"SERBIA JUST ELECTED THE WORLD'S BRAINEST PARLIAMENT"

Sedam godina nakon svrgavanja Miloševića pred publikom "Sajma brendova" u Beogradu - događaja na kojem su u prvim redovima sedeli i predstavnici Vlade Srbije, Privredne komore kao i nekoliko osoba u mantijama - govorio je i Sajmon Anholt, specijalista za "rebrendiranje država".

Anholt je bio strog, ali pravičan:
"Kada mi pomenete Srbiju - moje prve asocijacije su ratovi i zločini. Genocid.
Neprijatno je, zar ne?
Ali te scene se mesecima nisu skidale sa TV ekrana tamo gde ja živim.
Šta vi tačno činite da se te asocijacije promene?
Pokušavate da osvojite svet trubom i malinama?
Žao mi je, ali pojmovi koji se trenutno vezuju za Srbiju su mnogo strašniji i snažniji od trube i malina.
Morate da se potrudite, da pokušate da sklonite taj pojam sa vrha spiska asocijacija - nečim konkretnijim.
Da budete nacija vrednih ljudi, na primer.
Ali, morate to prvo da uradite, da bi se u tome nakon toga pričalo, da bi nešto novo postalo pojam koji se povezuje sa rečju „Srbija”. (prekucano iz beleške sa njegovog izlaganja)

Publika - naročito ona u prvim redovima - nije ga shvatila ozbiljno.
Srbija je nastavila da ređa maline i trube po pirotskom ćilimu, groteskne "Lifestyle Serbia" >> projekte i snimke crkve sa Rumunske strane Dunava.
Kada se situacija 2008. uozbiljila - oslonila se na kreativnost Dragoslava Bokana koji je 'branio Kosovo' porukama 'Pogledajte semafor' i citatima De Gola, Čerčila i Kenedija što je baš, ono, preokrenulo tok istorije; da bismo od 2012. reči 'Srbija' dodali termine 'korupcija', 'diktatura', 'neslobode', 'brutalno prebijanje', i slične.

Svega četiri dana nakon proglašenja pobede Studentske liste na sajtu koji mesečno poseti oko 7 miliona korisnika interneta pojavio se tekst pod naslovom

"SERBIA JUST ELECTED THE WORLD'S BRAINEST PARLIAMENT"
Jedan ovakav naslov vredi više od 10 plaćenih kampanja na CNNu sa trubama, malinama, prirodnim lepotama, crkvama i nasmejanim influenserima nad ćevapima.

Anholt je bio u pravu.
Ono što radimo je najbolja moguća 'kampanja'.
Lepo je ovih dana čitati o Srbiji u regionalnim i globalnim medijima.
Konačno.
Tekst je dostupan ovde >> https://www.science.org/content/article/serbia-just-elected-world-s-brainiest-parliament

Šta smo naučili za prethodnih četrnaest godina?

U radovanju ne bi trebalo da se zaboravimo.

Pre nego počnemo sa sređivanjem zatečene razvaline - važno je da se prvo postidimo.
Bez obzira na sporadične pokušaje od 2012. do 2024 - moralo bi da nas bude sramota kao društvo.

Zašto?

Ti i ja,
tvoji najbliži,
prijatelji, kolege,
svi –
pripadamo društvu koje je četrnaest godina pljačkano, ubijano i mlaćeno od strane malobrojne, izuzetno organizovane kriminalne grupe.
Mnogi od njih su nam to radili po drugi put.

Četrnaest godina je baš mnogo vremena.
To su čitava detinjstva; godine koje je trebalo da budu najlepša mladost, one koje su stariji zaslužili da prožive bezbrižnije i dostojanstvenije.

