Ako bih crtao dijagram ovog Noćurka - verovatno bi ličio na Braunovo kretanje.
Pokušao sam da pretočim ono što se dešava u miks koji se kreće između želje za urlanjem i potrebe za ćutanjem, neargumentovanog optimizma i pesimističkih dokaza, merenju koliko sam sreće imao i koliko je još imam na zalihama, sudara nove muzike koja se probila do mene bez obzira na sveopštu buku, i starih pesama kojima se vraćam ovih dana.
U dva sata se sudaraju: Plesač Sporog Stepa, ROLO, Neuky? & Darko Rundek, Gorillaz
& Fatoumata Diawara, Dominique Fils-Aimé, Dayme Arocena, Tom Zé, Suba, Mari
Froes, Luau, Diogo Nogueira , Jorge Ben Jor, Mei Semones & Liana Flores,
Cibo Matto, My New Band Believe, Flea, Joshua Idehen, Laura Misch, Ryuichi
Sakamoto & David Sylvian & Arseny Tarkovsky, Talk Talk, Howard Jones, The
Style Council, Working week, Remi, Sara Renar, Svadbas, KOIKOI, Anna Calvi &
Matt Berninger, David Bowie. Za čudne šumove tokom miksa bila je zadužena Mao, novi član redakcije.
Foto: "Lost (Clock)" Erwin Wurm / sa izložbe "Jedan minut zauvek" MSU, 2022.
Toliko
je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama
čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju
iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.
„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.
Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i
kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali
zašto bi se i sklanjao?
(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u
drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard
Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde
je izuzetno težak zahvat.)
Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam,
šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što
pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se
pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež
i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji
čovek kojeg ćeš ikada sresti“.
(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)
Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj
između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje
iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je
moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u
ovome zajedno, nema straha. Zato na kraju kaže – „Let's
walk into the fray again”.
Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa –
pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se
bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje
srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež
završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do
tog mesta izgubiti jedno drugo.
(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo
je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)
Nespretno
pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u
kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio
zaveden samo rečima. Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.
Kako znam da je bilo rano jutro?
Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.
„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.
Let’s walk into the fray again.
*
Dodatak: Koncertna verzija, još razigraniji gudači:
Prošla
godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.
Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1.
januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca
onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno. (Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)
*
U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025.
spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile
od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen
nizom čudnovatih pesama na kraju.
U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken
Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner,
Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto,
Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia,
Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни,
Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog
Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian,
Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina
Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie
Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. I onda najdraža pesma 2025.
Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM
talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.
Nisam u potpunosti siguran da li je susret sa ovom pesmom trenutak u kojem sam prelomio da želim da učim taj jezik, jer takve odluke se ne donose u tri minuta. To raste kao želja mnogo duže, i iz mnogih razloga. Ali, znam da sam bio zatečen na prvo slušanje, iako sam razumeo tek poneku reč. Melodija mi je rastopila kosti. Slično se letos dogodilo i sa "Muito Romantico" >>
Bio sam siguran da je "Ciranda para Janaina" 'klasik' - jedna od onih pesama koje se smenjuju na raznim Musica Popular Brasileria kompilacijama, ali koja mi je, eto, promicala do tog popodneva.
Onda sam shvatio da je prvi put objavljena 2008. godine, i da njen put ka statusu klasike još uvek traje.
Napisali su je Džonatan Silva (portugalac) i Kristijano "Kiko" Dinuči, brazilac iz Sao Paula. Tu, prvu verziju koju je Džonatan snimio >> verovatno je najlakše i zaboraviti. I to se dešava ponekad, da autor ne prepozna šta je stvorio. Zato je pesma nastavila da traži onoga ili onu koja će je najlepše otpevati. Neke su takve po prirodi.
Kiko je tri godine kasnije snimio u aranžmanu i verziji u kojoj opet nije procvetala punom lepotom. Ova verzija je bila sirova, po zvuku bliska Artu Lindsiju, grubo šmirglana - i iako nesavršenog aranžmana - pesma je postajala sve lepša.
Verzija Ane Kasimba >> od pre dve godine zvuči nežnije i sanjivije, ali - opet - nije to.
