Džon Kenig: Rečnik čudnovatih tuga ('The Dictionary of Obscure Sorrows')

Odavno nisam naišao na pisca sa kojim sam u potpunom sazvučju od prve stranice.
Sigurno znaš taj osećaj: pročitaš nekoliko rečenica i već ti je jasno - ovo je pisala osoba sa kojom najverovatnije ne deliš ista iskustva ili omiljene knjige, i koja možda ne reaguje identično kao ti na uvodne taktove Betovenove "Sedme", prvu strofu "Sleepwalking Man" ili "Zamkove gneva" Barika, ali se prepoznajete - po načinu na koji baratate rečima, pravim mestima za povisilice u muzici, pogledu na svet i pokušajima da ga razumete.
Ipak, autor je u blagoj prednosti. Za razliku od tebe - on je već uspeo je da jednu od tvojih čestih, neobjašnjvih 'tuga' maestralno definiše i nazove "okjolizam".

A već na drugoj stranici knjige autor ti kaže:
"Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti."

*

"Rečnik čudnovatih tuga" je izrastao iz čudesne ideje uobličene u knjigu koja se ne sme čitati brzo, kao što u jednom danu ne jedeš sav med iz tegle, ili prazniš bocu biske.

(Strana 19. kaže: "luzleft, pr: tužan zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao.")

Šta je okjolizam ćete saznati još brže ako posetite link u komentaru ili otrčite do najbliže knjižare.
Ili sačekajte da vam je poklonim za rođendan.
Jer svima ću samo nju da poklanjam.

Stefan Janjić je uradio izuzetan prevod, knjigu je objavio Imprimatur, a više o projektu dostupno je na sajtu autora, Džona Keniga.

[Dolazeći događaji kojima se radujem]

1. Leto kao takvo.
2. Ponovni susreti sa dragim osobama.
3. Osnivanje Ministarstva za lustraciju i revanšizam.
4. Čitanje "Rečnika čudnovatih tuga" Džona Keniga u prevodu Stefana Janjića (Imprimatur)
5. Novi album KOIKOI.

Šta će doneti leto je nepoznato. U tome i jeste draž.

Ponovni susreti bi trebalo da budu lepi i oslobađajući.

Ministarstvo za lustraciju i revanšizam trenutno deluje kao fatamorgana - ali znamo da izgubljeni u pustinji uz mapu i malo sreće uspevaju da pronađu oazu.

"Rečnik čudnovatih tuga" će, verujem, ispuniti očekivanja.

Od svega navedenog - jedino za novi album KOIKOI imam dokaze da je savršen.

Nedavni koncert u Karmakomi - na kojem smo prvi put videli ovaj spot i na kojem su svirali nove pesme - otvorio mi je samo jednu dilemu: Koju pesmu najviše volim?

Evo prvog singla.

Čudo,
videćeš.

Rođendanski Noćurak :: Let's Make Love and Listen to Death From Above :: Mixtape

Rođendan ove radio–stranice je već 10 godina pokretni praznik, i obeležava se između 2. maja do 10. juna – u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja redakcije, raspoloživog vremena, vremenske prognoze, i – najviše – od raspoloženja države Srbije prema njenim građanima, broju aktuelnih nepravdi, neispunjavanja zahteva, i sličnim stvarima koje čine da ti jubilej malo presedne.

Ali – oni to i žele. Da prestanemo da se okupljamo, smejemo, borimo, nadamo, pričamo o budućem volontiranju u Ministarstvu Revanšizma.

Zamisli da ovo slušamo negde zajedno.
Na vratima piše: Privatna zabava.

Uđi!
Neki su već stigli!
I DJ jedva čeka da počne.

"Light all your candles for me now / 'cos all your birthdays came at once..."

