Specijal za borbu protiv lažnih vesti, citata & zavera + poklon za slušaoce! :: Gimme Some Truth

Znam da sve te stvari neki dele iz neznanja, drugi iz poriva koji su za čika doktora – ali lažne vesti, citati podmenuti kao kukavičja jaja, teorije zavere, fejk-statistike, manipulacije dostojne Težine lonaca... to iskače na sve strane!

Da parafraziram Sorentina – to je Zombi apokalipsa: ugasiš tri žarišta podmetačina i lažnjaka, oni izrone na još trideset mesta,
pakao.

Jeste, bezopasno je i zabavno dok se bavimo lažnim citatima Stefana Nemanje, Andrića, Keruaka ili Zorana Radmilovića. Ali, kada dođemo do težih tema, a stav o njima formiramo na osnovu lažnjaka – ljudi se razboljevalju. Ili Odlepljuju. Ili bacaju hejt, uznemiravaju pošten svet, podižu čak i optužnice, kao što se nedavno desilo Fake News Tragaču koji je nanjušio mesto sa kojeg lažne vesti dolaze, pa ga nepostojeći Tanjug tužio.

Zato ovaj specijal za borbu protiv lažnih vesti – i poklon za saborce koji će se priključiti istrebljivanju štetnih sadržaja.

Evo ponude!

Šta bi bilo kada bi nas desetoro uzelo na sebe gašenje, polivanje, zalivanje... jednog, dva ili tri žarišta gluposti?

Kad naletiš na lažnjak - ti lepo klik, evo linka sa proverenom informacijom, ostaviš gde treba...
"Gospodine, preporučam vašoj pažnji ovaj tekst", "Ljubim ruke gospođo, budite ljubazni kliknite rukicom ovde, evo dokaza, argumenti vas demantuju, želim vam prijatan dan."

To je sve što bi trebalo da uradiš.  

Ako to uradiš, dojavi mi i - šaljem ti link sa miksom od dva sata muzike bez mog trtljanja, a koji će ojačati tvoj imunitet na gluposti i lažnjake, ojačati mišiće za borbu sa naivcima i ludacima, takve pesme sam birao. 
Ima i pesama koje nisu stale u ovaj online miks.

Možda ućutkamo i neku kapitalnu budalu zajedno.
Možda spasimo neku dušu.
I to uradimo pevajući.

Više detalja, i raskrinkanih lažnih vesti te čeka u emisiji,
kao i Bob Marley & The Wailers, David Byrne, Dub Pistols feat. Rhoda Dakar, Elvis Costello, Father John Misty, Heartless Bastards, Hor Čuperak i Koja, Janelle Monáe, John Lennon, Linton Kwesi Johnson, Lou Reed, Munk & James Murphy, Pet Shop Boys, PJ Harvey, Pokey Lafarge, R.E.M, Run The Jewels, Santogold, SAULT, The Burning Hell, The Coup, The Specials, The Style Council, Violent Femmes, Will Butler, YACHT, Yo La Tengo.

Ovaj podcast se re-emituje na RadioAparatu (online), Sun Radiju (online), Radiju Boom93 (FM, Požarevac) kao i na FatHipsteru.

"O pokojniku sve najlepše" ili zašto smrt nije razlog za prestanak razgovora o nedelima

"O mrtvima samo lepo" narodna je poruka koju bi valjalo uvek imati na umu - odgovara poznanik na moju konstataciju da bi normalno društvo završilo sa upokojenim Amfilohijem još u vreme kada je isti lagao o tome da je "duhovnik Danila Kiša" i kada je prekršio Kišovu želju da mu na grobu niko ne drži govor, da ne idemo dalje sa listanjem zlodela.

Mogli bismo sad ovde raspravljati o vrednostima koje promovišu 'narodne poruke', kao i o njihovoj relevantnosti, ali, na sreću ne moramo, jer ova izreka nije 'narodna mudrost' već jedna od mnogobrojnih varijacija Hilonove misli, čiji je najpoznatiji oblik lat. "De mortuis nihil nisi bonum".
Hilonova zaostavština je inače krcata opštim mestima dostojnih srednjeg veka, i zato se njime više ne bih bavio, ali ću se poslužiti jednim drugim filozofom, Aristotelom.

Taj filozof, po naše razumevanje sveta važniji i doveka aktuelniji je pak svojevremeno zapisao: "Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina"
(Servantes je kriv što nam je ova misao najpoznatija u obliku "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina.")

Sokrat ili Platon, nebitno je - ja bih se u ovom slučaju držao Aristotela.

Mrtvi, kao i živi, zaslužuju pijetet svojim delima, a smrt ne donosi aboliciju.

Čovek čija dela ovih dana komentarišemo apsolutno zaslužuje da se o njemu govori sve, dakle i istina. Negiranja zločina, družba sa bašibozlucima, saučesništvo u zlodelima, kletve pripadnicima druge vere i 'rečenični složaji' (što bi rekao pokojni profesor Štajnberger) poput "otpalo mu meso sa kostiju"... sve to nisu dela i govor dostojni duhovnika.
O tome se mora govoriti, dokle god Grupa Građana kojoj je pripadao ima bilo kakav uticaj na naše živote.

Zato bi o njemu valjalo govoriti glasno i jasno, a sa željom da se nikada ne nađe među onima na koje bi trebalo da se ugledamo, i to će biti za dobro te Grupe Građana.
Eto paradoksa.

"Nazdravimo svim ludacima. Svim neprilagođenima..." i onima koji znaju da taj tekst nije napisao Džek Keruak.

Društvenim mrežama neumorno kruži jedna pesma - o neprilagođenima, pobunjenicima, nezgodnima, rušiteljima granica, slobodi, i tako dalje.

Sigurno je znaš: 

"Nazdravimo svim luđacima. Svima neprilagođenima.

Pobunjenicima. Nezgodnima. Svim onima koji misle svojom glavom..."

Toj "pesmi" je usput neko nekada dopisao još dva besmislena, suvišna reda (na samom kraju) i kao autora potpisao Džeka Keruaka.

