“Čekajući varvare“, ili od Kavafija preko Jovana Hristića i Dž. M. Kucija do Lori Anderson

“Što senatori većaju a ne donose zakone? 

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.”

Poznavaoci njegovog života i dela tvrde da je Konstantin Kavafi ove stihove o dekadentnom, razvaljenom društvu koje više nema snage i veruje da su “varvari ipak neko rešenje” zapisao 1898, ali ih je objavio tek 1904. godine.

Tiha rasprava da li je to samo pesma o varvarima kao novim bogovima koji će spaliti sve do tada stvoreno, ili tek metafora za “traženje rešenja izvan sebe” traje već stotinu i dvadeset godina.

Mnogo decenija kasnije u tu raspravu se uključuje i Jovan Vava Hristić pesmom-odgovorom, ili nastavkom Kavafijeve pesme (kako ćete je tumačiti najviše zavisi od prijemčivosti za ironiju) o pesnicima koji pišu pesme u slavu varvara -
“ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu”.

Još kasnije, Džon Maksvel Kuci će napisati novelu pod istim nazivom, da bi Filip Glas, inspirisan Kucijevim delom napisao operu koja će biti izvedena 2005. godine.

Nizu se - za sada kao poslednja - priključuje Lori Anderson koja vraća sve na početak – stvarajući neku vrstu antičke drame za hor i orkestar, a povodom 160 godina Kavafijevog rođenja.

(Poznavaoci njenog opusa će se iznenaditi kada se pred kraj začuje i lajt-motiv teme "Radar" sa predivnog koncertnog albuma "Home of the Brave")

U Kavafijevoj pesmi objavljenoj pre stotinu i dvadeset godina varvari nisu do mraka ušli u grad.
U međuvremenu su stigli.
Naravno da ništa nisu rešili.

“Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.” (Jovan Hristić)

I evo ih opet, u još većem broju.

*

Konstantin Kavafi: "Očekujući varvare"

Šta ćemo ovde na agori okupljeni?
Treba danas varvari da stignu.
Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.

A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

*

Jovan Hristić: Varvari

Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis.
Kavafi

Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.
Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.

Brkadžija, crncuz, nadriota, Zighajlo ... - nove slivenice (Ranko Bugarski)

Ranko Bugarski u prijatnom "Putopisu po sećanju" (Biblioteka XX vek, 2014) posvećuje jedan deo slivenicama, što poslednjih tridesetak stranica ove knjige čini vatrometno-smehotresnim. Profesor Bugarski se ovom temom već bavio u "Sarmagedonu u Mesopotamaniji" >> (pročitajte naslov ponovo, polako, polako, pažljivo) - no - za svega godinu dana je zabeležio preko 330 novih jedinica i ja sam mu beskrajno zahvalan što se tom temom neko zaista stručno i bavi.

Slivenice - ili - "leksičke blende" definisane su kao rezultat procesa slivanja dveju reči ili njihovih delova u novu celinu".

Prekucavam ovde neke od njih po azbučnom redu, ostavljam dovoljno prostora između reči za - 

smejanje.

I gde je potrebno, objašnjenje.

*

Brkadžija.

Crncuz. 

Crnac iz Francuske.

Crvajver.

Preostali crv nakon ribolova.

Čmaramice.

Toalet papir.

Džibermenš.

Vrhunska seljačina.

Falšifikat. 

Loš falsifikat.

Fujgeljizacija.

Ponašanje bivšeg direktora KC Novi Sad

Glavabo.

Lavabo za pranje glave kod frizera.

Helpie.

Slikanje samih sebe prilikom pomaganja drugima.

Jajatiranje.

Gađanje zgrade RTS jajima.

Kafacitet.

Kosmetika.

Ulepšavanje stvarnosti na Kosmetu.

Lelesila.

(Odnosi se na Makedoniju, ne, nije to što ste pomislili prvo... - prim. N)

Ludala.
I lud i budala.

Nacionanista.

Veoma govorljiv nacionalista.

Nadriota.

Lažni patriota.

Objavljotina.

Patriopata.

Prozorvativ.

Zaštitna folija na PVC prozoru. 

Rezervativ.

Rezervni prezervativ.

Slinhronizacija.

(Ne, nije ni ovo ono što ste mislili - prim. N, već...) istovremeno curenje slina iz obe nozdrve.

Svađokusac.

Taksikardija.