Konačno, pesme se dohvatio Tome (Thome) i oblikovao je kako jedna pesma o sireni zaslužuje. Počne nežno i gazi plitko, sve dok ga ne talasi ne odvuku ka dubini.
I kao da je ta njegova verzija pokrenula novi talas. Nekoliko meseci kasnije Anale Kaldas i drugarice od nje prave sedam i po minuta magije za tri glasa i udaraljke koje same sviraju >>, da bi Tome zatim okupio Toma Ribeiru (obratite pažnju!) i Mari Merendu da bi snimili još jednu veličanstvenu verziju za tri glasa, gitaru i čegrtaljku kojoj još uvek ne znam ime. Ali, naučiću ga.
Broj obrada i verzija na TikToku i dalje raste.
U hladnim kišnim večerima poput ove decembarske u Beogradu bilo koja od ovih verzija deluje poput gutljaja dobrog alkohola nakon kojeg ideja o životu na nekom drugom mestu izgleda još privlačnije.
Možda se na tom mestu ova pesma može čuti u prolazu- kroz otvoreni prozor taksija koji prolazi ulicom, na radiju koji svira u lokalnom marketu, ili od uličnog svirača koji upravo počinje: A-mol, D-mol, E7. U refrenu će dodati G7 i C-dur.
Moram da nastavim da učim jezik, moram da savladam način na koji slažu reči u niz, moram da naučim da joj kažem da je najlepša.
Duolingo tvrdi da mi dobro ide. Možda me uskoro nauči i zašto je u nekim verzijama "para", a u drugim "pra".
*
Ciranda para Janaina
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
É no seu colo que afogo a minha sede Quis te pescar, mas caí na sua rede Feita de fio de cabelo emaranhado Moro no mar e hoje sou seu namorado Eu moro no mar e hoje sou seu namorado
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
É no seu colo que afogo a minha sede Quis te pescar, mas caí na sua rede Feita de fio de cabelo emaranhado Moro no mar e hoje sou seu namorado (Eu moro no mar e hoje sou seu namorado)
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Za što brže razbijanje kamenja u telu doktori preporučuju manje sedenja i više kretanja, skakanja, skakutanja, poskakivanja, vežbanja, trčanja, đipanja i istezanja. Uz lekove i druga pomoćna lekovita sredstva - dodajem Noćurak, enkapsuliran u tabletu muzike sa dvosatnim dejstvom. Jer ima kamenja i u glavi koje bi valjalo razbiti.
U mlevenju muka pomažu: Talking Heads, Rogê, B.A. Baracus Band, Haustor, Šarlo Akrobata, Ane Paška, LL Cool J, Arrested Development, Joshua Idehen, Curtis Mayfield, Curtis Harding, St. Paul & The Broken Bones, Šajzerbiterlemon, KOIKOI, Porto Morto, Škofja Loka VIS, Fred again... CA7RIEL & Paco Amoroso, Underworld, The Doors, Kenny Dope & Róisín Murphy, Yasmine Hamdan, Lenhart Tapes & Zoja Borovčanin, The Clash, Santogold, Bob Marley, Jimmy Cliff, Vizelj, JeboTon Ansambl, Tunng i David Byrne... stvarno se svašta čoveku učini logičnim u miksu dok je na terapiji
Cover: Doktor Dejvid i doktor Džošua pokazuju plesne pokrete / Gemini.
Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja
se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u
pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini
da do kraja koncerta budem neki
drugi ja, izglobljen i srećan.
Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici
ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još
ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?
Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio
je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora,
poslednjeg dana leta.
Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu
(Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi,
bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je
bilo zbrisano. Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja. Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste.
Ne preterujem.
Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom. Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan,
duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.
*
Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik
i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine
nije desio tek tako, niotkuda.
Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija,
2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje.
Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i
prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji. Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći
ili, jednostavno, nestaje. Nema stajanja u mestu.
Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji
su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po
regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća
stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje. Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo
se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme
sa novog albuma. Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na
kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati,
tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo –
nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije:
kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na
koncertu. To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je
što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima
(pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).
U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici. Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.
Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.
