Specijalno priznanje za Prešlicavanje

Glas, i način na koji je Vlada Čeh pričao jedan je od razloga zašto sam se kao klinac zaljubio u radio.

Slušanje njegovih emisija je bilo poput obrazovnog programa – ne samo zbog onoga o čemu je pričao, već kako je to radio. Mali je broj malih ljudi iz radija koji su znali kada uneti dozu drame u govor, kada nešto reći kroz osmeh, kada napraviti malu pauzu da bi ona rekla više od reči.

Tek kada sam se mnogo godina kasnije prvi put našao iza mikrofona shvatio sam koliko je veštine za to potrebno, i zašto je važno da na emisiju dođeš potpuno pripremljen.

Vlada Čeh je autor (barem jednog) slogana koji me privukao „svetu reklama“. Saopštiti sve o novom proizvodu na tržištu u samo nekoliko reči, a na način koji će biti i jasan i pamtljiv je - sada to znam – velika veština. „Pali se lako, ne gasi nikako“ za lansiranje nekada čuvene „Hepo kocke“ je dokaz za to.

Imao sam priliku i čast da radim sa Vladom, i gledam koliko rada, ideja, strasti i domišljatosti stoji iza njegovih kratkih, britkih doskočica koje su na sastancima sa klijentima, ili u razgovoru sa kolegama izazivale smeh, i veliko poštovanje. To je bila možda najvažnija lekcija koju sam od njega mogao da naučim: kako ispričati priču tako da je svi razumeju, usvoje, i prepričavaju dalje.

To je suština onoga što radimo, u svakodnevnom poslu ili različitim radio-formama.
Zbog svega toga mi je, kao prvom laureatu ovog priznanja, puno srce.

Hvala!

“Think small”: Velika knjiga

Vredelo bi probati i druge verzije naslova teksta.

Mogao bih da probam sa “Mala knjiga o najboljoj kampanji svih vremena”.
Ili da parafraziram neke od oglasa kojim se ova knjiga bavi:
“Mala je samo spolja.”
“Učiniće da vaša biblioteka izgleda pametnije.”
A kako bi bilo reći samo “Jagoda”?

(Svakako ne bi trebalo da koristim znak uzvika.
Kreativci o kojima se u ovoj knjizi priča su svojevremeno izgurali znak uzvika iz advertajzinga, i stavili tačku.)

Svaki od gore izvedenih, više ili manje nespretnih pokušaja je - verovatno ste već prepoznali - mali hommage oglasima koji su svojevremeno učinili Folksvagenovu “bubu” jednim od najomiljenijih automobila Amerike i sveta, a nekada malu agenciju DDB jednom od najmoćnijih na planeti.

Lemon je termin koji se u auto-industriji koristio za vozila sa greškom.

Kako se dogodilo da vozilo iz Hitlerove fabrike "narodnih automobila" postane simbol kontrakulture hipi Amerike šezdesetih godina - i to zahvaljujući oglasima agencije u kojoj rade uglavnom Jevreji iz porodica koje su napustile Nemačku tridesetih?

Šta je prethodilo okupljanju te grupe vanserijskih pojedinaca, neželjenih u tadašnjim velikim i važnim agencijama na Aveniji Medison?
Odakle im hrabrost da prvi na svetu ponude klijentu TV spot za bubu koji počinje sprovodom?

Iako deluje malo - “Think small. Priča o oglasima koji su promenili svet” Dominika Imzenga jeste velika. Imzeng je napisao knjigu koja vam može poslužiti kao advertising bukvar, i izuzetno koristan vodič za ulazak u svet ideja.

Osmeliću se da napišem i ovo: toliko je velika po onome što otkriva da će bistrijima biti dovoljna kao jedini udžbenik koji će pročitati pre no što svoje prve reklamne ideje stave na papir, ili ekran računara.

Da parafraziram još jedan oglas za bubu iz 1969, inspirisan sletanjem Apola na Mesec:
“It’s small. But it takes you there.”

*

“Think small” na nešto više od 150 strana priča o tom naizgled dalekom, ali uvek aktuelnom trenutku u kojem se advertising (ili, kako bi neki sada rekli: industrija komunikacija) prvi put suočio sa problemima koji ponovo postoje i danas.

Reklame su bile nepoželjne, vređale su inteligenciju onih kojima su namenjene i krasio ih je nedostatak elementarne čestitosti.

Dojl, Dejn i Bernbah (DDB) su verovali da je moguće kreirati reklame koje su "vredne poverenja javnosti".

Sticajem okolnosti koje će ova knjiga takođe rasvetliti – u sedište njihove tek osnovane agencije stigao je novi klijent – nemački Folksvagen i njihov prvi model bube, automobila koji je prkosio svim aktuelnim konvencijama američkog automobilskog tržišta.

Buba je, nesumljivo, bila čestito napravljena.
Ali - imala je mnogostruko manji budžet za oglašavanje na tržištu Amerike i do tog trenutka je prodala 2 (slovima: dva) automobila u SAD.

Nešto kasnije ćemo otkriti koliko je taj broj porastao početkom saradnje sa agencijom DDB.

Dominik Imzeng vodi knjigu kao scenario za dokumentarni film, vozeći izuzetno ekonomično sve do najvažnijeg oglasa svih vremena po izboru AdAge i magazina Time.

Dodatno – on novinarski precizno definiše kontekst u kojem je ova kampanja prevrnula advertising industriju naglavačke, beleži činjenice i izjave svedoka i time nam dočarava proces nastanka kampanja za koji su prvenstveno bili zaduženi legendarni Bob Levenson, Helmut Kron, Sirovic i drugi junaci - među kojima i klijent igra izuzetno važnu ulogu.

(citat)
“Danas je gotovo nemoguće shvatiti koliko je zapravo oglas Think small bio drugačiji od oglasa tog vremena. Ne samo da je bacio u senku sve druge oglase za automobile tog doba - bacio je u senku sam advertajzing. Bila je to revolucija, početak nečeg potpuno novog.

Štaviše, ovaj oglas bio je marketinški ekvivalent brojnim umetničkim transformacijama koje su se dešavale baš u to vreme.

