Prešlicavanje za Lice ulice :: Porto Morto, Laura Misch, Tom Lehrer (septembar 2026)

Znam da ovih dana razloga za smeh ima koliko i dobrih pesama na novom albumu The Strokes (nema ih), i da se sve češće služimo starom krilaticom „Humor je poslednje utočište očajnih“.

Ali – muzika i dalje ima moć da izmami osmeh. Nekada kao reakcija na otpevani bezobrazluk ili neočekivani obrt u pesmi. Nekada je taj osmeh sasvim blag, zato što ga izazove lepota.

U narednim redovima tragamo po prostoru i vremenu za muzikom koja nam to radi, i tako pomaže da plašimo neprijatelje. Jer osmeh je i dalje najbolji način da se neprijateljima pokažu zubi.

Porto Morto: „Minimum“ (LAA, jeboTon, 2026)

Porto Morto su u proteklih deset godina uspeli da ostanu razbarušeni, potpuno svoji i  nezainteresovani da li upravo sviraju hiper-pop, džez, rokenrol, eksperimentalnu muziku ili sve to istovremeno. U poslednje vreme prepoznati i po spektakularnim video-spotovima („Gužva“ je predložak za temu „Avangarda u regionalnoj pop kulturi: pedeset godina za pet minuta“) – Porto Morto su ovim albumom dosegli novi vrh a svoje ime samoparodično uklesali u mermer (vidi omot).
Nenormalne pesme („Keš mašina“, „Minimum“, „Paradoks“, „Gužva“...), izbor gostiju (Cane, Davorin Bogović, Hiljson Mandela, Bojana Vunturišević...) čine „Minimum“ jednim od najvažnijih i najzabavnijih albuma regiona u poslednjih nekoliko godina.

Link za preslušavanje (bandcamp) >>

Laura Misch: „Lithic“ (One Little Independent Records, 2026)

Lora izaziva osmehe drugim sredstvima, i to su osmesi druge vrste: oni koji nastaju topljenjem od miline nad zvučnim pejsažima, u koje je lako pobeći i lutati po njima danima, iako album traje svega četrdeset minuta.
Lora je – formalno – saksofonistkinja, ali „Lithic“ je natopljen slojevima elektronike, šumova i odjeka koji ga preporučuju za eterične plejliste na kojima su Floating Points, Alfa Mist, njen brat Tom, kao i Lora Marling.
Bez obzira na taj kamen u imenu – „Lithic“ nije nimalo grub, već izuzetno nežan i ume da greje u noćima u kojima sve izgleda bezizlazno, a jutro predaleko.
Najskrovitija mesta: „Kairos“, „Siren“ i „Soften“.

Link za preslušavanje (bandcamp) >>

Tom Lehrer: „Singularities & Satires“ (May Crest Mark, 1959/2026)

Ukoliko ga ne znate – krajnje je vreme da se upoznate sa Tomom. Njegova biografija je toliko atipična da svet još uvek ne zna u koju fioku da ga stavi, a njemu za života nije bilo stalo da se bavi sopstvenom večnošću. Štaviše – nekoliko godina pred smrt, 2022. je svoje pesme stavio na public domain, uz prigodnu poruku slušaocima i izdavačima.
Iako matematičar po obrazovanju (upisao je Harvard u 15. godini, predavao na Kembridžu) nije odoleo muzici, i počeo je kao mlad da piše crnohumorne refleksije na vreme u kojem je živeo („Poisoning Pidgeons in the Park“, „Pollution“, „We will all go together when we go“), snimao ploče o svom trošku (a BBC Radio ih zabranjivao), nastupao po klubovima, radiju i televiziji.

Iako se povukao sa scene još 1972. godine da bi se posvetio profesuri – Tomove pesme su neverovatno popularne i danas. Njegova „The Masochism Tango“ trenutno ima 44 miliona preslušavanja na Spotify platformi. Bez obzira na decenije koje su prošle – njegov crni humor i klavir i stihovi imaju istu snagu kao pre šezdeset ili sedamdeset godina.

Zato je „Singularities & Satires“ dobra prilika za prvo upoznavanje sa jednim od autentičnih muzičkih zabavljača dvadesetog veka. Biće i smeha, bez obzira na vreme.