Talking Heads, Fontaines D.C, Björk, Darkwood Dub, Auf Wiedersehen, LCD Soundsystem, BaianaSystem, Neuky? & Darko Rundek, Elvis Costello, The Stranglers, The Lightning Seeds, New Order, Pet Shop Boys, Depeche Mode, James, Eva Braun, Bohemija, Pulp, Saint Etienne, Idem
Haustor, JeboTon Ansambl, KOIKOI, Šajzerbiterlemon, Oxajo, David Bowie, JD McPherson, Experimental Pop Band, Jens Lekman, Ca7riel X Paco Amoroso, Joshua Idehen.

Play! 
👇

Nedeljno jutro i "Jugoton Bossa nova - Brazilian wave in Yugoslavia 1963-1983"

U paralelnoj stvarnosti ovo prohladno nedeljno majsko jutro puno je lenjosti i bezopasne nostalgije, leto je blizu, budućnost saglediva i izdašna, pa lutamo prstima po karti i biramo obale i otoke na koje bismo mogli da se iskrcamo, a ovaj niz snimaka je savršen za to.

Ali „... jednog davnog dana nešto se je zbilo“ – podseća Arsen na jednom od ovih snimaka; Arsen naravno peva o letnjoj ljubavi, a ja razmišljam kako je sve otišlo u tri materine; kakvo, bre, lenstvovanje; kakva nedelja, ljudi su u zatvorima; nostalgija za budućnošću koja se nije dogodila istovremeno izaziva bes, ali i potrebu za dodatnim ćebetom i ponovnim gledanjem brazilskog „Ainda Estou Aqu” >>, filma koji podseća na užase života u diktaturi, i da je važno boriti se za pravdu do poslednjeg atoma snage, ako želimo da neka buduća nedeljna jutra provedemo u miru sa sobom.

Umesto da se nakon slučajnog otkrića ovog blaga od albuma smejuljim dok slušam šašavi duet Gabi Novak i Radojke Šverko i maštam o pesku Kopakabane, ja se bavim fizionomijom diktatura, kakav emotivni cunami.

Album sa snimcima iz bolje prošlosti je dostupan za preslušavanje:

Depeche Mode: "Clean" / ogoljena verzija

Ne znam kada je i kako počelo.
Možda baš jednog ovakvog petka uveče, na frekvenciji 98,5 mHz: „Dragstor 202“, emisija u kojoj redakcija ispunjava želje slušalaca.
Depeche Mode su bili česti na plejlistama, iako još uvek nisu bili veliki bend.
Možda se iz zvučnika čula u to vreme često tražena „Blasphemous Rumours“. Verovatnije je to bila „Shake The Disaese“ – dovoljno pitka i prijemčiva za neformiranog dvanaestogodišnjaka, dovoljno tamna da se ne vidi dno. A kada je pesma takva, ne preostaje ti drugo nego da uskočiš u nju, zaroniš i pratiš glas.

Danas, četrdeset godina kasnije, shvatam: Depeche Mode su bili moj most ka onome što me tek čeka skriveno u tami u godinama koje će doći.
To je jedan od retkih mostova koji i dalje često prelazim.

*

Martin Gor, Dejvov kompanjon je nesumnjivo veći majstor od njega. Kompletniji muzičar, veštiji pesnik, mudriji strateg, bolji vizionar koji je nakon snimanja spota na kojem su pevali na plejbek sa po kokoškom u krilu shvatio da obojica mogu bolje od toga.
Opet, bez Dejva bi Martinovo majstorstvo ostalo manje poznato, a svet bi ostao uskraćen za nekoliko velikih pesama koje se nikada ne bi dogodile da Martin nije imao kraj sebe čoveka koji se ne štedi u uživljavanju u pesmu; Dejva koji ubrzano sazreva, uništava se, iščezava, oživljava, traži se, pronalazi, otkriva novi glas, pokušava samostalno, vraća se, postaje 'klasik' kojem čak i šmiranje dobro stoji.
Dejv, pak, ne bi to postao da nije kraj sebe imao tipa koji često nosi anđeoska krila, i koji ume da njegove muke, sumnje, gubljenja i vaskrsnuća pretoči u pesme napisane samo za njega, i o njemu.

