beograd i Srbiju (...) a mlađe generacije će možda nešto i naučiti."
(Iz najave kampanje "Slava Beogradu, Slava Srbiji", ovih dana)

Korisno je podsećati se slavne prošlosti, kad je ima.
Sagledaš šta su preci radili, uporediš njihovo i sopstveno delo, inspirišeš se i odlučiš da budeš bolji i pokušaš da nadmašiš prethodnike. 

Učiti istoriju sa bilborda takođe može biti korisno, ali je nešto teže. Istorija nije nabrajanje datuma i imena, već nauka. Fuko je tvrdio da istoričar ima znanja koja mu omogućavaju da objasni genezu današnjih fenomena, da pokaže šta je sve uticalo na to da sadašnjost bude baš ovakva kakva je, a istoriju možemo "posmatrati kao proces" (tvrdi Dubravka Stojanović). 

Zato je još teže događaje i dela slavnih predaka skraćivati na po jednu rečenicu, što je uslovnost formata bilborda. A najteže je kada onaj kojem je zapala ta neprijatna dužnost da strašne i slavne događaje skrati na prostoprošireni iskaz ignoriše kontekste, ili ne zna šta skraćuje, u ovom slučaju postoje obe mogućnosti.

Za ovu priču nisu važni stvarni razlozi postojanja ove "kampanje".
Važnije je šta se krije u njenim delovima, da li su ti delovi slučajno ili namerno pogrešni - i to će nam možda i rasvetliti stvarne razloge njenog stvaranja.

Brzi prelet preko dvadesetak različitih bilborda koji čine ovu kampanju otkriva ozbiljne greške, nekoliko zanimljivih previda ili namernih krivih srastanja. U kampanji se pojavljuju jedan do prekjuče nepostojeći vladar; jedan izmišljeni junak epskih pesama koji je za slavu Srbije i slavu Beograda konkretnim delima učinio isto koliko i Huan iz Bajagine pesme "Tekila Gerila"; tu je i Miloš Obilić koji je u istoriju upisan naknadno; zatim jedan vladar koji je Papi Inoćentiju III pisao "kao svom duhovnom ocu"; bitka koju je teško okarakterisati kao slavnu, te jedna u kojoj je Despot Stefan Lazarević učestvovao kao turski vazal - što nije činio za slavu Srbije, već da bi Srbiji omogućio eventualni mali predah i dokazao odanost sultanu Bajazitu I ("ne voljom, nego po nuždi", tvrdi Kontanstin Filozof).



Da ne dužim:

"Despot Stefan Nemanja" nije postojao. Postojao je Stefan Nemanja (Veliki župan, vladao 1166 - 1196), kao što je postojao i gore pomenuti Lazarević, koji je imao titulu despota, u periodu od 1402. do 1427. (po nekim izvorima ta titula je bila dvojna, odnosno data i od Ugara i od Turaka). Zanimljivo - na mreži se mogu naći svi delovi kampanje, osim ovog "oglasa", koji je verovatno sklonjen sa stranice kad je pukla bruka, ali je dostupan ovde >>.

Boško Jugović takođe nije postojao (nije, dakle, "ličnost iz srpske istorije", videti najavu). Ovaj Jugović postoji samo u pesmi, te se teško mogao boriti za slavu Srbije, a još manje Beograda, koji u vreme njegove 'borbe' nije pripadao Srbiji. Ukoliko je 'ideja kampanje' ipak bila umešati međ' slavne heroje i neke mitske junake - gde nam je Kraljević Marko? Da nije Marko nepoželjan zbog činjenice da je poginuo kao Turski vazal u borbi sa Vojvodom Mirčetom na Rovinama, 1395? 

Stefan Prvovenčani ima važno mesto u istoriji Srbije i loze Nemanjića, ali nam bilbord ne govori mnogo o tome da je za vreme borbe za presto, i u strahu od napada brata Vukana pisao Papi Inoćentiju III tražeći mu da ovaj "pošalje krunu". Da bi dokazao privrženost papi Stefan je, po svemu sudeći, iz doma isterao i ženu, grčku princezu Jevdokiju ("oterao je golu, samo u košulji").
Koliko su ta dela slavna, mogli bismo raspravljati.

Bitka na Marici se takođe teško može nazvati slavnom, i to ne samo zato što se završila strašnim porazom i pogibijom Kralja Vukašina i Uglješe Mrnjavčevića. Sve što joj je prethodilo - a to su međusobne borbe i čarke srpskih velmoža, potpuna nezainteresovanost srpske vlastele sa severa da se pridruže u "odbacivanju dolazeće Turske sile", brzoplete pripreme i noćni prepad u kojem su izgubili glave je pre slika mentaliteta srpske vladajuće kaste, odnosno onoga što su srpske velmože spremne da (u)rade zarad prevlasti, i danas.

