Friday, 25 May 2018

Noćurak od obrada, #5 :: Cover songs [emisija]


Sa pesmama je kao sa idejama. 


Taman pomisliš da je to – to i da nema dalje,
onda je neko uzme, pusti kroz sebe, grlo, glas, bas, žice ili bubanj i ona postane nešto novo.

Večeras Keziah Jones, Beck & St.Vincent, Angelique Kidjo, Florence & The Machine, Working Week, Valerie June, Wolter Wolfman Washington, MeShell Ndegeocello, Bettye LaVette i Keith Richards, A-ha & Ian McCulloch, Editors, Bat For Lashes, Amanda Palmer, Lykke Li, Prince, Frank Ocean... obrađuju pesme koje su napisali i proslavili Talking Heads, David Bowie, The Cure, Nina Simone, Cocteau Twins, Marvin Gaye, Elton John, Dinah Washington, Depeche Mode, Van Morrison (tačnije, on obrađuje samog sebe :), Bob Dylan, Tina Turner, INXS, Echo & The Bunnymen, The The, Depeche Mode, Paul Simon, U2, Jim Croce, The Pixies...


Dvosatno putovanje kroz drugačije verzije pesama koje dobro znaš počinje na klik.




Monday, 21 May 2018

Paolo Sorentino: "Nevažne tačke gledišta"

Paolo Sorentino,
pisac i reditelj, rođen u Napulju 1970.

Od prvog kratkog filma do prve nominacije za nagradu Kanskog festivala je stigao za šest godina.
Od te brzine mu se, ipak, nije zavrtelo u glavi. 


Toliko se puta tokom narednih godina peo na bine i primao nagrade da je ljude sve češće gledao iz druge perspektive.

(Namerno ne koristim "sa visine" zato što bi to bilo uvredljivo za osobu koja ima izrazitu empatiju prema karakterima koje kreira.)



Gledajući nas iz te perspektive, počeo je da crta rečima.

Karaktere koje stvara ponekad ubada u meko tkivo, ne iz zabave već svestan da želje srca i planovi sudbine retko i kratko budu u sazvučju, a onda se raziđu kada se srce umori.

Zabavlja ga da skicira ljude koji liče na nas. 

Pokušava da nas nauči da smo nevažni, koliko god bili unikatni. 
To čini nežno, uz blagi osmeh.

Upravo mu je objavljena nova knjiga - "Nevažne tačke gledišta" - kojom je dokazao da je brz u stvaranju i izuzetno pedatan u vivisekciji stvorenog, što je odlika velikih majstora i onih koji razumeju čemu služi umetnost.

Noću pokušava da spava ali mu teško uspeva. Ne može da utiša sve likove koje je do sada stvorio. Desetine njih stoje ispred vrata kasting agencije čekajući da iz knjige pređu u film.
Zapreti im da će ih kamerom i montažom razgolititi tako da će ih biti sramota, a oni se raziđu gunđajući.
Kada odu shvata da nesanica nije njihovo maslo.

Ponosan je na ovu knjigu i poslednje poglavlje počinje ličnom fotografijom (vidi gore).  Predstavlja se lažnim imenom: Setimio Valori, "amaterski reditelj kontraverznih filmčića" (strana 291)

*

Pišem ovako o Sorentinu, praveći se da umem da podražavam i misleći da razumem metod kojim je stvarao zbirku pripovedaka "Nevažne tačke gledišta", nedavno objavljenu na našem jeziku (Booka >>, 2018). Bezobrazno koristim isti postupak kojim se on poslužio da bih ti dojavio da je napisao najbolju knjigu do sada.

Ovoga puta Sorentino je iskoristio dvadeset i tri portreta prijatelja i fotografa Jakoba Benasija kao 'podlogu' za stvaranje fiktivnih likova, koje oživljava potezima brzim i lakim poput portret-majstora sa obale.

Daje im imena, karakteristike i sudbine a zatim ih baca u vis ili ukopava prema zaslugama i raspoloženju; plete priče o njihovoj krhkosti ne skidajući osmeh sa lica, i svog i našeg; zabavlja se u ulozi tvorca i uništitelja, ali kada uništava - to radi pažljivo, nežno.
Zato što sve vreme piše o nama i sebi.


"Nevažne tačke gledišta" funkcionišu kao književni omnibus koji vredi čitati polako zato što donosi čak i više uživanja (ili katarze) nego prethodne knjige ("Svi su u pravu", "Toni Pagoda i njegovi prijatelji", takođe objavila Booka), a spretnost kojom prelazi iz melanholije do slepstik komedije zaslužuje dugačak aplauz.