(Možda Martin navlači s vremena na vreme ta krila samo da bi podsetio Dejva koliko je imao sreće.)

Večeras, na Dejvov šezdeset i treći rođendan biram jednu od takvih pesama. Martin je napisao za Dejva u vreme njegovih prvih velikih kriza. Moćno je zvučala i u verziji iz 1990, ali je postala još bolja mnogo godina kasnije, kada je zaista Dejv zaista postao „Clean“.

“I don't understand what destiny's planned
I'm starting to grasp what is in my own hands
I don't claim to know where my holiness goes
I just know that I like what is starting to show
(Sometimes)”

Muzička kutija / EKV boks set

Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.

Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.

*

Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.

Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.

Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.

Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak.
Trebalo bi da skačem od sreće.
Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona.
Trebalo bi da zagrlim Maju.

Ništa od toga ne radim.
Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.

Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.



Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.

Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.

Sve je tu.

Reci nešto naglas, Nebojša!
Ne znam šta.
Reči će me stići nešto kasnije.

*

Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.

Taj trenutak je katarzičan.

Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče.
Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem.
Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.

Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija.
Ovo je suprotan proces.

Konačno,
čujem
sve.

Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu.
Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima.
Masimov udah nakon „Torture never stops“.
Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“.
Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine.
Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil.
Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.

Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?

Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put.
Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.

Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.

Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.

Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja.
Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.

Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.

Ok, biće i Monografija o Milanu.

Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.

- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!

Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“

Videćete uskoro.

Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.

Spuštam kutiju na sto.
U stanu je tiho.

Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi,
ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, 
i to mi izmami osmeh.

Skačem od sreće, 

kao dete.

*

Zvanično:

EKV vinil boks koji čine - 
8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka +
2xCD sa 27 retkih snimaka +
Buklet o bendu na 76 strana 
dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine.
Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".

Za više informacija o naručivanju, dostavi i ceni posetite:
za Srbiju: bit.ly/3Xy69XW
za inostranstvo: https://bit.ly/EKVboxset

Više informacija o izdanju dostupno je na stranici Zadužbine Milana Mladenovića >>

Zašto nema novog "Premotavanja"

Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.

I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.

Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.

Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.

Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.

Siguran sam da razumeš.
I hvala ti.

Deveti mart, još jednom.

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 34 godine moja dotadašnja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da u budućnosti manje laže kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme prekinut je program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu državu je inače bilo sve teže voleti, a od tog dana je bilo jasno da se od mene ne traži ljubav.
Nema ljubavi kada ti u 18. godini druga strana usmeri cev tenka u glavu.
I ja sam se, od te večeri, osećao kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom i drugim oružjem, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno, kako po kući tako i po komšiluku.

Kratki period ponovne ljubavi od dve i po godine prekinut je – ponovo – pucnjem.

Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: služio sam vojsku, plaćao nerazumne poreze, sadio drveće pokušavajući da kompenzujem broj onih koje je država posekla, brinio o društvu a ne svom dupetu, prijavljivao rupe na ulicama, i šta sam već naučen da je red.

Nisam to činio zbog države, već zbog društva u kojem sam živeo.

Trideset i četiri godine kasnije ta država i ja smo u očajno lošem odnosu.
Ona se i dalje trudi da ja dignem ruke od svega, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.

U poslednja četiri meseca pokazalo se da nas ima baš dosta koji slično mislimo.
To mi daje nadu da ćemo ovaj dan sledeće godine dočekati u drugačijoj državi.

Ako bude tako, nakon decenija tragične veze, teško će se tu razbuktati ne znam kakva ljubav.
Ali, neka bude barem međusobnog poštovanja, pa se možda jednom naviknem na to da me rođena država ne mrzi.
Nije to mala stvar.

Mnogi ovde rođeni posle sedamdesetih još uvek ne znaju kako je to dobar osećaj.

