Oblikovana sa traka iz lične arhive Milana Mladenovića – „Arhiva 1983–1993“ predstavlja zbirku od 27 remasterovanih i do sada zvanično neobjavljivanih demo snimaka, radnih remiksa i snimaka sa proba EKV.
Najstariji snimak na kompilaciji je „Jesen“, zabeležen u vreme priprema albuma „Katarina II“ 1983. godine. Pored drugačijih verzija koncertnih favorita poput „Tatoo“ i „Oči boje meda“ – među snimcima sa proba i demo-verzijama pesama iz 1984. i 1985. nalazi se i zanimljiva verzija pesme „Hodaj“ u trajanju od šest minuta snimljena tokom sešna sa Massimom Savićem. Iz perioda nastanka albuma „S vetrom uz lice“ sačuvana su četiri demo-snimka, među kojima će slušaoci pronaći drugačije aranžiranu demo-verziju pesme „Stvaran svet oko mene“. Među raritetima je i prva verzija pesme „Svetilište“ po tekstu Zorana Rosića, a koju su on, Milan, Magi i Suba prvi put snimili 1986. godine za potrebe muzičko-teatarskog performansa „Reč – Zvuk – Svetlost – Pokret“ održanog u SKC-u aprila te godine. Takođe zanimljiv raritet je prva verzija pesme „Bežimo u mrak“ iz 1988. sa Srđanom Žikom Todorovićem za bubnjevima. Ta verzija nije uvrštena na album „Par godina za nas“, ali je ova pesma – sa drugačijim tekstom i u novom aranžmanu – objavljena pet godina kasnije na albumu „Neko nas posmatra“. Zadužbina Milana Mladenovića >> je prošle godine objavila i spot oblikovan za ovu verziju pesme.
Drugi deo „Arhive 1983-1993“ čine tri pesme na engleskom jeziku – „Fatherland“ (Zemlja), „Silver Years“ (Samo par godina za nas) i „Seven days“ (Sedam dana) snimljene za potrebe promocije benda na „MIDEM“ festivalu u Kanu na kojem je Ekatarina Velika nastupila 1990. godine. Pored demo-snimaka za album „Dum dum“ u čijoj pripremi su učestvovali Milan, Marko Milivojević, Mitar Subotić – Suba i Dušan Petrović – na kompilaciji se nalaze i radni remiksi naslovne pesme, „Bledo“ i „Dolce Vita“, kao i demo-verzije pesama za poslednji album EKV „Neko nas posmatra“, objavljenog 1993. godine.
Remaster snimaka: Ivan Fece Firchie, 2024. Digitalizacija snimaka: Petar Antonović Urednici izdanja: Maja Maričić, Nebojša Krivokuća Dizajn: Nikola Puzigaća
"Predsednik opštine objavio je preko proglasa da je bioskop jedna mašina iluzija...tako da su mnogi odlučili da više ne odlaze u bioskop, smatrajući da imaju dovoljno svoje tuge da bi plakali
još i zbog vešto stvorenih nevolja izmišljenih bića."
(Gabrijel Garsija Markes, "Sto godina samoće")
Mnogo godina kasnije, gledajući prvu najavu ekranizacije „Sto godina samoće“, setio sam se onog davnog popodneva kada mi je otac pružio ovu knjigu, prvu sa police biblioteke koja je bila u sobi roditelja.
Imao sam četrnaest godina i ‘svet je bio tako nov i mnoge stvari još nisu imale ime.’
Ono što sam čitao u naredna tri dana potpuno se razlikovalo od knjiga sa kojima sam se do tada sudarao. Na kraju sam bio zbunjen - ‘Šta je ovo?’, pitao sam ga vraćajući mu knjigu. - ‘Bilo bi neverovatno da si je razumeo na prvo čitanje. Ali ćeš verovatno poželeti da je pročitaš ponovo.’
Bio je u pravu.
Sada, naravno, znam da pri prvom ulasku u Makondo mnogo toga nisam razumeo, da nisam dovoljno znao o svetu da bih razlikovao stvarnost od Markesovih maštarija, te - najvažnije - da ne može sve da serazume.
Od tada sam se vraćao knjizi svake godine, kao što se ide na sistematski pregled ili u posetu rođacima, i vremenom otkrivao kako se menjamo i knjiga i ja. Bilo je tu čitanja pri kojima su u prvi plan izbijale surove ljubavne priče (prvi Buendija kaže “Ljubav je bolest”). Pri drugim čitanjima sam otkrivao sličnosti politike i ideja koje eksploatišu moju zemlju, kao što čerupaju države Latinske Amerike. Bilo je i čitanja tokom kojih nisam otkrivao ništa novo, već plovio po rečima, uživao u jeziku i slikama u kojima se sudaraju istorijsko i mitsko; u opisima Aurelijanovog delirijuma i pisanja stihova za Remedios; u gledanju kiše koja pada četiri godine, jedanaest meseci i dva dana; cvetovima koji prekrivaju Makondo na dan smrti Hose Arkadija, u slušanju vetra koji Makondo briše sa lica zemlje.
