Muzička kutija / EKV boks set

Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.

Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.

*

Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.

Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.

Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.

Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak.
Trebalo bi da skačem od sreće.
Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona.
Trebalo bi da zagrlim Maju.

Ništa od toga ne radim.
Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.

Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.



Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.

Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.

Sve je tu.

Reci nešto naglas, Nebojša!
Ne znam šta.
Reči će me stići nešto kasnije.

*

Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.

Taj trenutak je katarzičan.

Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče.
Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem.
Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.

Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija.
Ovo je suprotan proces.

Konačno,
čujem
sve.

Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu.
Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima.
Masimov udah nakon „Torture never stops“.
Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“.
Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine.
Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil.
Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.

Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?

Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put.
Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.

Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.

Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.

Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja.
Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.

Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.

Ok, biće i Monografija o Milanu.

Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.

- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!

Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“

Videćete uskoro.

Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.

Spuštam kutiju na sto.
U stanu je tiho.

Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi,
ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, 
i to mi izmami osmeh.

Skačem od sreće, 

kao dete.

*

Zvanično:

EKV vinil boks koji čine - 
8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka +
2xCD sa 27 retkih snimaka +
Buklet o bendu na 76 strana 
dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine.
Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".

Za više informacija o naručivanju, dostavi i ceni posetite:
za Srbiju: bit.ly/3Xy69XW
za inostranstvo: https://bit.ly/EKVboxset

Više informacija o izdanju dostupno je na stranici Zadužbine Milana Mladenovića >>

Zašto nema novog "Premotavanja"

Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.

I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.

Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.

Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.

Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.

Siguran sam da razumeš.
I hvala ti.

Deveti mart, još jednom.

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 34 godine moja dotadašnja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da u budućnosti manje laže kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme prekinut je program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu državu je inače bilo sve teže voleti, a od tog dana je bilo jasno da se od mene ne traži ljubav.
Nema ljubavi kada ti u 18. godini druga strana usmeri cev tenka u glavu.
I ja sam se, od te večeri, osećao kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom i drugim oružjem, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno, kako po kući tako i po komšiluku.

Kratki period ponovne ljubavi od dve i po godine prekinut je – ponovo – pucnjem.

Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: služio sam vojsku, plaćao nerazumne poreze, sadio drveće pokušavajući da kompenzujem broj onih koje je država posekla, brinio o društvu a ne svom dupetu, prijavljivao rupe na ulicama, i šta sam već naučen da je red.

Nisam to činio zbog države, već zbog društva u kojem sam živeo.

Trideset i četiri godine kasnije ta država i ja smo u očajno lošem odnosu.
Ona se i dalje trudi da ja dignem ruke od svega, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.

U poslednja četiri meseca pokazalo se da nas ima baš dosta koji slično mislimo.
To mi daje nadu da ćemo ovaj dan sledeće godine dočekati u drugačijoj državi.

Ako bude tako, nakon decenija tragične veze, teško će se tu razbuktati ne znam kakva ljubav.
Ali, neka bude barem međusobnog poštovanja, pa se možda jednom naviknem na to da me rođena država ne mrzi.
Nije to mala stvar.

Mnogi ovde rođeni posle sedamdesetih još uvek ne znaju kako je to dobar osećaj.

"MOĆ VEŠTICA / KUP MAARE by Nebojša Krivokuća" ili 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta

Fridum mi je dao u zadatak da izaberem 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta, da bi iz njih posle globalnog reseta procvetala nova pop kultura - a sve u okviru serijala emisija posvećenih Marku Nikoliću, nekada čestom i dragom gostu-komentatoru i na ovom blogu.

Na spisku su: Šarlo Akrobata, Adriano Ćelentano, Talking Heads, Joy Division, XTC, La Strada, The Chills, Prefab Sprout, Depeche Mode, R.E.M, Angel's Breath, Suba, Underworld, Svadbas, Ben Folds & Nick Hornby, David Bowie, Peter Gabriel, James, The Cure i The Beatles.

Neke pesme su i mene iznenadile, iako sam ih ja birao ;)

*

Fridum najavljuje:

Kurator ovog izdanja KUPA MAARE je Nebojša Krivokuća, jedan fin, gospodin čovek.

Neko ko je muzički mega entuzijasta, ko je počeo svoj popkulturni aktivizam kao pasionirani slušalac radija, a nastavio ga kao autor na radijima Pingvin i Index.

Neko čije popkulturne avanture čitate na blogu Prešlicavanje, a u audio formatu slušate na Radio Prešlicavanju putem Mixclouda.

Neko ko piše za Lice Ulice.

Neko ko je, poput srpskog Nicka Hornby-ja, već objavio knjigu, o pop pesmama. “39”. Za Booku.

Neko ko (za ovu godinu!) sprema knjigu o Milanu Mladenoviću koja će možda učiniti da imate utisak da ste i vi odrasli sa njim, jer ga sada toliko dobro poznajete.

Neko ko planira i knjigu o Subi.

Neko ko rinta kao kreativni direktor da bi mogao da bude još kreativniji van posla.