„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“. Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima. Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka. U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (na podu sobe, u "Karmakomi", Makarskoj, u mračnoj ulici) ali i stanja u kojem si ova pesma udara u srce i glavu na različite načine. Može te zakucati za pod ili prisloniti na zid. Ali, njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje. Čudesna je po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon svega nekoliko slušanja zauvek usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i nastavlja da odjekuje glavom poput intimne himne uz koju je lakše podneti život i zabezeknutost mrakom. Onda te pozove da protrčiš kroz taj mrak, jer drugog puta do sreće jednostavno - nema. Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.
Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama
ispred koncertnih bina i pesmama.
Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili
su album kakav nam je potreban u ovom vremenu. Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.
Ne
mogu da povežem tri pesme u niz a da ne pomislim da sam krenuo u pogrešnom
pravcu.
Onda slušam pesmu po pesmu sa pauzama između.
Ako pauza postane preduga zaledim se od užasa koji je iza nas,
a postanem i nestrpljiv da što pre vidim one će tek doći: Hajde, šta čekate?!
Teško mi je da se setim poslednjeg niza od tri normalna dana.
Ne vidim u kalendaru da će takva tri dana uskoro doći.
Ne mogu da sedim dugo,
ne mogu da sedim dok drugi hodaju i zbog mene,
ne mogu da hodam ulicama sa kojima imam emotivnu predistoriju a koje više ne prepoznajem,
a novih ulica nema.
Psihoterapeutkinja kaže: „Kriza smisla“. Oduvek je bila tu, gospođo.
Duvači lišća nedeljom počinju oko pola sedam, pokušavaju da zataškaju da je jesen.
Onda osvane sunčano jutro, i počne ova pesma.
“We're on the road to paradise,
here we go, here we go.”
Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna. Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.
KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku. Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.
p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.
Ovaj test ili proveru stanja duha je neophodno uraditi svakog leta.
Ko si, gde si, zašto nisi, želiš li i kako ćeš – najbolje će ti reći pesme koje ćeš prikačiti na sopstvene uši i srce, poput voltmetra kojim testiraš uređaje za koje sumnjaš da ne rade dobro. Ti si sada taj uređaj u čiji rad sumnjaš.
Da bi rezultati testa bili pouzdani, poželjno je raditi ga pred kraj boravka na obali. Prvih dana odmora glava i srce su uprljani gradskom prašinom i anksioznošću, a uši su najviše željne pesama zrikavaca, zato ih pusti da uživaju. Dopusti moru da te prepozna, očisti štroku sa tebe i vrati na fabrička podešavanja.
Doba dana u kojem se test radi nije suštinski važno, ali – jutra bi trebalo trošiti na plivanje a sumrak valja izbeći jer poslednji zraci sunca svakoj pesmi dodaju kičastu patinu blage sete. Najmanje dva pesnika (Valeri i Hristić) preporučuju – podne, jer tada su senke najkraće i ’sve postaje Jedno’. U ovom slučaju jedno bi trebalo da postanete ti, pogled na more, sunce u zenitu, srce u nadiru, muzika u slušalicama i pesma zrikavaca koja se probija kroz tonove.
(Muzika ne bi trebalo da bude preglasna. Ostavi prostor za te zrikavce, da te podsete gde si.)
Prihvati test kao ponovno čitanje knjige koju već dobro znaš, ali si je ponovo stavio u putnu torbu i čitaš je iznova sa zadovoljstvom; znaš da će ovoga puta neki drugi pasus postati značajniji nego prošli put, da će te neka reč poseći prvi put kao da je tek napisana i ivice su joj još uvek oštre, uhvatiće te nespremnog, prihvati da tvoja koža nikada neće postati dovoljno neprobojna čak ni pod oklopom sunca, soli i kreme za sunčanje.
Lista pesama koje učestvuju u testu je promenjiva i možeš je prekrajati na licu mesta, prekidati ih, preskakati ili brisati. To je prirodan proces: neke su se ipak izlizale od prošlog leta, neke su ti bile drage iz pogrešnih razloga, neke si mislio da razumeš, neke više ne pokreću ništa u tebi zato što osoba koja ih je volela – više nisi ti.