Konačno, istoriju Makonda sada možda znam i bolje od istorije nekih stvarnih mesta, a porodično stablo familije Buendija, sticajem okolnosti, poznajem bolje nego sopstveno.
Zato sam pred emitovanje prvog dela serijala u decembru 2024. strepeo od ulaska u ekranizovani Makondo, poput Hose Arkadija pri prvom susretu sa Melkijadesovom dagerotipijom.
Od svih pokušaja ’oslikavanja’ Makonda pamtim neke koji su završili u preterivanju ili naivnosti. Najdraža mi je serija insceniranih fotografija Hana Valrafena >>objavljenih prvi put pre više od trideset godina. (Kakav obrt – Valrafen je izgubio vid nedugo nakon poslednjih snimanja u Kolumbiji i sada ga predstavljaju kao 'slepog fotografa').
Čitanja knjige su me utvrđivala u stavu da je ovu priču nemoguće ekranizovati – ne na način na koji se ekranizacije obično ’rade’. Kako dočarati taj zamršeni sudar tokova vremena i priča; kako prepričati nemoć stanovnika Makonda pred naletom bolesti nesanice, kako objasniti gledaocu da se imena junaka ponavljaju i zato što sve ide u krug, kao i vreme, zato što se 'vremenska mašina pokvarila'?
U prvim najavama ekranizacije se - možda baš zbog sumnjičavosti obožavalaca - insistiralo na autentičnim lokacijama, glumcima i jeziku, te da će iz poštovanja prema autorovim zamislima biti snimljeno čak šesnaest jednosatnih epizoda i da je Markesova familija strogo nadgledala kompletan produkcioni proces.
Sve je to obećavalo, ali nije umanjivalo strepnju kako će izgledati ekranizovani Makondo i samoća.
Kao i svaka knjiga koja stvara (a zatim i razara) jedan paralelni ili izmaštani univerzum – “Sto godina samoće” sadrži sve što je potrebno da bi bila tumačena na mnoge načine; kao refleksija stvarnosti, sociološka studija, kritika kapitalizma, proročanstvo, razbarušena fantazmagorija... štagod čitalac želi. Neko od takvih čitanja književnog predloška, prilagođeno očekivanjima sadašnje televizijske publike a šezdeset godina nakon objave romana verovatno bi mogla stati u dva ili tri sata filma ili mini-serije.
Na sreću – ova ekranizacija nije od te vrste, već predstavlja celovitu, vernu vizuelnu i narativnu odu Markesovoj maštovitosti i genijalnosti, kao i svakom od usamljenika iz njegove priče. (To su - svi, od Hose Arkadija do Babilonija.)
Ekranizacija “Sto godina samoće” je urađena s onom posvećenošću kojom se Hose Arkadio upustio u rastavljanje pijanole da bi u njoj pronašao dokaz o postojanju boga, ili onom kojom se Fernanda posvećuje prepisci sa nevidljivim lekarima – i ta briga o detaljima iz originala, a koji priču o Makondu inače čine uverljivom i neodoljivom je gotovo dirljiva.
(Dva primera: Dok se mladi Arkadio šunja kroz mrak sobe u kojoj spavaju braća Pilar Ternere ka njenoj mreži jedan od njih odista izgovori – kao i u knjizi – “Bila je sreda!”
Tu su i mali žuti cvetovi na Melkijadesovim zubima u čaši, u danima pre nego što ovaj dostigne besmrtnost.
Takav odnos prema svakom detalju čini da je “Sto godina samoće” – po sadašnjim ‘standarima’ – ‘spora’ serija. Ali, ona je u potpunosti poštuje tempo Markesove naracije.)
Na sreću – i najvažnije – detaljisanje i vizuelna raskoš nisu svrha sebi, i ova ekranizacija nije 'slikovnica'. Sve ono što priču o Buendijama i ostalim stanovnicima Makonda čini magičnom je tu: Prudensiova čežnja za životom, ljubavni čemeri Pjetra Krespija, Rebeke i Amarante, Ursulina odlučnost da ludaci ne upropaste kuću Buendija, Aurelijanov pogled ka streljačkom stroju, dok čeka nagoveštaj smrti.
Prvi deo serijala završio se jurišom pukovnika Aurelijana Buendije na Makondo.
Drugi deo će biti emitovan od 5. avgusta, a dvosatno 'veliko finale' 26. avgusta.