Kad taksimetar prebrzo kuca.

Zighajlo.

Srpski neonacista.

Za više čuda, kalambura i slovolomija -

izvol'te do knjižare, po ovu i/ili druge dve knjige koje se, pored ostalih tema, bave i slivenicama: "Sarmagedon u Mesopotamaniji" ili "Jezici u potkrovlju".

Blez Sandrar u belom odelu i jedan sat plutanja na muzici

Jadransko more, septembar 2014.

I

"Šetam po palubi u svom belom odelu kupljenom u 

      Dakaru

Na nogama su mi espadrile kupljene u Vilja Garsiji

Držim u ruci svoju baskijsku kapu donetu iz

      Bijarica

Džepovi su mi puni "običnog kaplara"*

S vremena na vreme njušim svoju drvenu kutiju iz

      Rusije

Zveckam francuskim sitnišem u svom džepu i 

      Zlatnom livrom sterlinga

Tu su moja velika kalabrijska maramica i navoštene šibice od onih debelih koje možemo naći

      samo u Londonu

Čist sam okupan istrljan bolje od palube

Srećan kao kralj

Bogat kao milijarder

Slobodan kao čovek"

(Blez Sandrar, "Belo odelo". 
* "Obični kaplar" je vrsta prostog duvana.)

II

Evo karte za putovanje.

Između snimaka ugnezdili su se cvrčci, 
male sove, 
ptice sa Madagaskara,
u daljini udaraju talasi 
teku potoci.
Leto je počelo.

Nizvodno :: Downstream Drifting by Prešlicavanje on Mixcloud

Vonegat, Karlin, "Habl" (o čoveku, planeti i kosmosu)

Najpre, Vonegat.

I

Ako bi na krstu razapeta planeta Zemlja
dobila glas
i osećaj za ironiju
mogla bi da kaže
povodom našeg skrnavljenja kojem je izložena:
"Oprosti im, Oče,
jer ne znaju šta rade"

Ironija bi bila u tome
što mi znamo
šta radimo.

Kada poslednji živi stvor
bude umro zbog nas,
bilo bi baš poetično
kad bi Zemlja mogla da kaže,
glasom koji bi se lelujavo podizao
sa, recimo,
dna
Velikog kanjona:
"Gotovo je."

Ljudima se ovde nije dopadalo.

(Kurt Vonegat, "Rekvijem" iz knjige "Čovek bez zemlje")

II

Sada je već teško dokazivo da li je Karlin uticao na Vonegata ili Vonegat na Karlina - ili su obojica došli do identične premise.

Ključna rečenica: 
"Planet isn't going anywhere. We are!"



III

Za kraj, Kosmos kao takav.

Zahvaljujući ljudima koji se ne plaše da otkrivaju tajne neba i teleskopa Habl >> od pre nekoliko dana imamo priliku da klikćemo i vozimo se po slici čije dimenzije nisu važne u pikselima, već u činjenici da je to prostranstvo veliko 40.000 svetlosnih godina.
Dok tumaraš po tolikom prostoru, razmišljaš o mogućnostima: 
ili ne samo da nismo jedini, već smo potpuno nevažni, sklonjeni u onaj Adamsov plakar u nekorišćenom toaletu sa natpisom "Čuvaj se leoparda",
ili smo, još uvek neostvareni, bogovi.

Link ka interaktivnoj stranici >>

.

U hladnoj noći ti pojedi sećanje na tople dane (#3)

"Moguće je, bez obzira na mesto rođenja ili prebivanja postati mediterancem. Mediteranstvo se ne nasljeđuje, već stiče" 

(Predrag Matvejević, "Mediteranski brevijar")

Ove godine sam imao sreće da gledam sumrak sa tri dela obale Mediterana.

Od godine poput ove nisam tražio mnogo više.

Odmah iza prozora je zima.

Ali današnji dan je duži nego onaj juče, leto je ponovo sve bliže.

Od zimskog dana poput ovog, 
bilo bi neprekiladno tražiti više.

Kan, jun.

Korčula, jul.

Rovinj, septembar.

Čuvajte jelke!

Ukratko prepričano: paganski običaj obeležavanja 25. decembra kao dana u kojem slavimo naše verovanje da je priroda večna i da ima snage da se obnovi prerastao je u običaj da se drvo kojem je trebalo deset godina da izraste poseče, drži u stanu dvadesetak dana okićeno ukrasima koje je jedan siromašni duvač stakla smislio jer nije imao para za jestive ukrase a zatim izbaci pored kontejnera. 