Ali, ta sjajna, divno oblikovana oda o slobodi koja odzvanja glasnije i snažnije kada joj dodamo Keruakovo ime nije pesma. 
Štaviše, napisao je "po zadatku" (brifu) - jedan kreativac, zaposlen u marketinškoj agenciji.
"Plaćenik", misle neki od vas, "čovek koji ubeđuje ljude da kupe ono što im ne treba" misle drugi.

Ovaj tekst je napisan za potrebe brenda Apple, odnosno Stiva Džobsa, a video spot (reklama) u kojoj se tekst izgovara – "Think different" - jedan je od najpoznatijih u istoriji oglašavanja
(Neki, inače tvrde da je prva reakcija Džobsa na pročitani tekst pre snimanja bila - "Ovo je sranje.")

Ime autora tog teksta je Rob Siltanen.

Dakle, jedan od najlepših tekstova o slobodi, rušenju granica i "drugačijem" koji tako rado i često delite po društvenim mrežama - napisao jedan "zli, marketinški um", "korporativni rob", i šta se već sve pripisuje oglasnoj industriji.

Ovo je Robov original:

“Here's to the crazy ones. The misfits. The rebels. The troublemakers. The round pegs in the square holes. The ones who see things differently. They're not fond of rules. And they have no respect for the status quo. You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them. About the only thing you can't do is ignore them. Because they change things. They push the human race forward. And while some may see them as the crazy ones, we see genius. Because the people who are crazy enough to think they can change the world, are the ones who do."

Ovo je ta reklama:

Da, reklame mogu biti poezija.

I dodavanje imena Džeka Keruaka je samo "marketinški trik" kojim se na tekst skreće dodatna pažnja.

"Put u budućnost 2" ili o video-esejima koje bi trebalo da pogledate

Nisam krio oduševljenje prvom sezonom "Puta u budućnost" >> na koji smo krenuli krajem 2017. godine i bio sam radoznao i nestrpljiv da vidim 'nastavak'. Druga sezona je, (ne)očekivano, bolja od prethodne, ukoliko je uopšte pristojno porediti ih.

"Put u budućnost" je od izvrsnog dokumentarca posvećenog istoriji umetnosti i pop-kulture Jugoslavije u novoj sezoni izrastao u prijatne i korisne video-eseje, kakve odavno nisam imao prilike da gledam na televiziji, čak ni na toj poslednjoj koja se i dalje, s vremena na vreme, posvećuje produkciji kulturno-umetničkog programa.

Za razliku od prvog serijala, u kojem je Boris Miljković kao "poznavalac prilika" (kako se i dalje potpisuje) bio okružen i drugim naratorima i tumačima (Istoričar umetnosti, Gospođica Trivija i Mister No) i u kojem se više bavio ponovnim otkrivanjem i tumačenjem mesta i značaja umetnika i umetnosti u bivšoj Jugoslaviji - u drugoj sezoni se na tom putu osamio i upustio u zabavno lično lutanje između referenci, sagovornika i toponima - od spomenika na Kadinjači do Japana, od Novog Sada do Berlina i od Beograda do Njujorka, istim onim imaginarnim metroom kojim smo putovali i u prvoj sezoni.

Na ovom putovanju kroz vreme i prostor Miljkoviću pridružuju se Raša Teodosijević, Marina Ambramović, Aleksandar Genis, Marta Popivoda, Dunja Blažević, članovi grupe Laibach, Peđa Vranešević, Braco Dimitrijević, Dule Ercegovac (arhivski, do sada neemitovani materijal), Takaši Kudo... i još nekoliko izuzetnih sagovornika (nemoguće je sve nabrojati ih, a neki zaslužuju da budu i iznenađenje za one koji će krenuti na ovaj put) čija svedočenja i/ili tumačenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti služe kao energija da se put nastavi dalje sa uživanjem (i setom). 

A o čemu i kome se priča? 
O spomenicima iz vremena Jugoslavije koji nisu samo čuda arhitekture i umetnosti - već i dokaz odnosa jednog sistema prema njoj i dokaz slike kakvu su o sebi stvarali; o Jugoslaviji,  Titu, SKCu, gostovanjima Jozefa Bojsa, novosadskoj sceni, filmu, FESTu, Antonioniju, Rusiji, njujorškoj umetničkoj sceni, MOMA muzeju, gejmingu, video spotovima, dizajnu za stvarni svet - i kakav uticaj na naše živote (je) sve to ima(lo).

Odakle, onda ta seta (koja ove video eseje čini još zanimljivijim)?
Svestan da je osećaj nostalgije neizbežan, i da ona jača čak i kroz svaku njegovu ironičnu opasku na temu sadašnjeg raspada i dezintegracije koju živimo, te svestan toga da "Put u budućnost" dolazi do kraja (kao serijal), Miljković se ne trudi da nostalgiju izbegava, već joj je daje na značaju, dubini i lepoti, ali je ne koristi kao glavnog pokretača i sredstvo za umiljavanje publici. Ne raznežuje se, već konstatuje šta je bilo vredno u jednom svakako boljem vremenu.

Epizoda nazvana "Nostalgija" je, uz priče o spomenicima Jugoslavije i intervjue sa Bracom Dimitrijevićem i Rašom Todosijevićem verovatno i vrhunac ovog serijala.
Kratki, fantastičan intervju sa Aleksandrom Genisom iz te nostalgične epizode, koji u deset minuta uspeva da definiše sav čemer umetnika-emigranata, šta je zapravo nostalgija i šta sve jedan umetnik mora da uradi da bi mogao da se posveti svom delu i svom jeziku je važna stanica ove serije i pola sata televizijskog programa koji ne bi trebalo da propustite, ako već nemate vremena ili živaca da odvojite nekih šest sati za kompletan serijal.