Neko.

Što se maareta tiče, on herojski odoleva zubu vremena na istim mestima: Popboks, Nas dvoje, politiks tejps, SLOVO Pres i Mislite Mojom Glavom. Visit, search & destroy."

"Mačke su zakon" (33 obrtaja, Pobjeda.me)

Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...

Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.

Tekst je dostupan i na sajtu Pobjeda.me >>

Betovenova Sedma, drugi stav

S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji.
Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.

Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.

Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.

U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.

Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.

Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.

Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.

Noćurak :: Memory Is the Seamstress :: Mixtape

Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja.
To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja.
Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.

Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.

Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.

Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.

"Memorija je švalja, i pri tom mušičava.
Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo.
Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga.
Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji."
(V.V, "Orlando")

Playlista:

Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)

Christian McBride - Song for Maya
Chet Baker - Blame It On My Youth
Angel's breath - 40 Seconds of Love
Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado
Suba – Fly by Ipanema
J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt)
Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover)
David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels
Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt)
Dali's Car - His Box
David Sylvian - River Man (Remix)
Moira - Aromantična
Lhasa De Sela - La confession
Joni Mitchell - Help Me
Paul Simon - Rewrite
XTC - Desert Island
Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix)
David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover)
Depeche Mode - The Bottom Line
Hania Rani - Dancing with Ghosts
Maxence Cyrin - Mirrors
Koki Nakano - Buoy
Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress
Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel)
Peter Gabriel – The Book of Love
Ekatarina Velika – Siguran

Marku Holisu za sedamdeseti rođendan

"Better parted

I see people hiding
Speech gets harder
There's no sense in writing.
Help me find a way from this maze
I can't help myself."

Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.

Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede.
Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj.
Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva.
Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.

Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati.
Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut.
Znao da je kraj.
I ostao je dosledan u toj odluci.

(Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)

Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče.
Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom.
Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.

"Magla češlja pramen na ulici"

Kroz maglu poput ove večeras sam, jednom davno, išao na prvi doček Nove "van kuće", i ostao do jutra.

Vraćam se u blok kroz još veću maglu, zadivljen i pomalo prestrašen brutalizmom Novog Beograda koji se pomalja kroz pramenove magle u ranom jutru.

U džepu jakne zveckaju pozajmljene kasete sa albumima Katarine II, Bauhaus i ranih Echo & The Bunnymen.

Sada shvatam,
nikada se nisam vratio.

Moira: "Aroma(n)tična"

["Вретено, недоветено / Сакам да те разложувам
Скратено, невозвратено / Сакам да те...
Малку, малку малку малку / Одмори ми малку,
До следната рунда."]

*

Iako 2024. neće biti gotova sve dok se neke stvari ne završe (“Nema Nove – za staru ste nam još dužni”) - 1. januara stiže tradicionalni „godišnji miks“, ili dvanaest meseci sažetih u četiri sata, šezdesetak pesama i tridesetak najdražih albuma.
To neće biti „lista“, i nema „najboljih“ – već samo najdraže pesme koje traže još ušiju, srca ili stopala koja će ih voleti, zauvek.

Pesma „Aroma(n)tična“ grupe Moira >> iz Skoplja je među njima.

Uz neke pređene kilometre, otkrivene plaže, nekoliko iznenađujućih susreta, tišina, par večeri i zagrljaja, ova pesma je jedno od najlepših čuda koja su mi se dogodila ove godine.

Baš to,
dogodila.

I spot je predivan!
Čujemo se 1. januara.

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Noćurak :: Kiss me while the world decays :: Mixtape

Želeo sam da napravim jedan robertsmitovski romantičan, običan miks za kasnu jesen.
Ali, to nije lako praviti u zemlji koja izgleda kao da neće dočekati proleće (Bjork peva “Our place called hate”), i u kojoj osećaš krivicu ako poželiš da se na kratko osećaš dobro. Ili da se na dva sata skloniš od nje.

Ta dva sata bega su neophodna. Da bismo se prisetili šta nam nedostaje.
Kiš je zapisao – citiram po sećanju – da će poslednji koji će "osećati ljudskim srcem biti oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti”.

Zato sam pustio muziku da me odveze, barem na dva sata što dalje odavde.

Neke od ovih pesama mogu da ti posluže kao rukavice, kišobran, grejači za uši i srce.
Ima i onih koje mogu da ti posluže kao zaklon,
Ti biraj kako ćeš ih koristiti.

Sklonište nude: The National, The Cure, New Order, Depeche Mode, Oxajo, The Cardigans, Half Waif, Everything But The Girl (x2), Destroyer, Björk, Massive Attack, Tindersticks, Jay-Jay Johanson, Beth Gibbons & Rustin Man,Cousteau, Madrugada, Other Lives, Suede, Ana Ćurčin i Milena Jančurić, Joep Beving, Roger Eno, Bryan Ferry, Hania Rani, Bremer/McCoy, Saint Etienne (novi!), David Sylvian, Martin L. Gore i Bruce Brubaker, uz Selina, Lebovića i E.B. Vajta.