To je, više-manje, suština.

A zabavno je čitati varijacije koje je slavljenje suncostaja doživelo tokom vekova!

Rimljani su, u početku, tog dana odlazili u borove šume i ukrašavali ih, želeći da umilostive duhove prirode. Kako su ovladali svetom i prepustili se lenjosti - tako su rešili da nema razloga odlaziti do šume već je dovoljno stablo poseći i uneti u kuću.

Nekada su se drvca kitila isključivo jabukama, rajskim voćem.

Nemci, koji su među prvima u Evropi počeli da ukrašavaju stabla su, recimo, u 12. veku kačili drvo o strop naglavačke, jer je to tada i tako simbolizovalo hrišćanstvo.

Kićenje jelke nekada je podrazumevalo isključivo jestive ukrase. A onda je pominjani siromašni duvač stakla, nemajući novca da kupi jestive - napravio staklene kugle, koje su uskoro kao ideju prigrlili bogatuni - dok je sirotinja nastavila da pod drvo stavlja lešnike, jabuke i slične stvari.

(Uzgred, i običaj pucanja u vazduh i korišćenje zvončića tih dana potiče iz verovanja da će buka uplašiti zle duhove i tako učiniti da oni ne pređu u Novu godinu zajedno sa nama.)

Ove i desetine drugih varijacija na temu ukrašavanja drveta i značenja zašto to radimo - daje nam, istovremeno, priličnu slobodu da biramo kako ćemo obeležiti i ukrasiti kuću tokom tih dana.

Ovaj stari radio spot vas podseća na to kako jednog dana može doći i do varijacije u kojoj jelke biraju ljude, zato pazite da li ćete im se zameriti - a ove fotografije da je važna samo dobra ideja i da ima stvari koje se mogu uraditi i bez sekire.

Ukoliko ova priča spase jedno drvo ili inspiriše nekoga da kreira nešto novo i drugačije - vredelo je. Na ovoj fotografiji je naša "jelka".

Sem Šepard, "Ubica paunova"

"Moj pas je jedne noći ulovio pauna i pojeo ga.
Sutradan sam ubio boga u njemu kada sam saznao za to. 
Slomio sam mu tri rebra i plakao. 
Tada mi je sinulo koliko su paunovi glupi, iako svi misle da su divni.
Seru po krovovima i vrište dok se tucaju. 
Tako sam kupio malokalibarku i počeo da ubijam paunove po kraju. 
Noću smo moj pas i ja išli u lov. Koristio sam kratke metke sa oblim vrhom koji prave malo buke. Kao kad prasne auspuh malog automobila. Psu sam prepuštao da dokrajči one koje ne bih ubio prvim metkom. Kući smo se vraćali okrvavljeni i srećni. 
Ujutro bi se bogati susedi budili i nalazili izmrcvarene leševe razmazane po svojim belim ogradama. Iznajmili su privatnog detektiva da otkrije počinioca. Dospelo je i do lokalnih novina:
LUDI UBICA PAUNOVA NA SLOBODI!
Promenio sam taktiku. Počeo sam da koristim luk i strele.
Strele sam obeležio posebnim reckama i o svaku sam okačio cedulju s natpisom:
OSVETA ZA SLOMLJENA REBRA."

(prekucano iz knjige "Najkraće priče na svetu", prir. David Albahari, 1993, str. 177.
Prevod: D. Anastasijević)

O psima i ljudima

Fotografija: Aleksandra >>

Ne sećam se kada sam poslednji put video psa lutalicu koji prilazi čoveku. 
Nema mahanja repom, 
nema želje za malo češkanja,
odavno se ne trude da prate ljude do kuće, 
a nekada su išli i ispred njih osvrćući se svako malo da provere da li je to put do možda nove kuće ili nešto hrane.

Ne veruju više ni urođenom osećaju, kome prići, ko ih neće udariti, usadili smo im natrag strah koji smo počeli da brišemo iz njih pre tridesetak hiljada godina.
(Večerašnja epizoda "Kosmosa" pričaće i o tome.)

Nezainteresovani, psi leže na pločnicima, hvataju prolećno sunce,
leže na dovoljnoj udaljenosti da klisnu od budale ako krene na njih.

Uspeli smo čak i njihovu bezuslovnu vernost da izgubimo.