Ko je čitao knjigu zna da tek stiže kiša koja će padati četiri godine, jedanaest meseci i dva dana; da će Makondo uskoro biti prugom povezan sa svetom a što će omogućiti dolazak Kompanije Banana i tako ubrzati njegovu propast, da uskoro pred kapiju stižu sedamnaest sinova Pukovnika Aurelijana Buendije sa krstom od pepela na čelu, da nas tek čekaju lude terevenke Aurelijana Drugog i Petre Kotes, i smešni Fernandini pokušaji suzbijanja razuzdanosti Buendija pravilima koja su neprimenjiva na pleme ‘koje je osuđeno na sto godina samoće i koje nije imalo druge svrhe na zemlji’.
Zato jedva čekam da se ponovo vratim u Makondo.
Ukoliko ga do sada niste posećivali - pročitajte, ipak, najpre knjigu. Zatim se možemo sastati u knjižari katalonskog mudraca, ili u Katerinovoj krčmi da pretresemo utiske i šta nam je uradila ova mašina iluzija.
U dugom i iscrpljujućem plivanju kroz opšti raspad i potonuće, važne su dve stvari:
1. Diši duboko.
2. Ako je potrebno izbroj u sebi i do sto a pre nego što se odlučiš da se uhvatiš za prvu stvar / rečenicu / ideju / osobu / pojavu koja dopluta do tebe.
Lori Anderson mi je oduvek delovala kao vesnik
budućnosti.
U početku nisam znao odakle ta impresija dolazi.
Da li je to zbog avangardnih fotografija na kojima svetlo
izbija IZA njenih zuba i osmeha? (da, Lori je imala sijalicu-u-ustima) Ili me zaludeo modifikovani zvuk violine koju je
svirala? Kostim i frizura? Ili je oduvek u pitanju bila boja njenog glasa?
Za razliku od drugih glasova koje sam voleo i koji su imali ’raspon’ od tri ili
četiri oktave - glas Lori Anderson zahteva drugačiji referentni sistem. Lori priča
glasom u rasponu od zabrinutosti, ironije i blage podrugljivosti - sve do saosećanja,
nežnosti i utehe.
Mali je broj takvih
vodiča kroz ono što jeste i ono što dolazi.
Zbog svega toga mi je s godinama postajala sve važnija.
Budućnost iz njenih priča nije obećavala da će biti idealna, nasuprot. Lori na prvom snimku prvog
albuma jasno kaže „...Put your hands over your eyes / Jump out of the
plane / There is no pilot / You are not alone” >>. Ali, i bez obzira na njenu
upitanost nad onim što dolazi – imao
sam utisak da dolazi vreme u kojem ćemo dobijati odgovore na postavljena
pitanja, imati prostor za eksperimentisanje, preinačenja, delanje, fotkanje sa
sijalicama u ustima, sviranje instrumenata koje ćemo tek izmisliti, poigravati
se svetlom, značenjima, pokretima tela, da će biti prostora za pružanje otpora.
Kad ono,
stvarno nema pilota.
Zanimljivo – Lori Anderson je do sada dva puta nastupila u Beogradu. Prvi put u
decembru 1990, u vreme kada je budućnost još uvek koliko-toliko nešto kao ’obećavala’.
Drugi put u leto 2006. godine, vreme kada je budućnost još uvek imala drugu šansu.
Ž
Treći put je mogao da bude preksinoć, ili večeras – ali Beograd više nije na
mapi njenih nastupa. Lori je sinoć nastupila u Zagrebu, tačno na
četrdesetogodišnjicu od objavljivanja njenog genijalnog koncertnog filma „Home
of the Brave“.
"Language is a virus" - najslušljiviju stvar sa albuma sam prvi put čuo na Studiju B, kod Slobe Konjovića. U to vreme, naravno, nisam znao ništa o budućnosti; da je naslov pesme ideja Vilijama
Barouza koji se bavio temom jezika-virusa kojim smo zaraženi i koji nas nagoni
da neprekidno govorimo, govorimo, govorimo i tako zatrpavamo neophodnu tišinu.
Nešto kasnije sam konačno ’video’ tu pesmu sa nekvalitetnog VHS presnimka emitovanog na televizoru u prostoru koji se
nalazio u Nušićevoj i zvao (valjda) ’Drugi Novi Klub’. Lišen znanja i potpuno
rasterećen od razumevanja referenci, bio sam zadivljen onim što gledam (kakve ideje!) i čujem
na tom snimku njenog koncerta (kakva muzika!) I dalje sam zadivljen - sada i slojevima koje sam tokom godina otkrio
ispod površine.
„Home
of the Brave“ je objavljen pre tačno četrdeset godina. Budućnost više ništa ne obećava. Lori je bila u pravu što je često zvučala zabrinuto. Nema pilota, svi smo zaraženi virusom, svi viču „Look at me! Look at me!“, kao
u pesmi.
Ali, to ne znači da bi trebalo da prestanemo da je propitujemo i tražimo
odgovore.
Lori to i dalje čini.
Ako bih crtao dijagram ovog Noćurka - verovatno bi ličio na Braunovo kretanje.
