Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Niče Kejvu, imaš nešto na mejlu!

“Take a little walk to the edge of town
And go across the tracks
Where the viaduct looms...”
(Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)

Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.

Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.

Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.

*

Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam.
Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine.
Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.

Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.

Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.

*
Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.

Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.

Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.

Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert,
zahvaljujući tebi.

Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.

Uvodni tekst na blogu kaže:

„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”

Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:

“... You'll see him in your head / On the TV screen
And hey buddy, I'm warning / You to turn it off
He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru
You're one microscopic cog / In his catastrophic plan
Designed and directed by / His red right hand.”

Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku.
Iskoristi je.
Možda se oglasi.
Možda zatraži promenu lokacije.
Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...”
Možda neće.

Ali, znaj da će pročitati.
I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.

Žao mi je.

Dan kada sam ostao bez domovine

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.

(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži.
Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav.
I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno.
Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.

I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu.
Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.

Before the ghost town, ili - hoćemo o politici?

Gledam kroz prozor ’redakcije’ u mrak, ređam pesme za miks, razmišljam koliko bi naša srca, noge i uši češće igrali od sreće kada bismo se više ‘bavili politikom’.
Jer, sve je politika.

U jednoj staroj, meni važnoj pesmi The Specials pevaju:

"This place is coming like a ghost town /
Bands won't play no more”.

“Ghost Town” peva i o tome. Jedan grad doživljava ekonomski kolaps, zahvaljujući merama tadašnje Premijerke, i postaje mesto duhova, 'u kojem niko ne želi da svira'.
Malo stariji se verovatno sećaju kraja osamdesetih i početka devedesetih na ovim prostorima. Furiozni niz koncerata: The Pixies, The Stranglers, Gun Club, The Godfathers, Nick Cave & The Bad Seeds, Mega City 4, Dejvid Bouvi, Igi Pop, House Of Love, Suzan Vega, Sisters od Mercy, Bob Dilan... i onda, a zahvaljujući pogrešnoj politici – ništa.

Tišina.

*

U protekle dve godine u našem komšiluku svirali su Brus Springstin, The Killers, Fontaines D.C, Depeche Mode, Florence & The Machine, Nora Džons, Sigur Ros, Bonobo, Fatoumata Diavara, Gregori Porter. Uskoro u komšiluk dolaze i The National, Simple Minds, Air, Leni Kravic, Khruangbin, Sleaford Mods, The Smashing Pumpkins...

Mnogi koje bih voleo da slušam ovde, u toploj noći, pod našim parčetom zvezdanog neba.
Ali, zvezda nema.

Da, to što nam oni koje volimo dolaze u goste retko, ili nikada - ima veze sa politikom, i ekonomijom koja proističe iz te politike.
I, da – i na to možemo da utičemo u nedelju, na izborima.

Mislite o tome.
Poslednja strofa u pesmi "Ghost town" kaže:

“Can't go on no more,
The people getting angry”
Sutra stiže predizborni, ljuti miks

Kratki film o "duhovnom okrepljenju"

*napomena: Scenario za film je kratak, ali zahteva punu pažnju gledaoca, uvek otvoreno oko za detalj, nešto imaginacije, i razuma.

1 EXT / ŠIROKI PLAN / NEMAČKA, 1935.

U toj zemlji već dve godine postoje koncentracioni logori, a njom od te godine suvereno vlada Jedan Vođa, "Firer".
Bertold Breht je već pobegao iz te zemlje, i podelio sa svetom najpotresniju rodoljubivu pesmu ikada napisanu („O Nemačka, bleda majko / ala su te udesili tvoji sinovi / da među narodima sediš kao ruglo / ili kao užas.“)
Iz zemlje su pobegli i Tomas Man, Hana Arent, Gropius, Albert Ajnštajn, i još stotine hiljada ljudi.
Milionima beg neće uspeti.

2 EXT, UŽI PLAN, BEOGRAD, 1935.

Ne tako daleko od tog užasa, na ovdašnjim prostorima jedan čovek proklinje po skupovima, predavanjima i novinama Evropu, Jevreje, kao i sapun, teleskop, mikroskop, železnicu, parne mašine i druge dokaze progresa, koje On vidi kao neprijatelje.

(Da je sapun smatrao neprijateljem tvrdi i njegov kratkotrajni đak, Petar II Karađorđević, koji je odustao od njega kao učitelja iz higijenskih razloga.)

3 CLOSE UP, BEOGRAD 1935.

Zove se Nikolaj Velimirović, i vladika je Srpske Pravoslavne Crkve.

Napomena scenariste: u montaži možemo izbaciti detalje o ordenu koji je dobio od Hitlera 1934. za obnavljanje nemačkog groblja, kao i scene koje nam otkrivaju da je Nikolaj nekada bio ekumenista, te poznat i kao anglofil naklonjen protestantizmu, zato što ne pomažu razumevanju suštine priče.

4 ŠIRI PLAN, ENTERIJER, 1935.

U okviru projekta etabliranja „svetosavlja“ kao ideje (i termina koji je 1932. skovao Dimitrije Najdanović, kasnije pripadnik fašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrija Ljotića) jedne večeri taj mrzitelj mikroskopa, železnice i sapuna u sali Kolarčeve zadužbine izgovara:

"Ipak mora se odati poštovanje nemačkom Vođi (Hitleru), koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jednom svetitelju, geniju i heroju." *

Reči "SVETITELJU... GENIJU... HEROJU... "odzvanjaju, dugo.