Izbor pesama je, dakle, nemoguće završiti, i to je paradoks sličan onom sa Zenonovom. Uvek ima nešto novo a uvek se nešto i vraća; zbog nekih si već počeo da ovladavaš osnovama jezika koji ne znaš zato što ti je uzbudljivije da ih razumeš bez posrednika ili prevodioca; neke od tih pesama odavno znaš u šum ili uzdah ali te nešto tera da ih pustiš kroz sebe ponovo i očitaš stanje.
(Važno: pesme uopšte ne moraju biti „letnje“.)
Ovog leta mi je, posle mnogo godina, svašta rekla ova stara Stingova pesma.
Nije mi bila u planu, jednostavno sam poželeo sa čujem ponovo.
Kada sam je prvi put slušao na obali mora bio sam dvadesetak godina mlađi od osobe koja je napisala. Sada sam dvadeset godina stariji od njega.
Prirodno, sada je razumem drugačije.
Ipak, nisam siguran da li razumem sve što mi govori. I dalje.
U nedostatku tehničkih mogućnosti da od ove priče trenutno napravim miks, sledi lista ostalih pesama sa ovogodišnjeg testiranja po abecednom redu, za pun sat samopreispitivanja.
„Alive and Kicking“ – Simple Minds (Live at Isle of Wight Festival, 2024) „Ciranda Pra Janaína“ – Thome (cover) „Damage“ – David Sylvian & Robert Fripp (uživo) „Forbidden colors“ – Ryuichi Sakamoto (uživo, Dejvidov vokal ide sa trake) „His Box“ – Dali’s Car „If this World was Made For Me“ – The Chills (demo, objavljen 2024) „Is Your Love Strong Enough“ – Bryan Ferry „It’s all True“ – Tracey Thorn „Muito Romantico“ – Caetano Veloso (studijska i unplugged verzija) „Midnight Summer Dream“ – The Stranglers „Pais Nublado“ – Helado Negro „Regresso“ – Cesaria Evora „Strangers When We Meet“ – David Bowie „Tantos Desejos“ / „Felicidad“ – Suba
„Treblebass" - Svadbas
„Wrapped Around Your Finger“ – The Police (alternative version, 2024)
Od početka novembra ponovo primenjujem lekciju davno naučenu od jednog Kortasarovog junaka, onog koji je u gornjem levom džepu nosio knjižicu koja će zaustaviti metak namenjen njegovom srcu. (Gornji levi džep ne mora biti stvaran, knjige se mogu nositi i u glavi. U skladu sa trenutkom Kortasarov junak se nije koristio pesmama ili scenama iz filmova. Ja mogu.)
Vremenom sam naučio da korica knjige ne mora biti tvrda, a pesma ne mora biti durska ili poletna. Nasuprot: što je više u sazvučju sa onim što jeste oko mene, metak ima manje šanse da rikošetira.
Zato sam najpre pokušao sa ranije potvrđenim, mučnim, ali efikasnim rečima Galeana, Kiša, Štajnera, Alehandra Sambre, Kortasarovim kratkim pričama. Fokus na Južnu Ameriku, mislio sam, oni razumeju diktaturu koju mi sada živimo. Ali, to nije bilo dovoljno.
Onda se pojavio „Ainda Estou Aqui“, dobitnik Oskara za najbolji strani film iz Brazila o progonima i užasima života u diktaturi sedamdesetih - mučan, strašan i prepun muzike koja je ritmom i melodijama sugerisala sunce i radost, ali su tekstovi tih pesama bili teskobni. („Samba / Agoniza mas não morre / Alguém sempre te socorre / Antes do suspiro derradeiro...“).
Ne znam jezik, ali postoje načini da ga razumem.
Klik na klik, uz vodiča koji zna više od mene, razume jezik i muku - i mapa zvučnog pejsaža, donedavno verovatno slična onoj koju je u levom džepu uniforme imao Pedro Alvares Kabral nakon prvog boravka u tek ’otkrivenom’ Brazilu 1500. godine - postala je potpuno drugačija. Algoritam se potpuno sludeo.
Klik na klik, i eto me u zagrljaju jedne od najlepših pesama ikada napisanih. Ne preterujem. Pomalo sam čak i ljut na nju što me nije pronašla ranije. Svega je četiri godina mlađa od mene i sada smo u životnom dobu kada su takve razlike u godinama nebitne - ali joj opraštam, sluđen njenom lepotom, tekstom i melodijom.