 

Rock Radio / "Faca nedelje" (o muzici, Noćurku i otvaranju Legata Milana Mladenovića)

"O racionalnoj manjini i gradu koji ,,ispod prvog sloja jefitnog betona i dalje ima neverovatnih stvari”, o neverovatnim muzičarima koji su našli put do mnogih zahvaljujući njegovom "Prešlicavanju”, o katalizaciji tona i reči na jednom mestu…
O vraćanju impulsa natrag za sve one koji su njega obogatili, o Legatu Milana Mladenovića..."

Hvala Katarini, od srca! ;)

The Cure: "All I Ever Am" ili pesma koja sumira sve

Rečnik kaže: "sumaran" = zbijen, sažet, kratak, koncizan, jezgrovit, ukupan, dobiven sabiranjem.

Hvala Robertu Smitu što MI je napisao ovu pesmu, i sumirao sve.
Ali, hvala i Gebrijelu i Sajmonu što su zategli žice gitara do pucanja, Džejsonu Kuperu što tuče bubanj baš kao što bih ga i ja tukao svestan tačnosti Robertovih reči, hvala Rodžeru na klavijaturama koje ostavljaju prostor za nežnost u ovoj pesmi - najlepšoj koju su The Cure snimili u poslednjih trideset i pet godina, i učinili da u 51. godini jednu istu pesmu vrtim po deset puta dnevno,
kao da imam 15.
I što nakon tog sumiranja - ipak - nisam sumoran.

"All I Ever Am" je remek-delo.

*

"...I think too much of all to come
Of how it will be after I give up
My weary dance with age
And resignation moves me slow
Toward a dark and empty stage
Where I can sing the world I know

The way love turns out every time
Will never be enough

I waste all my world like this
Intending time and memories
And all for fear of what I'll find
If I just stop and empty out my mind
Of all the ghosts and all the dreams
All I hold to in belief
That all I ever am
Is somehow never quite all I am now

And all for fear of what I'll find
If I just stop."

Milanove sobe [sa otvaranja legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije]

Legat Milana Mladenovića / fotografija: Jadranka Ilić / ZMM.

"Želim da vas zamolim da zamislite podstanarsku sobu, u jednom stanu u Zagrebu, krajem pedesetih godina.
Nameštena je skromno, ali je puna ljubavi.
To je prva soba kojom odzvanja glas malog Milana.
I plač, i smeh.

Sada zamislite drugu sobu - na visokom spratu solitera u Sarajevu, kraj Miljacke - u kojoj taj isti dečak piše prve pesme, uči prve akorde na „Tango“ gitari, otkriva rokenrol, i mnogo čita.
Zamislimo ga šest godina kasnije - kao tinejdžera koji ispred male kuće na Topčideru u ulici Vajara Đoke Jovanovića nastavlja da niže akorde i stihove koje peva pomalo čudnim akcentom u kojem se mešaju Zagreb, Sarajevo, Makarska i Beograd.

Evo nas na Konjarniku, u sobi sa pogledom na teren za basket koji voli da igra.
U toj sobi muzicira sa drugarima sa kojima će napraviti prvi bend, i to drugarstvo se ne prekida zbog selidbe na drugi kraj Beograda – u sobu na XV spratu solitera u bloku 23, čiji prozor gleda na toplanu i dim koji kulja iz nje, ali Milan – kaže – „uživa gledajući brodogradilište“.
Možemo da zamišljamo i druge sobe - u Makarskoj; u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona; u Parizu i Sao Paulu – u kojima je stvarao tekstove koji danas odzvanjaju našim srcima; smišljao ponekad čudne, ali razarajuće akorde na gitari.

Zamišljajmo još malo: kako vežba sviranje trube, oduševljava se dok otkriva novu muziku, smeje se, sazreva, zavitlava, zaljubljuje i menja, sve vreme ostajući isti: dosledan, nepotkupljiv i hrabar, uprkos svemu.

A sada možete da prestanete da zamišljate.

Jer - do sada nepoznati delići iz svih tih prostora i života Milana Mladenovića konačno su pred nama, ovde, u Skerlićevoj 1.

Zahvaljujući Milanovom Legatu koji čine njegovi rukopisi, neobjavljeni tekstovi, privatne fotografije, i one do sada neobjavljene sa snimanja i koncerata; lični predmeti, razglednice, nagrade... - dobićemo jasniju sliku o njegovom životu i delima.
Zato što su taj život i ta dela dostojni divljenja – oni i zaslužuju da budu ovde, u instituciji kakva je Narodna biblioteka Srbije.
Ovde ćemo, konačno, bolje upoznati Milana.
A samim tim – i bolje razumeti.

*
Govor sa otvaranja izložbe legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije.