"MOĆ VEŠTICA / KUP MAARE by Nebojša Krivokuća" ili 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta

Fridum mi je dao u zadatak da izaberem 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta, da bi iz njih posle globalnog reseta procvetala nova pop kultura - a sve u okviru serijala emisija posvećenih Marku Nikoliću, nekada čestom i dragom gostu-komentatoru i na ovom blogu.

Na spisku su: Šarlo Akrobata, Adriano Ćelentano, Talking Heads, Joy Division, XTC, La Strada, The Chills, Prefab Sprout, Depeche Mode, R.E.M, Angel's Breath, Suba, Underworld, Svadbas, Ben Folds & Nick Hornby, David Bowie, Peter Gabriel, James, The Cure i The Beatles.

Neke pesme su i mene iznenadile, iako sam ih ja birao ;)

*

Fridum najavljuje:

Kurator ovog izdanja KUPA MAARE je Nebojša Krivokuća, jedan fin, gospodin čovek.

Neko ko je muzički mega entuzijasta, ko je počeo svoj popkulturni aktivizam kao pasionirani slušalac radija, a nastavio ga kao autor na radijima Pingvin i Index.

Neko čije popkulturne avanture čitate na blogu Prešlicavanje, a u audio formatu slušate na Radio Prešlicavanju putem Mixclouda.

Neko ko piše za Lice Ulice.

Neko ko je, poput srpskog Nicka Hornby-ja, već objavio knjigu, o pop pesmama. “39”. Za Booku.

Neko ko (za ovu godinu!) sprema knjigu o Milanu Mladenoviću koja će možda učiniti da imate utisak da ste i vi odrasli sa njim, jer ga sada toliko dobro poznajete.

Neko ko planira i knjigu o Subi.

Neko ko rinta kao kreativni direktor da bi mogao da bude još kreativniji van posla.

Neko.

Što se maareta tiče, on herojski odoleva zubu vremena na istim mestima: Popboks, Nas dvoje, politiks tejps, SLOVO Pres i Mislite Mojom Glavom. Visit, search & destroy."

"Mačke su zakon" (33 obrtaja, Pobjeda.me)

Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...

Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.

Tekst je dostupan i na sajtu Pobjeda.me >>

Betovenova Sedma, drugi stav

S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji.
Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.

Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.

Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.

U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.

Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.

Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.

Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.

Noćurak :: Memory Is the Seamstress :: Mixtape

Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja.
To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja.
Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.

Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.

Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.

Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.

"Memorija je švalja, i pri tom mušičava.
Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo.
Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga.
Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji."
(V.V, "Orlando")

Playlista:

Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)

Christian McBride - Song for Maya
Chet Baker - Blame It On My Youth
Angel's breath - 40 Seconds of Love
Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado
Suba – Fly by Ipanema
J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt)
Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover)
David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels
Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt)
Dali's Car - His Box
David Sylvian - River Man (Remix)
Moira - Aromantična
Lhasa De Sela - La confession
Joni Mitchell - Help Me
Paul Simon - Rewrite
XTC - Desert Island
Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix)
David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover)
Depeche Mode - The Bottom Line
Hania Rani - Dancing with Ghosts
Maxence Cyrin - Mirrors
Koki Nakano - Buoy
Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress
Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel)
Peter Gabriel – The Book of Love
Ekatarina Velika – Siguran

Marku Holisu za sedamdeseti rođendan

"Better parted

I see people hiding
Speech gets harder
There's no sense in writing.
Help me find a way from this maze
I can't help myself."

Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.

Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede.
Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj.
Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva.
Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.

Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati.
Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut.
Znao da je kraj.
I ostao je dosledan u toj odluci.

(Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)

Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče.
Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom.
Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.

"Magla češlja pramen na ulici"

Kroz maglu poput ove večeras sam, jednom davno, išao na prvi doček Nove "van kuće", i ostao do jutra.

Vraćam se u blok kroz još veću maglu, zadivljen i pomalo prestrašen brutalizmom Novog Beograda koji se pomalja kroz pramenove magle u ranom jutru.