6 FAST FORWARD, 2003, mesec maj, 

Krupni plan dokumenta / odluke.
Srpska Pravoslavna Crkva proglašava Nikolaja Velimirovića za sveca.

7 INTERSEKCIJA, KRUPNI PLAN I GLAS MIRKA ĐORĐEVIĆA, 2016.

Mirko Đorđević: “Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije.”

8 MONTAŽNA SEKVENCA, Brzo premotavanje, materijala je mnogo, teško je izabrati:

Na preskok vidimo kako se citatima N.V. u javnosti služe, i iza njegovog lika kriju - uglavnom baš, baš loši ljudi.

9 MONTAŽNA SEKVENCA, KLIPING/NASLOVI IZ MEDIJA, mesec maj 2023:

Narator: Srpska Pravoslavna Crkva poziva (po tonu saopštenja bi se više reklo: insistira) da u četvrtak, 25. maja učestvujete sa vašom decom u Spasovdanskoj litiji, na čijem čelu će biti “kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja, koji će izuzetno biti donet, radi utehe naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja.”

10 MONTAŽNA SEKVENCA -
NARATOR PREKO SCENA PROPASTI ŽIVOTA U SRBIJI, 1982 – 2023, U KOJIMA VIDIMO I DELA I NEDELA PROMOTERA "DUHOVNOG OKREPLJENJA".

Narator: "Kako će se ovaj film završiti? Konačnim zaglavljivanjem trake u projektoru, koja će izgoreti? U bioskopsku salu će uleteti oni koji veruju da je i film đavolji izum?
Zatamnjenjem?
Ili postoji šansa da dođe do toliko željenog, i neophodnog preokreta?
Nastavak filma zavisi i od toga šta vama donosi “duhovno okrepljenje”.
Možda su to ipak ideje zemaljske pravde, slobode izbora, ravnopravnosti, jednakosti i saosećanja, a ne mošti jednog tipa koji je bio protiv svega navedenog, i kojeg sada stavljaju na čelo kolone."

11* Dodatak posle odjavne špice:

Navedeni citat o Hitleru Nikolaja Velimirovića prenet je iz publikacije “Nacionalizam Svetog Save” koju je u Beogradu izdalo Udruženje Srpskog pravoslavnog sveštenstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke 1935.

(Slobodanka Ast će primetiti: “Indikativno je da su izdavači i urednici dela Nikolaja Velimirovića u kasnijim izdanjima ovaj pasus "preskočili.")

12 ISPIS:

Nije još
KRAJ.

#SrbijaProtivNasilja

Propagandno-psihološki mikstejp P:2/G:7/R:9 :: Wake Up and Live

Mixtape za sve koji se tokom proteklih meseci i nedelja nisu predali, nisu spavali ali nisu bili umorni, i nisu odustali od sebe i borbe za ideje u koje veruju.

Za one koji su sebi rekli „Moramo!“ i koji su uložili vreme, znanje i snagu da bez kalkulisanja šire optimizam, ideje i osmehe.
Za one koji će u nedelju, 3. aprila biti kontrolori i naša prva linija odbrane.

Napravljen je i za one koji sumnjaju da njihov glas nešto može da promeni.

Zato su se u ovom miksu okupili različiti glasovi: Aretha Franklin, Bob Marley, Arcade Fire, The Specials, SAULT, Ben Harper, Del Arno Bend, Joe Strummer, Ljubivoje Ršumović, Zoran Đinđić, The Roots, Straight Mickey & the Boyz, Staple Singers... čak i ceo jedan simfonijski hor i orkestar!
Svi su tu da bi te podsetili šta glasovi mogu da urade kada se okupe oko jedne ideje.

Rade Radovanović: "Smeh pod vešalima - sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu"

Opet se 'prisećamo'.
Psujemo sve po spisku, ali su ti spiskovi i dalje nepotpuni.
Neka imena, već tradicionalno, nedostaju.

Neki pogrešno citiraju izjave, drugi preuveličavaju brojeve, treći umanjuju značaj odluka donetih u naše ime.

Zapetljani u koloplet emocija, sećanja i već stvrdnutih stavova ponovo nećemo stići do pitanja kako je došlo do ’toga’, za šta je ko kriv, i šta se sve dešavalo na teritoriji Srbije i Kosova i Metohije 1998. i 1999. godine.

„Smeh pod vešalima“ je knjiga koja može da ispravi nepravde i razjasni nejasnoće.
Podnaslov kaže: „Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“.

Rade Radovanović ovom knjigom otkriva događaje za koje nismo znali, stvari o kojima imamo delimično znanje, ili tek nagoveštaj.

Zahvaljujući ovoj knjizi možemo bolje razumeti i neke neočekivane odbleske i senke koje su se videle tokom bombardovanja u „izjavama zvaničnika“; između redova vesti i nepotvrđenim glasinama (a koje su naknadno potvrđene iskazima preživelih svedoka i sudskim presudama.)