Godine 1959, saksofonista Ornet Kolman izdao je album The Shape of Jazz to Come ključan za nastanak avangardne muzike. Cilindrični dizajn novog Gugenhajmovog muzeja, delo Frenka Lojda Rajta, podelio je kritičare, ali je ova zgrada ipak postala jedno od najznamenitijih dela arhitekture dvadesetog veka. Takozvani 'pop umetnici' - poput Džaspera Džounsa, Klausa Oldenburga ili Roberta Raušenberga - imali su svoje prve izložbe, izazivajući publiku korišćenjem predmeta i slika masovne kulture, od stripova do vesti i reklamnih oglasa. Dokaz da je i svet filma prolazio kroz transformaciju je film “Senke”(Shadows) Džona Kasavetesa, premijerno prikazan prikazan iste te 1959. godine.

Povrh toga toga što se zaplet filma vrti oko međurasne veze duboko uznemirujuće za široku javnost nervozu je u Holivudu izazvala činjenica da je Kasavetes novac za produkciju filma prikupio od prijatelja, članova porodice i čak slušalaca jedne kasnonoćne radijske emisije. (Rani oblik sakupljanja sredstava koji je dokazao da postoji alternativa sistemu studijske produkcije.) (...)
Dakle, nije samo kampanja za Folksvagen prekršila konvencije svog doba, ali jeste to uradila podjednako radikalno i vešto, pogotovo s reklamom Think small. Mala buba, mala gotovo kao poštanska markica, bila je postavljena na žućkastobelu, praznu stranicu.

Jedini drugi sićušni vizual, Folksvagenov logo, bio je takode čudno pozicioniran ne u donji desni ugao, kao potpis oglasa, nego levo, poravnat s trećim stupcem. Konačno, tu je bio gotovo jeretički imperativ Think small koji je mogao poslužiti kao slogan (ili krilatica) za celu kampanju za Folksvagen, ali Bernbah nije voleo slogane, pošto ih je advertajzing bio još uvek prepun.

Za dvadeset četiri meseca od izbacivanja na tržište prvih malih automobila proizvedenih u Americi, prodaja uvezenih automobila u Sjedinjenim Državama - većina su bili "kompakt” - opala sa 614.000 prodatih 1959. godine na 379.000 vozila 1961.
Samo prodaja folksvagena nije opadala. Naprotiv, broj registrovanih buba se konstantno uvećavao, dostigavši 150.000 vozila 1961. godine.
Razmišljanje na malo se uveliko isplatilo.”

Kako je nastao i šta bi se dogodilo sa ovim oglasom u rukama 
prosečnog menadžera ili agencije je na stranici 122.

Ono što knjigu čini velikom u zanatskom smislu jesu delovi priče posvećeni nastajanju pojedinačnih oglasa (a DDB je tokom šezdesetih objavio neverovatan broj spektakularnih stvari za VW, u kojima je sve genijalno, naročito small copy ispod vizuala). 

Ovi segmenti su dragoceni i zato što predstavljaju male ode o hrabrosti kreativaca i poverenju koje su imali od strane klijenta; pojedinačnim naporima i timskom radu; razumevanju uloge oglašavanja u životu onih kojima se obraćate.

Ti segmenti knjige, konačno, otkrivaju zanatske tehnike koje su i dalje sveže i koje i dalje rade, bez obzira na sve promene u prirodi i načinu konzumacije medija koji nas danas okružuju.

Konačno, ti segmenti knjige govore o suštini koja je ovu kampanju i ovaj brend učinila tako moćnim u jednom trenutku: ona je spretno i iskreno komunicirala ono što proizvod jeste, na način koji ljude čini prijemčivim da otkriju više o njemu, i izaberu ga.

A to je, i dalje, suština.

Šta više tražiti od jedne knjige?

*

“Think small” je objavila izdavačka kuća Red Box >>, a u okviru edicije PROSPERO koja će se baviti istorijom advertajzinga, komunikacijama i načinima na koje oblikuju naš svet.
Objavljivanje ovakve knjige na našem jeziku je velika stvar, i vredna pohvale.

Knjigu možete pronaći u knjižari Beopolis >>

ŽIŠKA podkast, o sloganima ;)

Mogao bih da vam privučem pažnju najavama poput "Kako se piše dobar slogan?", "Kako saopštiti istinu o proizvodu u tri reči na kreativan način?", "Zašto su slogani poput 'Sve na jednom mestu' besmisleni?" i sličnim bombastičnim 'obećanjima'.

Može i ovako: "Uživajte u spektru emocija koje se smenjuju na licu Gorana Jankulovskog (sagovornik, levo ;) dok čitam 'U sanduku Đurđević Radiše, živ čovek ne može da diše...'? :)

Ili: "Od 'Think different' preko 'U sve se meša' do 'Diamond is Forever' i 'Šta će vam kesa bez mesa' - otkrijte kako nastaju slogani koji postaju večni?"

Ova epizoda Žiška podkasta je o svemu tome. 
Uživao sam ;)

O kreativnosti, reklamama, brendovima i trendovima (#DigiTalk)

Da li je posao kreativnog direktora da žonglira četiri pomorandže na gliseru koji juri ka vodopadu, ili je ipak važnije da ume da sluša, prepoznaje ideje i pomaže im da porastu?

Šta je uopšte ta „ideja“?

Ko je stariji i važniji – ideja ili tehnologija?

Mogu li kreativci da rade bez dobrih uvida u podatke?

Kako su se pravile kampanje u vreme pre pojave mobilnih telefona i zašto je nekada za produkciju spota bilo važno znati gde je najbliža kafana?

Na početku razgovora nisam verovao da ćemo tako lako uspeti da pretresemo mnoga planirana pitanja na temu kreativnosti, oglašavanja, trendova i brendova. 

Ali, Vladimir Kovač je sjajan domaćin i vešt voditelj koji je učinio da pričam sa uživanjem o svemu, uprkos mukotrpnom radnom danu, teškoj nedelji i trusnoj godini. 

Trominutni test vašeg brenda [#ADBOOKA]

(Inspirisano kratkom pričom Džonatana Safrana Fora, pisano za #ADBOOKA, 2020)

Kada je vaš brend poslednji put iznenadio one koji ga kupuju?

Kada ste mu poslednji put dozvolili da uradi nešto neočekivano, i zašto niste?

Sada oblikujte rečenicu kojom ćete detetu od šest godina prepričati po čemu je vaš brend jedinstven.

Imate petnaest sekundi.

Šta vidite u pogledu tog deteta?

Kada je vaš brend poslednji put izgovorio „volim te”?
Da li se vaš brend obraća onima koji će u svakom zlu naći nešto dobro, ili onima koji se bore za dobro?

Da li poznajete jednu osobu koja je bila spremna da prekrši pravila policijskog časa samo da bi uživala u vašem brendu?