Pokušao sam da pretočim ono što se dešava u miks koji se kreće između želje za urlanjem i potrebe za ćutanjem, neargumentovanog optimizma i pesimističkih dokaza, merenju koliko sam sreće imao i koliko je još imam na zalihama, sudara nove muzike koja se probila do mene bez obzira na sveopštu buku, i starih pesama kojima se vraćam ovih dana.
U dva sata se sudaraju: Plesač Sporog Stepa, ROLO, Neuky? & Darko Rundek, Gorillaz
& Fatoumata Diawara, Dominique Fils-Aimé, Dayme Arocena, Tom Zé, Suba, Mari
Froes, Luau, Diogo Nogueira , Jorge Ben Jor, Mei Semones & Liana Flores,
Cibo Matto, My New Band Believe, Flea, Joshua Idehen, Laura Misch, Ryuichi
Sakamoto & David Sylvian & Arseny Tarkovsky, Talk Talk, Howard Jones, The
Style Council, Working week, Remi, Sara Renar, Svadbas, KOIKOI, Anna Calvi &
Matt Berninger, David Bowie. Za čudne šumove tokom miksa bila je zadužena Mao, novi član redakcije.
Foto: "Lost (Clock)" Erwin Wurm / sa izložbe "Jedan minut zauvek" MSU, 2022.
Toliko
je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama
čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju
iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.
„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.
Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i
kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali
zašto bi se i sklanjao?
(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u
drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard
Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde
je izuzetno težak zahvat.)
Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam,
šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što
pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se
pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež
i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji
čovek kojeg ćeš ikada sresti“.
(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)
Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj
između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje
iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je
moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u
ovome zajedno, nema straha. Zato na kraju kaže – „Let's
walk into the fray again”.
Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa –
pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se
bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje
srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež
završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do
tog mesta izgubiti jedno drugo.
(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo
je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)
Nespretno
pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u
kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio
zaveden samo rečima. Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.
Kako znam da je bilo rano jutro?
Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.
„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.
Let’s walk into the fray again.
*
Dodatak: Koncertna verzija, još razigraniji gudači:
Prošla
godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.
Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1.
januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca
onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno. (Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)
*
U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025.
spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile
od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen
nizom čudnovatih pesama na kraju.
U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken
Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner,
Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto,
Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia,
Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни,
Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog
Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian,
Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina
Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie
Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. I onda najdraža pesma 2025.
Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM
talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.
Nisam u potpunosti siguran da li je susret sa ovom pesmom trenutak u kojem sam prelomio da želim da učim taj jezik, jer takve odluke se ne donose u tri minuta. To raste kao želja mnogo duže, i iz mnogih razloga. Ali, znam da sam bio zatečen na prvo slušanje, iako sam razumeo tek poneku reč. Melodija mi je rastopila kosti. Slično se letos dogodilo i sa "Muito Romantico" >>
Bio sam siguran da je "Ciranda para Janaina" 'klasik' - jedna od onih pesama koje se smenjuju na raznim Musica Popular Brasileria kompilacijama, ali koja mi je, eto, promicala do tog popodneva.
Onda sam shvatio da je prvi put objavljena 2008. godine, i da njen put ka statusu klasike još uvek traje.
Napisali su je Džonatan Silva (portugalac) i Kristijano "Kiko" Dinuči, brazilac iz Sao Paula. Tu, prvu verziju koju je Džonatan snimio >> verovatno je najlakše i zaboraviti. I to se dešava ponekad, da autor ne prepozna šta je stvorio. Zato je pesma nastavila da traži onoga ili onu koja će je najlepše otpevati. Neke su takve po prirodi.
Kiko je tri godine kasnije snimio u aranžmanu i verziji u kojoj opet nije procvetala punom lepotom. Ova verzija je bila sirova, po zvuku bliska Artu Lindsiju, grubo šmirglana - i iako nesavršenog aranžmana - pesma je postajala sve lepša.
Verzija Ane Kasimba >> od pre dve godine zvuči nežnije i sanjivije, ali - opet - nije to.
Konačno, pesme se dohvatio Tome (Thome) i oblikovao je kako jedna pesma o sireni zaslužuje. Počne nežno i gazi plitko, sve dok ga ne talasi ne odvuku ka dubini.
I kao da je ta njegova verzija pokrenula novi talas. Nekoliko meseci kasnije Anale Kaldas i drugarice od nje prave sedam i po minuta magije za tri glasa i udaraljke koje same sviraju >>, da bi Tome zatim okupio Toma Ribeiru (obratite pažnju!) i Mari Merendu da bi snimili još jednu veličanstvenu verziju za tri glasa, gitaru i čegrtaljku kojoj još uvek ne znam ime. Ali, naučiću ga.
Broj obrada i verzija na TikToku i dalje raste.