Tu je, konačno i bitka kod Angore u kojoj je Despot Stefan Lazarević, prema svim izvorima, pokazao neverovatnu hrabrost boreći se 1402. za Bajazita a protiv Tamerlana, te bismo i o tome koliko je ta borba bila za slavu Srbije mogli da raspravljamo. Despot Stefan je učinio neka druga hrabra dela. Borba u statusu vazala nije najslavnija stvar koju je za života učinio.
(Da, Despot Stefan je prvi sa ovog spiska u čije vreme je Beograd bio srpski, dok je prethodno navedenima Beograd bio važan koliko i mnoga druga pogranična mesta Ugarske, ili bilo koje susedne zemlje.)

Bavim se ovim "detaljima" zato što me ozbiljno boli jetra od krivih srastanja i trenutaka u kojima iz slavne istorije uzimamo samo ono što nam "odgovara" (za šta?) i u količini koja nam odgovara.
Rezultate takvog "cut-up" postupka u tumačenju istorije možete videti odlaskom do prozora ili do ogledala, a to što vidite kroz staklo ili u staklu je, između ostalog delo i zbrda-zdola nabacanih mitova u kojima je "Branković izdao" (nije), "Mi smo jeli zlatnim viljuškama dok su oni prstima" (nismo), "Kosovo je oduvek bilo srpsko" (nije), ili - ako se zagledamo u noviju istoriju - Slobodan Milošević je bio "dobar" (nasuprot).


Svi ti "stavovi", odnosno stvari u koje većinski verujemo nisu samo pitanje percepcije, odnosno (ne)prihvatanja istorijskih činjenica, već nam tako više "odgovara", iako krivi našu sliku o nama samima.

U društvu koje "učiteljicu života" svakodnevno siluje - netačnosti, nejasnosti i nedorečenosti u ovoj kampanji samo pomažu budućim krivim srastanjima, te za neku deceniju možemo očekivati da se na nekim novim, budućim bilbordima pojavi i "ulje-na-hologramu" sa likom Vladimira Jugovića, "jednog od Jugovića koji je sa osmoro braće leta gospodnjeg 995 stigao do papskoga Rima i tamo nakon strašnog boja sa vitezom Ajaksom, najjačim iz zle Ered-divizije milošću božijom dodirnuo Sveti Gral i poljubio ga, dok mu je okupljana masa klicala - "Juven-tus", što je na starolatinskom značilo: "slava mladiću", mada se istoričari glože da li je slovo "m" veliko il' malo.

Nije smešno.

I ukoliko se nešto sa tih bilborda i "nauči" - to, dakle, ili neće biti tačno, ili neće biti jasno, ili će biti pogrešno shvaćeno, pa neka je i besplatno.
Autori svega ovoga su, čini se, savršeno svesni da je "istorija proces", i da bi taj proces valjalo iskoristiti za dodatno sluđivanje sadašnjice.

*

"Ukoliko istoriju posmatramo kao proces, onda su prošlost i sadašnjost samo njegove etape. Tačnije, one se i ne mogu odvojiti. Sadašnjost bez svoje prošlosti ne bi bila ovakva kakva je. Prošlost se bolje razume tek kad se vidi do čega su u sadašnjosti doveli njeni prepleteni tokovi. Sadašnjost i prošlost osvetljavaju jedna drugu, pisao je Fernan Brodel. „Istorija, nauka o prošlosti, nauka o sadašnjosti“, pisao je Lisjen Fevr. Svako bavljenje prošlošću u stvari je traženje tumačenja sadašnjosti. Zbog toga ću još jednom citirati reči tvorca društvene istorije, Lisjena Fevra: „Istorija razume i omogućava da mi razumemo. Istorija – odgovor na pitanja koje čovek danas sebi neizbežno postavlja. Objašnjenje zamršenih situacija u kojima se čovek neće više tako slepo batrgati ako im zna poreklo. (...) Tako će oni delovati na svoju epohu. Tako će oni pružiti najdragocenije elemente rešenja za probleme koji muče ljude njihovog vremena“.
(Dubravka Stojanović, "Ulje na vodi")


p.s. Moje razumevanje i znanje o istoriji Srbije zasnovano je na čitanju tekstova i knjiga Georgija Ostrogorskog, Vladimira Ćorovića, Radivoja Radića, kao romana o junacima srednjovekovne Srbije poput onih koje je pisao Slavoljub Nastasijević, a koje sam čitao kao klinac (usred komunizma, majku mu!) Ukoliko sam čitao pogrešnu literaturu - izvolite, otvoren sam za nove, verodostojne istoričare i izvore.

p.p.s. Više materijala iz kampanje dostupno je ovde >>


p.p.p.s Ovaj osvrt na kampanju je vredan čitanja >>