Kako se osećate kada znate da je 36% kupaca prekršilo lojalnost brendu već u prvom talasu krize, i da će više od 73% njih postati verno novootkrivenim brendovima?

Da li se to čuje lepet krila leptirića u stomaku zato što je pred vama nova šansa ili se čuje lepet krila ptica grabljivica jer vreba opasnost?

(𝐾𝑎𝑑 𝑠𝑚𝑜 𝑘𝑜𝑑 𝑝𝑡𝑖𝑐𝑎, 𝑘𝑎𝑑𝑎 𝑠𝑡𝑒 𝑝𝑜𝑠𝑙𝑒𝑑𝑛𝑗𝑖 𝑝𝑢𝑡 𝑧𝑎𝑣𝑖𝑟𝑖𝑙𝑖 𝑢 „𝐶𝑟𝑛𝑜𝑔 𝑙𝑎𝑏𝑢𝑑𝑎” 𝑁. 𝑁. 𝑇𝑎𝑙𝑒𝑏𝑎 𝑖𝑙𝑖 „𝐺𝑎𝑙𝑒𝑏𝑎 𝐷𝑧̌𝑜𝑛𝑎𝑡𝑎𝑛𝑎 𝐿𝑖𝑣𝑖𝑛𝑔𝑠𝑡𝑜𝑛𝑎” 𝑅. 𝐵𝑎ℎ𝑎?)

Kako ćete ponovo zadobiti naklonost osobe koja se zaljubila u konkurentski brend, i potom se odselila?

Da li zaista verujete da je toj osobi važno da prepozna tipografiju ili znate da tipografija ima značajniju, drugu ulogu?

Sada se odmorite petnaest sekundi.

Znate li da se među 20 globalno najgledanijih filmova 2018. godine nalazi 75% novih verzija starih priča, ili nastavci poznatih priča?

Znate li da je najpoznatiji slogan svih vremena parafraza poslednjih reči osuđenog na električnu stolicu?

Da li znate da je najstariji sačuvani dokaz ambijentalnog brendinga star tačno 2.100 godina?

Da li ste konačno prihvatili da se ideje nalaze svuda oko nas i da su neke teme večne?

Kako bi se vaš brend oglašavao da nema struje?

Koju pesmu bi vaš brend zapevao u poslednja tri minuta 2020. godine?

Da li je to durska ili molska pesma?

Sada kada znate koja je to pesma, ko bi mogao da je otpeva bolje od vas?

Želite više vremena za razmišljanje?

𝐽𝑢𝑠𝑡 𝑑𝑜 𝑖𝑡.

*Inspirisano kratkom pričom Džonatana Safrana Fora.

RTS: "Kulturni centar" (bio sam na televizoru!)

Od drugog do negde osmog minuta emisije pričamo o odnosu umetnosti i oglašavanja, ali naravno da bi trebalo da odgledate celu emisiju ;)

Lazar Džamić: Advertising pAge [reizdanjе]

Pre desetak godina sam obećao sebi da na ovom blogu neću pisati o advertisingu, tj. oglašavanju, reklamama i brendovima - odnosno poslu kojem sam posvećen. 

Ovim tekstom to obećanje ne kršim zato što "Advertising pAge" Lazara Džamića nije "samo" knjiga o marketingu, ali to ne znači da ću reći da je –"ona više od knjige o marketingu". 

Ova knjiga i njen autor ne zaslužuju tu vrstu jeftinog parolašenja ili rečeničnih složaja jeftine sorte, kako je to divno nazivao pokojni profesor Štajnberger.

Način na koji je ova knjiga nastajala i zašto je njen reprint važna stvar zaslužuje kratku retrospektivu u kojoj ću se truditi da ne budem previše introspektivan.

Kada sam polovinom devedesetih otkrivao da je "pravljenje reklama" neverovatno zabavan posao (i da zahteva upornost misionara, izdržljivost fudbalske lopte, blagoglagoljivost advokata i dosta smisla za samoironiju i humor) – najviše sam učio iz svakodnevnih brodoloma i grešaka. Zaista korisne literature nije bilo previše, internet nam je još uvek bio nedostupan a svaki stručni magazin koji je stizao iz inostranstva čuvao se i iščitavao više puta. Jedan od dragocenih izvora teorije i prakse bili su Džamićevi tekstovi koje sam čitao u tadašnjoj "Našoj borbi". Iako uvek inspirisani aktuelnim čudima oglašavanja, brendinga, politike ili Srbije kao takve – Lazarovi tekstovi predstavljali su udžbenik koji se čita "u nastavcima" – zato što je Lazar svako od čuda kojima se bavio sagledavao kroz drugačiju prizmu: jedna strana te prizme bila je zdrav razum, druga strana je bila struka, treća je bila - humor.

Tekstovi objavljivani u "Našoj borbi", "New Moment" magazinu, kao i "Košavi" (ne, nije ono što ste prvo pomislili) okupljeni su 2000. u knjigu čija je sudbina mogla, paradoksalno, da bude tema jednog od Lazarovih tekstova. Objavljena je malo pre pada Miloševića i Lazarovog odlaska iz tadašnje Jugoslavije, nije imala adekvatnu promociju i distribuciju te je za ponosne vlasnike primerka (taj sam) postala svojevrstan spomenik vremenu čiji se duh, verovali smo, više nikada neće vratiti.

Nismo bili u pravu, 
ili nismo učinili dovoljno da se ne vrati. 

U to sam postajao sve uvereniji čitajući s vremena na vreme prvo izdanje ove knjige tokom prethodnih godina - shvatajući da su Džamićevi tekstovi i dalje neprijatno aktuelni: možda su se promenila (neka) imena glavnih junaka, pop-kulturni fenomeni ili nazivi kompanija o čijim tržišnim vratolomijama je pisao – ali je suština grešaka i gorčina paradoksa kojima se najviše bavio ostala gotovo neizmenjena.
Čak je i ona priča o sličnosti rada u agenciji sa radom u veterinarskoj stanici ostala aktuelna :)

"Advertising pAge" je, dakle, specifičan uradak koji se može čitati na nekoliko načina. Možete ga koristiti kao freeze frame jednog perioda novije istorije Srbije; kao podsetnik na neke gorke trenutke i pojave čije senke padaju i na našu sadašnjicu; neke slatke kojih se sada uglavnom sećamo kao ostrvčića nade da će nam sadašnjica biti bolja. Može vas podsetiti na neke oglase ili kampanje čije su rečenice u međuvremenu postale deo svakodnevnog govora, može vam otkriti kako su izgledali prvi pokušaji primene nekih svetskih standarda u tadašnjoj Jugoslaviji - i sve to ispričano od strane čoveka koji sa izuzetnom lakoćom prepoznaje ključne probleme ili prelomne tačke i uspeva da u svakom tom prelomu pronađe i nešto korisno za naučiti, ali i nešto zabavno, jer je smeh bio način da se sve to preživi, a da se ne poludi.