Na kraju čitanja ove knjige samo jedno pitanje ostaje otvoreno, jer je Sorentino na sva ostala već odgovorio.
Da li više volim Sorentina-reditelja ili Sorentina-pisca, i za kojeg bih se odlučio kada bih morao da biram?

Na sreću, obojica su još uvek vredni i sjajni,

ne pokazuju znake umora.

To je sve što je važno.

*

Uvodne stranice i prva priča dostupne su za čitanje ovde >>





Sunday, 13 May 2018

Branislav Nikolić (1969 - 2018)

Upoznali smo pre nešto više od dvadeset godina: pobedio je dva ili tri puta zaredom u kvizu koji smo radili na Radio Indexu. Znao je SVE i mnogo više od toga, naredne nedelje se pojavio na vratima studija, gledajući nas i hraneći pričama, informacijama i dobrotom kao što rade starija braća. 
Takav odnos smo imali do kraja.

Pisao je za online magazin Plastelin, sarađivao sa Severnim bunkerom, pravio dečiji kviz "Klikeri", bio potpredsednik MENSE.

Od januara počeo serijal tekstova "Odrastanje na 33 1/3" za Mladenovački glas, predivne priče, videlo se kako raste opaka knjiga od toga.



Na dan Banetove smrti Srđan V. Tešin je odnekud iskopao 'kako je on sebe opisivao': 

"Branislav Nikolić: Rođen je 1969. godine. Iz nepoznatih razloga završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu i već duže vreme radi kao sitni državni činovnik. Probao i radio svašta. U ranoj mladosti upoznao živog Tita i uspeo da slupa (bez kontakt ključeva) novog "fiću". Od tada pravi probleme nabeđenim autoritetima, a auto-škole zaobilazi u širokom luku. Iza sebe ima neke izložbe, performanse, radijske i audio egzibicije... Sarađivao sa "Severnim bunkerom" i LitKonom, a i još sa nekima... Potom se malo smirio, osmislio dečiji TV kviz "Klikeri" i za isti napisao scenario za nekih 500 snimljenih epizoda. Mangupi iz Plastelina su ga naterali da se vrati pisanju i zahvalan im je na tome. Tako započinje jedna nova legenda. Svaka bi ga majka za zeta poželela, al' ćerke su im problematične. Fizički egzistira u Beogradu. Svetlu budućnost čeka sa mutnim naočarima. Možda malo čudan, ali neodoljiv..." 


Svih ovih godina, sretali se slučajno po gradu ili ne - dobacivao mi je pakete sa muzikom, tekstovima, filmovima, delićima koji su ostajali ispod površine, skretao mi pažnju na razna čuda, podstrekivao me da pišem. 


U poslednjoj poruci koju smo razmenili pre nekoliko nedelja napisao mi je: ubledeo si, daj čuvaj se.

Ma... 


*

Jedna od Banetovih priča iz serijala "Odrastanje na 33 1/3".
Naravno da sam ih sve sačuvao.


*

ОДРАСТАЊЕ НА 33+1/3 (9)