Ne želim da ponavljam reči iz preporuke za prvu sezonu serijala, a o tome koliko je važno postojanje ovakvog sadržaja ('contenta' :) na televiziji. Ova putovanja imaginarnim metroom sada su još važnija i dragocenija, zato što je naše društvo i razumevanje prošlosti i budućnosti za još godinu dana udaljenije od sveta i svega, te je stanica na kojoj se nalazimo još dalja od budućnosti ka kojoj bi se vredelo kretati. Zato bi "Put u budućnost" valjalo koristiti kao dragocenu mapu tog sveta koji sve slabije razumemo. Možda nam pomogne da lakše pronađemo bilo kakav izlaz iz ovog podzemlja, pa kada se konačno iz metroa budemo uz stepenice popeli ka suncu i svežem vazduhu nekog predgrađa, bićemo svesni da smo u predgrađu, gadno devastiranom, i na koju stranu bi valjalo hodati, ka budućnosti.

Sve epizode "Puta u budućnost 2" očekuju vas ovde > (prva epizoda je dole)
Više o prvom serijalu (i epizode) su i dalje ovde >

Čudo je šta dobro potkovan narator može da uradi u kratkom TV formatu, baratajući sa malo para, ali dobrom idejom.

Novi Subin materijal: "Wayang" (2018.)

U emisiji "Novosadski talas" emitovanoj 17. decembra objavljeno je da će se do sada nepoznati materijal koji je Mitar Subotić Suba snimao tokom 1995. pojaviti početkom godine pod imenom "Wayang". 
Materijal je sniman u Subinom studiju "WahWah" u Sao Paulu ubrzo nakon što je Suba završio rad na albumu "Angel's Breath" sa Milanom Mladenovićem, Žoao Paraibom i prijateljima iz Brazila.

Izdavač novog vinila je Vladimir Ivković odnosno "Offen Music" iz Dizeldorfa, koji je tokom prethodnih godina već objavio "In the Moon Cage" >>, kao i snimak Subinog koncerta održanog u SNP 1983. godine, a što je tek deo materijala koji se planira za objavu i koji je tokom prethodnih godina digitalizovao i remasterovao Slobodan Misailović uz podršku i odobrenje Subine majke, Ruže Subotić.

Vladimir Ivković za Novosadski Talas kaže: 

"Wayang" je magičan album. Svojevremeno sam mislio da će moj fokus biti na jugoslovenski period (Subine karijere) jer on najviše ima veze sa mojim odrastanjem, životom i okruženjem iz kojeg potičem. Međutim, stalno sam se vraćao ovom albumu. Preslušavao sam ga i zamišljao kojim bi putem svetska muzika krenula da je "Wayang" objavljen te 1995. godine. Taj album jasno spaja Subino znanje, veštinu, kontinentalnu evropsku elektroniku kojom se on bavio još u Jugoslaviji, sa onim sa čime se Suba suočio u Brazilu, a to su: novi
ritmovi, teksture, mentalitet, novi ljudi, istorija i novo okruženje.

On se s vremena na vreme vraćao starim motivima i idejama koje je usavršavao i izlagao drugim okolnostima i uticajima. U tom periodu kao da je bio svestan sopstvenih mogućnosti u Brazilu, a delovi albuma zvuče kao skica nečega što će četiri godine kasnije postati deo njegovog čuvenog albuma "Sao Paulo Confessions" >>".

U istoj emisiji Vladimir je potvrdio da je u planu za objavljivanje još Subine muzike.

"Ljudi će uz ova nova izdanja stare muzike imati mogućnost da zarone u Subin čaroban svet. Danas, kada se priča o Mitru, priča se uglavnom o "Sao Paulo confessions" i saradnji sa poznatom brazilskom pevačicom Bebel Žilberto. Uz te albume svet će moći da otkrije ono što je prethodilo albumu "Sao Paulo Confessions". Reč je o stvarima koje potiču iz određenog kulturno-istorijskog konteksta koji je za mene i moju generaciju jako bitan. A ako se mi sami ne pobrinemo za to,onda niko neće i onda će jedan intenzivan period našeg života ili pasti u zaborav ili će neko našoj deci pričati o nečemu što se nikada nije dogodilo. To su lepe stvari. To je neko univerzalno dobro, kako ga ja vidim. I to treba čuvati. Jer ako ga ne čuvamo i ne gajimo, mangupi će nam doći glava"

Muzički producent Radio Novog Sada Slobodan Misailović je takođe sagovornik autora "Novosadskog talasa", kao čovek koji je kompletnu arhivu Subine muzike digitalizovao.

"Ideja o digitalizaciji došla je 2003. godine od gospođe Ruže i Subinog prijatelja iz detinjstva Zorana Janjetova. Sam proces je trajao četiri godine jer je trebalo prikupiti materijal sa svih strana sveta, a koji se nalazio na master i audio trakama, širokim dvoinčnim Basf-ovim trakama. I onda lagano. Kako je šta dolazilo, tako sam ja pristupao digitalizaciji. Podelili smo njegovo stvaralaštvo na dva osnovna opusa. Prvi deo smo nazvali "Ex-yu" opus,gde je Suba poznat pod pseudonimom Rex Ilusivii i na brazilski "World Wide" opus. Nakon četiri godine digitalizacije došli smo do broja od 46 neobjavljenih albuma, 46 kompletiranih cikličnih muzičkih dela koja i dalje čekaju da ugledaju svetlost dana", kaže Slobodan.

Misailović se u emisiji priseća 1987. godine kada je kao učenik Srednje muzičke škole odabrao da zimsku praksu provede u Radio Novom Sadu i kada je baš u pomenutoj režiji PR-1 slučajno naleteo na Mitra Subotića i Jana Šaša kako rade na Subinim "Mesečevim kavezima". Godinu dana kasnije, Suba će za to delo biti nagrađen priznanjem UNESKA za promociju kulture, koje će ga odvesti u Pariz, a potom i u Brazil.

"To je bio moj prvi kontakt sa njim. I onda kasnije, budući da sam video da je reč o dva vrsna majstora muzike i zvuka, samo sam u sekundi shvatio "to je to" i postao sam prilepak, kao i mnogi pre mene i mnogi posle mene. Jednostavno, zalepiš se za muziku i studio. Tu je prošlo dve tri godine druženja sa Subom i intenzivnog učenja i upijanja onog što je on mogao i umeo da kaže i objasni".