Iako je lista zaista korisnih knjiga o oglašavanju, marketingu i komunikacijama sada mnogo veća nego devedesetih, reprint knjige "Advertising pAge" je višestruko važan. 

Najpre - zato što Džamić ne piše samo o komunikacijama i "reklamama" već obuhvata teme koje bi bile zanimljive i studentima pop-kulture, medija i istorije kraja XX veka. 
Zatim - zato što je veoma poučna i zabavna. 

Konačno - reprint ove knjige u društvu koje pamti obeshrabrujuće slabo (ili ga ne zanima da pamti već želi da sve muke 'iznova proživljava') je važno i zato što nas podseća na deo naših života koji smo iz dobrih namera ili nepažnje potisli ispod sećanja - a ponovno čitanje nas navodi na promišljanje sadašnjice.

Zato se ova knjiga sada može koristiti i kao udžbenik i kao metar – kojim ćemo utvrditi da li smo se u međuvremenu pomerili i koliko puta smo se pomerili korak napred - dva koraka nazad.

*

Više o knjizi:
Knjižara.com >>
Delfi >>

Domovina se ne brani laptopom, postom i lajkovanjem... [o #lifestyleserbia projektu]

Nedavna pojava "projekta" nazvanog "Lifestyle Serbia" (link >>) je najnoviji dokaz da je "brendiranje Srbije" jedan od najomiljenih sportova i hobija naših sugrađana.
Reč "amaterski" u prvoj rečenici pre reči "sportova" nije navedena zato što ovo nije priča o amaterima već osobama koje zarađuju baveći se ovim hobijem. 
To su, dakle, profesionalci.

Da se odmah razumemo: ukoliko je svrha ovog projekta bila da svetu predstavi toponim u kojem, kao i u drugim delovima planete postoje sumrak, reke, oblaci, cveće, spomenici ljudima koji su strancima apsolutno nepoznati (te i nevažni, sve dok im se na valjan način ne ukaže na važnost određene istorijske osobe) ali i neverovatan broj ljudi obučenih/dizajniranih u potpunom neskladu sa državom u kojoj žive i koji po ceo dan piju kafu - ovaj projekat je u potpunosti ispunio svoj cilj! Ukoliko je cilj projekta bio i to da svetu predstavi toponim čiji stanovnici engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje (što strancima može biti simpatično, ne sporim) - i taj cilj projekta je ispunjen, zbirom zanimljivih gramatičkih bravura. 

Na sajtu je i opis/ideja projekta:"Kampanja Lifestyle Serbia želi da pokaže mladu, urbanu Srbiju! Modernu i brzu, ali koja ne propušta da popije kafu sa prijateljima! Srbiju 21. veka, ali koja poštuje svoju tradiciju! Štaviše, šeruje je na Instagramu! Srbiju koja voli sunce i svoje reke, koja voli svoje planine, i koja zna da uživa u svakom trenutku! Srbiju koja zna da je život samo jedan!"

Nemam ništa protiv, ali čemu ovo tačno "služi, a uz to i ne radi", "da citiram "Mikijevu radionicu".

"Visit the Middle Age fortresses on Danube – true ladies always belong to castles."
Fotografija i prevod preuzeti sa ove stranice LifestyleSerbia projekta.

Jer, čak i da je sve gore navedeno zaista bilo cilj projekta, ostaje otvoreno pitanje: Zašto je ovo (od)rađeno/plaćeno? 
Ko je procenio da će ovakav koncept privući nove turiste ili promeniti sliku o Srbiji? Neko je procenio da će domaći turisti misliti bolje o državi u kojoj se bude svakog jutra? Neko je pomislio da će stranci, zavedeni ovim lajfstajl konceptom, iskrcavši se na tlo Srbije iz automobila, voza ili aviona i reći: "Hej, vidi, stvarno je kao na onim slikama!".

Jer nije.

* * * 

Najžući predstavnik žute štampe ovaj sajt razvlači po blatu već nekoliko dana, igrajući na skandalozno senzacionalno šokantno otkriće da je prava cena svega postavljenog na ovaj sajt više desetina puta manja od isplaćene, skrenuvši tako raspravu na potpuno pogrešan kolosek.
U odbranu autorki i cene projekta već je stalo nekoliko digitalnih gurua blogovima ili objavama na društvenim mrežama - ali to nije ključni problem ovog projekta.

Nije ovde problem finansijska vrednost projekta.
Da je jedan evro koštao - previše je.
Jer je besmislen.
Dokle god se ne urade neke druge, važnije predradnje.

* * * 

Uprkos brojnim kampanjama kojima je Srbija pokušavala da se "rebrendira", privuče turiste i izbriše iz njihovog sećanja ono što znaju o nama na osnovu naše novije istorije (link >>) raspoloživi podaci dokazuju da je od 2004. godine do kraja 2012. broj stranih turista koji Srbiju posećuje gotovo - identičan.

(Mogli bismo, naravno, sad da raspravljamo da li su sve te kampanje imale za cilj da privuku turiste Srbiju ili da "promene imidž Srbije u svetu", ali bismo u oba slučaja imali kao odgovor neuspehe koji su nas već koštali previše.
I para i vremena.)

Od sada već mitske kampanje pokrenute na CNN-u krunisane snimkom rumunske crkve i muzikom koja je Srbiju delocirala na bliski istok, do nedavne (odlične, ali prekratke) Soulfood Serbia kampanje - silni novci su uloženi u produkciju i emitovanje a izlazni rezultat je - kako bi Rambo Amadeus rekao - jedno te isto, jedno te isto.

Razloga za taj isti rezultat je, naravno, nekoliko, ali je ključni - prvi - najvažniji: šta smo i ko smo i kako se predstavljamo drugima?



Da objasnim problem plastično?

Ovog leta smo se automobilom vraćali iz Grčke. 
Odbijeni gužvom na prvoj benzinskoj pumpi posle granice sa Makedonijom, a na koju se upravo iskrcao sadržaj tri autobusa punim turista željnih korišćenja svih dva toaleta na istoj, produžili smo dalje.