Link za preslušavanje (Spotify) >>

*

Više o 125. broju magazina Lice ulice >>

33 pod brojem 3 :: mixtape

Broj 3 je svuda!3 poljupca, 3 želje, treća sreća, 3 musketara, 3 amigosa, 3 palme na otoku sreće, 3 tona čine akord, i trougao je 'najstabilniji geometrijski oblik'.

A na albumima se pod brojem tri nalaze i "Heroes", "Podrška je važna", "Should I Stay or Should I go?", "Nešto sasvim izvesno".
Zato miks o broju 3 čini šarena žanrovska koalicija pesama.

Ima među njima i onih koje su bile broj 3 na albumu ali su završile kao broj 1 na listama najslušanijih, najprodavanijih i najomiljenijih :)



U miksu: Darkwood Dub - Nešto sasvim izvesno
Disciplina Kičme - Da li ti znaš za neki drugi ritam
Jarboli - Podrška je važna
Blur - Crazy Beat
Peter Bjorn & John - Young Folks
The Beatles - We Can Work It Out
Dexys - I'm Going To Get Free
The Pogues - Young Ned Of The Hill
Đavoli - Kucaj opet
Animatori - Anđeli nas zovu da im skinemo krila
Bob Marley & the Wailers - Three Little Birds
Horace Andy - Repatriation is a must
Del Arno Band - Mi smo pošli
Darko Rundek & Cargo Orkestar – Sejmeni
Manu Chao - Politik Kills
Tricky - Black Steel
Massive Attack – Three
Miladojka YouNeed – Fire The Sky
Kendrick Lamar - King Kunta
Beastie Boys - Ch-Check It Out
Ice T – Arrest the President
Sly and the Family Stone – Stand!
Jack White – Corporation
Algiers - The Underside of Power
Rage Against the Machine - Renegades Of Funk
Kristali - Sad se svega sećam
Ekatarina Velika – Ne
The Clash - Should I Stay or Should I Go
Johnny Cash - Redemption Song (feat. Joe Strummer)
The Burning Hell - Fuck The Government, I Love You
The Magnetic Fields - The Day the Politicians Died
David Bowie - "Heroes"
+ delići pesama "Bunt", "Rusija" i "Šejn" ;)

23. septembar 1977: 'Heroes' / 'No More Heroes' / 'Complete Control'

Zamisli to veče, 23. septembar 1977. Petak, soba, radio, slušalice. Voditelj najavljuje 'tri nove pesme, danas objavljene'. Prvo zavrti 'Complete Control' The Clash, Stramer viče na tebe "I don’t trust you, so why should you trust me?" Ne stigneš da udahneš, voditelj kaže - "Evo su The Stranglers i 'No more heroes'!
Tri minuta kasnije, Bouvi im odgovara '... We can be 'Heroes'!
Sve u jednoj večeri. Kosmos se širi od vreline radija.

Noćurak za propušteno leto :: Watching You Without Me :: (mixtape)

Gledali smo se kroz staklo,
dodirnuli nekoliko puta u prolazu.

Vidimo se sledeće godine, ili na drugom mestu.

Reci moru da me čeka, i da ostane toplo.

*

Muzički dnevnik za propušteno leto:
David Sylvian, Gia Margaret, Laura Misch, Destroyer, Paul Weller, Alabama Shakes, The Style Council, Helado Negro, Leon Bridges, Tom Misch, Tracey Thorn, Suzanne Vega, The The, Interpol, James Blake, Peter Gabriel, Julia Holter, Kate Bush, Beth Orton, The Durutti Column, Seu Jorge & Beck, Dominique Fils-Aimé, Matt Berninger, Sivert Høyem, Talk Talk, Shearwater, R.E.M.

David Sylvian: "September"

Septembar je držanje noktima za ivice papira,
koji sve brže otpadaju sa kalendara.

Onda se prepustiš
i lagano sletiš,
kao list.

*

Oduvek sam bio nesrećan što ova pesma nema adekvatan video.
Ovaj pokušaj je oblikovan od scena iz jednog Dejvidovog dokumetarca.