Zato ne sme da se ponovi oktobar 2000. i tadašnja trabunjanja da „ne sme biti revanšizma“. Mora lustracija, sve da se pročešlja.
Nije to ništa strašno, samo sprovođenje pravde nad onima koji nisu radili pošteno.
Ne sme da se zaboravi ko nam se useravao u život u ovih četrnaest godina i pride se od toga obogatio činjenjem širokog spektra svinjarija od „da biste izabrali željenu opciju morate preslušati poruku do kraja“ dok vam govna izbijaju iz slivnika u kupatilu, preko batinjanja dece na ulicama do pada nadstrešnice.
Za sve učinjeno moraju da se odrede kazne koje će do kraja vremena odučiti bilo koga da pokušava nešto slično, bila ta osoba koordinator za đubrivo u mesnoj zajednici ili visoki predstavnik udruge koja bi trebalo da se bavi duhovnim mirom.

Sve po zakonu.
Tako se umanjuje mogućnost da nam se sve ovo ponovi, u još dužem trajanju.

Ima tu još nekoliko važnih stvari.

Rezultati izbora su dobri i zahvaljujući tome što je borba osmišljavana i vođena od strane kolektiva, a ne jednog ili više „iskusnih lidera“.

Koliko god se razne sile godinama trudile da zatru u nama svaki trag vere u moć kolektiva i da su važni lideri, njegovo ili njeno ime, oratorska moć i harizma – Studentski pokret je to svakodnevno demantovao tokom dve godine.
Nije to bilo bitno samo zato što sistem nije znao koga da juri i uvalja u blato.
Važno je i zato što se tako stvarao prostor da u prvom planu budu ideja i ciljevi.

Najvažnije: zahvaljujući tome - sada imamo priliku da kao društvo malo učimo kako izgleda imati novu vlast a nemati novog vođu.
To bi trebalo da ima lekoviti uticaj na odgovornost građana prema drugima, kao i prema sebi.

Drugi deo uspeha Studentske liste je nepristajanje.

Mnoge ideje koje su mobilisale najmanje dva miliona i dve stotine hiljada građana Srbije bile su ne samo nove, već i nadrealno hrabre.

Niko pre ovog pokreta nije uspeo da mobilizuje hiljade ljudi da rade nešto što do sada nisu - poput stajanja u upornoj, katarzičnoj šesnaestominutnoj tišini, čak i u poslednjim otkucajima godine dok se iz magle čuju slavlje i vatrometi naših neprijatelja. 

I ranije su se pravili "opozicioni Dnevnici" - nikada ovakvi.

Niko ranije nije prešao ili ispedalao ovoliko hiljada kilometara; niko nije u istoj kampanji drsko povezivao nepovezivo - od Radjarda Kiplinga do Topalka, od „Zemlje“ preko „Cveta trešnja u planini“ do „Tri poljupca“, sve na neverovatan način.

Nepristajanje je inspirisalo ovoliko građana Srbije da postanu kreatori i distributeri materijala i Ideje.

Konačno, ali nikako najmanje važno: niko nije uspeo da organizuje i sub-organizuje oko, procenjuje se, 60.000 građana da budu kontrolori poštovanja izborne volje građana Srbije.

U svemu tome su – za razliku od prethodnika – uspeli zato što su postavili precizno definisan cilj, uverili nas da je taj cilj dosežan kao i to da su veštiji, hrabriji i duhovitiji kako od neprijatelja tako i od nas.

To je, više-manje, sve što je potrebno za pobedu i to je ono što moramo da usvojimo kao lekciju.

Moramo - što pre - jer organizovana kriminalna grupa neće stati ili nestati tek tako. U izbornoj noći su od druge rečenice nastavili da seju zlo. To rade i danas. Ništa drugo i ne umeju da rade, a i zašto bi? Već su dva puta sejanjem zla ostvarili sebi životne sne.

Zlo će nastaviti da se vraća, u ovoj ili nekoj novoj formi.

Na nama je da ga na vreme prepoznamo i onesposobimo, bez da ponovo čekamo četrnaest godina.

Molim vas.

p.s. kada budu bili potrebni volonteri za rad u Ministarstvu Revanšizma - uvek sam na raspolaganju.

"FDU u blokadi", neutralnost i Kipling

"Don't—don't—don't—don't— look at what's in front of you..."