U hladnim kišnim večerima poput ove decembarske u Beogradu bilo koja od ovih verzija deluje poput gutljaja dobrog alkohola nakon kojeg ideja o životu na nekom drugom mestu izgleda još privlačnije.
Možda se na tom mestu ova pesma može čuti u prolazu- kroz otvoreni prozor taksija koji prolazi ulicom, na radiju koji svira u lokalnom marketu, ili od uličnog svirača koji upravo počinje: A-mol, D-mol, E7. U refrenu će dodati G7 i C-dur.
Moram da nastavim da učim jezik, moram da savladam način na koji slažu reči u niz, moram da naučim da joj kažem da je najlepša.
Duolingo tvrdi da mi dobro ide. Možda me uskoro nauči i zašto je u nekim verzijama "para", a u drugim "pra".
*
Ciranda para Janaina
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
É no seu colo que afogo a minha sede Quis te pescar, mas caí na sua rede Feita de fio de cabelo emaranhado Moro no mar e hoje sou seu namorado Eu moro no mar e hoje sou seu namorado
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
É no seu colo que afogo a minha sede Quis te pescar, mas caí na sua rede Feita de fio de cabelo emaranhado Moro no mar e hoje sou seu namorado (Eu moro no mar e hoje sou seu namorado)
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Za što brže razbijanje kamenja u telu doktori preporučuju manje sedenja i više kretanja, skakanja, skakutanja, poskakivanja, vežbanja, trčanja, đipanja i istezanja. Uz lekove i druga pomoćna lekovita sredstva - dodajem Noćurak, enkapsuliran u tabletu muzike sa dvosatnim dejstvom. Jer ima kamenja i u glavi koje bi valjalo razbiti.
U mlevenju muka pomažu: Talking Heads, Rogê, B.A. Baracus Band, Haustor, Šarlo Akrobata, Ane Paška, LL Cool J, Arrested Development, Joshua Idehen, Curtis Mayfield, Curtis Harding, St. Paul & The Broken Bones, Šajzerbiterlemon, KOIKOI, Porto Morto, Škofja Loka VIS, Fred again... CA7RIEL & Paco Amoroso, Underworld, The Doors, Kenny Dope & Róisín Murphy, Yasmine Hamdan, Lenhart Tapes & Zoja Borovčanin, The Clash, Santogold, Bob Marley, Jimmy Cliff, Vizelj, JeboTon Ansambl, Tunng i David Byrne... stvarno se svašta čoveku učini logičnim u miksu dok je na terapiji
Cover: Doktor Dejvid i doktor Džošua pokazuju plesne pokrete / Gemini.
Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja
se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u
pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini
da do kraja koncerta budem neki
drugi ja, izglobljen i srećan.
Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici
ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još
ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?
Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio
je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora,
poslednjeg dana leta.
Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu
(Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi,
bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je
bilo zbrisano. Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja. Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste.
Ne preterujem.
Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom. Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan,
duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.
*
Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik
i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine
nije desio tek tako, niotkuda.
Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija,
2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje.
Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i
prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji. Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći
ili, jednostavno, nestaje. Nema stajanja u mestu.
Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji
su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po
regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća
stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje. Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo
se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme
sa novog albuma. Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na
kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati,
tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo –
nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije:
kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na
koncertu. To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je
što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima
(pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).
U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici. Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.
Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.
„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“. Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima. Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka. U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (na podu sobe, u "Karmakomi", Makarskoj, u mračnoj ulici) ali i stanja u kojem si ova pesma udara u srce i glavu na različite načine. Može te zakucati za pod ili prisloniti na zid. Ali, njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje. Čudesna je po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon svega nekoliko slušanja zauvek usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i nastavlja da odjekuje glavom poput intimne himne uz koju je lakše podneti život i zabezeknutost mrakom. Onda te pozove da protrčiš kroz taj mrak, jer drugog puta do sreće jednostavno - nema. Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.
Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama
ispred koncertnih bina i pesmama.
Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili
su album kakav nam je potreban u ovom vremenu. Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.
Ne
mogu da povežem tri pesme u niz a da ne pomislim da sam krenuo u pogrešnom
pravcu.
Onda slušam pesmu po pesmu sa pauzama između.
Ako pauza postane preduga zaledim se od užasa koji je iza nas,
a postanem i nestrpljiv da što pre vidim one će tek doći: Hajde, šta čekate?!
Teško mi je da se setim poslednjeg niza od tri normalna dana.
Ne vidim u kalendaru da će takva tri dana uskoro doći.
Ne mogu da sedim dugo,
ne mogu da sedim dok drugi hodaju i zbog mene,
ne mogu da hodam ulicama sa kojima imam emotivnu predistoriju a koje više ne prepoznajem,
a novih ulica nema.
Psihoterapeutkinja kaže: „Kriza smisla“. Oduvek je bila tu, gospođo.