A, da izvinete, priteralo me.
Zato što sam lepo vaspitan, nisam zakočio kraj druma i urinirao po domovini te bacao đubre kroz prozor.
Nisam tako vaspitan.

Jedan sat smo vozili od granice do Vranja, onim delom auto-puta koji je u izgradnji već četvrtu ili petu godinu, poštujući ograničenje brzine. 
Zatim smo ušli u Grdeličku klisuru, jedan od najprometnijih regionalnih drumova u Srbiji, u koji se slivaju tokovi iz Bugarske, Makedonije, Srbije (i, zapravo, svih onih koji putuju auto-putem ka jugu ili sa juga Evrope), poštovali propise, brojali kilometre i čekali, uzaludno, da na nekom od desetina zađubrenih stajališta ugledamo dva civilizacijska simbola: toalet i kantu za đubre.

Toalet se, konačno, ukazao na stotom kilometru od granice. 
Stanje istog je bilo ekvivalentno stanju toaleta na saboru u Guči, poslednjeg dana. 
Nakon pljuska. 
I epidemije tifusa.

To je Lifestyle Srbija za putnika kroz Grdeličku klisuru.
I to je slika koja ne-korespondira sa kampanjama poput ove. Štaviše, turista ima puno pravo da popizdi (da izvinete) što smo ga privukli fotkama prirodnih lepota a onda ga teramo da kenja (da izvinite, još jednom) po tim istim prirodnim lepotama, jer nema gde drugde.

I tu impresiju će svakako podeliti i sa prijateljima kada se bude dovukao do kuće.

* * *
Ovaj plastični, ali realan problem Srbije kao turističke destinacije ili države koja vapi za re-brendiranjem je ono što #lifestyle Srbija ne može da popravi, nikada.

Jer, turisti već dolaze i prolaze kroz Srbiju.
Iz nje odlaze ili izlaze nakrcani impresijama o musavoj zemlji u kojoj se putevi raspadaju (osetite tu egzotičnu razliku u asfaltu na graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije) u kojoj nema bežičnog interneta na drumovima (u Makedoniji ih ima, na svakoj naplatnoj rampi), u kojoj nema klonja, valjane signalizacije, oznake ulica su ispisane pismom koje ne razumeju, hoteli su preskupi u odnosu na to što nude (što će biti i veći problem nakon povećanja PDV-a na hotelske usluge od 150%); čiji građani ne znaju najbolje strane jezike ali im se omakne da ponekog stranca umlate ili mu ukradu bicikl, o vozilima da ne pričamo. 

(Neki će otići iz Srbije sluđeni i ponudom splavova, koji nas re-pozicioniraju na mesto Kube Evrope: jeftino piće, egzotične a pristupačne žene, dobra klopa i etno-muzika. 

Ta dobro, ali - ukoliko ne želimo da nas vide kao Kubu Evrope, onda hajde da se ne pravimo da nismo, dokle god ne prestanemo to da budemo.)

Zato verujem da je svaki evro uložen u oglašavanje Srbije kakva je danas razumna koliko i loženje kamina novčanicama od 500 evra.

I zato sam siguran da bi i tih 45K evra (koliko "Kurir" tvrdi da je ovaj projekat "koštao") valjalo uložiti u sve drugo, samo ne u oglašavanje Srbije kao destinacije, sve dok ne popravimo i ne ispunimo elementarne uslove da budemo destinacija za bilo koga, a ne samo Visoke Predstavnike Svega i Svačega, koje ovde šalju po zadatku ili kazni.

A kako je za ovaj projekat isplaćeno mnogo više, i da ne bih bio isključivo negativan, evo malog spiska važnosti u koje je ovaj novac mogao biti uložen, a koje bi, ne biste verovali koliko brzo, zaista promenilo sliku o Srbiju iz perspektive stranaca, koje tako željno čekamo da ugostimo.

• Toaleti na stajalištima uz drumove Srbije, dakle.
• Kontejneri za đubre uz drumove Srbije, takođe.
• Telefoni za pomoć na drumu? U Hrvatskoj i Grčkoj ih imate svako malo, vidljive.
• Naučiti barem engleski, ako ne i još neki jezik (ko dolazi i prolazi kroz Srbiju najčešće? Znamo li?) one koji će se odazivati na pozive sa tih telefona?
• Besplatni (od strane države Srbije plaćeni) časovi engleskog (i drugog) jezika za one koji su u kontaktu sa strancima. Čisto da se ne blamiramo prevodima (i na lifestyle projektu)
• A onda ulaganje u dodatnu edukaciju koja će nas učiniti boljim, te samim tim i turistički privlačnijim:
• da naučimo vozače u Srbiji da zakoče na pešačkim prelazima 
• da naučimo vozače u Srbiji da signaliziraju da skreću
• da naučimo taksiste u Srbiji da će izgubiti posao ukoliko lapaju od stranaca
• da naučimo budale da će biti poduže u zatvoru ukoliko mlate strance
• da očistimo đubre sa dokova reka, jendeka kraj drumova i ulica gradova
• da napravimo drumove. Kako stranci da stignu do tih lepota koje oglašavamo?
• da sa fasada oribamo svastike i poruke mržnje. I okrečimo te zgrade.
• možda i popravimo zgrade uništene bombardovanjem pre 14 godina koje se nalaze u centru Beograda. Ili da od toga napravimo brend?
• da na ulice vratimo čuvare reda da brinu o očišćenom, ukoliko je potrebno.

A ovo je samo delić onoga što nas čeka, ukoliko želimo da o nama lepo misle i da nas češće posećuju.

Tek kada uradimo taj deo posla - ima smisla lansirati projekte poput ovog najnovijeg, koji će onda svetu prikazati ono što zaista jeste Srbija, zemlja iskorišćenih prirodnih lepota, prijatnih ljudi koji mogu da pomognu ako je neka nevolja, u kojoj se dobro jede a toaleti su čisti.

Ukoliko želimo da to budemo.

Zato za kraj parafraziram čika Ršuma:

Domovina se ne brani laptopom,

postom, 
i fejvom 
i lajkovanjem.

Domovina se brani krvavim radom,

i lepim vaspitanjem.
.

„Anđeli“ (slatka priča - o kolačima)

Priče poput ove o „Anđelima“ uvek gode, probude nešto zaboravljenog optimizma, koji ponekad nedostaje krajem godine, u onim danima kada se osvrćeš i procenjuješ šta je u prethodnim mesecima bilo dobro, šta nije i šta ćeš poneti sa sobom u narednu.