September's here again.

Cocteau Twins: "Iceblink Luck" / 27. avgust 1990.

Postoje, naravno, pesme koje su mi te godine bile važnije; uz koje se više skakalo, duvalo, ljubilo, plakalo, nadalo i šta se sve već radi kada imaš sedamnaest godina - ali, vremenom sam sve više siguran da je ova pesma najbrži vremeplov, pravi zvuk poslednjeg leta u kojem još uvek imamo šansu da nam životi budu fantastični, leta u kojem verujemo da su neke veze zauvek, da neće biti razloga da se odlazi, da kontura užasa koja se nazire neće krenuti protiv nas, čizmom ili mrakom.

Tog leta je sve još uvek eterično i lelujavo, kao u ovoj pesmi.
Taj bas te
gura
gura
gura napred da se kotrljaš, zvuk gitare je širi nego naši zvučnici mogu da podnesu ali ti to ne smeta, reči su nam dobrim delom nejasne ali je nadnaravni glas Elizabet Frejzer pun topline i obećanja, još uvek ima svitaca, ništa loše ne može da se dogodi.

"I'm happy again, caught, caught in time."

"Iceblink Luck", najbrži put do izgubljene bezbrižnosti, objavljena je na današnji dan, 1990.

„EKATARINA VELIKA: ARHIVA 1983–1993“ / stream

Oblikovana sa traka iz lične arhive Milana Mladenovića – „Arhiva 1983–1993“ predstavlja zbirku od 27 remasterovanih i do sada zvanično neobjavljivanih demo snimaka, radnih remiksa i snimaka sa proba EKV.

Najstariji snimak na kompilaciji je „Jesen“, zabeležen u vreme priprema albuma „Katarina II“ 1983. godine. Pored drugačijih verzija koncertnih favorita poput „Tatoo“ i „Oči boje meda“ – među snimcima sa proba i demo-verzijama pesama iz 1984. i 1985. nalazi se i zanimljiva verzija pesme „Hodaj“ u trajanju od šest minuta snimljena tokom sešna sa Massimom Savićem. Iz perioda nastanka albuma „S vetrom uz lice“ sačuvana su četiri demo-snimka, među kojima će slušaoci pronaći drugačije aranžiranu demo-verziju pesme „Stvaran svet oko mene“. Među raritetima je i prva verzija pesme „Svetilište“ po tekstu Zorana Rosića, a koju su on, Milan, Magi i Suba prvi put snimili 1986. godine za potrebe muzičko-teatarskog performansa „Reč – Zvuk – Svetlost – Pokret“ održanog u SKC-u aprila te godine. Takođe zanimljiv raritet je prva verzija pesme „Bežimo u mrak“ iz 1988. sa Srđanom Žikom Todorovićem za bubnjevima. Ta verzija nije uvrštena na album „Par godina za nas“, ali je ova pesma – sa drugačijim tekstom i u novom aranžmanu – objavljena pet godina kasnije na albumu „Neko nas posmatra“. Zadužbina Milana Mladenovića >> je prošle godine objavila i spot oblikovan za ovu verziju pesme.



Drugi deo „Arhive 1983-1993“ čine tri pesme na engleskom jeziku – „Fatherland“ (Zemlja), „Silver Years“ (Samo par godina za nas) i „Seven days“ (Sedam dana) snimljene za potrebe promocije benda na „MIDEM“ festivalu u Kanu na kojem je Ekatarina Velika nastupila 1990. godine. Pored demo-snimaka za album „Dum dum“ u čijoj pripremi su učestvovali Milan, Marko Milivojević, Mitar Subotić – Suba i Dušan Petrović – na kompilaciji se nalaze i radni remiksi naslovne pesme, „Bledo“ i „Dolce Vita“, kao i demo-verzije pesama za poslednji album EKV „Neko nas posmatra“, objavljenog 1993. godine.