Deo rukopisa, fotografija, intervjua i drugih stvari iz njegove zaostavštine od sada je dostupan i na sajtu Zadužbine Milana Mladenovića - www.milanmladenovic.com

Noćurak za merenje pulsa :: Here’s the Thing :: Mixtape

Ovaj Noćurak je nešto poput redovnog sistematskog pregleda, samo se radi – muzikom.
Pregled se izvodi lako i moguće je raditi ga bilo gde, sa ili bez slušalica na ušima (neki predlažu grljenje zvučnika), ali ume da bude i invazivan i da pokrene lučenje kortizola što dovodi do ispunjenja suznih kanala, u proseku kod 1 od 10 ispitanika.

Najpre se testiraš na pesme za koje u kartonu već piše da ti - izazivaju vrtoglavicu, ubrzavaju rad srca, pokreću glasne žice ili čine da se koža ježi (od vrata - ka rukama, ili iz kičme - na dole, važno je uočiti razliku.)

Dobijeni rezultati se zatim uporede sa onim iz prethodnih godina; ako je potrebno – urade se dodatni testovi i setom novijih pesama, zahvaljujući čemu se dobija jasna slika - kako si i zašto si, a bez konsultacija sa srcologom.

To je uputstvo za upotrebu miksa, u kojem neće biti najava, odlomaka iz poezije i ostalih ukrasa - ostavljam te jedan-na-jedan sa pesmama.
Tako se dobijaju najtačniji rezultati.

Ispitivaće te: Edwyn Collins, The Cinematics, Interpol, Echo & The Bunnymen, Tracyanne & Danny, The Magic Numbers, Ben Folds & Nick Hornby, James, The Cardigans, The National, Low, R.E.M, The Smiths, The House Of Love, Pulp, Belle & Sebastian, Cam Forrester, Buzzcocks, Fontaines D.C, The Cure, Madrugada, Richard Hawley, Moira, Tindersticks, Spiritualized, Sivert Hoyem, Peter Murphy, David Bowie, Future Islands, Jens Lekman, Tracey Thorn, Depeche Mode, Tears For Fears.

"Daj, babo, glavu" / promocija knjige sećanja na film "Kako je propao rokenrol"

U prvoj priči omnibusa "Kako je propao rokenrol" na zidu kancelarije Načelnika Policije nalaze

se tri poternice.
Nakon trideset i pet godina lica sa tih poternica, a koja se predstavljaju kao reditelji ovog omninusa privedena su na informativni razgovor u Dorćol Platzu 1. oktobra, a zahvaljujući Goranu Tarlaću, Vladislavi Vojnović - autorki monografije "Daj, babo, glavu", Predragu Buci Popoviću koji je urednik ove knjige.

Bilo je lepo >>

Više o knjizi "Daj, babo, glavu" >>

Depeche Mode: “Some Great Reward”, 24. septembar 1984.

I dalje zvuči savršeno.
Verovatno je i dalje jedini album u istoriji muzike u kojem se u dva takta smenjuju sempl iz “Karmine Burane” i zvuk udaranja po odvodnim cevima napuštene fabrike u Berlinu.
Depeche Mode su od toga napravili hit.

“People are people” bi bio očekivani izbor.
“Lie to me” pripada vremenu intimnih mikstejpova koji su se pravili u samo jednom primerku.
“Somebody” sam prerastao, iako je i dalje volim.
"Something to do" verovatno samo ja i volim.
“Master and Servant” mi je oduvek bila samo dimna zavesa iza koje se krila ključna stvar ovog albuma, ona o čudnom smislu za humor koji tvorac ima.

Ako ga ima.

"I don't want to start any blasphemous rumours
But I think that God's got a sick sense of humour
And when I die, I expect to find him laughing."

Boje koje se nikada neće rastopiti / "Daj, babo, glavu" ili sećanja na film "Kako je propao rokenrol" (Popbooks, 2024)

Scena iz filma "Kako je propao rokenrol" / Popbooks

Pre čitanja osvrta na knjigu „Daj, babo, glavu“ želim da znate da je sa ove strane ekrana osoba koja ne zna koliko je puta gledala film „Kako je propao rokenrol“.

Odmah nakon prvog gledanja u bioskopu „Zvezda“ 1989. izašao sam iz sale i kupio kartu za narednu projekciju – zato što od dobacivanja i smeha publike nisam čuo polovinu dijaloga, te sam se na nekim mestima toliko smejao da nisam uspeo da vidim polovinu kalambura koji se dešavaju u drugom i trećem planu scena, a trebalo bi.
Posle narednog gledanja film je počeo da utiče na moj svakodnevni govor, a onda sam pratio putokaze, želeći da čujem ili vidim sve što se ovim filmom preporučuje, ili ga je – na neki način – inspirisalo.

Dijabolik!

Samo u uvodnoj sekvenci prve epizode „Doživljaja Zelenog Zuba“ – dok kamera prelazi preko omota naređanih vinila, naslovnica stripova i plakata – možete pronaći zabavu za glavu za nekoliko nedelja.
Ili za ceo život.
"Dok se ne rastope boje."

Za (manjinski) deo generacije kojoj pripadam film „Kako je propao rokenrol“ je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju ulazimo na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije; druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli, treća direktno na film koji nas i dalje oduševljava.