Duvači lišća nedeljom počinju oko pola sedam, pokušavaju da zataškaju da je jesen.
Onda osvane sunčano jutro, i počne ova pesma.
“We're on the road to paradise,
here we go, here we go.”
Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna. Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.
KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku. Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.
p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.
Ovaj test ili proveru stanja duha je neophodno uraditi svakog leta.
Ko si, gde si, zašto nisi, želiš li i kako ćeš – najbolje će ti reći pesme koje ćeš prikačiti na sopstvene uši i srce, poput voltmetra kojim testiraš uređaje za koje sumnjaš da ne rade dobro. Ti si sada taj uređaj u čiji rad sumnjaš.
Da bi rezultati testa bili pouzdani, poželjno je raditi ga pred kraj boravka na obali. Prvih dana odmora glava i srce su uprljani gradskom prašinom i anksioznošću, a uši su najviše željne pesama zrikavaca, zato ih pusti da uživaju. Dopusti moru da te prepozna, očisti štroku sa tebe i vrati na fabrička podešavanja.
Doba dana u kojem se test radi nije suštinski važno, ali – jutra bi trebalo trošiti na plivanje a sumrak valja izbeći jer poslednji zraci sunca svakoj pesmi dodaju kičastu patinu blage sete. Najmanje dva pesnika (Valeri i Hristić) preporučuju – podne, jer tada su senke najkraće i ’sve postaje Jedno’. U ovom slučaju jedno bi trebalo da postanete ti, pogled na more, sunce u zenitu, srce u nadiru, muzika u slušalicama i pesma zrikavaca koja se probija kroz tonove.
(Muzika ne bi trebalo da bude preglasna. Ostavi prostor za te zrikavce, da te podsete gde si.)
Prihvati test kao ponovno čitanje knjige koju već dobro znaš, ali si je ponovo stavio u putnu torbu i čitaš je iznova sa zadovoljstvom; znaš da će ovoga puta neki drugi pasus postati značajniji nego prošli put, da će te neka reč poseći prvi put kao da je tek napisana i ivice su joj još uvek oštre, uhvatiće te nespremnog, prihvati da tvoja koža nikada neće postati dovoljno neprobojna čak ni pod oklopom sunca, soli i kreme za sunčanje.
Lista pesama koje učestvuju u testu je promenjiva i možeš je prekrajati na licu mesta, prekidati ih, preskakati ili brisati. To je prirodan proces: neke su se ipak izlizale od prošlog leta, neke su ti bile drage iz pogrešnih razloga, neke si mislio da razumeš, neke više ne pokreću ništa u tebi zato što osoba koja ih je volela – više nisi ti.
Izbor pesama je, dakle, nemoguće završiti, i to je paradoks sličan onom sa Zenonovom. Uvek ima nešto novo a uvek se nešto i vraća; zbog nekih si već počeo da ovladavaš osnovama jezika koji ne znaš zato što ti je uzbudljivije da ih razumeš bez posrednika ili prevodioca; neke od tih pesama odavno znaš u šum ili uzdah ali te nešto tera da ih pustiš kroz sebe ponovo i očitaš stanje.
(Važno: pesme uopšte ne moraju biti „letnje“.)
Ovog leta mi je, posle mnogo godina, svašta rekla ova stara Stingova pesma.
Nije mi bila u planu, jednostavno sam poželeo sa čujem ponovo.
Kada sam je prvi put slušao na obali mora bio sam dvadesetak godina mlađi od osobe koja je napisala. Sada sam dvadeset godina stariji od njega.
Prirodno, sada je razumem drugačije.
Ipak, nisam siguran da li razumem sve što mi govori. I dalje.
U nedostatku tehničkih mogućnosti da od ove priče trenutno napravim miks, sledi lista ostalih pesama sa ovogodišnjeg testiranja po abecednom redu, za pun sat samopreispitivanja.
„Alive and Kicking“ – Simple Minds (Live at Isle of Wight Festival, 2024) „Ciranda Pra Janaína“ – Thome (cover) „Damage“ – David Sylvian & Robert Fripp (uživo) „Forbidden colors“ – Ryuichi Sakamoto (uživo, Dejvidov vokal ide sa trake) „His Box“ – Dali’s Car „If this World was Made For Me“ – The Chills (demo, objavljen 2024) „Is Your Love Strong Enough“ – Bryan Ferry „It’s all True“ – Tracey Thorn „Muito Romantico“ – Caetano Veloso (studijska i unplugged verzija) „Midnight Summer Dream“ – The Stranglers „Pais Nublado“ – Helado Negro „Regresso“ – Cesaria Evora „Strangers When We Meet“ – David Bowie „Tantos Desejos“ / „Felicidad“ – Suba
„Treblebass" - Svadbas
„Wrapped Around Your Finger“ – The Police (alternative version, 2024)
Od početka novembra ponovo primenjujem lekciju davno naučenu od jednog Kortasarovog junaka, onog koji je u gornjem levom džepu nosio knjižicu koja će zaustaviti metak namenjen njegovom srcu. (Gornji levi džep ne mora biti stvaran, knjige se mogu nositi i u glavi. U skladu sa trenutkom Kortasarov junak se nije koristio pesmama ili scenama iz filmova. Ja mogu.)