 
Za pisanje i objavljivanje ovakve knjige nije dovoljna samo veština pripovedanja, hladna glava, čisto srce i spremnost za suočavanje sa činjenicama. Potrebna je izuzetna, beskompromisna hrabrost.

 
Hrabrost je, uz posedovanje dokaza, najvažnija odlika svake osobe voljne da se upusti u pretresanje i dijalog o tome šta se događalo krajem devedesetih u ’južnoj Srpskoj pokrajini’, ko su saučesnici u zločinu, i koje delove priče već dvadeset i tri godine odbijamo da čujemo.

Ukoliko ovo društvo ikada bude skupilo hrabrost za suočavanje sa sopstvenim ne/delima – jedan od koraka bi trebalo da bude štampanje i poklanjanje ove knjige svim građanima Srbije.

Uz knjigu bi trebalo ostaviti i najponizniju molbu da se ista pročita, uz napomenu da je njeno čitanje deo puta ka izlečenju, koliko god taj lek imao neprijatan ukus.

Požurite u knjižaru (ima još primeraka u Beopolisu >>), pročitajte “Smeh pod vešalima”, pričajte o njoj, prosleđujte dalje.

To će biti vaš doprinos 'da se ne zaboravi', i borbi da se vešala više nikome,
i nikada ne ponove.

Aida i Jelena, ostala imena nepoznata

Večeras, na kraju Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma nekoliko osoba u Srbiji imaju pravo da spavaju snom pravednika, zato što su ne samo rečima već i delima (i jajima) otvoreno i glasno stale na stranu pravde, slobode i čovečnosti.

To su Aida Ćorović i Jelena Jaćimović, kao i osoba (ili osobe, ne znamo) koja/e su danas u Sremskoj Kamenici uspele da unište mural osuđenom ratnom zločincu. 

Mi, ostali, nemamo pravo na miran san.

Ali - Srbija je velikodušna.
Već sutra će nam dati novu priliku da polažemo test ljudskosti.

Nećemo ga svi položiti, znam.

11. mart, 2006 - 2021

Ovo su fotografije sa pomalo zaboravljenog skupa, održanog 18. marta 2006, a koje se danas pojavljuju po društvenim mrežama uz komentar "Ludaci slave Miloševićevu smrt".

Tog dana se oko tri hiljade ljudi (tvrdili su mediji) okupilo na Trgu, prošetalo Knez Mihajlovom i puštalo balone sa platoa kod Pobednika.

Okupili su se zahvaljujući SMS poruci koja je počela da kruži gradom dva-tri dana ranije i koja je glasila:

"Subota 18.3. u 15.00, Trg Republike.
Proleće tri dana pre roka.
Dođite da poželimo da nam se Milošević više ne ponovi.
Znak raspoznavanja, balon. Prosledi dalje."

*

Ne sumnjam da je bilo onih koji su slavili smrt tog jezivog tipa.
Njegova odgovornost za mnoge užase, smrti, proterivanja, spaljivanja, kao skrivanja ubijenih je ogromna.

Ali, on nije bio jedino odgovorno lice.
Za one koji su zaboravili - taj i takav tip je, u periodu od deset godina imao dovoljnu/većinsku podršku stanovnika tadašnje Srbije koji su tu podršku iskazivali na izborima u više navrata.

Umro je pre presude, ali i bez suđenja za stvari koje uradio svojim sugrađanima, što je dupla nepravda.

Zato nisam imao šta da slavim,
osim što smo tu, živi, uprkos njemu.

*

p.s. Petnaest godina je dovoljno da se pojavi nova generacija vaših sugrađana koja je uverena da je ovaj tip bio nekakav borac za slobodu, Srbiju, njene građane, i slično.
Svako vaše okretanje glave od takvih pizdarija pomaže toj ideji da ojača. Ako nastavimo da ćutimo pred budalama, za koju deceniju ćemo imati njega u mitologiji kao nekakvog novog Kraljevića Marka (koji je, uzgred, poginuo boreći se na strani Turaka), ili tako neko novo krivo srastanje - koje će postati deo našeg nacionalnog bića do kraja vremena.

Mira Furlan: Pismo sugrađanima / (“Pismo u prazninu”) iz Beograda u Zagreb, 1. novembra 1991.

"Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezrevno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promijeniti i označiti cijeli moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodjela u kojima se odvija naš život.

Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopće imala volje za polemiziranje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvijek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve riječi suvišne, jer ih, naime, više nema tko čuti. Jer je, naime, kraj.

Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovjek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.

Hvala i svim mojim kolegama u kazalištu s kojima sam igrala Držića, Molijera, Turgenjeva i Šoa, hvala im na njihovoj šutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumjeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne smije sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspotavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna medja, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.

Znam da se u ovom času sve te priče o kozmopolitizmu umjetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumjesnim zaklinjati se u pacifizam, opću ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu djeca, mladići se vraćaju kući zauvijek osakaćeni. Kako da kažem bilo što što nece zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, prijeti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, “Gloriju”?

Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rješenje, ne mogu se natjerati da mrzim, ne mogu vjerovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći riješiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvaćanje makar i najmanjeg dijela krivice za taj rat, odgovornosti za nj?