.

"Moja zemlja" / "Zabluda" [diptih]

I

„Moja zemlja nije velika zemlja.
To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu.
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem.
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate.
Moja zemlja je
prljava,
cinična,
grlata,
naduta,
nepoštena
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:
U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, 

koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

(Činua Ačebe, „Nigerija“)

* * * 

Godinama (zapravo decenijama, prvi put sam je pročitao 1990/91.) sam deo o tome da nemam prava da tražim kutak u svetu uređen tuđim radom i tuđom pameću koristio kao utehu. 
A onda sam nedavno pronašao podatak da se Ačebe u 60. godini 
iselio iz Nigerije.
Umro je u Americi, u 82. godini.

II

Sve u 1 minut i 50 sekundi.


.

Bertold Breht: "Mere protiv vlasti"

Kada se gospodin Kojner, mislilac, u jednoj sali pred svima izjasnio protiv Vlasti, primetio je da ljudi uzmiču od njega i da ga zaobilaze. 

Osvrnuo se i ugledao da mu za ledjima stoji – vlast.

"Šta to govoriš?" pitala ga je Vlast. 

"Izjasnio sam se za Vlast!", odgovorio je gospodin Kojner. 

Pošto je gospodin Kojner izašao, učenici su ga pitali jeli on »beskičmenjak«. 

Gospodin Kojner im odgovori: 

"Ne želim da mi polome kičmu. Moram da poživim duže od Vlasti." 

I gospodin Kojner, ispriča ovo: 

U stan gospodina Ege, koji je naučio da kaže "ne", u vreme ilegale dođe jednog dana agent i pokaza uverenje potpisano u ime gradskog vlastodršca, na kome je stajalo da mu pripada svaki stan u koji stupi; po toj logici pripala bi mu i hrana koju zatraži; takođe bi trebalo da mu služi svaki čovek koga u tom stanu ugleda. 

Agent je seo i zatražio da jede, umio se, legao i upitao pre nego što je zaspao, glave okrenute ka zidu: "Hoćeš li da me služiš?" 

Gospodin Ege ga je pokrio, terao muve, bdio nad njegovim snom i od toga dana bio mu je na usluzi sedam godina. Ali bilo šta da je za njega uradio, čuvao se samo jednoga: da ne izgovori ni reč. Kada je proteklo sedam godina i pošto se od silnog jela, sna i naredbi ugojio, agent je umro. 

Onda ga je gospodin Ege umotao u upropašćeni prekrivač, odvukao ga iz kuće, oprao ležaj, okrečio zidove, uzdahnuo i rekao: 

"Ne."

(Bertold Breht, "Priče o gospodinu Kojneru")

..

"The Partisan" (Leonard Cohen)

"Ova pesma potiče iz srećnijeg vremena, u kojem smo znali ko je naš neprijatelj."

(Leonard Koen najavljuje pesmu "The Partisan", 1975. godine)

Koen je o ovoj pesmi govorio mnogo puta - još od prvog izvođenja 1969, kada je i snimio, udahnuvši tako novi život pesmi napisanoj 1943. godine u Engleskoj, za vreme bombardovanja Londona. 
Koautori pesme bili su Bernard, član Pokreta otpora koji je pobegao u Britaniju i Ana Marli, kojoj je posvećena i knjiga "Trubadur otpora"

U jednom intervjuu je rekao da je peva zato njome podseća ljude na Španski građanski rat i borbu francuskog pokreta otpora, otpor kao takav.

Deset godina nakon što je snimio, pesma je postala himna pokreta "Solidarnost" u Poljskoj.

Četrdeset godina kasnije, Koen je i dalje pevao, koristeći kao poslednji stih i dalje "Then we'll come out from shadows".
Francuski original se završavao drugačije: "Nous rentrerons dans l'ombre", odnosno vratićemo se u senku, kada borba bude završena.

A borbi nikad kraja.

Vetar udara u prozore.




The Partisan

"When they poured across the border
I was cautioned to surrender,
this I could not do;
I took my gun and vanished.
I have changed my name so often,
I've lost my wife and children
but I have many friends,
and some of them are with me.

An old woman gave us shelter,
kept us hidden in the garret,
then the soldiers came;
she died without a whisper.

There were three of us this morning
I'm the only one this evening
but I must go on;
the frontiers are my prison.

Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows.