A priča o „Anđelima“ je neobičnija od svih koje sam ove godine čuo ili video: možda zato što se odvija u Srbiji, 2012. godine; verovatnije zato što njene glavne aktere – Milicu i Milivoja - znam iz nekog drugačijeg, korporativnog života iz kojeg su iskočili u svoje živote, rešeni da se posvete svojoj ideji i onome u čemu iskreno uživaju.

<< kako je počelo?

Negde polovinom leta, u vreme vrućina koje su činile da se sa prijateljima može kafenisati tek predveče, Milivoje stavlja na sto natronsku kesicu u kojoj su četiri... biskvita? kolača? slatkiša?... umotana u celofan za koji je zaheftana deklaracija.

“Probajte ovo i javite mi šta mislite.”

http://www.facebook.com/ukusnoizdravo 

Onda smo probali.

I zaljubili se, toliko da je Aleksandra samo rekla: “Kada budu hteli da rade ambalažu, ja se prijavljujem! Ja moram da radim za njih!”

Milica i Milivoje počeli su, dakle, da prave prave kolače: drugačije od svega što smo do tada probali – mekše i ukusnije od sličnih kolača od ovsa, varirane sa najrazličitijim dodacima: brusnicom, mlečnom čokoladom, crnom čokoladom, lešnikom, cimetom, suvim grožđem, suvom šljivom...  Probali su sve, a iz kuhinje pred prve obožavaoce iznosili samo ono čime su bili zadovoljni. 

Danas sam siguran da ne postoji bolji način da se osvoji publika.

>> zagrevanje rerne >>

Iz nedelje u nedelju, Milica i Milivoje su stavljali "na sto" nove ukuse i nove ideje i nova viđenja – šta “Anđeli” jesu i šta bi trebalo da budu.

Ključna stvar je od prvog dana bila suštinski jednostavna: “Pravimo ih kao za našu decu.” 

U ponudi sada imaju šest različitih ukusa. Jedan od njih je „praznični“ – tj. posni - iako mi je pri prvom zalogaju bilo teško da prihvatim da je to posno – a tako ukusno.

Takve cake su me učinile i redovnom mušterijom.

>> ambalaža >>

http://www.facebook.com/ukusnoizdravo 

„Anđeli“ su nedavno dobili i sliku, odnosno identitet. Aleksandra >> je dobila priliku da kreira vizuelnu formu priči koju nije lako ispričati ni tekstom, a tek ne logotipom i ostalim vizuelnim elementima. Iako je prošlo dosta noći i dana rada od prve ideje preko izbora rešenja do njegove finalizacije – „Anđeli“ zapravo nisu dobili finalni izgled, samo logotip će biti konstanta - i kao što verujem da će se u skoroj budućnosti pojavljivati i neki drugi, novi ukusi, tako će se i menjati i slike, odnosno pakovanja u kojima će se oni pojavljivati.

Bez želje da zvučim patetično, siguran sam da će jedina konstanta biti ono što je suštinski i najvažnije: ljubav i spremnost da se proba nešto novo, što niko nije probao ranije.

Odnedavno, „Anđeli“ su dostupni i u pekari „Šarlo“ u centru Beograda, a dok se ta mreža ne raširi, Milivoje svakog jutra seda u Škodu i dostavlja kutije po gradu, nasmejan.

Milica i on rade ono što vole.

Posao raste, "Anđelima" rastu krila.

>> 2013 >>

Milici i Milivoju - sve najbolje u narednoj godini.

Ono što su do sada uspeli da urade govori da je ipak - i u Srbiji - moguće uraditi nešto dobro - uz zdravu posvećenost, ljubav prema onome što radiš i osećaj mere pri definisanju ciljeva i očekivanjima od budućnosti.

p.s.

Njih dvoje ne znaju da sam rešen da napišem priču o njima i „Anđelima“.

Ukoliko izuzmem test-uzorke koje smo imali prilike da probamo na početku ove avanture, ovaj tekst nije plaćen. 

Ali su me „Anđelima“- kupili.

Više o "Anđelima" i kako možete doći do njih dostupno je na ovim linkovima:

Facebook "Ukusno i zdravo" >>

Web site >>

"Ovde Radio Pingvin..."

Vreme je bilo slično sadašnjem: država se krunila, svakodnevno; loše vesti su smenjivale gore; plate su se tanjile a narodnjaci (tako se to tada zvalo) postali mainstream. U takvom okruženju je pre 21 godinu - 22. novembra 1991. - Pingvin počeo emitovanje na frekvenciji 90.9 mHz.

"Bez politike i narodnjaka" - prvi privatni radio u Beogradu je (p)ostao izvorom fantastične energije, zabave i utehe sve do proleća 1995. godine, kada se prva faza postojanja Pingvina naglo završila. 
Ali, večeras samo o dobrim stvarima. 

Danas je verovatno teško zamisliti radio stanicu, ili bilo koji medij na kojem se podrazumeva da... 

- ... autori emisija ponekad trampe termine emitovanja - da bi i oni koji su na poslu imali prilike da čuju emisiju koja se inače emituje kasno noću, ili oni koji slušaju program samo vikendom - čuju i neku od emisija koja se emituje radnim danima...

- ... da su vrata radija otvorena gotovo 24/7 - za goste. U klubu/kafiću "Pingvina" je gotovo uvek bilo ljudi od kojih većina zapravo nije zapravo radila na istom, ali su želeli i dobijali priliku da se umešaju ponekad u program.

- ... da su reklame bile od one vrste koja se prepričavala! Štaviše, bilo je sasvim prirodno da ljudi zovu 606-909 ili 606-993 (naravno da znam brojeve napamet ;) i zamole da emitujemo neku od reklama. S vremena na vreme, pravljene su i akcije takmičenja radio-reklama, jer ih je na Pingvinu radilo nekoliko različitih ekipa. Takve emisije su trajale satima, a poziva je bilo na stotine.



- ... ili se pravi nastavak reklame koja se emitovala relativno dugo ... na engleskom... 



- ... podrazumeva se da, iako su plaćene, reklame za kišobrane se ne emituju ukoliko grane sunčani jesenji dan, kao ni da se reklame za sladoled ne emituju u kišnim i hladnim popodnevnim letnjim satima. Svako je, pak, bio namiren specijalnim emitovanjima u nekom drugom terminu. Oglašivači su verovali ljudima sa radija da je tako, prosto, bolje. I bilo je.

