All We Ever Wanted... Piter Marfi, u Beogradu

U nekom idealnom svetu, ovaj koncert se dogodio pre nekih 35 godina,
u nekoj sali poput SKCa,
sa celom postavom Bauhaus,
boljim ozvučenjem,
nekim ljudima koji su voleli ili i dalje vole ovaj bend ali će ga na ovoj turneji slušati na drugim kontinentima ili delovima Evrope,
i bez te užasne cover predgrupe.

Bez obzira na decenije, mesto, vreme, naše godine i sve ostalo - 
dobio sam sve što sam želeo.

Čuo sam uživo 'Nerves', 'Stigmatu', 'In the flat Field', 'Dark Entries' i naravno ono '...undead, undead, undead!...'
Gledao kako vreme ništa ne može stavu, cvikerima i basu Dejvida Džeja,
Shvatio da Piter i dalje može sve da otpeva (iako ne i odigra)
Očekivao sam 'She's in Parties' - ali nisam znao da sviraju i 'dub' deo (gledao sam oko sebe i čitao sa usana kako neki znaju mesto na kojem se čuje ono skriveno 'Happy days are here again!')

Neočekivano sam dobio i 'Silent Hedges' - meni veoooooooma dragu 'The Three Shadows pt. II' (ozvučenje je bilo takvo da moje glasno pevanje valjda nikome nije smetalo)
te konačno - 'Telegram Sam' i 'Zigija', na čijoj prvoj strofi se desilo sve ono zbog čega sam ovaj koncert čekao: iz mene je izašlo i ushićenje i urlanje, i vreme je postalo nevažno.

Poslednja želja sa jedne stare liste koncerata koje želim da vidim u Beogradu je ispunjena.
Oni koji su čekali četrdeset ili trideset i pet godina, konačno su nagrađeni.

Za Amiru Medunjanin

"Teče sedma godina od kako sam prvi put čuo Amirin glas – 

nenajavljeno i iznenadno,
bez pratnje njene divne muzičke svite,
u jednoj sali usred dugačkog korporativnog sastanka na kojem nam nije baš bilo do pevanja - a koji je Amira glasom i prvim stihovima pesme "Ah, što ćemo ljubav kriti" –
učinila mestom kojim žmarci proleću i sleću na srca.

Tog dana sam prvi put razumeo sevdah, shvatio šta sve muzika može da mi uradi,
kako to izgleda kad nam sreća uzdah sprema, i šta je taj "crni med".

Divni Peca Popović je svojevremeno zapisao
"Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika.
Retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja." 

Ja na to ne mogu da dodam mnogo, ali želim da iskoristim priliku, kada je već imam ...

Ono što Amira i njena muzička svita stvara više nije samo sevdah, ili džez.
Nije važno da li na novi način interpretiraju tradicionale ili Štulića, ili stvaraju
nova čuda.

Nije, čak, važno ni da li je prati samo Bojan, ili i – Boško, Nenad i gudači iz Norveške,
da li peva u Abbey Road studiju,
na bini pred 5000 ljudi
ili ljudima koji sa njom za stolom uživaju u rovinjskoj večeri.

Amira je sve ono što od jednog bića, jednog glasa i muzike želimo:
a to je - da nas omađija,
da glasom stvori prostor omeđen srećom, toplinom, ljubavlju, melanholijom, tugom i radošću -
da nas pesmom podseti šta je ono što želimo od života, ko nam nedostaje, kome se radujemo - i šta, uopšte, čini da se osećamo živim.

Svaki put kada slušam – ili vidim Amiru (kao danas) – ja sve to osetim
i na tome sam joj zahvalan,
a verujem – i vi.

Draga Amira,
od srca i do neba,
hvala."

(Izgovorio pred Amirom uz malo improvizacije i treme u petak 26. oktobra na promociji albuma "Ascending")

Državni kompozitor [kratka priča]

Oduvek je znao da će njegov životni poziv biti komponovanje rodoljubivih pesama. Biće toliko moćne, da će već prvim taktovima kanalisati osećanja gomile.

Imao je talenat da prepozna želje publike. 
Kao mladić učestvuje na republičkim takmičenjima. 
Neuspešan na teme 'prijateljstvo', 'ljubav' i 'istina' - glatko pobeđuje na temi 'domovina'. 
Sve češće se rukuje sa sve višim predstavnicima države, i to se ubrzo pretvara u dugačak stisak ruke koji nikada ne prestaje.

Svestan snage reči koje čvrsto umeju da zagrle publiku i skala koje golicaju suze da poteku iz očiju, postaje Miljenik.

Njegova dela, odista, pokreću ljude. 
Ohrabruje ih da krenu u rat protiv Levih suseda iako im ovi ništa nisu skrivili, čini da veruju da su bolji narod od Desnih suseda, podstiče da slave nevidljivu sila koja upravlja njihovim životima te, konačno, da ližu rane od poraza u ratu sa levim, desnim i ostalim susedima uveravajući ih kroz pesmu da će sve te rane biti naplaćene na drugom mestu i u drugom vremenu.

O svemu se može pevati, važno je da je iz srca – ponavljao je u intervjuima za koje ga uvek fotografišu tako da se ne vidi da su mu obe ruke i dalje u stisku.

Jutro nakon dodele nagrade za životno delo i doprinos društvu dočekuje mamuran i zbunjen, gledajući u stihove zapisane prethodne noći na parčetu papira.

Moja domovina.

Na grudi mi sela,

pritisla,

a ni dupe nije obrisala.

Jednom rukom pritiska te grudi i pokušava da zaustavi panični strah od iskrenosti koja počinje da teče iz srca, drugom mlatara po vazduhu i pokušava da pronađe stisak one ruke.

Shvata da stiska nema, zatim pokušava da zapuši nos koji nezaustavljivo krvari.