Ekipa koja pakuje i objavljuje klipove na Svi U Blokade Fdu je u protekle dve godine već zaslužila mesto u udžbeniku. Ne samo montaže.

Na pretposlednjoj stranici lekcije "Demontaža zla video formatima" će biti ovaj klip, jedan od do sada najstrašnijih i najgenijalnijih, za "neutralne".

Na poslednjoj će biti onaj koji slavi pobedu.

Stihovi su Kiplingovi, s početka prošlog veka.

Scene su Srbija, s kraja nečega što je moralo da bude zbrisano u prošlom veku.

"...But boots—boots—boots—boots—movin' up an' down again,

An' there's no discharge in the war."

View this post on Instagram

A post shared by Svi u blokade! (@sviublokade.fdu)

33 pod brojem 3 :: mixtape

Broj 3 je svuda!3 poljupca, 3 želje, treća sreća, 3 musketara, 3 amigosa, 3 palme na otoku sreće, 3 tona čine akord, i trougao je 'najstabilniji geometrijski oblik'.

A na albumima se pod brojem tri nalaze i "Heroes", "Podrška je važna", "Should I Stay or Should I go?", "Nešto sasvim izvesno".
Zato miks o broju 3 čini šarena žanrovska koalicija pesama.

Ima među njima i onih koje su bile broj 3 na albumu ali su završile kao broj 1 na listama najslušanijih, najprodavanijih i najomiljenijih :)



U miksu: Darkwood Dub - Nešto sasvim izvesno
Disciplina Kičme - Da li ti znaš za neki drugi ritam
Jarboli - Podrška je važna
Blur - Crazy Beat
Peter Bjorn & John - Young Folks
The Beatles - We Can Work It Out
Dexys - I'm Going To Get Free
The Pogues - Young Ned Of The Hill
Đavoli - Kucaj opet
Animatori - Anđeli nas zovu da im skinemo krila
Bob Marley & the Wailers - Three Little Birds
Horace Andy - Repatriation is a must
Del Arno Band - Mi smo pošli
Darko Rundek & Cargo Orkestar – Sejmeni
Manu Chao - Politik Kills
Tricky - Black Steel
Massive Attack – Three
Miladojka YouNeed – Fire The Sky
Kendrick Lamar - King Kunta
Beastie Boys - Ch-Check It Out
Ice T – Arrest the President
Sly and the Family Stone – Stand!
Jack White – Corporation
Algiers - The Underside of Power
Rage Against the Machine - Renegades Of Funk
Kristali - Sad se svega sećam
Ekatarina Velika – Ne
The Clash - Should I Stay or Should I Go
Johnny Cash - Redemption Song (feat. Joe Strummer)
The Burning Hell - Fuck The Government, I Love You
The Magnetic Fields - The Day the Politicians Died
David Bowie - "Heroes"
+ delići pesama "Bunt", "Rusija" i "Šejn" ;)

Nadvožnjaci Novog Beograda, 1991-2026

Prirodno je da tražimo zrna utehe ili izlaz iz ovog užasa u izgovorima -da je sve ovo predizborni igrokaz, da istraživanja potvrđuju da mladi zločinca većinski tako i vrednuju, da su krvožednici zapravo glasna manjina, i tako dalje.

Naravno da će svaka čestita osoba pomisliti ili zapisati:
"NE U MOJE IME."

Ipak, sve to nije dovoljno da umanji osećaj užasa, besa i sramote.

Ove dve fotografije, zabeležene 1991. i 2026. ne dokazuju da su stvari iste već trideset i pet godina.

One su mnogo gore.

Ako je pre trideset i pet godina bilo naivnih, pomahnitalih i sigurnih da će tuča i uništavanje tuđih života doneti nešto dobro, sada imamo ogroman broj stradalih kao dokaz da je ta ideja bila užasna.

Eduardo Galeano kaže: "Sistem prazni naše pamćenje ili ga puni smećem, učeći nas da istoriju ponavljamo umesto da je stvaramo.
Tragedije se ponavljaju kao farse, najavljivalo je čuveno proročanstvo. Ali, među nama, stvar je gora: tragedije se ponavljaju kao tragedije."