Kaetano Velozo – muzičar, pevač, pisac i politički aktivista je napisao „Muito Romantico“ za drugog pevača, Roberta Karlosa, kojeg su u vreme diktature povremeno prozivali da izbegava da peva o mukama trenutka u kojem živi. U Karlosovoj verziji ova pesma odista ostaje „veoma romantična“, a njeni ključni stihovi kao da ostaju utopljeni u preslatkom koktelu („Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior Com todo o mundo podendo brilhar num cântico Canto somente o que não pode mais se calar Noutras palavras sou muito romântico”).
Roberto ima takav glas, takav je i aranžman.
Ali, možda je baš zbog takvog sladunjavog aranžmana Kaetano godinu dana kasnije odlučio da je i sam snimi, u pratnji hora, i učinio da ova pesma postaje još nešto: protest čoveka koji je bio prognan iz domovine na tri godine zbog onoga što misli, ali iz kojeg nisu uspeli da prognaju ljubav prema zemlji u kojoj je rođen. Velozo se vratio u pakao, kao i jedna od junakinja filma „Ainda Estou Aqui“.
Od svih izvedbi koje su zabeležene, nemoguće je voleti samo jednu Kaetanovu verziju. Monogamija je u ovom slučaju nemoguća. Ona prva, studijska, u kojoj peva u pratnji hora zvuči poput himne grandioznog kraja, ili novog početka.
Na jednom koncertnom snimku je izvodi u pratnji bubnjeva i udaraljki, i ona postaje pesma oslobođenja. Postoji još jedna, na kojoj su na bini samo Velozo, gitara i njegovih osamdeset godina. Neke stihove peva kroz blagi osmeh, gotovo dečački, koji otkriva čoveka ponosnog na to što nije odustao kada je bilo najteže. I nije ostao bez ljubavi.
Tu prvu, ’horsku’ verziju i ovu poslednju ’akustičnu’ nosim sa sobom svakog dana. Traje svega dva i po minuta, a dani su toliko intenzivni da je neophodno slušati je više puta dnevno. Prebacujem te verzije pesme svakog jutra iz jednog džepa košulje u drugi, uveren da mogu da zaustave svaki metak koji cilja moje srce. Neka je to i iluzija. Lekovita je, i drži me na nogama. Ako metak ipak uspe da prođe, ova pesma je dobra za kraj.
“Noutras palavras sou muito romântico”
*
Tekst i prevod na engleski:
Muito Romântico
Não tenho nada com isso nem vem falar I have nothing to do with it, don't come
talk to me
Eu não consigo entender sua lógica I can't understand your logic
Minha palavra cantada pode espantar My sung word may scare
E a seus ouvidos parecer exótica And to your ears seem exotic
Mas acontece que eu não posso me deixar
But it happens that I can't let myself
Levar por um papo que já não deu, não deu Be carried away by a conversation that
didn't work, didn't work
Acho que nada restou pra guardar ou lembrar I think nothing is left to keep or
remember
Do muito ou pouco que houve entre você e eu Of the much or little that happened
between you and me
Nenhuma força virá me fazer calar No force will make me shut up
Faço no tempo soar minha sílaba I make my syllable sound in time
Canto somente o que pede pra se cantar I sing only what needs to be sung
Sou o que soa eu não douro pílula I am what sounds, I don't sugarcoat
Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior All I want is a perfect major chord
Com todo o mundo podendo brilhar num cântico With the whole world being able to shine
in a chant
Canto somente o que não pode mais se calar I sing only what can no longer be
silenced
Noutras palavras sou muito romântico In other words, I am very romantic
Odavno nisam naišao na pisca sa kojim sam u potpunom sazvučju od prve stranice. Sigurno znaš taj osećaj: pročitaš nekoliko rečenica i već ti je jasno - ovo je pisala osoba sa kojom najverovatnije ne deliš ista iskustva ili omiljene knjige, i koja možda ne reaguje identično kao ti na uvodne taktove Betovenove "Sedme", prvu strofu "Sleepwalking Man" ili "Zamkove gneva" Barika, ali se prepoznajete - po načinu na koji baratate rečima, pravim mestima za povisilice u muzici, pogledu na svet i pokušajima da ga razumete. Ipak, autor je u blagoj prednosti. Za razliku od tebe - on je već uspeo je da jednu od tvojih čestih, neobjašnjvih 'tuga' maestralno definiše i nazove "okjolizam".