- ... podrazumeva se da reklame mogu da budu prekidane i kao-reklamama, specijalnoj oglasnoj formi kojom se ne oglašava ništa... normalno. Ili nešto nepostojeće. Tako se u program unosila dodatna živina, što bi rekao jedan stari kao-džingl.




- ... da su "vesti", emitovane u pet minuta pre punog sata - zapravo pregled zanimljivosti, dobre vesti, neverovatni događaji, premijere i... ni reč o politici.
- ... da su emisije od one sorte da omađijan sediš i kod kuće i gledaš u radio-aparat opčinjen sadržajem...
- ... da je muzičko žanrovsko određenje radija prosto - dobra muzika.
- ... da Dača, Kuzma, Kockica i Škrbamaca uspevaju da nas navedu da pričamo sa snimljenom trakom a da to i ne znamo... sve uživo, naravno.
- ... da ti nije problem da na radio odlaziš noseći desetak kilograma ploča, kaseta i diskova, iako polovinu od ponetog zapravo nećeš pustiti u etar.
- ... da ti nije problem da radiš smenu od 23h do 06h, a na fakultetu budeš u 08h.
- ... da su ljudi sjajni i spremni za svaku vrstu svinjarije, čak i da snimaju čitave emisije kolega a zatim emituju montirane intervjue - u kojem su pitanja naknadno osmišljena da bi odgovor kolege zvučao što idiotskije. U granicama pristojnosti, naravno.
- ... da je ok pustiti i "Moj Milane, jabuko sa grane" u predizbornoj noći 1992, ali i "Vođu" grupe S.T.R.A.H malo nakon toga.
- ... i da je takva radio stanica najslušanija u Beogradu, 1992, 1993, 1994... Sve do razlaza prve ekipe u maju 1995.

Ovo je samo delić priče.



Imao sam sreće - upao sam na radio nekoliko meseci nakon početka njegovog rada kao potpuni mladunac, od telefona i magnetofonskih traka nešto kasnije sam došao do gramofona, onda miks-pulta, na kraju - i mikrofona.

Dvadesetak godina kasnije, i dalje verujem da je to bio najzabavniji posao koji sam ikada radio. 

I nadam se da će neko od vas koji su na Pingvinu bili od prvog dana ostaviti još pisanih tragova o svemu ovome, kada već zvučnih zapisa nemamo previše. I ukoliko je u onom okruženju bilo moguće napraviti takav projekat i postati najslušaniji, nema razloga da nešto slično ne izraste - ponovo? 

Ima li? 

 * * *

O Pingvinu sam dugo želeo a izbegavao da pišem zato što sam tamo bio tek jedan od klinaca a ima onih koji bi ovu priču mogli da raspišu bolje, preciznije i sočnije od mene. No - pre nekoliko nedelja sam se našao na mestu predavača u lepo popunjenom amfiteatru jednog beogradskog fakulteta i prvi put sam osetio da na pomen "Pingvina" nema reakcije. Onda sam shvatio da je publika - mlađa od Pingvina i da je prve, zlatne godine njegovog rada počeo je da prekriva zaborav. 
Ono što se danas čuje na frekvenciji 90.9 ne čuva ni trag odjeka tog vremena.

Zato sam, ipak, morao da zabeležim delić svega.
Hvala Ženiku na svim ovim snimcima :)
i hvala Vedrani na poslednjoj zajedničkoj fotografiji dela ekipe koji je napustio "Pingvin" u maju 1995, u jednom danu.

Toliko smo osmeha imali na licima, 
bez obzira na to što je bio kraj.

p.s. ukoliko audio-arhiva ne radi - sve je dostupno na ovoj stranici >>

p.p.s. U čast 30 godina Radio Pingvina - miks! ;)

[o “ustupanju prostora" i ustupanju ideja]

(Uvodna napomena: ova priča inspirisana je akcijom „Ustupamo (medijski) prostor“ koju su pokrenuli jedni a podržali mnogi blogeri – i koja je sprovedena ustupanjem prostora oglasnim porukama humanitarnih organizacija na blogovima, a sve iz želje da se objasni kako je Komercijalna Banka ustupajući zakupljeni (svoj) medijski prostor tim organizacijama - pokušala da ih iskoristi u komercijalne svrhe.)

Ukoliko je ova i ovakva rečenica bila naporna za razumevanje, onda verovatno ne znate o čemu se radi, i to je u redu. Zato ovakav uvod, namenjen onima koji nisu u temi - i koji je neophodan - jer je ovaj blog čitaniji od strane ne-blogerskog sveta i popularnost nije zadobijao prateći „hot issues“ koje je zajednica proglašavala bitnim, već drugačijim pristupom.

Dakle, dragi ne-blogeri, ukoliko ovaj tekst bude naporan za praćenje ili postane dosadan - praštajte. Naredni tekst biće drugačije sorte. Ovo što sledi je pokušaj raščlanjenja jedne zanimljive priče - te pokušaj ukazivanja na to kako bi se snaga koju blogeri poseduju mogla iskoristiti, ukoliko se zaista bavimo problemom i ukoliko nam je zaista stalo.)

Početni udarac:

Komercijalna Banka, korišćenjem kratke TV forme najavljuje i odjavljuje da svoj/plaćeni medijski prostor ustupa oglasnim porukama humanitarnih organizacija ili projekata, umesto da emituje sopstvene oglasne spotove.

Tagline: „Ulažemo u budućnost.“

Saopštenje kojim banka predstavlja razloge i ciljeve dostupno je na ovom linku:

http://www.kombank.com/srp/info.asp?arhid=170

(Ukratko:„Komercijalna banka odlučila je da u mesecu štednje ustupi i pokloni svoj medijski prostor, prvobitno namenjen kampanji za štednju, u dobrotvorne svrhe i tako utiče na podizanje svesti ukupne javnosti o bitnim problemima zajednice. (...) ustupanjem svog medijskog prostora daje šansu ljudima kojima je potrebna pomoć ili podrška, a koji nemaju priliku da o tome javno govore.“)

Prva reakcija i razapinjanje Banke zbog tog i tako izvedenog poteza pojavila se na ovom blogu >>

Akcija je, zatim, započeta ovde>>.

Do sada je podržalo više od 50 blogera - i to iz kategorije najuticajnijih, koji su ustupili svoj prostor tim istim organizacijama.