Snimak emisije i razgovori sa Vladimirom i Slobodanom dostupаn je ovde.
(Deo o Subi počinje oko 30. minuta)

Deo materijala sa "Wayanga" dostupan je za preslušavanje.
Još jedna spona neophodna za povezivanje orbita kojima se kretala Subina muzika i komadići koji su nedostajali između njegovih prethodnih radova i remek-dela "Sao Paulo Confessions" konačno stižu.

"Iz celog sveta u srce sveta" (o Subi i Blezu Sandraru za časopis "Talas")

(o putanjama Mitra Subotića Sube i lutanjima Sandrara, koji je tu da pomogne)

Mom ćaletu, 
zato što mi je otkrio i Sandrara.

Blez Sandrar, 1907. i Mitar Subotić Suba oko 1985.

Uvodna napomena:

Razloga za zajedničko pojavljivanje Sandrara i Sube u istom tekstu nema odviše. Postoji, zapravo, svega jedan ali njega smatram dovoljnim. Ukoliko bih morao da izaberem jednu knjigu i jedan disk koji bih u hitnji morao da iznesem iz kuće - to bi bila Sandrarova zbirka "Iz celog sveta u srce sveta" objavljena u godini kada sam ja ostajao bez domovine i disk sa Subinim snimcima. Neki od njih još uvek nisu zvanično objavljeni a oni koji jesu uglavnom su prekriveni prašinom nezasluženog zaborava. Bolji razlog od toga mi nije potreban, niti ću se truditi da ga izmislim, iako bih mogao kao argument da potegnem i činjenicu da je ono što su obojica zapisali o Sao Paulu, u kojem su se našli u rasponu od pedeset godina, neverovatno – srodno.

Ali to nije i jedino.

*

"Ovde ne znaju za Društvo protiv buke,

Kao u svim novim zemljama,

Radost življenja i bogaćenja izražava se zvucima

sirena i praskanjem izduvnih cevi". 

"...Pronalazim sve svoje prijatelje

Dobar dan

To sam ja".

(Blez Sandrar, "Električne sirene/Sao Paulo", 1947") 

*

"Sao Paulo, Brazil (...) Strestan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista [1]. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."

(Mitar Subotić Suba, omot albuma "Sao Paulo Confessions", 1999. [2])

Ta godina je zauvek promenila značenje ideje "napuštanja zemlje" i omogućila nam da to malo 'z' postane veliko slovo: u januaru je izvedeno uspešno lansiranje i vraćanje kući iz svemira šimpanze Hama, u aprilu mesecu je konačno jedan pripadnik naše vrste, Gagarin, prvi put video Maticu Zemlju iz svemira i vratio joj se u zagrljaj, do kraja godine to su učinila još trojica. Ideja napuštanja planete raspaljivala je maštu putnika do tada ograničenih na lutanje planetom na kojoj su se te godine mimoišla dva svetska putnika u čija dela su odlasci i lutanja upletena poput zvezda prema kojima su se upravljali. 

U Parizu je u januaru 1961. umro Blez Sandrar, pesnik čija su dela uzbudljivija od svakog putopisa i geografskog atlasa zato što je sa lakoćom, preostalom rukom prelazio tromeđe ličnog, realnog i izmaštanog. U Novom Sadu se 23. juna rodio Mitar Subotić Suba, svojevremeno poznat i kao Rex Ilusivii, muzičar koji je tokom čitave karijere tragao za muzikom sveta i prekrajao mape stvarajući dragocene amalgame čiji sastojci nam (još uvek) nisu potpuno poznati.

O Sandraru verovatno niko nije lepše pisao od Mirjane Vukmirović [3] - i ja ne želim niti umem da se takmičim sa tim, ali o Subi nije, još uvek, dovoljno toga i dovoljno glasno pisano te ću zato pokušati da skiciram putanje kojima se kretao do smrti 1999. godine (orbite njegove muzike još uvek nije moguće precizno skicirati, izmiču mernim instrumentima, ali im se možemo diviti.)

Rođen u Novom Sadu, klasično muzički obrazovan - Suba je, izgleda, oduvek bio okrenut ka ideji univerzalnosti muzike i onome što može nastati uklapanjem komponenti koje su samo naizgled nespojive, odnosno koje su prostor i vreme neprirodno razdvojili. U seminarskom radu koji je napisao 1983. poziva se i na ideje Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje", premošćavajući prostor i vreme poredeći kulture sveta od Afrike do Japana i natrag, propovedajući neophodnost zbližavanja kultura zato što imamo "zajedničku sudbinu". 

Već prvim snimcima, kao i onima koje je anonimno ostavljao na portirnici Radio Novog Sada služeći se pseudonimom Rex Ilusivii, postaje vidljiva njegova zainteresovanost za različitost, istraživanja i lutanje. Snimak "Plazma" nastao je usporavanjem snimaka frula indijanaca sa Amazona [4], "Zla kob" kombinuje pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, usledila je "Arabia" sa Igorom Popovićem, na prvom (i jedinom u tadašnjoj Jugoslaviji objavljenom) albumu "Disillusioned" kreirao je dvadesetčetvoro-minutnu posvetu Satiju u koju je umešao zvuke iz okoline, ali i Hadži-Mitketa iz "Koštane".

Sledi "In the Mooncage"[5] na kojem je 1988. godine kreirao neverovatne spojeve elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana, didžiridue koje je posle mešao i u snimke EKV, zatim sledi egzil, žurba u Pariz u kojem zajedno sa Goranom Vejvodom kreira "Dreambird" – zvučnu instalaciju koja je emitovana u urbanim prostorima a snimkom proleću jata ptica sa Madagaskara. 

Na jedinom dostupnom segmentu-snimku nastupa iz beogradskog SKC-a na sceni iza njega i Milana Mladenovića vidimo veliku masku za koju nije lako utvrditi kom delu južne hemisfere pripada. 