U džepu jakne zveckaju pozajmljene kasete sa albumima Katarine II, Bauhaus i ranih Echo & The Bunnymen.

Sada shvatam,
nikada se nisam vratio.

Moira: "Aroma(n)tična"

["Вретено, недоветено / Сакам да те разложувам
Скратено, невозвратено / Сакам да те...
Малку, малку малку малку / Одмори ми малку,
До следната рунда."]

*

Iako 2024. neće biti gotova sve dok se neke stvari ne završe (“Nema Nove – za staru ste nam još dužni”) - 1. januara stiže tradicionalni „godišnji miks“, ili dvanaest meseci sažetih u četiri sata, šezdesetak pesama i tridesetak najdražih albuma.
To neće biti „lista“, i nema „najboljih“ – već samo najdraže pesme koje traže još ušiju, srca ili stopala koja će ih voleti, zauvek.

Pesma „Aroma(n)tična“ grupe Moira >> iz Skoplja je među njima.

Uz neke pređene kilometre, otkrivene plaže, nekoliko iznenađujućih susreta, tišina, par večeri i zagrljaja, ova pesma je jedno od najlepših čuda koja su mi se dogodila ove godine.

Baš to,
dogodila.

I spot je predivan!
Čujemo se 1. januara.

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Noćurak :: Kiss me while the world decays :: Mixtape

Želeo sam da napravim jedan robertsmitovski romantičan, običan miks za kasnu jesen.
Ali, to nije lako praviti u zemlji koja izgleda kao da neće dočekati proleće (Bjork peva “Our place called hate”), i u kojoj osećaš krivicu ako poželiš da se na kratko osećaš dobro. Ili da se na dva sata skloniš od nje.

Ta dva sata bega su neophodna. Da bismo se prisetili šta nam nedostaje.
Kiš je zapisao – citiram po sećanju – da će poslednji koji će "osećati ljudskim srcem biti oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti”.

Zato sam pustio muziku da me odveze, barem na dva sata što dalje odavde.

Neke od ovih pesama mogu da ti posluže kao rukavice, kišobran, grejači za uši i srce.
Ima i onih koje mogu da ti posluže kao zaklon,
Ti biraj kako ćeš ih koristiti.

Sklonište nude: The National, The Cure, New Order, Depeche Mode, Oxajo, The Cardigans, Half Waif, Everything But The Girl (x2), Destroyer, Björk, Massive Attack, Tindersticks, Jay-Jay Johanson, Beth Gibbons & Rustin Man,Cousteau, Madrugada, Other Lives, Suede, Ana Ćurčin i Milena Jančurić, Joep Beving, Roger Eno, Bryan Ferry, Hania Rani, Bremer/McCoy, Saint Etienne (novi!), David Sylvian, Martin L. Gore i Bruce Brubaker, uz Selina, Lebovića i E.B. Vajta.

 

Rock Radio / "Faca nedelje" (o muzici, Noćurku i otvaranju Legata Milana Mladenovića)

"O racionalnoj manjini i gradu koji ,,ispod prvog sloja jefitnog betona i dalje ima neverovatnih stvari”, o neverovatnim muzičarima koji su našli put do mnogih zahvaljujući njegovom "Prešlicavanju”, o katalizaciji tona i reči na jednom mestu…
O vraćanju impulsa natrag za sve one koji su njega obogatili, o Legatu Milana Mladenovića..."

Hvala Katarini, od srca! ;)

The Cure: "All I Ever Am" ili pesma koja sumira sve

Rečnik kaže: "sumaran" = zbijen, sažet, kratak, koncizan, jezgrovit, ukupan, dobiven sabiranjem.