"Arhiva 1983-1993" je dostupna za preslušavanje na striming servisima >>, dok je CD izdanje i dalje dostupno isključivo u okviru EKV vinil boksa >>


*

Remaster snimaka: Ivan Fece Firchie, 2024.
Digitalizacija snimaka: Petar Antonović
Urednici izdanja: Maja Maričić, Nebojša Krivokuća
Dizajn: Nikola Puzigaća

Noćurak :: Onagra de Verão :: Summer Mixtape #15

Leto služi da se leti ka novom:
uvali, mirisu, ukusu,
muzici, jeziku.

Ovaj Noćurak je procvetao od otkrivanja novih muzika i snimaka iz Brazila,
učenja novog jezika,
topljenja od miline na razvučene akcente i zvučnost reči,
otkrivanja nepoznatih začina (u miksu je jedna pesma i o tome!)
od brojanja ritmova;
želje da se konačno otisne od obale,
i otkrije šta je ispod površine.

Mreža je puna muzika.
Obala je već daleko i možda bi trebalo da budem zabrinut zbog oblaka na horizontu,
ali pesme mi kažu ‘tudo vai dar certo’, 
i ja im verujem.

Leto počinje danas.



*

Još letnjih mikseva >>

Muzika za nepostojeći film Tarkovskog: Ryuichi Sakamoto - "Life, life"

"Smrt ne postoji.

Svi smo besmrtni." 

(Arsenij Tarkovski)

Prvi put suočen sa sopstvenom smrtnošću, Rjuiči Sakamoto 2017. godine pomišlja da je pred njim oblikovanje i snimanje poslednjeg albuma. Oseća se poput slikara pred praznim platnom, pokušava da zaboravi sve što zna o procesu stvaranja muzike, traga za inspiracijom osluškujući šumove sveta oko sebe, počinje da razmišlja o muzici koja neće biti sinhronizovana.

"Na ovom svetu je 99% sinhronizovane muzike, ili one koja teži ka tome. Takva je ljudska priroda. Čini mi se da smo bića koja nalaze zadovoljstvo u sinhronizovanosti. A stvarati muziku koja se ne sinhronizuje je kao da govorite jezikom koji ne postoji."

Tragajući za slikama, šumovima i zvucima, Sakamoto se vraća temi koju je komponovao za Bertoličijev "Čaj u sahari" (The Sheltering Sky) - i citatu Pola Boulsa koji u filmu uz tu temu izgovara sam autor:

„Pošto ne znamo kada ćemo umreti, mislimo o životu kao o nepresušnom bunaru.
A ipak, sve se dešava samo određen broj puta, i to vrlo mali broj, zaista.
Koliko ćete se još puta setiti određenog popodneva iz detinjstva...
Koliko ćete još puta videti pun mesec kako izlazi? Možda dvadeset puta.
A ipak, sve deluje beskonačno.”

Taj citat odgovara onome što oseća i onome što misli da upravo radi: stvara svoje poslednje muzičko delo.

Pol Bouls u filmu "Čaj u sahari" 

"Počeo sam da mislim da je raspadanje i nestajanje zvuka klavira na neki način snažna simbolika života i smrtnosti. Nije tužno. Samo meditiram o tome. Imam i čežnju prema trajnim zvucima, poput violine ili orgulja. Da li je prejednostavno reći da ti trajni zvuci simbolizuju besmrtnost?"

Ipak, fragmenti iskustva počinju da se sinhronizuju.
Boulsov citat snažno podseća Sakamota na poeziju Arsenija Tarkovskog, kojeg je - kao pasionirani obožavalac filmova njegovog sina Andreja - svojevremeno izučavao.
Andrej se poslužio ovim stihovima u jednoj sceni filma "Ogledalo". 
Nama su dostupni i u (pomalo arhaičnom?) prevodu Vladimira Jagličića (BIGZ, 1995):

I ovo sad prisnivam, i ono prisnih lani,
prisniće mi se, kadgod, i sve, još preostalo,
ponoviće se sve, na javi — u apsani,
prisnićete i vi to što mi je na san palo.

Tamo, po strani od nas, od sveta sveg po strani,
val žuri, već, za valom, da umru pod obalom,
a na valu su zvezda, čovek, ptice, svi dani,
java, snovi i smrt — val već juri za valom.