Ištvan Erkenj: "Besmrtnost"

Nije više bio mlad, ali se još dobro držao; poznavali su ga i strahovali od njega stanovnici trščara, ali i sva druga četvoronožna stvorenja u bližoj i daljoj okolini.

Vid mu se nije kvario, i ako je s visine od hiljadu metara odabrao žrtvu, stuštio bi se na nju, kao čekić koji jednim udarcem zabija ekser.

I tako, u cvetu svog života, na vrhuncu snage, između dva lagana zamaha krilima, odjednom mu je stalo srce. Ali ni zečevi, ni tekunice, ni živina iz okolnih sela nije smela da se promoli iz svojih skloništa, jer je on još lebdeo na visini od hiljadu metara, raširenih krila, u pretećoj nepomičnosti, preživevši svoju smrt još dva ili tri minuta,
dok vetar nije prestao da duva.

*

Od revolucije 1956. Ištvan Erkenj gotovo deset godina nije mogao da objavljuje svoja dela.
Tražio je i azil, ali je odbijen.
Trideset i pet godina nakon smrti jedan teatar u Budimpešti nazvan je po njemu.
Njegova najpoznatija (i genijalna) knjiga "Jednominutne novele" prevedena je i na srpskohrvatski 1985. godine.

Kraj oktobra / Inđija, Novi Sad

Ovaj dan je oduvek bio rezervisan za Darkwood Dub i pesmu o
nemiru, teskobi i kratkim danima punim snova.

I u toj pesmi >> ima stihova koji na kraju ovog oktobra dobijaju novo značenje: oni o slobodi koja nosi, ravnoteži, kontroli, i udaljenom udaru groma.

Ali, ovaj 31. oktobar je drugačiji.

Mnogi koji hodaju ka Novom Sadu na godišnjicu ubistva 16 ljudi su jutro poslednjeg dana oktobra dočekali spavajući pod otvorenim nebom Inđije, a zato što im je lokalni šerif uskratio smeštaj, čak i cisterne sa vodom - valjda misleći da je ovo zemlja samo za njega i njegove.

Nas je ipak više.

*

Video: https://www.instagram.com/nikolamiljkovicstudio/
Muzika: "Zemlja", Ekatarina Velika.

View this post on Instagram

A post shared by Nikola Miljkovic (@nikolamiljkovicstudio)

Još jedan od "Slučajeva"

A jednom je Rusko Ministarstvo Podstrekivanja nešto urgentno objavilo o situaciji u drugoj zemlji, i sve novine su pisale o tome na naslovnim stranama, većim slovima nego o onima koji su ispali kroz prozor.

Sutradan na Maljcevskoj pijaci jedna bakica je umotala ribu u jucerasnje novine, i poklonila drugoj koja je ribu u slast pojela uz malo blitve.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

(Danil Harms, verovatno.)

*

Scena iz filma "Slučaj Harms", Slobodan Pešić, 1987. 

Evropska prestonica diktature*

Foto: Gavrilo Andrić

Našem protivniku se sve raspalo, osim batine.

Stranka mu se raspala isto kao što je i nastala, iz čistog oportunizma.
Raspao se i strah na koji je igrao od vremena kada je shvatio da ga niko nikada nije poštovao.
Mora sve više da plaća za osećaj podrške, ali je već rasprodao sve što je mogao.
Ne oseća ljubav, i to u njemu raspaljuje još veću mržnju.
Uspavljuje se brojanjem uhapšenih, i svake večeri mu treba sve veći broj.
Još samo nasilje može da ga nasmeje.

Najsrećniji bi bio da svi nestanemo,
i zna da će biti gotovo kada svi stanemo.
Zajedno.

*Autor nepoznat

Nedeljno jutro i "Jugoton Bossa nova - Brazilian wave in Yugoslavia 1963-1983"

U paralelnoj stvarnosti ovo prohladno nedeljno majsko jutro puno je lenjosti i bezopasne nostalgije, leto je blizu, budućnost saglediva i izdašna, pa lutamo prstima po karti i biramo obale i otoke na koje bismo mogli da se iskrcamo, a ovaj niz snimaka je savršen za to.