Ja u svakom slučaju mislim, znam i osjećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od suradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi inzistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno – komunikaciono – financijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Madjarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se točno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmjenično Korneja i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživjeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvijek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub doista ne izmasakrira, kao što mi obećavaju.

Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mžznja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš nitko u mom gestu nije vidio dobru namjeru, obranu integriteta profesije, pokušaj da se makar obrani jedna dobra i lijepa predstava. Ja ionako više nisam imala namjeru nastaviti s igranjem te predstave, što sam naznačila u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vrijedan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vrijeme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih prijetnji vojnim udarom itd. itd. Itd.

Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedjelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram donijeti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram zašutjeti, odustati, zamrijeti, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih ga trebala raditi, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje kazalište i igram svoje predstave. Netko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz...

Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobivaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovjek se stalno pita ima li pravo u ovom općem užasu postavljati svoje malo osobno pitanje. Ja svakako neko vrijeme (koje?) ne mislim igrati ni na jednoj kazališnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda se nije trebalo tako žuriti s otkazom, sve se moglo riješiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vrijeme nježnosti.

Ali, hoće li se netko nakon svega ovoga morati stidjeti? I da li ću to baš biti ja, kao što me uvjeravaju moje kolege po svojim pravovjernim intervjuima? Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bližnjem? Smije li se prešutjeti nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svijetlog nacionalnog cilja? Smije li se u ime osjetljivosti za patnje cijelog jednog naroda ostati neosjetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako dio tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji sad šute, zamjerajući istovremeno šutnju Beogradu.

Teško je pisati bez gorčine. Voljela bih da to mogu, jer: “Ljubite neprijatelje svoje”. Voljela bih da svi to možemo. Tu možda leži rješenje za sve nas. Ali se bojim da sam nevjerojatno daleko od Božjeg puta. A on je uvijek put ljubavi. Ne mržnje.

Kome zapravo pišem ovo pismo? Tko će ga pročitati? Tko će ga htjeti pročitati? Svi su obuzeti velikih općim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovjek ostao “čist pred nacijom”?

Žao mi je, moj vrijednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvijek postojali i uvijek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uvijek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovoga svijeta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći “mrziti sve Srbe”, niti uopće shvatiti što to zapravo znači.

Ja ću uvijek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske prijetnje konačno ostvare, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čovjeku s one “druge strane”, čovjeku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kojeg pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao ispričnica, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve kazališne predstave!

Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu “Srbi”, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolske farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovdje i tamo, sada se obraćam. Možda će me netko čuti.

Kaznu koju mi je moj grad, moj jedini grad, moje kazalište, moje jedino kazalište, tj. jedino kazalište koje sam smatrala svojim, kaznu koju su mi preredili, mislim da nisam zaslužila, jer sam radila onako kako mislim da uvijek treba raditi: vjerujući u ljude i našu profesiju, koja ljude mora spajati a ne razdvajati. Nikad se neću “odreći svojih beogradskih prijatelja” kao neke moje kolege, jer ne mislim da su ti prijatelji na bilo koji način pridonijeli ovoj katastrofi koja nas je zadesila, kao što se nikad neću odrećo ni svojih zagrebačkih prijatelja, čak ni onda kad se oni odriču mene. Trudit ću se na sve načine da razumijem njihovu paniku, strah, ogorčenje, pa čak i mržnju, ali molim to isto razumijevanje i za sebe, tj. za jednu priču koja je drugačija od uobičajenih, za jedan život koji je, igrom tzv. sudbine, izašao iz očekivanog okvira. Zašto sve mora biti tako isto, tako zastrašujuće izjednačeno, poravnano, jednoobrazno? Nije li bilo dosta toga? Znam da je vrijeme uniformi, a one su sve jednake, ali ja nisam vojnik, ne mogu to biti, nisam u stanju to biti, nije moje da to budem.

Bez obzira na to hoćemo li živjeti u jednoj, u pet ili pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovde rodili, slučajno smo ovi ili oni, pa valjda ima još nešto osim toga? Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti. Vjerojatno će poslužiti kao hrana za vječno gladnu propagandnu zvjerku. Možda će ga ipak netko pročitati čistoga srca. 

Takvom čovjeku ću biti zahvalna."

(Mira Furlan, iz Beograda u Zagreb, 1.11.1991.)

"O pokojniku sve najlepše" ili zašto smrt nije razlog za prestanak razgovora o nedelima

"O mrtvima samo lepo" narodna je poruka koju bi valjalo uvek imati na umu - odgovara poznanik na moju konstataciju da bi normalno društvo završilo sa upokojenim Amfilohijem još u vreme kada je isti lagao o tome da je "duhovnik Danila Kiša" i kada je prekršio Kišovu želju da mu na grobu niko ne drži govor, da ne idemo dalje sa listanjem zlodela.

Mogli bismo sad ovde raspravljati o vrednostima koje promovišu 'narodne poruke', kao i o njihovoj relevantnosti, ali, na sreću ne moramo, jer ova izreka nije 'narodna mudrost' već jedna od mnogobrojnih varijacija Hilonove misli, čiji je najpoznatiji oblik lat. "De mortuis nihil nisi bonum".
Hilonova zaostavština je inače krcata opštim mestima dostojnih srednjeg veka, i zato se njime više ne bih bavio, ali ću se poslužiti jednim drugim filozofom, Aristotelom.