Šta će brojevi meni — bio sam, jesam, biću.
Čudo nad čudima je život — pred njim ja padam
na kolena, sirota koju nevolja svlada,
Sam, usred ogledala, međom odraza bledom svih mora i gradova
što s bunilom zrak spliću.
I mati, u suzama, uzima u krilo čedo.

Sakamoto odlučuje da oblikuje muziku koja će predstavljati njegov soundtrack za nepostojeći film Andreja Tarkovskog. Zatim pronalazi snimke na kojima njegov stari prijatelj Dejvid Silvijan čita Arsenija.

Od deset snimljenih fragmenata, Rjuiči bira jedan.

Pol Bouls i Arsenij Tarkovski, Sakamoto i Silvijan sreću se u muzici i borave u njoj zajedno četiri minuta i dvadeset i tri sekunde.
Sve postaje skladno.



Rjuiči je poslednje tonove odsvirao šest godina kasnije.

Video je pun mesec iz Boulsovog citata više od dvadeset puta.
Ali - "Šta će brojevi meni — bio sam, jesam, biću."

*

p.s. Na mreži se može naći prevod pesme "Život, život" >> Arsenija Tarkovskog - ali to nije poema koji Dejvid recituje na ovom snimku. Poemu koju je Sakamoto iskoristio za snimak Tarkovski nije naslovio.

Laurie Anderson: "Home of the brave" ili o propitivanju budućnosti

Lori Anderson mi je oduvek delovala kao vesnik budućnosti. 

U početku nisam znao odakle ta impresija dolazi.

Da li je to zbog avangardnih fotografija na kojima svetlo izbija IZA njenih zuba i osmeha? (da, Lori je imala sijalicu-u-ustima) Ili me zaludeo modifikovani zvuk violine koju je svirala? Kostim i frizura? Ili je oduvek u pitanju bila boja njenog glasa?

Za razliku od drugih glasova koje sam voleo i koji su imali ’raspon’ od tri ili četiri oktave - glas Lori Anderson zahteva drugačiji referentni sistem. Lori priča glasom u rasponu od zabrinutosti, ironije i blage podrugljivosti -  sve do saosećanja, nežnosti i utehe.

Mali je broj takvih vodiča kroz ono što jeste i ono što dolazi.

Zbog svega toga mi je s godinama postajala sve važnija.

Budućnost iz njenih priča nije obećavala da će biti idealna, nasuprot. Lori na prvom snimku prvog albuma jasno kaže „...Put your hands over your eyes / Jump out of the plane / There is no pilot / You are not alone” >>. Ali, i bez obzira na njenu upitanost nad onim što dolazi – imao sam utisak da dolazi vreme u kojem ćemo dobijati odgovore na postavljena pitanja, imati prostor za eksperimentisanje, preinačenja, delanje, fotkanje sa sijalicama u ustima, sviranje instrumenata koje ćemo tek izmisliti, poigravati se svetlom, značenjima, pokretima tela, da će biti prostora za pružanje otpora.

Kad ono,
stvarno nema pilota.

Zanimljivo – Lori Anderson je do sada dva puta nastupila u Beogradu. Prvi put u decembru 1990, u vreme kada je budućnost još uvek koliko-toliko nešto kao ’obećavala’. Drugi put u leto 2006. godine, vreme kada je budućnost još uvek imala drugu šansu. Ž
Treći put je mogao da bude preksinoć, ili večeras – ali Beograd više nije na mapi njenih nastupa. Lori je sinoć nastupila u Zagrebu, tačno na četrdesetogodišnjicu od objavljivanja njenog genijalnog koncertnog filma „Home of the Brave“.



"Language is a virus" - najslušljiviju stvar sa albuma sam prvi put čuo na Studiju B, kod Slobe Konjovića. U to vreme, naravno, nisam znao ništa o budućnosti; da je naslov pesme ideja Vilijama Barouza koji se bavio temom jezika-virusa kojim smo zaraženi i koji nas nagoni da neprekidno govorimo, govorimo, govorimo i tako zatrpavamo neophodnu tišinu. Nešto kasnije sam konačno ’video’ tu pesmu sa nekvalitetnog VHS presnimka emitovanog na televizoru u prostoru koji se nalazio u Nušićevoj i zvao (valjda) ’Drugi Novi Klub’. Lišen znanja i potpuno rasterećen od razumevanja referenci, bio sam zadivljen onim što gledam (kakve ideje!) i čujem na tom snimku njenog koncerta (kakva muzika!)
I dalje sam zadivljen - sada i slojevima koje sam tokom godina otkrio ispod površine.