Ali „... jednog davnog dana nešto se je zbilo“ – podseća Arsen na jednom od ovih snimaka; Arsen naravno peva o letnjoj ljubavi, a ja razmišljam kako je sve otišlo u tri materine; kakvo, bre, lenstvovanje; kakva nedelja, ljudi su u zatvorima; nostalgija za budućnošću koja se nije dogodila istovremeno izaziva bes, ali i potrebu za dodatnim ćebetom i ponovnim gledanjem brazilskog „Ainda Estou Aqu” >>, filma koji podseća na užase života u diktaturi, i da je važno boriti se za pravdu do poslednjeg atoma snage, ako želimo da neka buduća nedeljna jutra provedemo u miru sa sobom.

Umesto da se nakon slučajnog otkrića ovog blaga od albuma smejuljim dok slušam šašavi duet Gabi Novak i Radojke Šverko i maštam o pesku Kopakabane, ja se bavim fizionomijom diktatura, kakav emotivni cunami.

Album sa snimcima iz bolje prošlosti je dostupan za preslušavanje:

Noćurak :: "Venceremos" (We Will Win) :: mixtape

Gde smo stali? Ili, dokle smo stigli?Biciklisti napreduju ka Strazburu.
Do kraja ovog miksa biće 15-20 kilometara bliže.

Aktivisti su i dalje u zatvoru, batinaši su i dalje na slobodi.
April u Beogradu, možda poslednji put ispod Savskog mosta.
Ćaci su nam češće u mislima od istine o krvavim rukama.

(Zvuči kao Eduardo Galeano, nije mi bila želja, ali tako trenutno sve izgleda.)

Nazad ne možemo.
Zato, "Venceremos"!

Sviraju i pričaju:
Working Week, Ebo Taylor, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Joshua Idehen/Hanakiv, Sara Renar, Aleksandar Dimitrijević, Mravi, Darkwood Dub, Haustor, Nubya Garcia, Rogê, BaianaSystem, Linton Kwesi Johnson, Haris Pilton feat. HORNSMAN COYOTE & RANKING JOE, Auf Wiedersehen + Peter Finch, Oxajo, The Clash, XTC, Obojeni program, Fontaines D.C. i Prince.

Jedna mladost, jedan svijet nade (o protestima i muzici, za LICEULICE)

Studentske blokade i protesti započeti u novembru 2024. godine potpuno su promenili ritam i tonalitet Srbije. U pozadini tog meteža dogodila se još jedna promena. Ona se tiče muzike, koja i dalje ima važnu ulogu u održavanju tenzija i pumpanju srca, ali to čini na drugačiji način. Muzike na protestima – zapravo – nikada nije bilo manje, ali je njen uticaj snažniji nego ranije. Šta su nam to studenti uradili?

Tvrdnja iz uvoda na prvi pogled možda deluje nejasno ili kao provokativno domišljavanje, jer svako od nas će sa lakoćom nabrojati najmanje pet pesama koje su obeležile prethodne nedelje i koje nam ubrzavaju rad srca. Društvene mreže su prezasićene rilovima u čijoj pozadini se ukrug smenjuju uglavnom te iste pesme, a broj transparenata sa citatima tekstova pesama se ne smanjuje.

Ipak, sve je drugačije.

Protesti su počeli tišinom, ali je muzika našla put do čela kolone

Ovi protesti su počeli tišinom, i ta petnaestominuta – istovremeno i gnevna i empatična – ćutnja i dalje je kičma svega. Tišinu su odmenile pištaljke, vuvuzele i povici, ali muzike sa razglasa i dalje nije bilo. No, muzika je ponovo – poput vode – pronašla zaobilazni put da bi se našla na čelu kolone protesta i nastavila da pumpa srca.