A već na drugoj stranici knjige autor ti kaže: "Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti."
*
"Rečnik čudnovatih tuga" je izrastao iz čudesne ideje uobličene u knjigu koja se ne sme čitati brzo, kao što u jednom danu ne jedeš sav med iz tegle, ili prazniš bocu biske.
(Strana 19. kaže: "luzleft, pr: tužan zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao.")
Šta je okjolizam ćete saznati još brže ako posetite link u komentaru ili otrčite do najbliže knjižare. Ili sačekajte da vam je poklonim za rođendan. Jer svima ću samo nju da poklanjam.
Stefan Janjić je uradio izuzetan prevod, knjigu je objavio Imprimatur, a više o projektu dostupno je na sajtu autora, Džona Keniga.
1. Leto kao takvo. 2. Ponovni susreti sa dragim osobama. 3. Osnivanje Ministarstva za lustraciju i revanšizam. 4. Čitanje "Rečnika čudnovatih tuga" Džona Keniga u prevodu Stefana Janjića (Imprimatur) 5. Novi album KOIKOI.
Šta će doneti leto je nepoznato. U tome i jeste draž.
Ponovni susreti bi trebalo da budu lepi i oslobađajući.
Ministarstvo za lustraciju i revanšizam trenutno deluje kao fatamorgana - ali znamo da izgubljeni u pustinji uz mapu i malo sreće uspevaju da pronađu oazu.
Od svega navedenog - jedino za novi album KOIKOI imam dokaze da je savršen.
Nedavni koncert u Karmakomi - na kojem smo prvi put videli ovaj spot i na kojem su svirali nove pesme - otvorio mi je samo jednu dilemu: Koju pesmu najviše volim?
Rođendan ove radio–stranice je već 10 godina pokretni praznik, i obeležava se između 2. maja do 10. juna – u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja redakcije, raspoloživog vremena, vremenske prognoze, i – najviše – od raspoloženja države Srbije prema njenim građanima, broju aktuelnih nepravdi, neispunjavanja zahteva, i sličnim stvarima koje čine da ti jubilej malo presedne.
Ali – oni to i žele. Da prestanemo da se okupljamo, smejemo, borimo, nadamo, pričamo o budućem volontiranju u Ministarstvu Revanšizma.
Zamisli da ovo slušamo negde zajedno. Na vratima piše: Privatna zabava.
Uđi! Neki su već stigli! I DJ jedva čeka da počne.
"Light all your candles for me now / 'cos all your birthdays came at once..."
Talking Heads, Fontaines D.C, Björk, Darkwood Dub, Auf Wiedersehen, LCD Soundsystem, BaianaSystem, Neuky? & Darko Rundek, Elvis Costello, The Stranglers, The Lightning Seeds, New Order, Pet Shop Boys, Depeche Mode, James, Eva Braun, Bohemija, Pulp, Saint Etienne, Idem Haustor, JeboTon Ansambl, KOIKOI, Šajzerbiterlemon, Oxajo, David Bowie, JD McPherson, Experimental Pop Band, Jens Lekman, Ca7riel X Paco Amoroso, Joshua Idehen.
U paralelnoj stvarnosti ovo prohladno nedeljno majsko jutro puno je lenjosti i bezopasne nostalgije, leto je blizu, budućnost saglediva i izdašna, pa lutamo prstima po karti i biramo obale i otoke na koje bismo mogli da se iskrcamo, a ovaj niz snimaka je savršen za to.
Ali „... jednog davnog dana nešto se je zbilo“ – podseća Arsen na jednom od ovih snimaka; Arsen naravno peva o letnjoj ljubavi, a ja razmišljam kako je sve otišlo u tri materine; kakvo, bre, lenstvovanje; kakva nedelja, ljudi su u zatvorima; nostalgija za budućnošću koja se nije dogodila istovremeno izaziva bes, ali i potrebu za dodatnim ćebetom i ponovnim gledanjem brazilskog „Ainda Estou Aqu” >>, filma koji podseća na užase života u diktaturi, i da je važno boriti se za pravdu do poslednjeg atoma snage, ako želimo da neka buduća nedeljna jutra provedemo u miru sa sobom.