Les Allemands e'taient chez moi,
ils me dirent, "Signe toi,"
mais je n'ai pas peur;
j'ai repris mon arme.

J'ai change' cent fois de nom,
j'ai perdu femme et enfants
mais j'ai tant d'amis;
j'ai la France entie`re.

Un vieil homme dans un grenier
pour la nuit nous a cache',
les Allemands l'ont pris;
il est mort sans surprise.

Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows."

Intermezzo: Ernesto Sabato o heliocentrizmu + Derek koji se bori sa brzinom Zemlje

Najpre Ernesto Sabato - esej objavljen nekoliko meseci što je odustao od bavljenja fizikom i matematikom i posvetio se isključivo - pisanju:

I

"Ideje heliocentrizma je tako jednostavna da bi nas mogao začuditi otpor koji je izazvala u vreme Kopernika. Ima dva razloga koja objašnjavaju tu pojavu. Najpre, ona omalovažava večito budni antropocentrizam:

O, bože! ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci/
i smarati se kraljem beskonačnog prostora. (Šekspir, Hamlet, II)

Od Mojsija ljudi ne žele da se odreknu svojih kosmičkih povlastica i zamišljaju da je Stvaranje nekako upriličeno baš radi njih lično. Bernarden de Sen-Pjer je smatrao da dinja ima kriške radi lakše porodične upotrebe. Bilo je neizbežno da se Kopernikovo učenje sudari sa tim teološkim i gastronomskim predrasudama. Već je Aristarh sa Samosa bio optužen za bezbožništvo iz istog razloga, a strašljivi Pitagora je vodio dvostruko računovodstvo - geocentrično za široku publiku i heliocentrično za svoju ložu, kao oni poslastičari koji ne jedu ono što prodaju.

Druga je prepreka bila, kao i obično, cenjeni i večito od strane staraca preporučivani zdravi razum. Ta je ustanova proizvod nekoliko uslovnih refleksa i skromnog iskustva, što je ne sprečava u nameri da bude proročka, sa nepogrešivo katastrofalnim rezultatima. Postupak je sledeći: neki starac putovao je kolima i galijom sa tri reda vesala brzinom od stotinu stadija na sat; umorio se i usled kretanja, zavrtelo mu se u glavi. Ako bi zemlja kružila oko Sunca morala bi se kretati brzinom hiljadama puta većom, što ne može biti tačno, jer se nijednom starcu ne vrti u glavi niti se iko žali.

Hipoteza heliocentrizma je spavala sve do Kopernika. Jedan od odgovornih za tu katalepsiju bio je Aristotel, koji je svojim ogromnim policijskim autoritetom sprečio bilo kakvu pobunu protiv ustanovljenog poretka. Šopenhauer i Bertrand Rasel tvrde da je taj filozof predstavljao opštu nevolju dvadeset vekova. Mnogi se ljute, iznoseći tvrdnju da je bio veliki um. Ne vidim tu nikakvu protivrečnost: samo veliki um može prirediti veliku nevolju. Da je Aristotel bio nekakav mediokritet ne bi bio kadar da dve hiljade godina sprečava dolazak nove fizike. Geniji pokreću velike napretke u ljudskoj misli: ali kad im se desi da budu u zabludi, kadri su da je koče tokom vekova."

(Prekucano iz "Pojedinac i Univerzum" Ernesta Sabata, Gradac, 2005. Sabato je studirao matematiku, fiziku i filozofiju, pre no što se u trideset i četvrtoj godini posvetio pisanju.)

II

Višestruko nagrađivani kratki film Dena Ojarija je priča o Dereku koji se bori - sa brzinom planete Zemlje.
Pokušava da "drži korak".

Podsetnik: Zemlja rotira oko Sunca brzinom od 30 km/s.
To je veoma, veoma brzo.

Zato, slobodno usporite.


.

O leškarenju, ležanju i lenjosti (po Tomu Hodžkinsonu)

U izvanrednoj, zabavnoj i poučnoj knjizi Toma Hodžkinsona "Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)" može se pronaći i nekoliko pasusa posvećenih leškarenju, ležanju i lenjosti a koji okupljaju misli i navike Lenona, Vajlda, Artura Konana Dojla, Dekarta, Benjamina i drugih, posvećenih promišljanju nečinjenja. 
A današnji dan je, barem na ovim prostorima, rezervisan za fjaku (omiljena definicija: "opšta obamrlost duše i tela uz potenciranje volje za ništa"), bez podsećanja na događaje na Hejmarketu u Čikagu 1886. godine, koje danas zapravo obeležavamo.