(Iz sačuvanog "notnog" zapisa iz kataloga koji je najavljivao Milanove i njegove nastupe jasno vidimo da njih dvojica ne stvaraju muziku-po-notama.)

Nakon rada na demo snimcima za album "Dum-dum" Ekatarine Velike sa Milanom – Suba nestaje iz jugoslovenske diskografije, koju je zadužio ne samo svojim snimcima, već i onim što je radio kao producent ili saradnik na albumima La Strade, Haustora, Oktobra 1864 i drugih.

Svet ga je čekao, pulsirajući. On se uputio ka mestu za koje je verovao da je njegovo srce.

Vidimo ga kako se iskrcava u Brazilu, mestu ka kojem se sve vreme kretao, odavno omađijan idejom da je to mesto na kojem se ukršaju najraznovrsniji uticaji [6] i zvuci i na kojem će pokušati da uradi ono o čemu je davno sanjao, da kreira muzičku Pangeu [7].

Prvi projekat na kojem je radio sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memento mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan [8]. Dostupni snimci dokazuju da su odista bili na tragu zbližavanja prostora i vremena kroz muziku.

Radeći na raznovrsnim projektima Suba se tokom devedesetih kalio i pripremao za inauguraciju za Kralja (titula koja bi mu pripala i bez njegove želje). Pred kraj 1994. godine, nekoliko nedelja nakon Milanove smrti objavljen je i "Angel's Breath", projekat kojim je završeno prijateljstvo koje je trajalo kroz vreme i prostor duže od deset godina. 

Suba je tvrdio da su on, Milan, Žoao i Fabio uneli u projekat različite senzibilitete i iskustva. "Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta." [9] 

Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" takođe navodi da je "radni naziv projekta bio "Pangea", prema imenu 'sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". 
U tom kontekstu postaju jasniji stihovi koje Milan peva u pesmi "Metak": "ja sam dete planete/ja se osećam velikim/dok spavam ovde pod mostom i jedem đubre sa kontejnera/ja sam građanin sveta/ja kupujem zaborav/brzo brzo brzo/u grotlo svemira." 

Suba nastavlja da radi kao producent na nizu albuma koji su uneli pometnju na muzičku scenu Brazila. Postaje tražen. Konačno, radi kao producent na i danas najprodavanijem albumu jednog brazilskog umetnika van Brazila – "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, koji doslovce spašava iz požara 2. novembra 1999 godine. 

Iako je već bio spasen iz vatre koja je zahvatila njegov studio, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master-trake tog albuma, izvukao ih i nešto kasnije umro u bolnici od posledica gušenja.

Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi dan kasnije.

O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" se piše i danas, na nekoliko svetskih jezika. Njegov kolega i saradnik Beko Dranoff tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je najveći. BBC je u muzičkom TV-serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih. Odjeci njegove muzike mogu se naći u raznim delovima planete. Nedavno je i jedan od wunderkinda elektro-tehno scene, Lars Warn upravo Subu naveo kao najveću inspiraciju, zato što je sa lakoćom povezivao stvari.

Nedugo nakon njegove smrti objavljen je i "Tributo" album na kojem su učestvovali mnogi Subini prijatelji i saradnici, osnovan je i "Suba Institute" u Brazilu a po mnogim informacijama njegovi prijatelji su u procesu završavanja dokumentarca o njegovoj važnosti i uticaju na scenu Brazila.

Za to vreme, zapanjuje Subina gotovo totalna nepoznatost na prostorima sa kojih je potekao, koja je rezultat i slabe zainteresovanosti šire javnosti za ono što je uradio za života, i eto još jedne sličnosti Sandrara i Sube. 

Sandrar za života nije osvojio nijednu književnu nagradu niti priznanje (tek mu je Andre Malro, tadašnji ministar kulture Francuske godinu dana pred smrt uručio Orden Časti), da bi po njegovoj smrti krenula da se rasplamsava interesovanje šire javnosti za njegov rad. I u Subinoj domovini, tek zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama onih koji su ostali u Srbiji i onih koji su sa sobom u egzil poneli i želju da sačuvaju sećanje na njega i njegove snimke učine dostupnim – svojevremeno je pokrenut i Suba stage na EXIT festivalu, njegovo ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, a do sada neobjavljeni snimci će zahvaljujući Offen Music ponovo biti dostupni (drugi vinil koji je upravo objavljen čuva fantastičan snimak njegovog nastupa u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu iz 1983.)

U međuvremenu sam pričao sa barem četiri reditelja i/ili scenarista koji žele da snime film o njemu i nama, nakon toliko godina.

Do sada niko nije uspeo da završi tu priču. Izmiču sagovornici, ali izgleda da izmiču i neki delići bez kojih ta mandala ne može biti celovita.

No, pre nekoliko nedelja sedeo sam prekoputa momaka mlađih od prvih Subinih snimaka koji takođe imaju i želju i ideju kakav film žele da naprave o njemu, potpuno omađijani muzikom i putevima koje je prošao – kroz muziku i kroz svet.

Možda će baš oni, zato što su mlađi od svih koji su to pokušali u tome i uspeti. Kroz muziku, prostor i vreme do njih je stigao impuls koji podstiče da se konačno usmere snopovi svetla na opus i biografiju možda i čudniju od Sandrarove (inače pune nejasnoća, preklapanja mita i istine), a čije istraživanje će ih dovesti do suštine onoga što je radio i što je mnogo važnije od biografskih i diskografskih podataka. Subinu muziku, od prvog do poslednjeg snimka i bez obzira na jezičke barijere ili generacije, intiutivno osećaju oni koji su svesni da imamo i zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god bili ili koliko god bežali od toga.
I samo je pitanje vremena kada će i druga deca planete konačno to prihvatiti i shvatiti da granice postoje samo da bi se rušile ili prelazile. 
Zvukom, rečju ili duhom.



*

Tekst za drugi broj časopisa "Talas", objavljen u oktobru 2016 uz još ranije neobjavljenih fotografija. Pisano u leto 2016 na Samosu i u Beogradu. 