Vremenom sam naučio da korica knjige ne mora biti tvrda, a pesma ne mora biti durska ili poletna. Nasuprot: što je više u sazvučju sa onim što jeste oko mene, metak ima manje šanse da rikošetira.
Zato sam najpre pokušao sa ranije potvrđenim, mučnim, ali efikasnim rečima Galeana, Kiša, Štajnera, Alehandra Sambre, Kortasarovim kratkim pričama. Fokus na Južnu Ameriku, mislio sam, oni razumeju diktaturu koju mi sada živimo. Ali, to nije bilo dovoljno.
Onda se pojavio „Ainda Estou Aqui“, dobitnik Oskara za najbolji strani film iz Brazila o progonima i užasima života u diktaturi sedamdesetih - mučan, strašan i prepun muzike koja je ritmom i melodijama sugerisala sunce i radost, ali su tekstovi tih pesama bili teskobni. („Samba / Agoniza mas não morre / Alguém sempre te socorre / Antes do suspiro derradeiro...“).
Ne znam jezik, ali postoje načini da ga razumem.
Klik na klik, uz vodiča koji zna više od mene, razume jezik i muku - i mapa zvučnog pejsaža, donedavno verovatno slična onoj koju je u levom džepu uniforme imao Pedro Alvares Kabral nakon prvog boravka u tek ’otkrivenom’ Brazilu 1500. godine - postala je potpuno drugačija. Algoritam se potpuno sludeo.
Klik na klik, i eto me u zagrljaju jedne od najlepših pesama ikada napisanih. Ne preterujem. Pomalo sam čak i ljut na nju što me nije pronašla ranije. Svega je četiri godina mlađa od mene i sada smo u životnom dobu kada su takve razlike u godinama nebitne - ali joj opraštam, sluđen njenom lepotom, tekstom i melodijom.
Kaetano Velozo – muzičar, pevač, pisac i politički aktivista je napisao „Muito Romantico“ za drugog pevača, Roberta Karlosa, kojeg su u vreme diktature povremeno prozivali da izbegava da peva o mukama trenutka u kojem živi. U Karlosovoj verziji ova pesma odista ostaje „veoma romantična“, a njeni ključni stihovi kao da ostaju utopljeni u preslatkom koktelu („Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior Com todo o mundo podendo brilhar num cântico Canto somente o que não pode mais se calar Noutras palavras sou muito romântico”).
Roberto ima takav glas, takav je i aranžman.
Ali, možda je baš zbog takvog sladunjavog aranžmana Kaetano godinu dana kasnije odlučio da je i sam snimi, u pratnji hora, i učinio da ova pesma postaje još nešto: protest čoveka koji je bio prognan iz domovine na tri godine zbog onoga što misli, ali iz kojeg nisu uspeli da prognaju ljubav prema zemlji u kojoj je rođen. Velozo se vratio u pakao, kao i jedna od junakinja filma „Ainda Estou Aqui“.
Od svih izvedbi koje su zabeležene, nemoguće je voleti samo jednu Kaetanovu verziju. Monogamija je u ovom slučaju nemoguća. Ona prva, studijska, u kojoj peva u pratnji hora zvuči poput himne grandioznog kraja, ili novog početka.
Na jednom koncertnom snimku je izvodi u pratnji bubnjeva i udaraljki, i ona postaje pesma oslobođenja. Postoji još jedna, na kojoj su na bini samo Velozo, gitara i njegovih osamdeset godina. Neke stihove peva kroz blagi osmeh, gotovo dečački, koji otkriva čoveka ponosnog na to što nije odustao kada je bilo najteže. I nije ostao bez ljubavi.
Tu prvu, ’horsku’ verziju i ovu poslednju ’akustičnu’ nosim sa sobom svakog dana. Traje svega dva i po minuta, a dani su toliko intenzivni da je neophodno slušati je više puta dnevno. Prebacujem te verzije pesme svakog jutra iz jednog džepa košulje u drugi, uveren da mogu da zaustave svaki metak koji cilja moje srce. Neka je to i iluzija. Lekovita je, i drži me na nogama. Ako metak ipak uspe da prođe, ova pesma je dobra za kraj.