Taj filozof, po naše razumevanje sveta važniji i doveka aktuelniji je pak svojevremeno zapisao: "Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina"
(Servantes je kriv što nam je ova misao najpoznatija u obliku "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina.")

Sokrat ili Platon, nebitno je - ja bih se u ovom slučaju držao Aristotela.

Mrtvi, kao i živi, zaslužuju pijetet svojim delima, a smrt ne donosi aboliciju.

Čovek čija dela ovih dana komentarišemo apsolutno zaslužuje da se o njemu govori sve, dakle i istina. Negiranja zločina, družba sa bašibozlucima, saučesništvo u zlodelima, kletve pripadnicima druge vere i 'rečenični složaji' (što bi rekao pokojni profesor Štajnberger) poput "otpalo mu meso sa kostiju"... sve to nisu dela i govor dostojni duhovnika.
O tome se mora govoriti, dokle god Grupa Građana kojoj je pripadao ima bilo kakav uticaj na naše živote.

Zato bi o njemu valjalo govoriti glasno i jasno, a sa željom da se nikada ne nađe među onima na koje bi trebalo da se ugledamo, i to će biti za dobro te Grupe Građana.
Eto paradoksa.

Prilog za raspravu o lektiri, životu i delu Desanke Maksimović

"Svojim govorima u mnogim ljudima (Slobodan Milošević) je probudio potrebu da se bore, prenuo u njima uspavano rodoljublje, zanemarene dužnosti, naročito se često vraćajući na decu, na našu odgovornost da joj zemlju ostavimo slobodnom i bezbednom, da naše mlade ne ostavimo slepim kod očiju. Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očama zaostao.

Sve njegove govore odlikuje mir kojim misli izražava. Njegovi zahtevi, ili ako hoćete saveti, narodu – i kad su izrečeni sa žestinom, odišu nekom skrivenom blagošću i pravdoljubljem. Mnogo je ljudske i naučne istine u Miloševićevom ubeđenju da narodi koji su sa istih njiva želi pšenicu, hleb jeli, sa istih reka i izvora žeđ utoljavali, udisali ozon iste planine, na tom bar što im je od prirode zajedničko, mogu graditi prijateljstvo, ili bar biti takvi susedi koji jedni drugima pristojno nazivaju dobro jutro i slobodno se gledaju u oči."

(Desanka Maksimović, sa korica knjige "Godine raspleta" Slobodana Miloševića, 1989.)

Navedeni citat nije i ne može biti razlog njenog prisustva ili odsustva iz lektire, ali je važno da to što je napisano ne bude zaboravljeno.

Da, znam da je bila u ozbiljnim godinama.

*
Ukoliko vam je njena poezija važna i draga, i želite da se prenosi dalje kroz vreme, srca i prostor – čitajte je, delite, volite, snimajte audio-knjige, tako knjige ostaju u životu.

Kada je u Hrvatskoj najavljena reforma lektire, mladi pozorišni reditelj Lovro Krsnik tokom 100 dana 60 minuta naglas čitao knjige ispred Vlade Republike Hrvatske.

U naše vreme u obaveznoj lektiri nije bilo Kiša, Markesa i Harmsa, ali nas to nije sprečilo da ih sami otkrivamo.
Zapravo, zbog toga su nam bili još draži i važniji.

A da je naše poimanje ideja pravednosti, poštenja i lepote bilo uokvireno isključivo knjigama iz tadašnje lektire, možda se ne bih ni setio ovog njenog doprinosa u etabliranju tiranina.

Gospođu Desanku više volim da pamtim kao prijatnu i milu ženu, koja mi je uz osmeh dala autogram i malu posvetu u pionirskoj knjižici, negde u zimu 1981, ali me ni taj njen osmeh ne sprečava da se svega sećam.

Tri put proverite, jednom delite (o lažnim vestima i zaraznim glupostima)

Molim vas,
molim vas,
molim vas.

'Vesti' o 'divljanju migranata', Greti Tunberg i kineskim štapićima; teorije o poreklu i širenju COVID19 virusa; teze o vakcinama... čitajte to i prihvatajte kao male testove inteligencije, zdravog razuma i plemenitosti vašeg srca.

Ukoliko Vam je stalo do istine - proverajte izvore. (Ukoliko Vam je stalo do privlačenja pažnje, možete da prekinete čitanje već sada.)
Tri puta proverite, jednom delite.

Tražite "druga mišljenja", čitajte medije koji ne pišu samo ono što nežno miluje Vaš čvrsti Stav. Upoređujte, ako je potrebno zamolite prijatelje za prevod originala, ako ga i kada ga ima.

Ukoliko se zagledate u te 'vesti', shvatićete da amateri i zlikovci koji ih generišu uvek previde neki detalj ili podatak u konstruisanju poluistina. Pozivaju se na nepostojeći izvor ili sopstvene tekstove ili već prokazane generatore laži. Uvale Vam jednu tačnu činjenicu pa tri trule jabuke, to im je stil. Ili vam uvale sve četiri trule, zato što ne gledate pažljivo, a iza njihove ponude se najčešće kriju zla namera, mržnja, pohlepa ili jednostavna želja za pažnjom.