Počelo je tekstovima, bez melodije. Na velikim, rukom ispisanim papirima postavljenim na vrata i zidove fakulteta prvih dana blokada, pojavili su se prvi citati. „Sa barikada reći ćemo – No pasaran”, iz četrdeset godina stare pesme Haustora „Sejmeni”, bio je jedan od prvih. Uz te stihove, u fokusu foto-reportera i svih koji su beležili scene protesta, odmah se našla i tek nešto mlađa pesma „Zemlja” Ekatarine Velike čiji je stih „Ovo je zemlja za nas” postao jedan od lajtmotiva protesta širom zemlje, i koja se sada izvodi ravnopravno uz „Vostani Serbie”. Iznenađujuće, u koloni se našao i genijalan stih „Kročio sam na ulicu / sreo sam nepravdu” benda Darkwood Dub, koji se u hodu češe o citat Đorđa Balaševića, da bi – van svakog očekivanja – još jedna pesma nakon milion godina dobila novu ulogu i mesto u ubrzanom procesu razbuktavanja ljudskosti, empatije i ljubavi među nama. Međutim, ako niko nije očekivao „Za milion godina”, onda je horsko izvođenje „Okeana” La Strade u Novom Sadu bilo van svakog nadanja! Pokazalo se da i ta pesma, donedavno skrajnuta, objavljena na vinilu u svega 500 primeraka pre mnogo godina, ima svoje mesto u sazvežđu tonova i reči pod kojima hodamo ovih nedelja ka pravdi. To je jedno od malih, ali važnih čuda ovih protesta.

Kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani

Najveća okupljanja studenata i građana u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu redefinisala su prisustvo muzike na još jedan način. Tamo gde je ranije prolazio kamion koji vozi razglas sa kojeg se čuje uglavnom identičan set pesama već deset-dvadeset-trideset godina, sada stoje horovi koji odmenjuju sate i sate pesama koje bi se emitovale sa razglasa. Bez obzira na to što glasovi tih horova ne dopiru do svih okupljenih desetina hiljada učesnika protesta, njihovi nastupi su dokazali da izvođenje muzike pred publikom ima moćniji efekat od bilo kakvog razglasa. Nastupi horova inspirišu i druge okupljene da im se priključe, i to jača osećaj zajedništva i pripadnosti. To je prirodno: kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani nego kada hodamo za džinovskim zvučnikom. Zato su snimci tih nastupa na digitalnim mrežama viralni.

Dodatno, nastupi horova su kratki, nema rasplinjavanja. Nakon njih, pištaljke, vuvuzele i bubnjevi ponovo nastavljaju, bez partiture, utvrđene dinamike, trajanja ili broja učesnika. To je, naravno, slično džemovanju u muzici. Pump Up The Jam!



Uz koju pesmu će se sve završiti?

Sve to nas vodi do sadržaja na društvenim mrežama i neočekivanih izbora pesama koje se koriste u pozadinama video-snimaka protesta ili fotografija. To je teren na kojem muzika dominira, ima je više nego na ulicama. I tu se dogodio niz incidenata koji dokazuju da nije važna godina proizvodnje neke pesme i da vreme nekim pesmama ne može da naudi već samo može da im pruži novu priliku. Ko je pre nekoliko meseci mogao da zamisli da će stihovi poput „Jedna mladost, jedan svijet nade / Raste tiho u srcu tvom / Drugi za te ovaj svijet grade / S malo prave istine u tom” izazivati u nama veći lom od svih onih bučnih i drčnih pesama kakve smo slušali decenijama na protestima?!

Josipa Lisac nas pokreće na bunt i dalje pumpanje?
Stvarno nam se to dogodilo?
Neka je.

Niko od nas trenutno ne može da nasluti uz koju pesmu će se sve završiti.
Sasvim sigurno će to biti neka od pesama oko koje se u normalnim okolnostima ne bismo složili - da je baš ona pravi izbor.

Ali, i zato će biti veličanstveno.

fotografije: Gavrilo Andrić / Liceulice

Deveti mart, još jednom.