Zbog svega toga smo se vraćali ovom filmu tokom proteklih trideset i pet godina, ponekad čak i u organizovanim grupama, svesni da nas mlađi gledaju s podsmehom ili nerazumevanjem dok se gađamo Pokojnim Tozom, Krambambuli pančom i "pčelama sa trešnjevog cveta".
Ali, tako smo i mi nekada gledali roditelje, tetke i stričeve pri pominjanju filmova Žaka Tatija ili ranih radova Miloša Formana (ne poredim ih, jer ovaj omnibus je neuporediv, navodim ih kao primer).
Nerazumevanje bi uvek nestajalo nakon prvog gledanja.

„Daj, babo, glavu“ - knjiga sećanja na omnibus film „Kako je propao rokenrol“ koje je prikupila i uredila Vladislava Vojnović je nadmašila moja nadanja i želje, a one nisu bile male od kako sam čuo da je izdanje u pripremi.

Na četiri stotine stranica velikog formata, bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, „Daj, babo, glavu“ donosi sećanja više od trideset učesnika u procesu stvaranja filma, i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali ovu knjigu. 

Među njima su akteri svih faza nastanka „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.

U poslednjem segmentu knjige su tri izvorna scenarija koje je zabavno izmaštavati kao pokretne slike, naročito ako snimljeni film znate da raskadrirate, te ukoliko ste - poput mene - nesrećni što duža verzija filma podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo nije sačuvana.

Izdvojiti samo neke od više od četrdeset sagovornika je teško, nezahvalno i nemoguće poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’.
Dodatno, sve priče su podjednako važne - bez obzira na posao koje su sagovornici radili u okviru ekipe, a svi ti iskazi otkrivaju da međusobna privrežnost ekipe filma tokom godina nije izbledela.
Toliko je rokenrol bio dobar.

Monografija je krcata trivijama koje nadmašuju do sada prepričavane i poznate (poput - ko su lica sa poternica u kancelariji Živojina Žike Milenkovića i zašto na početnoj stanici tramvaja stoji i piše - ČEKIĆ :), zbog čega će svako naredno gledanje filma biti drugačije. 

Jer - sada znamo šta je trebalo da bude scenario Milana Delčića Delče za jednu od priča, šta je trebalo da svira sa radija dok Nebojša Bakočević pakuje Rodoljuba u kesu za đubre; ko je trebalo da igra lik Krste Klatića Klaje... a to je tek delić spiska i kreativnog meteža koji je Vladislava Vojnović uspela da priredi, odnosno izmontira tako da priče teku besprekorno, neprekidno upotpunjavajući jedna drugu.
To je, ujedno, i razlog više da ih pročitate baš sve.

„Daj, babo, glavu“ je dragocena knjiga, koju – takođe – možete čitati na najmanje tri načina:  kao priču koja dokazuje da je za stvaranje filma o kojem će pričati trideset i pet godina kasnije na 400 stranica neophodan sistem, ili ono što smo nekada zvali ’država’; kao priču o jednom od vrhunaca generacije koja je, da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika dobila priliku da pokaže tek 5% od svog potencijala, ili kao priče koje zasmejavaju, ali i rastužuju zato što su neke stvari, ipak, propale.

Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>

"Radio je posao najlepši na svetu" ("Danas", 27. juli 2024.)

Rubrika Radeta Radovanovića - "Ljudi, sećanja"

*

Neka sve počne dramom, uz zvuk sirene vozila Hitne pomoći koja juri ka bolnici u kasno proleće 2016.
U vozilu sam ja.
Imam četrdeset i dve godine. Srce me upravo opominje – sinkopama kakve Stjuart Koplend ili Ivica Vdović ne bi umeli da odsviraju – da više ne bi trebalo da se ponašam kao da imam dvadeset i dve.
Prvi put suočen sa takvim ritmom srca – premotavam film, i shvatam da nema odluka ili poteza zbog kojih žalim.

Jer, sve što sam radio je bilo u skladu sa onim što mi je to srce govorilo.
I nisam se štedeo.
Sve što je bilo do mene – bez obzira da li sam radnik u magacinu, komandir straže, „pomoćnik scenografa“, voditelj programa nedeljom od šest ujutro, golman, montažer zvuka, mentor, kreativni direktor ili pisac – radio sam najbolje što znam, i kako mislim da je ispravno. Tako su brata i mene učili kod kuće.

Ta misao pomaže srcu da se donekle smiri. Više pomaže doktorka na bolničkom prijemu.

„I ja sam imala isti problem. Ali, ja radim u Urgentnom centru, to je stresan posao. A šta ti radiš?“
„Pravim reklame.“
„Verovatno nešto radiš pogrešno.“

Znam da je u pravu. Ali, i nije.
Jer, naučen sam i to da bi sve trebalo raditi punom snagom, ili ne raditi uopšte.