Sad, iskreno bih voleo da saznam nekoliko detalja u vezi sa bankarskom akcijom, ukoliko je moguće:
.
Da li neko (izuzev AGB Nielsena koji se bavi monitoringom medijskog (TV) prostora) ima tačnu procenu koliko ova akcija KomBanke finansijski vredi, odnosno koliki deo tog medijskog prostora je zaista iskorišćen za potrebe humantiranih organizacija? 

Iako ključna tema blogerske akcije nije (valjda) novac, bilo bi zanimljivo sagledati taj iznos, te ne suditi o kampanji na osnovu toga ko je koliko spotova video (Ja sam, na primer, video ovih dana barem 3 za mene potpuno nova, te su na kanalima koji su do sada bili nedostupni  nekim organizacijama viđeni neki novi spotovi (koleginica mi potvrđuje za „Bitku za bebe“ na TV Pink, koja tamo do sada nije emitovana jer je pokrenuo B92). 

Da li se neka od ovih organizacija priključila projektu na silu? Ukoliko nije - da li to znači i da su direktori priključenih organizacija načinili pogrešnu procenu i pogrešno uložili svoj kredibilitet u funkciju velike korporacije? 

Verujem da bi odgovori na dva pitanja pomogla da se sagleda čitav projekat, čak i pre no što se završi, tj. pre no što organizacije objave da li je bilo koristi od ovakve saradnje sa Bankom.

No, trenutno mi je zabavnije posvetiti se stvarnom izazovu za blogere - a koji izlazi iz zone „da li je CSR prigodan za ATL oglašavanje“ što je gotovo najčešće postavljano pitanje u vezi sa ovom akcijom na većini blogova.

Blogerska akcija ima, dakle, plemeniti cilj širenja oglasnih poruka humanitarnih organizacija ka široj javnosti, a valjda zarad obaveštavanja što je moguće većeg broja ljudi o problemima/temama kojima su organizacije posvećene.

Realizacija akcije: prelinkovani ("embedovani") spotovi organizacija na stranicama 50 i više blogera.

Ok!

Kako ne volim da odokativno procenjujem stvari, zagledao sam se u statistike gledanih spotova. To sam učinio zato što me ne zanima posećenost stranica blogera koji su se priključili akciji, već koliko je ljudi primilo informaciju  o potrebama i mukama humanitarnih organizacija. Prvi spot u nizu (koliko vidim, svi su ih rasporedili identično) je zabeležio veću gledanost u poslednjih nekoliko dana (200+ pregleda). Poslednji spot u nizu je zabeležio 120+ (stotinudvadeset) pregleda više. Koliko ljudi je videlo neki od tih spotova na nekom od TV kanala, jednim emitovanjem? Znam da gledaoci beže od ekrana kada krene reklamni blok – ali sigurno su ih videle stotine hiljada ljudi. Tu su, svakako i bilbordi koji su takođe deo kampanje.

Mogu li se blogeri nadmetati sa televizijom? Ne, naravno.

Ima li smisla nadmetati se alatima koje koristi televizija kao medij? Nikako.

Može li uticaj tolikog broja blogera da premaši 200 gledanja spota postavljenog na YouTube? Siguran sam da može.

Kako bi blogerska akcija mogla biti uspešnijom?

Evo predloga, nadam se konstruktivnog:

Umesto da se u humanitarne svrhe na blogove linkuju (nažalost prečesto hladni i nemušti) TV spotovi - da li bi svaki od blogera mogao da uzme na sebe da se pozabavi po jednom od navedenih organizacija?

Prvi bloger se posveti kampanji protiv droge, drugi se posveti „malimVELIKIM ljudima“, treći – sledećoj temi – i tako svako od blogera, zaista koristi prostor koji mu pripada u okviru bloga i zaista uradi nešto dobro, a zarad pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Siguran sam, jer su u pitanju uticajni blogeri, da bi  deset redova teksta o svakom pojedinačnom problemu imalo veći efekat, nego linkovanje samih spotova. Tako bi se, dodatno, stvorila razlika između onoga šta radi Banka, a šta je moguće uraditi drugim sredstvima.

Takav potez, koliko sam do sada primetio, nije načinio niko.

I na toj, zapravo najvažnijoj tački, jer sve se ovo valjda radi zbog njih - tj. ljudi kojima je potrebna pažnja, pomoć, saradnja a ne zbog Komercijalne Banke – ova dosadašnja akcija pada, odnosno ima, verujem, mnogo slabiji efekat no što bi mogla imati (te dodatno otvara pitanje da li je sve ovo bacanje prašine u oči.)

Primer:
Ja se priključujem akciji tako što skrećem pažnju na mali kolektiv posvećen likovnom vaspitanju i radu sa decom koja boluju od Daunovog sindroma i koja se zove "Pohvala ruci". 
Oni nisu deo kampanje, ničije.

Njihove radionice nalaze se na Senjaku, u tesnoj ali prijatnoj kući u Petra Čajkovskog 2. Radovi dece se, s vremena na vreme, mogu naći na aukcijama. Prodajom tih malih (a velikih dela), deca osvajaju prostor i slobodu. Ovo su fotografije radova koje sam ne tako davno zatekao u toj radionici.

Koliko vidim i koliko Google ume da mi kaže: nemaju ni sajt.

Ja ne umem da ga napravim, mogu da pomognem oko pisanja i sređivanja tekstova, ali se nadam da neko od blogera ume – i tako zaista pružimo podršku i ljudima koji „ulažu u budućnost“ (njihovi vaspitači) i onima koji se bore za „bolju budućnost“ (deca). Možda se organizuju i on-line aukcije? Možda i prodaja radova onima koji su u inostranstvu, a zainteresovani su da ih kupe?

Toliko je, dakle mogućnosti, toliko prostora, koji se može sjajno iskoristiti, kao što je nedavno učinjeno pametno osmišljenom i sprovedenom kampanjom „moje dojke su ok“. I toliko toga je moguće uraditi blogom, a što je nemoguće reklamom.

  

p.s.
Ovo je pisano u dobrim namerama, što bi rekli. Ukoliko sam negde pogrešio ili nešto ne znam - javite, ukoliko Vam je stalo. Ukoliko je važno, pominjem i ovo: posao kojem sam svakodnevno posećen ne podrazumeva bilo koji oblik saradnje sa toliko puta pominjanom Bankom. Nemam tamo ni otvoren račun. Štaviše, radim na kreiranju kampanja za njihovu konkurenciju. Pozabavio sam se temom zato što mi je stalo i zato što verujem da može bolje.

Hvala na pažnji, kao i na poseti ovom prostoru.