Napisano zahvaljujući strpljenju i pameti Borisa Maksimovića, bez čijeg nagovora i navigacije se ne bih upustio u ovu avanturu. 
Hvala mu.

Mama Ruži Subotić još jednom zahvaljujemo na fotografijama koje nam je ustupila za "Talas".

---

[1] oksimoron čije bi se značenje moglo prevesti kao "domaći stranac".

[2] prevod po tekstu sa omota albuma, Ziringiboom, 1999.

[3] pročitati predgovor zbirke "Iz celog sveta u srce sveta", SKZ 1990, kao i pogovor "Zlato i druge priče", BIGZ, 1995.

[4] intervju: "Procvat dobra pre dolaska zla", objavljen u Reporteru 1984, dostupan je ovde >> 

[5] Nedavno remasterizovan i konačno zvanično objavljen zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i Offen Music, a uz dozvolu Subine majke Ruže, više informacija ovde >> 

[6] Mitrov otac, ugledni novosadski novinar Radomir Subotić odlikovan je od strane vlade Brazila ordenom stogodišnjice Heitora Vilalobosa 1988. godine. 
Neverovatno ili ne – upravo su Vilalobos i Sandrar početkom veka zajedno radili u telu koje je bilo zaduženo za promociju brazilske kulture u svetu. Ovaj detalj otkrio sam u knjizi "Brazil nije za početnike" Predraga Dragosavca (objavljeno 2016).

[7] Suba kaže >>: "Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući.". 

[8] Intervju sa Žoaom napravljen 2012 >> 

[9] Iz knjige "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, izdanje Matice Srpske, 1999, str. 203.

Od Londona do Pariza 1999, u tri klika

Hajde da učinim koliko mogu da ova fotografija ne postane novo "Andrićev" citat ("Dođu tako nekad vremena...") ili "Radmilovićev" citat o gluposti i smrti - jer, dalekosežno, kriva srastanja uvek učine da neko na kraju stvarno misli da se akcija zvala "Milosrdni anđeo", da Blur nisu dozvolili korišćenje "Song 2" američkoj vojsci zbog bombardovanja, da je Nirvana na albumu napisala da "nije za pse i Srbe" ili, ako se zagledamo u malo dalju prošlost - da je stari Jug-Bogdan imao devet sinova i da je Branković izdao Lazara.

Par klikova i pažljiv izbor ključnih reči je ono što bi Vam dalo neke tačne odgovore.

Levo: London, 1999. Desno: Toni Ben, istog dana, drugi fotograf >>

Fotografija koja kruži mrežom kao dokaz da su u Parizu održavani protesti protiv NATO bombardovanja SRJ nastala je, dakle, u Londonu, aprila 1999. godine i autor te fotografije je tadašnji reporter agencije AP - Entoni Harvi (Anthony Harvey). Brza pretraga baze Getty Images otkriva još fotografija sa tog događaja - te da je u prvim redovima kolone bio i član Parlamenta, Toni Ben, koji je na skupu i govorio (link) >>

To što fotografija ne potiče iz Pariza, ne znači, naravno - da u protesta u Parizu nije bilo.

Bilo ih je i u San Francisku, sve do juna te godine, kao i drugim gradovima sveta, naročito u Kini, nakon što je pogođena njihova ambasada u Beogradu (link, Getty Images >>)

O protestima u Parizu tokom proleća 1999. može se, u dva klika, pronaći da je ih je bilo više, da se na protestima okupljalo oko 10.000 ljudi, i da su ih organizovali članovi Komunističke partije Francuske, mirovna udruženja, Trockisti, itd (link) >>.
Na tri klika ćete pronaći i informaciju o peticiji koju su potpisivali intelektualci i pisci Francuske, a sa ciljem da se bombardovanje SRJ prekine.

Sve ovo nije zabeleženo, linkovano i kliktano da bi obesmislilo želju onih koji se već drugi dan po mreži suočavaju sa raznim ališistima i uporednim brojačima žrtava - da imaju nekakav dokaz da je stvari nemoguće tako lako polarizovati i da ih je pogrešno - generalizovati.

U raspravama se valja koristiti tačnim informacijama - čime će eventualna... pobeda (?) biti značajnija i možda dugotrajnijeg dejstva.

(Postoji tu jedna strašnija stvar od pogrešnog navođenja lokacije gde je fotografija nastala.
Jer, raspravlja se uglavnom na temu da li sažaljenja mogu i treba da se porede.)
.

U tajnom gradu postoji haustor koji vodi ka trećem svijetu u kojem plešu bolero

Svaki album Haustora je jedno godišnja doba.

Da li zbog "proljeće kad stigne, 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu", ili zato što je lud, brz, bezobrazan i u njegovim pesmama cvetaju čudni cvetovi - prvi album vremenom je postao prolećni; "Treći svijet" je letnji neobičan dan, ozvučena avantura, put ka ostrvima na koja se možda nikada neću iskrcati ali ću verovatno u birtiji u usputnoj "prašnjavoj luci" ugledati Korta ali uskoro i greškom biti priveden zbog lažnog imena na pasošu; "Tajni grad" oduvek je bio jesenji, možda zato što sam ga prvi put doneo iz prodavnice ploča i stavio na gramofon negde početkom oktobra pre mnogo godina i zatim preslušavao danima; hladnoća i ogoljenost "Bolera" nekako najčešće krene iz zvučnika zimi, ne samo zbog "pogledaj sve je bijelo, zima je."

Naravno da ova podela nije obavezujuća a dogodila se iz jednostavnog razloga: Haustor nikada nisam naučio da slušam na pesmu, već čitav album u cugu. 

* * * 

Kako je gramofon odavno iznet iz stana a opus Haustora nije bio digitalizovan (izuzev prvog albuma koji je reizdat 1997 i kompilacije "1981-1988") - ti albumi su godinama preslušavani sa čudnih kopija. Kako je piratsko CD izdanje oba albuma, koje je osvanulo na tezgama ispred SKCa pre dvadesetak godina bilo potpuno neslušljivo - bili smo prepušteni više ili manje dobrim presnimcima sa vinila, što je imalo svoju retro-draž ali i manjkavosti.