Umesto da se nakon slučajnog otkrića ovog blaga od albuma smejuljim dok slušam šašavi duet Gabi Novak i Radojke Šverko i maštam o pesku Kopakabane, ja se bavim fizionomijom diktatura, kakav emotivni cunami.
Album sa snimcima iz bolje prošlosti je dostupan za preslušavanje:
Ne znam kada je i kako počelo. Možda baš jednog ovakvog petka uveče, na frekvenciji 98,5 mHz: „Dragstor 202“, emisija u kojoj redakcija ispunjava želje slušalaca. Depeche Mode su bili česti na plejlistama, iako još uvek nisu bili veliki bend. Možda se iz zvučnika čula u to vreme često tražena „Blasphemous Rumours“. Verovatnije je to bila „Shake The Disaese“ – dovoljno pitka i prijemčiva za neformiranog dvanaestogodišnjaka, dovoljno tamna da se ne vidi dno. A kada je pesma takva, ne preostaje ti drugo nego da uskočiš u nju, zaroniš i pratiš glas.
Danas, četrdeset godina kasnije, shvatam: Depeche Mode su bili moj most ka onome što me tek čeka skriveno u tami u godinama koje će doći. To je jedan od retkih mostova koji i dalje često prelazim.
*
Martin Gor, Dejvov kompanjon je nesumnjivo veći majstor od njega. Kompletniji muzičar, veštiji pesnik, mudriji strateg, bolji vizionar koji je nakon snimanja spota na kojem su pevali na plejbek sa po kokoškom u krilu shvatio da obojica mogu bolje od toga. Opet, bez Dejva bi Martinovo majstorstvo ostalo manje poznato, a svet bi ostao uskraćen za nekoliko velikih pesama koje se nikada ne bi dogodile da Martin nije imao kraj sebe čoveka koji se ne štedi u uživljavanju u pesmu; Dejva koji ubrzano sazreva, uništava se, iščezava, oživljava, traži se, pronalazi, otkriva novi glas, pokušava samostalno, vraća se, postaje 'klasik' kojem čak i šmiranje dobro stoji. Dejv, pak, ne bi to postao da nije kraj sebe imao tipa koji često nosi anđeoska krila, i koji ume da njegove muke, sumnje, gubljenja i vaskrsnuća pretoči u pesme napisane samo za njega, i o njemu. (Možda Martin navlači s vremena na vreme ta krila samo da bi podsetio Dejva koliko je imao sreće.)
Večeras, na Dejvov šezdeset i treći rođendan biram jednu od takvih pesama. Martin je napisao za Dejva u vreme njegovih prvih velikih kriza. Moćno je zvučala i u verziji iz 1990, ali je postala još bolja mnogo godina kasnije, kada je zaista Dejv zaista postao „Clean“.
“I don't understand what destiny's planned I'm starting to grasp what is in my own hands I don't claim to know where my holiness goes I just know that I like what is starting to show (Sometimes)”
Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.
Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.
*
Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.
Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.
Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.
Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak. Trebalo bi da skačem od sreće. Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona. Trebalo bi da zagrlim Maju.
Ništa od toga ne radim. Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.
Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.
Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.
Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.
Sve je tu.
Reci nešto naglas, Nebojša! Ne znam šta. Reči će me stići nešto kasnije.
*
Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.
Taj trenutak je katarzičan.
Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče. Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem. Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.
Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija. Ovo je suprotan proces.
Konačno, čujem sve.
Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu. Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima. Masimov udah nakon „Torture never stops“. Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“. Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine. Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil. Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.
Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?
Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put. Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.
Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.
Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.
Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja. Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.
Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.
Ok, biće i Monografija o Milanu.
Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.
- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!
Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“
Videćete uskoro.
Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.
Spuštam kutiju na sto. U stanu je tiho.
Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi, ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, i to mi izmami osmeh.
Skačem od sreće,
kao dete.
*
Zvanično:
EKV vinil boks koji čine - 8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka + 2xCD sa 27 retkih snimaka + Buklet o bendu na 76 strana dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine. Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".
Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.
I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.
Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.
Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.
Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.