* * * 

"Leškarenje - pod kojim podrazumevam da ste budni, ali još ležite - nije sebično ugađanje nego suštinski alat za pomnog proučavaoca umetnosti življenja (...)
Besposleno leškarenje je plemenito i ispravno, donosi zadovoljstvo i produktivno je.
(...)
Hajde da potražimo nadahnuće kod majstora. Džon Lenon je jedan od najvećih dokoličara savremenog doba. On je za mene otelotvorenje paradoksa produktivnog ladoleža; živeo je svoj život u skladu sa sopstvenim pravilima, predavao se indolenciji, ali je ta lenjost proizvela predivne pesme. Kao što se vidi iz naslova Samo spavam, Tako sam umoran i kasnije Gledajući točkove, Lenon u radu nije video vrlinu po sebi i, u stvari, veličao je lenstvovanje. Osobito slavan slučaj dogodio se 1969. godine, kao veličanstveni izliv herojske dokolice, kada su Lenon i Joko Ono ležali u krevetu nedelju dana, ne radeći apsolutno ništa, radi mira u svetu. Ali njihov čin je imao ogroman uticaj. Kao što i treba da bude, umetnost je promenila pogled na svet miliona ljudi, na isti način na koji heroji, poput pokojnog Džo Stramera i sada Pitera Doertija imaju moć da promene život: otkrivanjem novih mogućnosti za čovečanstvo, pokazivanjem da autoritet nije nužno na strani istine, dobra i pravde, pokazivanjem da je moguće misliti svojom glavom i stvoriti sopstveni svet. U tom smislu, Lenonove pesme i potezi dostojno su ispunili formulaciju o smislu umetnosti koju je dao Oskar Vajld: "Umetnost teži da uznemiri monotoniju tipa, ropstvo običaja, tiraniju navike i svođenje čoveka na nivo mašine."




Ležanjem u krevetu mi se uzdižemo iznad nivoa mašine. Roboti ne misle; oni se hvataju u koštac s nečim. T. E. Lorens kaže to ovako: "Čovečanstvo ne napreduje zbog mukotrpnog rada".

Toliko toga se može uraditi a da ne radite ništa. Jedna od velikih tajni Šerloka Holmsa bila je da kombinuje vreme sa duvanom i mekim jastucima. (...) U jednoj od najboljih priča, Čovek sa iskrivljenom usnom, opijumom natopljeni Holms s lakoćom rešava slučaj. Skeptični gospodin Plod mrmlja: "Voleo bih da znam kako ste došli do rešenja", na šta Holms odgovara: "Sedeći na pet jastuka i popušivši uncu duvana".

Rene Dekart, u sedamnaestom veku, na sličan način bio je zavisnik od neaktivnosti. Naravno, ona je bila u apsolutnom središtu njegove filozofije. (...) Lako je uvideti kako neko toliko neaktivan može da dođe do zaključka da su telo i duh dva odvojena entiteta. Lenjost je proizvela kartezijanski dualitet. Za njega je ležanje u krevetu i razmišljanje bila sama suština ljudskosti: Cogito, ergo sum ili, drugim rečima, leškarim i mislim, dakle postojim.

Jer, stvarno, ideje stižu dok ste u ležećem stavu. "Pisac može da dobije više ideja za svoje članke ili romane dok leži nego dok uporno sedi za svojim stolom celo jutro i popodne." piše Lin Jutang u svom eseju "O ležanju u krevetu". "Jer tu, bez telefonskih poziva, dobronamernih posetilaca i uobičajenih trivijalnosti svakodnevnog života, on vidi život kroz naočare ili baldahin, onakav kakav jeste, i oko sveta činjenica kuje oreol pesničke mašte i u njega unosi magičnu lepotu."

Lenjost kao gubljenje vremena je opasan koncept koji su uveli njegovi duhovno prazni neprijatelji. Potiskuje se činjenica da lenčarenje može da bude izvanredno produktivno. Muzičari se opisuju kao slabašni; pisci kao nezahvalni sebičnjaci; slikari kao opasni. Robert Luis Stivenson je u "Apologiji lenjivcima" (1885) izrazio paradoks na sledeći način: "Lenjost... se ne sastoji u tome da ne radite ništa, nego u tome da postižete mnogo toga što se ne priznaje u dogmatskim receptima vladajuće klase." Dugi periodi mirovanja, indolencije i zurenja u plafon potrebni su svakoj kreativnoj osobi kako bi razvila ideje.