*

Detinjstvo je puno igre, smeha i „zujanja pčela“ o kojem je pisao dragi profesor Vava. Sve mi je dozvoljeno i sve može – dokle god to ne smeta ili ne ugrožava druge.
To je možda najvažnija lekcija koju sam naučio kao dete: gde se završava moja i počinje tuđa sloboda. Druga lekcija je da se od jedna kutije Lego kockica može napraviti dvorac, čamac, svemirski brod za „Blejkovu sedmorku“... sve što si u stanju da izmaštaš, a ne samo ono što je na slici na pakovanju. Mnogo godina kasnije Lego će imati genijalnu kampanju u kojoj je čitav copy, odnosno tekst bila ta, jedna reč: „Imagine“.

Detinjstvo je ogromno dvorište iza zgrada u Vojvode Stepe prekoputa bioskopa „Voždovac“ u kojem gledam „Bekstvom do pobede“, i dvorište škole „Braća Ribar“ kod Saborne crkve u koje se tokom raspusta preskače zato što koševi imaju mrežice. To je „Kosmos“ Karla Segana koju izdavač iz Rijeke nudi na ćirilici i latinici, i knjige iz istorije koje me nagovaraju da postanem istoričar kad porastem. Prvi dobijeni vinil od dve tetke – „Muppet Show“, i na njemu Animal koji „peva Geršvina“ u desetak sekundi, atonalno i van ritma, čist pank!
Detinjstvo su duga leta u kampovima na Jadranskim otocima i na našem placu, odrastanje u šarenolikom društvu koje lako prepoznaje različita izvođenja Čajkovskog ili Betovena sa tranzistora. Među njima su i oni uz to znaju i da naprave ceo automobil od zarđale karoserije i rastavljenog motora, vikendicu, krevet, brod. Sve sopstvenim rukama, poput mog ćaleta.

Detinjstvo je Jugoslavija.
Jugoslavija je trebalo da bude i budućnost, ali se ta budućnost nije dogodila.
To je jedini usud sa kojim se nisam pomirio, i zbog toga srce zna da se uznemiri.

*

U školi „Braća Ribar“ učimo da „možemo da hranimo celu Evropu“, ali i mnogo važnije lekcije, kroz praksu. Ako se trudiš – to će biti primećeno i nagrađeno. Ako si u nečemu dobar – dobićeš priliku da se razvijaš dalje. Ako neko razbije prozor – platićemo svi, ali nećemo kriti ko je bacio loptu, da mu se pravljenje štete ne osladi. Ako imaš dobru ideju kako nešto može da bude funkcionalnije ili urednije – predloži, biće ostvareno. Ako je slavski dan – dobićeš dozvolu da odsustvuješ sa poslednjih časova, ne samo zato što ti je baka prvoborac koju u školi svi znaju. Nekima ovo zvuči nezamislivo, znam.

Svi nosimo iste plave bluze i jedemo iste 'državne' debele bele kifle pred čas, ali nismo isti. Svako je divan na svoj način i u nečemu je najbolja ili najbolji. To se osvešćuje odrastanjem uz „Niko kao ja“ Šarla Akrobate.

U sedmom razredu nam za profesorku engleskog dolazi Vera koja nas uči svačemu. Najomiljenija vežba: napišite tekst o nečemu na dve strane, a da ne kažete ništa konkretno. Žongliramo rečima i idejama, zabave i vežbe radi.

Odjednom, ono što u udžbenicima piše o partizanima i četnicima, bratstvu i jedinstvu i ostalom postaje upitno. Neupitno je da će Onaj koji govori da „ni oružane bitke nisu isključene“ uskoro napraviti nemerljivu štetu. I dalje ne razumem kako su neki od nas sa šesnaest godina to videli jasnije od starijih. Ne trebaju ti „godine iskustva“ da bi prepoznao zlo.

*

Direktori Prve beogradske gimnazija su – naravno – članovi SPS, a neki od profesora sve više naglašavaju reči „naše“, „Srbija“ i da smo „žrtve Jugoslavije“. Na jednom času srpsko-hrvatskog profesorka me pred odeljenjem optužuje da sam „izdajnik“ zato što imam „Vreme“ u školskoj torbi.

Godina je 1991. Stariji drugari se sa odsluženja vojnog roka u naš blok vraćaju uglavnom polu-ludi. U to vreme u bioskopu „Jadran“ gledam film „Mediteraneo“ i raspadam se na rečenicu „U ovakvim vremenima, bekstvo je jedini način da ostanete živi i nastavite da sanjate.“
Već regrutovan i sa rezultatima testova koji me preporučuju za Školu rezervnih oficira – shvatam da postoji samo jedan način za odlaganje služenja vojnog roka – a koji nije lomljenje ruke kao u filmu „Bekstvom do pobede“.
Iako sam odličan đak – nakrcaću nekako četiri keca od januara do juna, i tako automatski ponoviti razred.
Ali, taj plan ne mogu da podelim sa svim profesorima od kojih mi kečevi trebaju.
No, vremenom i oni shvataju šta radim. Jedna od „legendi Prve beogradske“ viče na hodniku za mnom: Dobićete svi dvojke, svi ćete ići u rat!