„Хеј шоферу, кондуктеру /заустави враћам карту...“ Не, ово није прича из аутобуса који саобраћа на линији 493. Враћам времеплов у годину 1976. То је она иста година када сам кренуо у први разред основне школе, али ни о томе неће бити речи овде. Свашта се дешавало у тих првих осам месеци те године, тако да тим догађајима посвећујем почетак ове приче. Отац се решио на корак који ја својевољно никада нећу учинити. Решио је да полаже вожњу. Под инструкторском палицом најстаријег партизана Милосава Гајића [1] све је прошло без проблема. Убрзо је наша породица добила још једног члана. Дошао је из фамилије Застава, а од милоште смо га звали Фића, иако је његово крштено име било БГ 312-322. Но, не лези враже. Бејаше још један посетилац у породици. Он се одазивао на име инфаркт. Фића је стајао испед куће, чежњиво чекајући да се неко поигра са њим, док се пар метара даље његов газда опорављао од последица незваног госта. Но, комедијант случај је и овде уплео своје прсте. Волео мали Бане да се игра око Фиће и клиначки замишљао како га вози. Добри отац, да учини детету, понекад му је давао кључеве од кола (али само од улазних врата), да уђе мало, да окреће волан, и да виче врооом, врооом... И све би то било како треба да једног дана...Дотакну Бане мењач, пребаци га у лер и крете Фића Космајском улицом – низбрдо. Стискај кочницу, али ништа. Где дете да се сети да се ухвати за ручну. Све је било већ виђено да га неко покупи и испоручи на парцелу број 3, у ред 16-ти, или да се у најбољем случају заустави у подножју Дебељака. Но, бејаше и треће, спаносно решење ту. Пар метара иза Фиће, поносно је стајала, и рекла „даље нећеш моћи“ – бандера. Вероватно је та карма утицала да касније завршим као „бандераш“, а добри наш Фића нас је напустио тек 90их. Појели смо га у оно „сретно“ инфлаторно доба.
Две године касније (1978.) рођака је мало поболела и променила прапостојбинско пребивалиште моје фамилије за болницу у Крушевцу. Родитељи су упрегли Фићу, отишли у посету како је већ ред. И опет као опште место, у повратку, купише нешто и детету. Наравно да се знало шта ће дете да радује. Винил. Али овога пута било је изненађење. Није била то тек тако нека плоча. Ова је јединствена. Више је деловала као пакет. Имала је дебели картонски омот у коме се крио винил, али и албум са фотографијама. На корицама је писало Атомско Склониште Инфаркт [2] . Дакле, у унутрашњости албум (24 стране) са црно-белим фотографијама Тонета Стојка који је представио те подеране чупавце у разноразном постапокалиптичном окружењу. Ђуриште, првенствено. Више него обећавајуће. Сам винил ме није баш купио на прву лопту, али временом сам схватио његову вредност. Музички хард-рок класичан, али са сензитивном текстуалном нотом за коју је био задужен Бошко Б. Обрадовић (наравно да ово нема везе са Дверима). На прву лопту текстови су мало хипијевски наивни, али време је показало да су били изузетно пророчки. Додуше, мислим да заправо није ту било пророковања, но је човек само имао отворене очи и видео оно што нам следи. Кратак је овај текст да би се све то анализирало. Пратите фусноте, преслушајте и биће вам све јасно. Сада када размислим не би ја ту нити једну нумеру издвојио. Албум иде као целина. Иначе то је био други албум овог бенда. Први (који је мало касније набављен) „Не цвикај генерацијо“ [3] објављен је исте године и за њега сам већ помало знао пре Инфаркта јер се вртело пар нумера на ТВ-у. Углавном, Девојка број 8, Паклени возачи, Периферни времеплов, Без капута, Поморац сам мајко, Кинематограф нашег дјетињства,...вртела су се ова два албума довољан број пута да се и самој плочи заврти у глави од посла који је обављала. Бенд је иначе из Пуле и слабо да је био прихваћен северно од Уне. Но, публику и дан-данас имају на овим просторима иако је из првобитне поставе остао само басиста Бруно Лангер. Фронтмен бенда Серђо Блажић (преминуо је 1987.) био је прича за себе. Било ми је чудно зашто он седи на барској столици док пева, а онда сам сазнао да узрок томе болест. Још једно суочавање са смрћу као неминовношћу. Можда је и то део разлога зашто се не плашим сусрета са њом. А да ме је искушавала, то стоји. Има ту и још једна занимљивост. Ма колико овај бенд деловао опште народно прихваћен, једина обрада овог бенда потиче из дубоког мрачног андерграунда. Супернаут је обрадио Паклене возаче [4]. И мислим да са том обрадом ствари долазе на своје вредносно место.
Померам ову причу у годину 1986. и локацијски се селим у Будву. Отишли клинци на море да се мало проведу и иживе. Те године Љубиша Ристић и КПГТ организују Шекспир-фест. Моји другари нису баш били заинтересовани за позориште (сад би неки рекли – оправдано) али ја сам морао да провирим. Нашао сам карте за представу Тит Андроник. Оно што је битно за овај текст је да је представа смештена у „зид смрти“. Баш онакав какве сам виђао у детињству по луна-парковима и вашарима. Раде Шербеџија у главној улози, стандардно маестралан, али кулминација се збила тек након краја представе. У подножју зида Габор Ленђел цепа гитару, а по зиду смрти јури мотор где иза возача седи Раде Шербеџија и поздравља публику.
Ето одакле и слупани фића, и инфаркт и зид смрти и њено величанство бандера, на једном месту. Заправо, можда је живот само кратко раздобље између две смрти. Уосталом, живот је мушког, а смрт је женског рода. А зна се ко повлачи, a ко сече конце луткарског позоришта у ово време „паклених возача“.

„Два брата рођена / на зиду смрти /
да не верујеш / сопственим очима..."