„Home of the Brave“ je objavljen pre tačno četrdeset godina.
Budućnost više ništa ne obećava.
Lori je bila u pravu što je često zvučala zabrinuto.
Nema pilota, svi smo zaraženi virusom, svi viču „Look at me! Look at me!“, kao u pesmi.

Ali, to ne znači da bi trebalo da prestanemo da je propitujemo i tražimo odgovore.
Lori to i dalje čini.



Dodatak: osvrt na koncert održan u Zagrebu 26. maja 2026. sa portala "Ravno do dna".

Remi: "Gola"

Znam da su nam uši i srca zasuta talasima užasa i gluposti, efemernim nebitnostima, glasnom mržnjom; da je lepoti sve teže da se probija kroz slojeve i da nas to čini sve manje pristupačnim za reči, ideje, zvuke, druge ljude, novo.

Ali, ako si ispod svih tih slojeva žedan i željan lepote, i imaš dovoljno snage da šutiraš i guraš te slojeve da ti se ne lepe za kožu – muzika će se već nekako probiti gde treba. Pronaći će put – kao voda, ljubav, svetlo.

Nekada su joj neophodni sati, ili mnogo preslušavanja.

Ponekad su, pak, dovoljne sekunde ili nekoliko uvodnih taktova – a album „Gola“ otvara motiv na gitari koji dirljivo podseća na „Sanjam“ Indexa (možda i jeste sempl sa originala), i taj zvuk prelazi ovlaš preko kože i izaziva žmarce, pripremajući te za ono što sledi: drugačiju Remi od one koju znaš iz benda Elemental, drugačiji zvuk, direktne, iskrene reči koje ti glas peva tet-a-tet, nema skrivanja iza zvučne dekoracije, nema ničega između vas, glas je sve vreme u prvom planu, obraća se samo tebi, kao drugarica.

Svaka od pesama na albumu „Gola“ zaslužuje pažnju, osvrt, reči hvale – ali ne želim da te usporavam i odugovlačim sa pričom, bolje je pritisnuti 'play' i početi sa slušanjem. Svaka od pesama će postati nekome najdraža i dražiti kožu. Među njima je i jedna koju dobro znaš od ranije – po nesrećnom filmu „Crna Marija“ i užasnom aranžmanu zbog kojeg se nije moglo uživati u plovidbi Meseca. Verzija koju je Remi snimila ’srcu prija’, da se poslužim stihom iz pesme.

Srce albuma su, ipak, „Kradljivci“.

U ta tri minuta i četrdeset sekundi se sve istopi,

slojevi nestaju,

ništa ne miruje.

Preslušaj, što pre.

Album "Gola" / Spotify >>

Robert Fripp / 80

Teško je nabrojati gde se sve pojavljuje, i pesme koje bi zvučale potpuno drugačije bez njega, jer često i nije u prvom planu. Ali uvek ga je lako prepoznati u šumi zvukova, i na spisku najdražih pesama verovatno imaš barem jednu koja ti je prirasla za srce ili uši zahvaljujući njemu.

Od ’onog zvuka’ Bouvijeve „Heroes“ preko vratolomnih zvukova na Dejvidovoj „Fashion“ i „I Zimbra“ Talking Heads, prljanja Piterovih „No Self Control“ i „I don’t remember“ do najnežnijeg pletiva na Silvijanovom „Gone To Earth“, zajedničkim snimcima za „Damage“ i „The First Day“, pejsaža koje je stvarao sa Brajenom Inom i Porcupine Tree.
I to je tek delić.
Ono što je radio sa King Crimson zahteva posebnu priču.

Svuda je: lebdi nad žicama, uspavljuje, seče, lomi strukturu i ponovo je stvara.
Robert Frip, od danas 80.
Još uvek nije odsvirao sve.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Help(2), Joshua Idehen, XTC (april 2026.)