Pogrešno interpretirane činjenice – raspaljene neznanjem, neobaveštenošću i zlim namerama već su napravile dosta štete ovoj sluđenoj civilizaciji i dosta pomora u ovom zatrovanom društvu.
Dvadeset i prvi vek je: svako je odgovaran za sebe, svako-je-Medij, post-truth društvo, ovo-ono.

Širenjem lažnih vesti ugrožavate nečiji život, nečije zdravlje, često šutirate empatiju u stomak, i još dodatno hranite uobrazilje budala, jbmmmumiša.

Hajde malo koristite jedan važan organ smešten između ušiju, evolucija ga je baš dugo usavršavala da bismo mogli da spoznamo, analiziramo, zaključujemo i delamo u skladu sa zaključkom. A možda se osetite i nadmoćno kada sami uhvatite laž sa mreže u mrežu i gledate kako se koprca i kopni, ne može da ide dalje, jer je razotkrivena.

Izvin'te što je duže, ali važno je.
I muka mi je.

Noćurak za 05/10 :: My Dear Country [emisija]

Večeras neće biti pesama o slobodi iz tih dana.
Većina tih pesama se uglavnom izlizala i ukoliko bi nešto čak i uspele da pokrenu, 

to bi bilo gorko.

Zato slušamo pesme koje će te pitati:

Da li smo se bunili zbog njih, ili zbog sebe?
Zbog drugih, ili zbog tvojih? 

Dal' bi opet išao u rovove, kao što bi rekao Džoni; 

šta ćemo sledeći put uraditi bolje i 

gde sledeći put ne smemo da zajebemo.

Bob Dylan, Bright Eyes, Bruce Springsteen, Curtis Mayfield, Devendra Banhart, Horace Andy, Hurray for the Riff Raff, Jarvis Cocker, Jimmy Cliff, Joan Baez, Kralj Čačka, Laura Marling, Ljubičice, Marc Ribot & Tom Waits, Massive Attack, Mavis Staples, Norah Jones, PJ Harvey, R.E.M, Roots Manuva, The Clash, The The, Tom Petty...

Noćurak za naš grad :: Songs & stories about freedom, courage and resistance

Levo od mikrofona su Eduardo Galeano, Tomas Bernhard, Činua Ačebe, Milan Milišić, Čak Palahnjuk... a desno: 
Don Bryant, 

Haustor, 

Hurray for the Riff Raff, 

Joe Strummer, 

Massive Attack, 

Mavis Staples,
Manic Street Preachers,

Norah Jones,

Partibrejkers,

R.E.M.

Roots Manuva

Sam Cooke

Talking Heads

The Decemberists

The Mynabirds

The Pogues

Tom Waits

...

Gabrijel Garsija Markes o štrajku u Makondu (iz "Sto godina Samoće")

Hannes Wallrafen - A Day in Macondo

"...Hose Arkadio Drugi i ostale sindikalne vođe, koje sve do tada nisu bile poznate, iznenada su se pojavili krajem sedmice i raspirili manifestacije po selima u oblasti banana. Policija se zadovoljavala da održava red. Ali u ponedeljak noću uhvatili su vođe u njihovim kućama i sa lancima od pet kilograma na nogama poslali ih u zatvor u glavni grad provincije. S njima su odveli Hosea Arkadija Drugog i Lorensa Gavilana, pukovnika meksičke revolucije, koji se sklonio u Makondo i koji je pričao da je svedok herojstva svoga kuma Artemija Krusa. Međutim, nisu prošla ni tri meseca a već su bili na slobodi, jer se vlada i Kompanija banana nisu mogle sporazumeti oko toga ko će ih u zatvoru hraniti.

Razlog nezadovoljstva radnika ovog puta su bile nezdrave kuće, propusti u medicinskoj zaštiti i uslovi rada. Tvrdili su još da nisu plaćeni efektivnim novcem, nego bonovima za koje su u prodavnicama Kompanije mogli da kupuju samo pršut iz Vidržinije. Hose Arkadio Drugi bio je zatvoren, jer je otkrio da je sistem bonova samo Kompanijin način da finansira brodove za prevoz voća i, da nije bilo bakalske robe, morali bi prazni da se vraćaju iz Nju Orleansa do luke gde treba da utovare banane.

Druge optužbe bile su opštepoznate.

Lekari Kompanije nisu pregledali bolesnike, nego su ih postrojavali u indijanski red pred ambulantama i bolničarka im je stavljala na jezik pilulu bakarnozelene boje, ne vodeći računa imaju li malariju, kapavac ili zatvor. Bila je to opšta terapija, tako da su deca po nekoliko puta stajala u red i, umesto da progutaju pilulu, nosila su je kući da njome obeležavaju brojeve dok se igraju lutrije. Radnici Kompanije bili su stešnjeni u bednim barakama. Inženjeri, umegto da prave nužnike, donosili su o Božiću u logor pokretni nužnik, na pedeset osoba jedan, i javno pokazivali kako ih treba upotrebljavati da bi duže trajali.