Upravo zato, da ne bismo toliko mislili, društvo nas presira da svi ustanemo iz kreveta.
(...)

Postanite ljudsko biće; otvorite razum za beskonačnost; postanite bogoliki; ostanite u krevetu."*


(* Prekucano iz "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona, izdanje "Dosije" >>, 2007)

.

(O šetnji)

"Akt šetanja je akt pobune.
To je stav protiv buržoaskih vrednosti, protiv života usmerenog ka ciljevima, stalne zauzetosti, buke, rada i muke. Za kreativni duh, šetnja usklađuje rad i igru (...)
Dobra šetnja je stanje duha isto koliko i stanje tela.

Kako treba hodati?

Jedan od Benjaminovih navoda u "Arkadama" naglašava značaj potrebe da držite oči otvorene.

"Izađite iz kuće kao da ste upravo stigli u neku stranu zemlju; otkrijte svet u kome već živite; počnite dan kao da ste upravo sišli s broda iz Singapura i kao da nikada niste videli svog komšiju ili druge ljude po iskrcavanju... 
to je ono što vam otkriva čovečanstvo, do sada nepoznato." *

Osunčana subota,
vreme za otkrivanje skrivenih kutaka.

Aleksandrine >> fotografije nekih otkrića: 

 


* Prepis iz "Kako da lenčarite" (Priručnik za dokoličare) Toma Hodžkinsona, pronađena u "Beopolisu" pre nekoliko nedelja.


.

Pet minuta pauze: Jurij Kuranov + Ben Howard

I

Jurij Kuranov - "Na senokosu".

Ručak.

Skuhali smo pod ivama čaj s medom.

Pijemo.

I teško je razabrati da li to čaj miriše na seno, ili seno miriše na čaj.

II

Ben Howard, "Keep Your Head Up".

Proleće.

                                                                                                                     
Njegov album "Every Kingdom" je i dalje dostupan za preslušavanje >>
.

[pauza] Vreme: Hulio Kortasar & The Muppet Show

Inspire me now

Ova pauza uslovno je posvećena - vremenu i njegovim pratećim manifestacijama.
Najpre Hulio Kortasar. 

I

"Uvod u obuku za navijanje sata"*

Razmisli dobro: kada ti poklanjaju sat poklanjaju ti mali cvetni pakao, tamnicu vazduha. 

Ne daju ti samo sat, srećan rođendan i nadamo se da će trajati jer je dobre marke, švajcarski; ne poklanjaju ti samo tog sićušnog klesara kojeg ćeš staviti na ruku i šetati s njim. 

Poklanjaju ti, ne znajući, i najstrašnije je što to ne znaju, poklanjaju ti jedan krhki i prolazni komadić tebe samog, nešto što je tvoje ali nije od tvog tela, što sa tvojim telom treba spojiti kaišem kao nekom očajnom ručicom koja se hvata za tvoju šaku. 

Poklanjaju ti potrebu da ga navijaš iz dana u dan, obavezu da ga navijaš da bi ostao ono što je; poklanjaju ti opsesiju da proveravaš koliko je tačno sati u izlozima zlatarnica, vestima sa radija, telefonom. 

Poklanjaju ti i strah da ćeš ga izgubiti, da će ti ga ukrasti, da će ti ispasti na pod i razbiti se. Poklanjaju ti njegovu marku, i sigurnost da je ta marka bolja od drugih, poklanjaju ti sklonost da upoređuješ svoj sat sa ostalima. 

Ne poklanjaju ti oni sat, nego si ti poklonjen, tebe daju za rođendan satu.

II

U skladu sa prethodnom pričom, jedan od najlepših pasaža The Muppet Show serijala. 
Pesmu "Time in the Bottle" napisao je Jim Croce. 
Ova Muppet verzija stiže iz vremena u kojem su se i teške pesme pojavljivale i u dečijim emisijama i albumima dečijih pesama. **

.
* iz knjige "Najkraće priče na svetu", priredio David Albahari.
** ova pesma nalazi se i na "prvom albumu" The Muppet Show, 1978. Dobio sam je za peti rođendan. Čudo.
.