Obukao sam uniformu godinu dana kasnije.
Čuvao sam domovinu najbolje što znam, bio uzoran vojnik, ali to više nije bila moja zemlja.
Postala je otadžbina.

 Tokom ponovljene godine, željan da muziku u kojoj sam pronašao sklonište delim sa drugima – počinjem da radim na radiju. Upoznajem Aleksandru, moju ljubav. Objavljujem prvu kratku priču i pišem prvi scenario.
Sve se promenilo.
Najdraža priča o Kortu Maltezeu mi je oduvek bila ona o docrtavanju linije života u dlan.

Kada bih seo u onaj svemirski brod iz „Nedeljnog zabavnika“ Vajte i Rusa koji leti brže od zvuka, mogao bih da 'stignem' davno emitovane radio-talase sa Zemlje, i među njima bih čuo najgora tri minuta programa Radio Pingvina.

 Autor ta tri minuta sam ja, devetnaestogodišnjak, i to je moj prvi „prilog“ za najslušaniju radio stanicu u Beogradu. Nerazgovetno je, i nesuvislo – što shvatam prateći mimiku ton-majstora koji je sa druge strane stakla. Na moju sreću, Dača Kocjan me ohrabruje da ne odustanem „ako stvarno želiš da to radiš“.

U narednih godinu dana radim kao „organizator“, javljam se na telefon, nameštam reklame na trakašima (ultimativni test fizičke i mentalne spretnosti, danas potpuno nekorisna veština), zatim učim da mrdam reglere, biram muziku, vežbam čitanje „preko olovke-u-vilici.
Kada sam se ponovo našao pred mikrofonom, znao sam dosta o tome kako radio radi, i šta je sve moguće.  

Radio je najlepši posao na svetu. Za razliku od drugih medija, prezasićenih slikama – radio ostavlja prostor za maštanje. Zvuk snažnije podstiče naše glave od bilo koje druge senzacije. Tako smo napravljeni – da osluškujemo i pretvaramo zvučne talase u slike. Šteta je što današnje radio-stanice to ne koriste kao prednost.
Kada je ideja Radio Pingvina – doslovce – upucana, nastavili smo na Radio Indexu, gde od tehnike ništa osim mašte nismo ni imali.
Ako je suditi po broju onih koji su me narednih godina prepoznavali po glasu – izgleda da smo nešto radili dobro.

Oni koji su to slušali su otkrivali nove svetove, kao što sam i ja to nekada činio uz radio-aparat. Zato sam – čim su internet i tehnologija to omogućili – posle mnogo godina nastavio da pravim „Noćurke“ iz kuhinje u našem malom stanu.

Ipak, najveći uspeh te radio-stranice nisu hiljade preslušavanja, komentari i lajkovi, već desetak stabala zasađenih od donacija slušalaca i zahvaljujući udruženju „Šuma peva“.

I kada ta radio-stranica utihne, ostaće šuštanje lišća i pesma ptica u krošnjama.
Dok ih „urbanistički planovi“ i Gradski Orci ne satru.
Ali znamo kako se Šuma na kraju obračunava sa orcima.

*

U prijemnoj komisiji na FDU su oni od kojih te je sramota da nisi pročitao: Jovan Vava Hristić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Vlada Stamenković, Boško Milin, Vesna Jezerkić... Nismo, na žalost, dočekali da nam svi budu i profesori tokom školovanja.

„Deco, danas bi trebalo da učimo šta je kadar. Ali, pošto nemamo kameru, a ni filmske trake, čitaćemo poeziju Brodskog.“

To je, ukratko, ono što smo zatekli na tadašnjem FDU.
Ipak – i opet na sreću – neki profesori i asistenti, svesni da su nas drugi profesori prepustili ličnoj radoznalosti ulažu dodatnu energiju u naše obrazovanje, van nastavnog programa. Ljiljana Bogoeva Sedlar smatra nedopustivim da postanemo diplomirani dramaturzi bez uvida u teatar XX veka, što je moglo da se dogodi.
Prve snimke Pine Bauš video sam na časovima engleskog jezika, sa njenih VHS kaseta.

Na turniru u malom fudbalu na ideju Uglješe Šajtinca igramo pod imenom „Savonarola i njegovi prijatelji“, profesoru Hristiću u čast, iako svesni da bi najbolje bilo da profesor nikada ne sazna da smo u slušaonici za nastavu igrali fudbal.

Prva i jedina radio-drama koju sam napisao snimljena je u Radio Beogradu i predstavljala je Jugoslaviju na „Prix Europa“ Festivalu 1998. Honorar za dramu uplaćen mi je mnogo meseci kasnije. Na račun banke koja je nekoliko dana pre toga otišla u stečaj.

Završio sam fakultet, predstavljao Jugoslaviju, „znao sve o muzici“, vodio neke od slušanijih emisija u beogradskom etru, do tada već snimio mnoge reklame... i, opet, morao ponekad da pitam roditelje za džeparac.