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 34 godine moja dotadašnja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da u budućnosti manje laže kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme prekinut je program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu državu je inače bilo sve teže voleti, a od tog dana je bilo jasno da se od mene ne traži ljubav.
Nema ljubavi kada ti u 18. godini druga strana usmeri cev tenka u glavu.
I ja sam se, od te večeri, osećao kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom i drugim oružjem, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno, kako po kući tako i po komšiluku.

Kratki period ponovne ljubavi od dve i po godine prekinut je – ponovo – pucnjem.

Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: služio sam vojsku, plaćao nerazumne poreze, sadio drveće pokušavajući da kompenzujem broj onih koje je država posekla, brinio o društvu a ne svom dupetu, prijavljivao rupe na ulicama, i šta sam već naučen da je red.

Nisam to činio zbog države, već zbog društva u kojem sam živeo.

Trideset i četiri godine kasnije ta država i ja smo u očajno lošem odnosu.
Ona se i dalje trudi da ja dignem ruke od svega, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.

U poslednja četiri meseca pokazalo se da nas ima baš dosta koji slično mislimo.
To mi daje nadu da ćemo ovaj dan sledeće godine dočekati u drugačijoj državi.

Ako bude tako, nakon decenija tragične veze, teško će se tu razbuktati ne znam kakva ljubav.
Ali, neka bude barem međusobnog poštovanja, pa se možda jednom naviknem na to da me rođena država ne mrzi.
Nije to mala stvar.

Mnogi ovde rođeni posle sedamdesetih još uvek ne znaju kako je to dobar osećaj.

Noćurak o ljubavi i protestima :: We Can’t Be Beat

Inspirisano objavom 'FDU u blokadi' posle prvih mesec dana protesta: “sveže zaljubljenih kolega, dosta”.

Onim momkom u Novom Sadu sa transparentnom:
“Malo rušim [cenzura], malo tražim devojku“.

Srcem koje je na transparentu neko nosio na Platou,
i vestima o pravljenju kutije za ljubavna pisma za Dan zaljubljenih na Univerzitetu u Kragujevcu,

Prva pesma u miksu kaže: "slobodni smo samo u ljubavi".

Sviraju, pevaju i pumpaju: Škofja Loka, John Lennon, Raphael Saadiq, The Coup, Beck, Pretenders, Spoon, The Tears, Richard Hawley, FONTAINES D.C, James, Sivert Høyem, Jens Lekman, The Housemartins, The Walkmen, The Burning Hell, Bohemija, David Bowie.


*Cover: iz spota "Petak 13." benda Škofja Loka

Od 0.5 mikrograma aflatoksina do 23 tone betona

Kada se ovo bude završilo pisaće se studije, analize, knjige i hronologije užasa o periodu u kojem je jedna neobrazovana, bez-obrazna, alava ali izvrsno organizovana grupa ljudi uspela da prigrabi sve za sebe i godinama radi šta hoće.Većina napisanog će pokušavati da odgovori na pitanje:

Kako se to dogodilo?

Odgovor je prost.
Mi smo to im dopustili.
Nismo reagovali dovoljno glasno i u neophodnom broju.

Da smo na prve naznake nefunkcionalnosti sistema koji bi trebalo da nas štiti i radi za nas ('država') ustali u ovom broju i rekli "NE MOŽE" ne bismo od 0,5 mikrograma aflatoksina u litri mleka došli do 23 tone nadstrešnice u Novom Sadu.
Eto, toliko je problem otežao za dvanaest godina.

Hajde da obećamo jedni drugima da ćemo od sada na svaki detalj reagovati odmah, i svi.

Jer đavo je u detaljima, ali je i detaljan.

O Aristofanu, Kaliguli i golom kurcu

Ekipa ljudi koja se proteklih godina skrivala iza „Srbije!“; sadašnjih, bivših i izmišljenih zastava, vozova sa ikonama, troprstja, svetosavlja, lažiranih istorija, dece, penzionera, najbržegrastaunovijojistoriji, budućnosti, letećih automobila, čipova i drugih andrmolja koje su prethodnih godina nekako uspevale da zamagle pogled procentu ovdašnjeg stanovništva uskraćenog za razmišljanje ili nadarenog za otimačinu – konačno je došla do ultimativnog simbola kojim opisuju svoje postojanje, svrhu i odnos prema svetu.