Hvala Robertu Smitu što MI je napisao ovu pesmu, i sumirao sve.
Ali, hvala i Gebrijelu i Sajmonu što su zategli žice gitara do pucanja, Džejsonu Kuperu što tuče bubanj baš kao što bih ga i ja tukao svestan tačnosti Robertovih reči, hvala Rodžeru na klavijaturama koje ostavljaju prostor za nežnost u ovoj pesmi - najlepšoj koju su The Cure snimili u poslednjih trideset i pet godina, i učinili da u 51. godini jednu istu pesmu vrtim po deset puta dnevno,
kao da imam 15.
I što nakon tog sumiranja - ipak - nisam sumoran.

"All I Ever Am" je remek-delo.

*

"...I think too much of all to come
Of how it will be after I give up
My weary dance with age
And resignation moves me slow
Toward a dark and empty stage
Where I can sing the world I know

The way love turns out every time
Will never be enough

I waste all my world like this
Intending time and memories
And all for fear of what I'll find
If I just stop and empty out my mind
Of all the ghosts and all the dreams
All I hold to in belief
That all I ever am
Is somehow never quite all I am now

And all for fear of what I'll find
If I just stop."

Milanove sobe [sa otvaranja legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije]

Legat Milana Mladenovića / fotografija: Jadranka Ilić / ZMM.

"Želim da vas zamolim da zamislite podstanarsku sobu, u jednom stanu u Zagrebu, krajem pedesetih godina.
Nameštena je skromno, ali je puna ljubavi.
To je prva soba kojom odzvanja glas malog Milana.
I plač, i smeh.

Sada zamislite drugu sobu - na visokom spratu solitera u Sarajevu, kraj Miljacke - u kojoj taj isti dečak piše prve pesme, uči prve akorde na „Tango“ gitari, otkriva rokenrol, i mnogo čita.
Zamislimo ga šest godina kasnije - kao tinejdžera koji ispred male kuće na Topčideru u ulici Vajara Đoke Jovanovića nastavlja da niže akorde i stihove koje peva pomalo čudnim akcentom u kojem se mešaju Zagreb, Sarajevo, Makarska i Beograd.

Evo nas na Konjarniku, u sobi sa pogledom na teren za basket koji voli da igra.
U toj sobi muzicira sa drugarima sa kojima će napraviti prvi bend, i to drugarstvo se ne prekida zbog selidbe na drugi kraj Beograda – u sobu na XV spratu solitera u bloku 23, čiji prozor gleda na toplanu i dim koji kulja iz nje, ali Milan – kaže – „uživa gledajući brodogradilište“.
Možemo da zamišljamo i druge sobe - u Makarskoj; u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona; u Parizu i Sao Paulu – u kojima je stvarao tekstove koji danas odzvanjaju našim srcima; smišljao ponekad čudne, ali razarajuće akorde na gitari.

Zamišljajmo još malo: kako vežba sviranje trube, oduševljava se dok otkriva novu muziku, smeje se, sazreva, zavitlava, zaljubljuje i menja, sve vreme ostajući isti: dosledan, nepotkupljiv i hrabar, uprkos svemu.

A sada možete da prestanete da zamišljate.

Jer - do sada nepoznati delići iz svih tih prostora i života Milana Mladenovića konačno su pred nama, ovde, u Skerlićevoj 1.

Zahvaljujući Milanovom Legatu koji čine njegovi rukopisi, neobjavljeni tekstovi, privatne fotografije, i one do sada neobjavljene sa snimanja i koncerata; lični predmeti, razglednice, nagrade... - dobićemo jasniju sliku o njegovom životu i delima.
Zato što su taj život i ta dela dostojni divljenja – oni i zaslužuju da budu ovde, u instituciji kakva je Narodna biblioteka Srbije.
Ovde ćemo, konačno, bolje upoznati Milana.
A samim tim – i bolje razumeti.

*
Govor sa otvaranja izložbe legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije.

Deo rukopisa, fotografija, intervjua i drugih stvari iz njegove zaostavštine od sada je dostupan i na sajtu Zadužbine Milana Mladenovića - www.milanmladenovic.com