Oronuli advokati u crnim odelima, koji su se nekada muvali oko pukovnika Aurelijana Buendije, a sada bili zastupnici Kompanije banana, osporavali su sve optužbe presudama koje su ličile na čaroliju. Kada su radnici stavili na hartiju svoje zajedničke zahteve, prošlo je dosta vremena dok nisu uspeli da o tome zvanično obaveste Kompaniju banana.

Čim je saznao za sporazum, gospodin Braun je prikačio za voz svoj luksuzni stakleni vagon i nestao iz Makonda, zajedno sa najpoznatijim predstavnicima svog preduzeća. Međutim, nekolicina radnika pronašla je jednog od njih već naredne subote u jednom burdelju i naterala ga, dok je bio go, sa jednom ženom podmetnutom da ga namami u klopku, da potpiše jednu kopiju peticije sa radničkim zahtevima. Kukavni advokati su na sudu dokazali da taj čovek nema nikakve veze sa Kompanijom i da ne bi posumnjali u njihove argumente, naredili su da ga zatvore kao uzurpatora. Kasnije, dok je krišom putovao u vagonu treće klase, iznenadili su i gospodina Brauna i naterali ga da potpiše drugu kopiju radničkih zahteva. Sledećeg dana stao je pred sudije sa kosom obojenom u crno i govorio je španski bez greške. Advokati su dokazali da to nije gospodin Džek Braun, generalni direktor Kompanije banana rođen u Pratvilu, u Alabami, nego bezopasni prodavac lekovitog bilja, rođen u Makondu i tu kršten pod imenom Dagoberto Foneska. Posle toga, zbog novih pokušaja radnika, advokati su na javnim mestima istakli smrtovnicu gospodina Brauna, overenu od konzula i ministra inostranih poslova, koji su posvedočili da su ga devetog juna vatrogasna kola pregazila u Čikagu.

Umorni od hermeneutičkog delirijuma, radnici su prenebregnuli vlast u Makondu i sa svojim tužbama otišli do viših instanci. Tu su mađioničari pravnici dokazali da su prigovori neosnovani, jednostavno zato što Kompanija banana nema, nikada nije imala, niti će ikada imati, radnike u svojoj službi, nego da ih je skupljala slučajno i sezonski. Tako su propale izmišljotine o pršutu iz Virdžinije, čudotvornim pilulama i božićnim nužnicima, te je sudskom presudom i zvaničnim proglasima ustanovljeno nepostojanje radnika.

Izbio je veliki štrajk."

(iz "Sto godina samoće" o štrajku u Kompaniji Banana, str 228-230.)

Zašto sam odlepio na pesmu 'Veliko hvala (i zdravo)' benda Ljubičice

Na svako pominjanje 'protestnih domaćih pesama' većina nas najpre pomisli da ih više-manje odavno nema. Zatim pomislimo na ljute Canetove stihove i Antonove rifove; Kojine pokliče i zamašćeni zvuk basa; na Milana; Kojota ili  Kandu, Kodžu i Nebojšu; u poslednje vreme na 'Ay Karmelu'; nešto stariji Džonijeva tri akorda i šamare koje je delio preko tih durova, tek poneko na "Zabludu" od Jarbola, razoružavajuću studiju stanja u kojem smo - možda tako retko pomislimo na nju zbog toga što je isuviše potresna, verovatnije zato što nema rif, bubanj, bas, već melanholičnu gitaru, onu pratnju duvača i glas koji peva sve ono što osećamo, a ipak se ne pretvori u jecaj do kraja pesme.

Kakogod, pesmu poput "Veliko hvala (i zdravo)" koju su Ljubičice >> objavile pre dva dana, odnosno na 25. maj do sada nismo imali.

Slušam je peti put zaredom, 
treći put bez gledanja u spot i pokušavam da osvestim šta me je to oduševilo na prvo slušanje. I ne mogu da se odredim - da li me više raspamećuje taj spoj parodije i ironije; ili je to drugi deo pesme koji zvuči poput oproštaja grupe ljudi koja je uspela da preživi oluju i ima snage da se mirno osvrne na decenije prošle sa (pod)smehom na licu ili, najverovatnije - plima koja počinje bubnjem i gitarom u trećem delu, odsvirana i otpevana s merom kakva priliči onima koje nije strah od onoga što dolazi, jer znamo da je borba uzaludna, ali od nje nećemo odustati.
A najverovatnije me na sada već šesto slušanje tera sve to zajedno.

Ovako neobična i višeslojna pesma poput "Veliko hvala (i zdravo)" neće tako lako i odmah postati himna nekih budućih protesta ili pesma po kojoj će se pamtiti ove godine. 

Ovo je sporopuzeća ozvučena ljutnja koja putuje lagano ali stiže daleko.

*

"Veliko hvala (i zdravo)" je deo EP-a benda Ljubičice "Rad na zemlji" koji je za preslušanje dostupan ovde >>

Abdusetar Nasir - "Naš gospodar Haifa"

"Ljude više nije bilo lako upokoriti ni smrću, pogotovo što se nekoliko krajnje zastrašujućih odluka upravo razlegalo prostorijama u Savetu halifata.