(Neverovatno je da se čak i na zvaničnom darko-rundek.com sajtu u audio-sekciji nalaze pesme Haustora sa tih piratskih izdanja; odvratni fade-in na počecima pesama prikriva krckanje ploča...)

Konačno - uz tihu najavu - u izlogu "Jugoton" prodavnice u Nušićevoj ulici nedavno se našao CD box pod nazivom "Original album collection": sva četiri albuma, valjano remasterizovana, uz prateći knjižičuljak u kojem nećete pronaći ništa čega nije bilo na omotima originalnih LP izdanja.

Ponovno preslušavanje svih albuma u izvornom obliku je zaista fantastično putovanje.

* * * 

No, taj novi pogled na Jeršaleim podseća i na činjenicu da je Haustor tokom karijere objavio i ne mali broj fenomenalnih spotova koji su dostupni ili u fragmentima (poput dole ubačenog delića iz "Take Money and Run") ili kao rđavi presnimci sa starih VHS kaseta na kojima se može dopraviti zvuk ali ne i slika - što je pomalo tužno, jer su ti spotovi divni dokazi kakvi su se dovitljivi mali čudaci motali po jugoslovenskoj sceni osamdesetih godina prošlog veka i da nije slučajno što su se prva dva albuma Haustora našla na listi 20 najboljih Ex-Yu albuma svih vremena na pre nekoliko dana objavljenoj listi hrvatskog izdanja magazina Rolling Stone.

Dok se neko konačno ne doseti da objavi i DVD sabranih nedjela Haustora, evo tog delića "Take Money and Run", te rekonstruisanih verzija "Šejna" i "Sejmena".

Da, to je Vladica Milosavljević u "Sejmenima" kraj Darka Rundeka :)







p.s. "Original album collection" je isplativije kupiti u "Jugoton" prodavnici u Nušićevoj nego na drugim mestima, provereno.
.

Ekatarina Velika: "Ruke" (ekranizacija)

"Crtaj

Konan,

Zmaj,

JNA."

Ova pesma je odavno zaslužila ekranizaciju.
Uskoro će biti trideset godina od kako je snimljena.

Klip je nastao zahvaljujući ::kogonada projektu >>, koji je nedavno objavio fantastičan video posvećen tretmanu ruku u filmovima Roberta Bresona (hvala Mariji na tom otkriću). Od delića tog videa nastale su ove "Ruke". 
.

"Angel's Breath", oslikan

"... bojim se, u stvari da je, možda, osećao da mu je to kraj", citira Aleksandar Žikić Margitine reči u knjizi "Mesto u mećavi", baveći se albumom koji je Milan Mladenović snimio sa Mitrom Subotićem - Subom nekoliko meseci pre smrti i čije izdavanje nije doživeo.

Žoao Paraiba, fantastični perkusionista koji je svirao na tom albumu napisao mi je u intervjuu >> koji smo uradili pre nekoliko godina "Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni susret njih dvojice, kao da su ponovo u Novom Sadu. I sve teče lako i glatko – i priča i muzika, zaista neverovatno. To vreme koje je Milan proveo kod nas u Sao Paulu istovremeno je ličilo na vreme oproštanja dva prijatelja... Sa druge strane, toliko je bilo zapravo lako snimati taj album. Svi smo radili fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo. "

Na omotu albuma postoji i Milanov tekst, u kojem, između ostalog piše: "Ritam, najstarija komponente muzike, najstarije umetnosti, osnova je ovog projekta, dok preko njega plivaju i zvuci balkanskog etnosa, sa mesta koje je trenutno žarište iskonske borbe dobra i zla u ljudima."

Suba je na istom mestu zabeležio: "Ovaj CD uradili smo Milan, Žoao, Fabio i ja (...) Sva ta četiri posebna jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik."

Žikić navodi da je radni naziv ovog projekta bio "Pangea", prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente."

Jedan od preživelih članova poslednje postave EKV tvrdi da je Milanu ovaj album bio najvažniji rad u životu.

Ovaj album ni toliko godina nakon objavljivanja i dalje nije prepoznat - za šta su zaslužni i trenutak u kojem se pojavio, tiraž i njegova distribucija (danas ovo izdanje ima status kolekcionarskog rariteta) i odsustvo podrške - jer izuzev priče o albumu i svega nekoliko recenzija u medijima, album je promovisao svega jedan spot, "Crv", koji je Milan radio sam i ostavio nezavršenim, da bi ga nakon njegove smrti kompletirali "njegovi prijatelji", kako svi dostupni izvori navode. 

Drugi razlog je, svakako, činjenica da je Angel's Breath hermetičan, drugačiji od svega što je publika očekivala, iako su Milan i Suba od prvog trenutka saradnje pod imenom Angel's Breath, još od osamdesetih tragali i oblikovali takav zvuk i takvu muziku.

***

Od one večeri u kojoj je Kuzma doneo u redakciju CD pravo sa promocije albuma održane u Barutani krajem te 1994, Angel's Breath jeste jedan od onih albuma sa kojim sam sve vreme, svih ovih godina u potpunom sazvučju - i to od uvodnog zvuka na "Praia do Ventu Eternu" do poslednjeg tona snimka "Velvet", poslednjeg koji su Milan i Suba napravili, a u kojem Milan više i ne peva, već glas koristi kao jedan od instrumenata. 

Angel's Breath je za mene i danas jedan od deset najboljih albuma koje sam čuo u životu.
Tako se i dogodila ekranizacija.

Počelo je nenamerno, pokušajem rekonstrukcije nekompletnog presnimka spota za "Crv" koji je isplivao pre nekoliko godina na mreži sa ko zna čije video trake snimljene sa 3K, a koji je bio u toliko lošem stanju da sam, koliko sam umeo i znao, rekonstruisao nedostajuće delove i uklopio ga sa stereo zvukom sa originala. Zatim sam shvatio da se scene iz Velsove "Dame iz Šangaja" savršeno uklapaju sa snimkom "Ogledalo". 
I da niko drugi osim Sonje Savić ne može biti na "40 seconds of Love"... i da je Karpo Godina pravi izbor za "Velvet"...
I tako, kap po kap.