U to vreme u 'marketinškim agencijama' rade reditelji, scenografi, pisci, kompozitori, ali i inženjeri mašinstva, šahisti, psiholozi od kojih je bilo zadovoljstvo učiti.
Ogroman deo tih ljudi nije školovan za advertajzing, već ono što znaju iz svojih profesija primenjuju na reklame - što stvara neverovatne kampanje, a strance sa kojima smo sarađivali ostavlja u čudu.

I opet sam imao sreće. Iako sam u agenciju Communis došao na dva meseca – sticajem okolnosti i zahvaljujući jednom većem dogovoru koji je propao – sa Ivanom Stankovićem sarađujem već sedamnaest godina.
Učim od njega i dalje.

Pravljenje reklama je zanat, kao i svaki drugi. I u ovom poslu postoje majstori, i fušeri. Ako si otporan poput fudbalske lopte, imaš blagoglagoljivost misionara, radnu etiku i nešto talenta da stvoriš 'novu kombinaciju već poznatih stvari' (to je, u najkraćem – Ideja), velika je šansa da ćeš uspeti u tom poslu.

Ja sam, sudeći po analitici, uspeo. Radio sam na kampanjama koje su postale deo svakodnevnog govora, ili bile viralne.
Neke su pomogle da ovo društvo bude za zeru bolje, i one su mi najdraže.

*

Posao copywritera, a kasnije i kreativnog direktora me – između ostalog – učio da sa što manje reči kažem što je moguće više.
Da ne bih zaboravio da pišem obećao sam sebi 2011. godine da ću na blogu Prešlicavanje do 39. rođendana napisati 39 priča o 39 pesama koje su mi menjale život.
Prva priča iz serijala bila je o pesmi „To sam ja“ Ekatarine Velike.

I opet sam, na neki način, imao sreće. Ivan Bevc, vlasnik tada mlade izdavačke kuće „Booka“ javio se na polovini pisanja tog serijala sa idejom da od toga napravimo knjigu.

Promociju smo napravili na moj 40. rođendan u najdražoj knjižari u Beogradu.
Drugarice i drugovi iz „Beopolisa“ tvrde da je veću gužvu na promociji imao samo Erland Lu.
Knjiga je rasprodata, i nema razloga doštampavati je. Ispravnije bi bilo napisati novu.

Znam koje pesme bi trebalo da se nađu toj novoj. Ipak, priče o tome kako smo učili Pitera Gebrijela da govori srpski, o prstima na žicama gitare na kojoj je sniman jedan meni važan album, i jednoj noći u Makarskoj koja je ublažila prošlog leta nedostajanje države u kojoj sam rođen - moraće da sačekaju neko vreme.

*

Radeći na monografiji o Milanu Mladenoviću u poslednje dve i po godine ja van radnog vremena često ponovo boravim u mojoj domovini. Krećem se kroz tuđa i sopstvena sećanja na jedno vreme i čoveka o kojem zapravo znamo neprihvatljivo malo.
Nije njegov stih „Ti ne znaš ko sam ja“ slučajno tu.

I dok preturam po medijskim arhivama, sećanjima svedoka, Milanovim neobjavljenim spisima i moru fotografija i dokumenata – često se stresem od sudara sa budućnošću koja se nije dogodila.

Ali, dok ta knjiga raste – opet pomislim – kakva sreća! Izabran sam da uradim najlepši posao na svetu: da ispričam priču o čoveku kojem se divim već četrdeset godina – zbog fenomenalne muzike koju je stvarao i svirao, i zato što se nije štedeo kada je podizao glas van scene, ne odustajući od svojih principa, bez obzira na cenu.

Ako ta knjiga neke ljude bude ohrabrila da iste principe prihvate kao jedine ispravne – vredeće truda.
Možda će shvatiti da nisu usamljeni. Možda će odlučiti da zajedno podignu glas.
Ili počnu da prave neku novu, fenomenalnu muziku, uprkos svemu i svima.

I to će me učiniti srećnim.

*

Biografija
Nebojša Krivokuća

Rođen 1973. u Beogradu. Diplomirani dramaturg (FDU, 1998). Sa nepunih sedam godina se prvi put našao pred mikrofonom i doživotno zaljubio u radio.

 Tokom devedesetih radio mu je tu ljubav uzvratio – i preživeo je tu deceniju radeći na „Pingvinu“ i „Radio Indexu“. Od 2015. pravi internet radio program u kuhinji i emituje sa bloga/radio-stranice pod imenom „Prešlicavanje“ >>

Objavio je knjigu kratkih priča „39 pesama“ o muzici i odrastanju (Booka, 2013). Trenutno završava Monografiju o Milanu Mladenoviću >> koja će biti objavljena 2025.
Redovno piše o muzici za ulični magazin „Lice ulice“ >>

Prvu reklamu snimio 1992. godine. Od 2007. godine je kreativni direktor agencije Communis sa kojom je osvajao nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima.