Saturday, 25 April 2015

Zato što je "Ničije dete" odličan film

U sjajnoj i korisnoj knjizi "Kako napisati i prodati scenario" Tudora Elijada, koju budući dramaturzi čitaju prvi put i pre upisivanja Fakulteta postoji rečenica koju često i danas parafraziram:
"Ta originalna ideja koja vam je upravo sinula je bez sumnje do sada obrađivana 1227 puta.
Važno je kako ćete je vi ispričati."

Na kraju uvodnog poglavlja iste knjige postoji još jedan dragoceni pasus, koji takođe parafraziram:
"Pisac scenarija mora da ima strpljenje kelnera, otpornost fudbalske lopte, nepromičivost kišobrana, upornost metronoma, veru budističkog sveštenika".

Prve rečenice sam se setio ulazeći u salu na početak projekcije filma "Ničije dete" Vuka Ršumovića.

Onog dela o upornosti, strpljenju i otpornosti sam se setio kada mi je Vuk nakon premijere rekao da se priči o dečaku nađenom u šumi u Bosni krajem osamdesetih posvetio pre sedam godina, kada je prvi put čuo od njegove Ane.

Odavno nisam na bioskopskom platnu video bolje uloženih sedam godina života.



Imajući u vidu sve što je o filmu napisano od kako je osvojio prve nagrade na festivalu u Veneciji - ne želim da vam kradem vreme prepričavajući na ovom mestu priču iznova, kao što Vuk-scenarista i Vuk-reditelj ne kradu vreme publike u devedeset i sedam minuta filma.

Za razliku od onih koji filmove stvaraju smatrajući da je publika nepažljiva, neobrazovana, neinteligentna i zapravo nezainteresovana - što utiče i na dijaloge i na radnju i na njeno trajanje - u "Ničijem detetu" nema suvišnog minuta, reči ili praznog hoda. To svakako nije rezultat samo dobrog scenarija i stroge montaže -  već i činjenice da je kompletna glumačka ekipa precizna i uverljiva, što je još veća retkost u našem filmu.

"Ničije dete" izuzetnim čine ne samo neverovatna priča, već i nepretencioznost i osećaj za meru. 
Vuk je uspeo da saopšti sve što je važno i istovremeno dirne bez pokazivanja prstom, podizanjem glasa ili korišćenjem violina, vešto se čuvajući od korišćenja jeftinih trikova ili posezanjem za često korišćenim izgovorima, što ovaj film kvalifikuje među one koji imaju težinu i vrednost bez obzira na vreme i prostor u kojem su nastali, kao i publiku kojoj će se obraćati, ovde ili u budućnosti (i ukoliko se osvrnem tragajući za filmovima koji su se bavili srodnom ili sličnom temom - pronalazim, za sada, samo "Specijalno vaspitanje")

Ne čekajte TV premijeru, nikako DVD ili piratsko izdanje - 
"Ničije dete" je veliki film koji zaslužuje gledanje na velikom platnu.

(Napisano zato što sam kroz svakodnevne razgovore shvatio da premali broj ljudi veruje da je moguće napraviti ovakav film, u Srbiji.)



.

Sunday, 19 April 2015

Džon M. Kuci: "Dnevnik loše godine" (fragmenti)


Komponujući sjajnu polifoniju u "Dnevniku loše godine", Kuci beleži i ovo:


"Montenjev mladi prijatelj Etjen de la Boesi, u svom spisu iz 1549. godine, video je pasivnost stanovništva u odnosu na svoje vladare kao isprva stečeni a kasnije i najsleđivani porok, tvrdokornu "volju za potčinjavanjem" koja postaje toliko duboko ukorenjena "da čak ni ljubav prema slobodi više ne izgleda baš tako prirodno".

"Neverovatno je kako ljudi koji čine stanovništvo, pošto ih jednom podjarme, smesta tako temeljno zaboravljaju na svoju pređašnju slobodu da više i nisu u stanju da se probude i da je povrate; štaviše, oni potom služe tako dragovoljno, tako štedro, da bi čovek, gledajući ih, rekao da nisu izgubili slobodu već da su stekli ropstvo. Tačno je možda da čovek isprva služi zato što je primoran, zato što je pritisnut silom: međutim, oni koji dolaze kasnije služe bez žaljenja i od svoje volje čine ono što su njihovi prethodnici činili pod prinudom. Tako se ljudi, rođeni pod jarmom, odgajani u pokornosti, zadovoljavaju time da žive onako kako su i rođeni... prihvataju kao svoje prirodno stanje prilike u kojima su se rodili."

Dobro rečeno. No ipak, u jednom smislu, La Boesi greši. Alternative nisu pokorno služenje na jednoj strani i revolt protiv služenja na drugoj. Postoji i treći put, za koji se svakodneno odlučuju milioni ljudi. To je put kvijetizma, voljne opskurnosti, unutrašnje emigracije".

* * * 

Nešto kasnije sledi i:

"Ono što pak liberalni intelektualci previđaju, to je da ova takozvana protivrečnost izražava kvintesenciju makijavelističkog pa time i modernog, kvintesenciju koju je prolaznik na ulici u potpunosti usvojio. 
Svetom vlada nužnost, kaže prolaznik na ulici, a ne neki apstraktni moralni kodeks. Nužda zakon menja.

Ako misliš da kontriraš prolazniku na ulicu, ne možeš se pozivati na moralna načela, još manje možeš zahtevati da ljudi urede svoje živote na takav način da nema protivrečnosti između onoga što govore i onoga što čine. Običan život vrvi od protivrečnosti; obični ljudi su navikli da se tome prilagođavaju. Baš naprotiv, moraš napasti metafizički, nademipirijski status koji uživa necessita (nužnost) i pokazati da je reč o prevari".

* * * 

Ponovo pročitati i Brodskog, "Razmišljanja o nastanku pakla" >>
.