To je goli kurac.
Isti se od sinoć može naći po zidovima, školskim dvorištima i banerima na nadvožnjacima, i predstavlja njihov intelektualni, ljudski i estetski odgovor na naš osamdesetodnevni vapaj da institucije rade svoj posao i da krivci moraju odgovarati za smrt petnaest ljudi.

Odnos golih kuraca i tiranina je zanimljiv.
Najstariji pisani trag o pokazivanju srednjeg prsta koji imamo je jedna Aristofanova komedija, “Oblaci” (ili “Oblakinje”), u kojem je srednji prst pokazan Sokratu, koji je u ovom komadu predstavljen kao neko ko kvari atinsku omladinu. Zlatko Paković u analizi ovog komada (Danas, 2022.) piše “Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”... Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja.”

Simpatično – sada nam istim gestom odgovaraju upravo ti “koji bi trebalo da najbolje uvide društvene probleme” (jer to bi trebalo da bude posao vlasti) i koji, opet, “neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja”, jezivog.

Genije koji je osmislio goli kurac kao ‘odgovor’ na proteste, blokade i razbuktali otpor najverovatnije nema pojma ko su drugovi Aristofan i Sokrat.
Ta osoba, ili kreativni tim koji se okupio da bi porodio ideju golog kurca verovatno nije razmišljala ni o tome kako će ta genijalna kreativna ideja taj otpor dodatno razbuktati.
Hvala im na tome!
Veća je verovatnoća da znaju za Kaligulu, a verovatno ga i poštuju.
Ako, pak, nisu čuli ni za njega eto nam dokaza da ideje – i dobra i zla – putuju kroz prostor i vreme pa se gnezde u glavama ljudi koji slično misle bez obzira na vek i prostor kojem pripadaju.
Za Kaligulu – otelotvorenje zla – se priča da je terao podanike da mu, umesto ruke, ljube ispruženi srednji prst kojim je mahao po vazduhu, demonstrirajući tako svoju moć.

Ipak, Kaligula je za života uradio i ponešto dobro.
Akvadukti čije je podizanje inicirao stoje i danas.
Nadstrešnica je pala i ubila šesnaest ljudi.

*

Ilustracija: Đaci XIII gimnazije u Beogradu zlo pretvaraju u dobro (foto: Branka Kerkez, X)

Nema Nove - za staru ste nam još dužni (1. januar, ponoć)

Hiljade smrznutih ljudi;

odlaganje osmeha, zagrljaja i poljubaca u ponoć,
odjek glasa tipa koji nekoliko stotina metara dalje nema petlju da zaćuti;
praskavi, aritmični vatromet koji se ne vidi od magle i koji bi trebalo da asocira na radost i slavlje,
ali radosti u ovoj sceni nema.

Sve deluje nadrealno,
i sve govori da je počelo nešto novo, a to nije samo Nova godina.

*

[VIDEO] >>

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Niče Kejvu, imaš nešto na mejlu!

“Take a little walk to the edge of town
And go across the tracks
Where the viaduct looms...”
(Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)

Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.

Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.

Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.

*

Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam.
Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine.
Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.

Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.

Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.

*
Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.

Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.

Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.

Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert,
zahvaljujući tebi.

Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.

Uvodni tekst na blogu kaže:

„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”

Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:

“... You'll see him in your head / On the TV screen
And hey buddy, I'm warning / You to turn it off
He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru
You're one microscopic cog / In his catastrophic plan
Designed and directed by / His red right hand.”

Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku.
Iskoristi je.
Možda se oglasi.
Možda zatraži promenu lokacije.
Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...”
Možda neće.

Ali, znaj da će pročitati.
I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.

Žao mi je.

Dan kada sam ostao bez domovine

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.

(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži.
Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav.
I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno.
Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.

I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu.
Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.