Sunday, 21 December 2014

Čuvajte jelke!

Ukratko prepričano:
paganski običaj obeležavanja 25. decembra kao dana u kojem slavimo naše verovanje da je priroda večna i da ima snage da se obnovi prerastao je u običaj da se drvo kojem je trebalo deset godina da izraste poseče, drži u stanu dvadesetak dana okićeno ukrasima koje je jedan siromašni duvač stakla smislio jer nije imao para za jestive ukrase a zatim izbaci pored kontejnera. 


To je, više-manje, suština.

A zabavno je čitati varijacije koje je slavljenje suncostaja doživelo tokom vekova!
Rimljani su, u početku, tog dana odlazili u borove šume i ukrašavali ih, želeći da umilostive duhove prirode. Kako su ovladali svetom i prepustili se lenjosti - tako su rešili da nema razloga odlaziti do šume već je dovoljno stablo poseći i uneti u kuću.

Nekada su se drvca kitila isključivo jabukama, rajskim voćem.

Nemci, koji su među prvima u Evropi počeli da ukrašavaju stabla su, recimo, u 12. veku kačili drvo o strop naglavačke, jer je to tada i tako simbolizovalo hrišćanstvo.

Kićenje jelke nekada je podrazumevalo isključivo jestive ukrase. A onda je pominjani siromašni duvač stakla, nemajući novca da kupi jestive - napravio staklene kugle, koje su uskoro kao ideju prigrlili bogatuni - dok je sirotinja nastavila da pod drvo stavlja lešnike, jabuke i slične stvari.

(Uzgred, i običaj pucanja u vazduh i korišćenje zvončića tih dana potiče iz verovanja da će buka uplašiti zle duhove i tako učiniti da oni ne pređu u Novu godinu zajedno sa nama.)

Ove i desetine drugih varijacija na temu ukrašavanja drveta i značenja zašto to radimo - daje nam, istovremeno, priličnu slobodu da biramo kako ćemo obeležiti i ukrasiti kuću tokom tih dana.

Ovaj stari radio spot vas podseća na to kako jednog dana može doći i do varijacije u kojoj jelke biraju ljude, zato pazite da li ćete im se zameriti - a ove fotografije da je važna samo dobra ideja i da ima stvari koje se mogu uraditi i bez sekire.

Thursday, 18 December 2014

Tarabićev kod?

Današnje vesti vraćaju u fokus priču o "Kremanskom proročanstvu" - i prilagođavanju, dopisivanju i brisanju njegovih delova u skladu sa trenutnim potrebama - i zato je prava prilika za ponovno čitanje štiva koje rastače taj amalgam ljudske mašte, neinformisanosti i sklonosti da verujemo u stvari koje ne postoje. 

Voja Antonić je u sjajnoj knjizi "Da li postoje stvari koje ne postoje" (link >>), nešto više od dvadeset strana i priči o "proročanstvu" - baveći se izabranim "proročanstvima" Tarabića.

Pred sam kraj tog poglavlja nalazi se i ovaj deo (str. 211-212)

"Početkom januara 2000. godine posetio sam Kremnu, u želji da na licu mesta upotpunim sliku o čuvenom proroåanstvu (...) Ljubazni meštani bili su raspoloženi da naširoko pričaju o Tarabićima, ali smo stekli utisak da svako ima svoju verziju proročanstava jer su razlike bile više nego primetne. Ne bi se reklo da je reč o slučajnim neslaganjima, jer su nas sagovornici ponegde upućivali i na “autentične i originalne zapise”, pri čemu su sve druge bez rasprave proglašavali za “sumnjive”. Na jednom mestu dobili smo i instrukciju gde da potražimo 12 listova spisa koje je sam Mitar pisao, a na našu primedbu da je Mitar bio nepismen, sagovornik je ostao zbunjen i gledao nas s nevericom.

Pošto smo pronašli različite podatke na više strana, bilo nam je jasno da u stvari ništa
nismo našli. Sve što smo dobili od razgovora s meštanima bilo je samo zgodna ilustracija načina na koji se u narodu stvaraju i, u stalnom prepričavanju, menjaju legende. Zato smo doneli odluku da informacije potražimo na mestu koje je malo dalje od čaršije, a bliže nekadašnjem centru zbivanja. Otišli smo do zaseoka Tarabići (koje je zapravo nekoliko kilometara udaljeno od same Kremne) i upoznali se sa čovekom koji je najbliži živi rođak prorocima: Milošu je potomak u četvrtom kolenu, a Mitru u trećem. 
To je Jovo Tarabić, rođen 1922. godine.

Ovaj ljubazni čovek, i pored duboke starosti, potpuno je sačuvao svežinu duha i britku pamet (...) Tokom razgovora postojao je čudan, zapravo neverovatan utisak: naš domaćin, za razliku od svih drugih meštana sa kojima smo bili u kontaktu, u potpunosti je sačuvao kritički stav prema proročanstvima svojih predaka! Ne samo da je odoleo iskušenju da doteruje i da “dopisuje” proročanstva ili da mistifikuje i najmanji deo priče, nego je svaki detalj dopunjavao primedbom “to se tako govori, a ja ne znam da li je zaista bilo tako”. Kao da smo slušali čuvene reči njegovog pradede Mitra: “Tako mi je kazato”.

Upitan o drugim verzijama proročanstava svojih predaka o kojima su nam pričali meštani u Kremni, Jovo je odgovorio da o tome ne može ništa da kaže jer na zna šta je od svega toga tačno. Kad je poveden razgovor o knjizi “Kremansko proročanstvo: šta je bilo - šta nas čeka”, bio je znatno govorljiviji jer su autori (Golubović i Malenković) pre početka rada na knjizi dolazili kod njega na razgovor. 
Naš sagovornik nije mogao da sakrije ogorčenje koje je osetio kada je video knjigu: 
“Na svaku moju reč dodali su njihovih deset”.

***

Ukoliko Vam ono što ćete pročitati u gore navedenoj knjizi nije dovoljno - na raspolaganju vam je i knjiga "Kremansko ne-proročanstvo" istog autora, dostupna za čitanje na ovom linku >>

p.s. naslov "Tarabićev kod" je, naravno, zezanje.
Još uvek.
.