Poput naleta svežeg vetra otpoče ljudsko urlikanje, koje naprosto zbrisa čitav jedan deo grada. Ljudi su se digli protiv odluka i uredaba što su se gomilale iz meseca u mesec, a od kojih je jedna predviđala i zabranu pisanja na zidovima javnih klozeta.
Kako opaki halifini ljudi nisu mogli da doznaju ko tamo piše sve one otrovne parole, halifa sroči dopunu jednoj ranijoj uredbi. Ovom se predviđalo uklanjanje vrata sa klozeta u svim delovima prestonice. Ostavio je vrata na ženskim klozetima, pošto se lično uverio da su zidovi tamo čisti i klozeti prazni - ako se izuzmu papirni ulošci i maramice.

No, našeg je halifu čekalo iznenađenje. Sutradan posle one noći u kojoj su obesili građanina Abdusetara Nasira, parole se nađoše ugrebane i u zidove ženskih klozeta. To se dogodilo tako što mnogi dobri ljudi, koji su obećavali ustanak i iz najtežih uslova, behu ogrnuli crne ženske abaje* i pohrlili u klozete u ženskim školama i drugim mestima u nadležnosti lepšeg pola da ispišu sve duševne muke, boli i vapaje."

*


Ovo je odlomak iz priče "Naš gospodar Halifa", Abdusetara Nasira. 
Nakon objavljivanja priče Abdusetar je deset meseci proveo u samici.
Objavljena u zbirci "Zločin dostojan poštovanja",
izdanje Geopoetike >>, 2016, prevod Srpka Leštarića.


*Široki crni plašt kojim se muslimanske žene na Srednjem istoku zaogrću kad izlaze iz kuće, pri čemu se naročito pazi da se sakriju kosa, čelo i veći deo lica. - prim. prev.

Gabrijel Garsija Markes: "Jesen Patrijarha" (fragmenti)

Hannes Wallrafen, "A Day in Macondo" >>

Ovih dana ponovo čitam najbolji šifrarnik vlasti za koji znam; knjigu u kojoj je čitavo šesto poglavlje napisano u jednoj rečenici koja se proteže na više od šezdeset stranica, jer kako pisati o ludilu vlastodršca nego bez upotrebe tačke.
Markes je ovu knjigu pisao sedam godina.

*

"Ne shvatajući da se pohlepa za vlašću ne da utoliti, jer je utoljavanje samo još žešće raspaljuje, pa se tako porok razgranava na veki vekov, od početka mu je bilo jasno da ga obmanjuju ne bi li mu udovoljili, znao je da mu svako ulagivanje papreno naplaćuju, da oružjem sakupljaju onu svetinu što vrvi oko puta kojim prolazi i da mu ushićeno kliče ispod parola sa ispisanim željama, neka nam večno živi dični vođa koji je stariji od svoje starosti, ali s nizanjem nebrojenih leta, on je uvideo da je laž ugodnija od sumnje, korisnija od ljubavi i trajnija od istine, pa se sviknuo da živi plaćajući ponižavajući danak slave, više se ničemu nije mogao začuditi, čak ni kada mu je postalo očigledno da u rukama ima samo privid vlasti, da ga veličaju a slavom ga ne ovenčavaju, da mu se listom povinuju ali za njega ne haju.

(...)

"Sakrili su od njega poruke protesta i preklinjanja iz celog sveta, prećutali su da mu je Sveti Otac Papa uputio telegram izražavajući svoju apostolsku zabrinutost za sudbinu nevine dece, u tamnicama nema više mesta za novopobunjene roditelje, moj generale, nema više dece za izvlačenje lutrije u ponedeljak, do kurca krasnog, u kakva li smo se govna uvalili.

(...) 

Stoga je jedne oficire ubeđivao da ih drugi oficiri uhode, mrsio im životne pute ne bi li ih sprečio da kuju zavere protiv njega, od deset metaka isporučenih kasarnama vazda je bilo osam ćoraka, slao im je barut pomešan sa morskim peskom, dok je istovremeno lično raspolagao zamašnim arsenalom oružja uvek ua dohvatu ruke, u jednom spremištu predsedničke palate, a ključeve tog skladišta je nanizao na alku sa ostalim jedinim postojećim ključevima od vrata koja je samo on mogao otvoriti."

(...)

"...Taj tiranin bogomdan za sprdačenje nikada nije dokučio šta je lice a šta naličje ovog života koji odvajkada obožavamo s neutaživom strašću, niste imali petlju da se suočite s takvim životom, plašeći se da će vam puknuti pred očima ono što je svakom od nas i te kako poznato, da je život težak i prolazan, ali da drugoga nema, generale, nama je odavno jasno ko smo, ali on je za sva vremena utonuo u gluvilo i slepilo neznanja (...) ostavši zanavek gluv za ushićeno klicanje svetine koja se izlila po ulicama i pevala pesme zahvalnice povodom njegove smrti, gluv za trube oslobođenja, praznične prskalice i zvonjave neobuzdanog veselja, čime je svetu objavljena radosna vest da je nemerljivo vreme večnosti 
napokon isteklo."

(Kraj)

(Prekucano iz izdanja 'Prosvete', 1979, prevod Milana Komnenića.)