Isključivo iz želje da ova muzika stigne što je moguće dalje.

U naredna četrdeset i dva minuta, kao podloge za snimke sa albuma "Angel's Breath" pred vašim očima biće scene iz filmova:

"The Cave of Forgotten Dreams" Vernera Hercoga; 
"Una" Miloša Radivojevića; 
"Izrazito ja" Joce Jovanovića; 
"Hole in the Soul" Dušana Makavejeva (dokumentarni materijal iz filma)
"Sans Soleil" Krisa Markera; 
"The Lady from Shangai" Orsona Velsa; 
"The Return" Andreja Zvaginceva; 
"Nostalgia" Andreja Tarkovskog; 
"Parada" Dušana Makavejeva i,
"Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk" Karpa Aćimovića Godine. 

Među klipovima je, naravno, i rekontruisana verzija spota "Crv", čija se originalna verzija u međuvremenu pojavila na mreži.

Ponovo su ispred nas ta dva datuma: 2. novembra je godišnjica smrti Mitra Subotića Sube >>, tri dana kasnije obeležićemo dan Milanove smrti. 

Kakvu li muziku sad prave, 
tamo negde, 
gde se zvuk i vreme prostiru - drugačije.

I neka ovo bude inspiracija za nekog veštijeg da uradi nešto više i bolje od mene. 
Jer muzika koju su Suba i Milan stvarali, kao i životi koje su živeli još uvek čekaju pravu ekranizaciju.

"Budi sam na ulici" [rekonstrukcija]

"Ona ide,
od početka,
uz vetar. "

(Margita o muzici Ekatarine Velike, 1990)

Kristal je odavno polomljen. 
Ipak, te staklene iskre pod našim nogama i dalje svetlucaju. 
I bacaju svetlo daleko.

Negde, u nekom podrumu neke televizijske redakcije, na nečijem tavanu ili sanduku punom sećanja na davno vreme, u nekoj kutiji ili traci kompletna originalna verzija ovog spota sigurno postoji.

Dok original ne izroni iz skrivene arhive, postavljam snimak u ovom obliku, sklopljen od fragmenta koji je bio dostupan na mreži (uz zvuk snimljen u Kulušiću 1986), povezan iznova poput dragocene vaze čije sve deliće nemam, ali mi je važna i želim da je imam pred očima.

Ovako umontiran klip možda će nekoga podsetiti da posegne za arhivom i učini original dostupnim. 
Mene će podsećati na to da negde u nekom mraku ostali delići kristala svetlucaju i dalje, i da za njima valja i dalje tragati.




p.s. Dodatak:
Intervju iz magazina "Rock", 1986.
http://i195.photobucket.com/albums/z55/3alfa3/01a.jpg
http://i195.photobucket.com/albums/z55/3alfa3/01b.jpg
http://i195.photobucket.com/albums/z55/3alfa3/01c.jpg
.

Katarina II: "Geto" [o preskočenom stihu, Novom Beogradu i video klipu]

I dalje ne znam zašto je iz pesme "Geto" izostavljen red teksta koji je zabeležen na omotnici albuma Katarine II i koji kaže: 

"Rođen sam u getu/
Tako nešto zadaje strah."

Sa omotnice albuma "Katarina II"

U knjizi "Mesto u mećavi" Aleksandar Žikić citira Petra Janjatovića: 
"Sećam se pesme "Geto". Bili smo u njegovoj sobi na Novom Beogradu, to je ona klasična dečija soba, uska, sa samo jednim prozorom na zidu i onda me je on pozvao da pogledam kroz taj prozor i rekao: evo, to što vidiš kad pogledaš dole odavde, to je opisano u pesmi "Geto". To je geto, taj Novi Beograd."
.

Fotografija iz devedesetih.

No, taj red o strahu koji Milan nije otpevao , ...balkon, zid sa divljim ružama, Atlas... Grci, mit i legenda" i stih "plava bluza i kifla pred čas" koristim kao putokaze i ka drugim značenjima geta.

Pričajući na temu geta u jednom od poslednjih intervjua, deset godina nakon objavljivanja te pesme, Milan priča:

"Sredina u kojoj živiš može jako da utiče na tebe, može da ti ostavi razne povrede (...) Svako ružno lice koje sretneš u životu ostavi trag na tebi, a da ne govorimo o stanu u kome živiš, betonu kojim si okružen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potiče baš iz toga što ljudi žive baš u jednom nehumanom okruženju, trivijalnom arhitektonski , ali i ljudski, što je mnogo važnije.
Da ne govorimo o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posećuju ne bi li nekako prošli kroz život, ne bi li nešto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopšte mogli za dođu do novca sa kojim bi preživeli, nahranili novu decu koja bi opet živela u getima, i tako dalje... 

Iz geta je sve sumorno, sve je strašno."
(Intervju je dostupan ovde >>, ali nije "poslednji", kakvim ga predstavljaju.)

* * *

Za "Geto" nikada nije napravljen zvanični video.

Dok magla češlja pramen na ulici, uz snimak sa albuma Katarina II ređam kadrove iz jednog filma Dušana Makavejeva, 
o kraju epohe i ideje 
plave bluze i kifle pred čas.

Za rođene tačno u čas da vide.


.

re:konstrukcija [ekatarina velika : du-du-a : la strada]

Video za “Zaboravi ovaj grad” nastao je korišćenjem kadrova „Oktoberfesta“ Dragana Kresoje.
 

„Ja ne bi ne bi ne bi“ Du Du A - od sekvenci filma „Pejsaži u magli“ Jovana Jovanovića.

„Okean“ La Strade je godinama bio postavljen na YouTube, ali nekompletan, brutalno prekinut na pola pesme. 

Okean je sada ceo.
 

U nedostatku materijala, sva tri video klipa odlikuje isti zahvat: slow-motion.

Usporavanje.