“Noutras palavras sou muito romântico”
*
Tekst i prevod na engleski:
Muito Romântico
Não tenho nada com isso nem vem falar I have nothing to do with it, don't come
talk to me
Eu não consigo entender sua lógica I can't understand your logic
Minha palavra cantada pode espantar My sung word may scare
E a seus ouvidos parecer exótica And to your ears seem exotic
Mas acontece que eu não posso me deixar
But it happens that I can't let myself
Levar por um papo que já não deu, não deu Be carried away by a conversation that
didn't work, didn't work
Acho que nada restou pra guardar ou lembrar I think nothing is left to keep or
remember
Do muito ou pouco que houve entre você e eu Of the much or little that happened
between you and me
Nenhuma força virá me fazer calar No force will make me shut up
Faço no tempo soar minha sílaba I make my syllable sound in time
Canto somente o que pede pra se cantar I sing only what needs to be sung
Sou o que soa eu não douro pílula I am what sounds, I don't sugarcoat
Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior All I want is a perfect major chord
Com todo o mundo podendo brilhar num cântico With the whole world being able to shine
in a chant
Canto somente o que não pode mais se calar I sing only what can no longer be
silenced
Noutras palavras sou muito romântico In other words, I am very romantic
Odavno nisam naišao na pisca sa kojim sam u potpunom sazvučju od prve stranice. Sigurno znaš taj osećaj: pročitaš nekoliko rečenica i već ti je jasno - ovo je pisala osoba sa kojom najverovatnije ne deliš ista iskustva ili omiljene knjige, i koja možda ne reaguje identično kao ti na uvodne taktove Betovenove "Sedme", prvu strofu "Sleepwalking Man" ili "Zamkove gneva" Barika, ali se prepoznajete - po načinu na koji baratate rečima, pravim mestima za povisilice u muzici, pogledu na svet i pokušajima da ga razumete. Ipak, autor je u blagoj prednosti. Za razliku od tebe - on je već uspeo je da jednu od tvojih čestih, neobjašnjvih 'tuga' maestralno definiše i nazove "okjolizam".
A već na drugoj stranici knjige autor ti kaže: "Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti."
*
"Rečnik čudnovatih tuga" je izrastao iz čudesne ideje uobličene u knjigu koja se ne sme čitati brzo, kao što u jednom danu ne jedeš sav med iz tegle, ili prazniš bocu biske.
(Strana 19. kaže: "luzleft, pr: tužan zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao.")
Šta je okjolizam ćete saznati još brže ako posetite link u komentaru ili otrčite do najbliže knjižare. Ili sačekajte da vam je poklonim za rođendan. Jer svima ću samo nju da poklanjam.
Stefan Janjić je uradio izuzetan prevod, knjigu je objavio Imprimatur, a više o projektu dostupno je na sajtu autora, Džona Keniga.
1. Leto kao takvo. 2. Ponovni susreti sa dragim osobama. 3. Osnivanje Ministarstva za lustraciju i revanšizam. 4. Čitanje "Rečnika čudnovatih tuga" Džona Keniga u prevodu Stefana Janjića (Imprimatur) 5. Novi album KOIKOI.
Šta će doneti leto je nepoznato. U tome i jeste draž.
Ponovni susreti bi trebalo da budu lepi i oslobađajući.
Ministarstvo za lustraciju i revanšizam trenutno deluje kao fatamorgana - ali znamo da izgubljeni u pustinji uz mapu i malo sreće uspevaju da pronađu oazu.
Od svega navedenog - jedino za novi album KOIKOI imam dokaze da je savršen.
Nedavni koncert u Karmakomi - na kojem smo prvi put videli ovaj spot i na kojem su svirali nove pesme - otvorio mi je samo jednu dilemu: Koju pesmu najviše volim?
Rođendan ove radio–stranice je već 10 godina pokretni praznik, i obeležava se između 2. maja do 10. juna – u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja redakcije, raspoloživog vremena, vremenske prognoze, i – najviše – od raspoloženja države Srbije prema njenim građanima, broju aktuelnih nepravdi, neispunjavanja zahteva, i sličnim stvarima koje čine da ti jubilej malo presedne.
Ali – oni to i žele. Da prestanemo da se okupljamo, smejemo, borimo, nadamo, pričamo o budućem volontiranju u Ministarstvu Revanšizma.
Zamisli da ovo slušamo negde zajedno. Na vratima piše: Privatna zabava.
Uđi! Neki su već stigli! I DJ jedva čeka da počne.
"Light all your candles for me now / 'cos all your birthdays came at once..."
Talking Heads, Fontaines D.C, Björk, Darkwood Dub, Auf Wiedersehen, LCD Soundsystem, BaianaSystem, Neuky? & Darko Rundek, Elvis Costello, The Stranglers, The Lightning Seeds, New Order, Pet Shop Boys, Depeche Mode, James, Eva Braun, Bohemija, Pulp, Saint Etienne, Idem Haustor, JeboTon Ansambl, KOIKOI, Šajzerbiterlemon, Oxajo, David Bowie, JD McPherson, Experimental Pop Band, Jens Lekman, Ca7riel X Paco Amoroso, Joshua Idehen.