Prva (ili najstarija sačuvana) antiratna poema delo je Enheduane – koja je pre više od četiri hiljade i dve stotine godina napisala „Tužbalicu duhu rata“, i u njoj stih „poput vatrene nemani / truješ zemlju otrovom“. Značaj te poeme postaje još veći kada shvatimo da je njen otac bio Kralj Sargon, kojeg istorija pamti kao izuzetno uspešnog vojskovođu i izumitelja vojnih falangi. 

Ali, nije iznenađujuće da je jedna žena prva podigla glas protiv užasa rata.

Četiri hiljade i dve stotine godina kasnije – svakodnevica nam i dalje, na žalost, pruža inspiraciju za nove pesme koje pozivaju na mir. Štaviše, izgleda da su nam takve pesme sve potrebnije. Ako upitate veštačku inteligenciju „Koliko ¬dana je na Zemlji u prethodna dva veka vladao mir?“ dobićete zastrašujući odgovor. „Blizu nula dana.“

Various Artists: „Help(2)“ (War Child, 2026)

Zahvaljujući prvoj „Help“ kompilaciji objavljenoj 1995. godine (a na kojoj su učesvovali Oasis, The Stone Roses, Massive Attack, Radiohead i mnogi drugi) sakupljeno je više od milion i dve stotine hiljada funti za pomoć deci ugroženoj ratom u Bosni. Trideset godina kasnije na poziv u pomoć za skupljanje pomoći za ugroženu decu u čak četrnaest ratnih zona u svetu odazvao se fantastičan broj muzičara.

Pored nekoliko izuzetnih novih pesama („Flags“ Dejmona Albarna, Griana Četena i Ke Tempes; „Begging for Change“ Pulp; „Sunday Light“ Ane Kalvi i ekipe) – zanimljivo je slušati ’klasike’ pop kulture u novim izvođenjima. Poslušajte verziju „Sunday Morning“ u verziji Bet Gibons, ili „Book of Love“ Olivie Rodrigo, i shvatićete kako se značenje ovih pesama menja u skladu sa kontekstom i vremenom.

„Early dawning, Sunday morning / It's just the wasted years so close behind.“



Joshua Idehen: „I Know You're Hurting / Everyone Is Hurting / Everyone Is Trying You Have Got To Try“ (Heavenly, 2026)

Džošua već gotovo dvadeset godina leči publiku plesom i rečima. Nakon niza mini-albuma, singlova i gostovanja na raznim projektima – konačno je objavio prvi album. Svet se za to vreme promenio, uglavnom na gore. Zato su nam njegova muzika i poruke još potrebnije. 

Po stavovima i temama blizak legendarnom Lintonu Kvesi Džonsonu i raspričanim, angažovanim pesnicima novije generacije poput Entonija Džozefa – Džošuin pristup isceljenju je nešto drugačiji. Praćen plesnim bitovima i semplovima koji telo guraju na plesni podijum – Džošua pretresa teme slobode („Choose Yourself“), sreće („It Always Was“) i sveta („Mum does the washing“) mešajući gorko i slatko, ali uglavnom ne skidajući osmeh sa lica. 

Džošua zna da je osmeh odličan način da se neprijatelju pokažu zubi.
Slušajte i plešite uz ovaj album deset minuta dnevno i osetićete unutrašnji mir.

XTC: „Black Sea“ (Virgin Records, 1980)

Iako objavljen u vreme kada su kodove za lansiranje, pristup crvenim tasterima i neograničenim resursima za kupovinu najnovijeg naoružanja imali neki drugi ljudi – strahovi, nemoć, bes i želja da se artikuliše otpor protiv sumanutosti su identični kao i u vreme kada je ovaj album objavljen.

„Generals and Majors“ – najpoznatiji singl sa ovog albuma zvuči kao da je napisan juče ujutro (stih kaže: „Generals and Majors always / Seem so unhappy 'less they got a war“), a slično važi i nihilistički razdraganu „Living Through Another Cuba“ („While war is polishing his drum / and peace plays second fiddle“).

A možda je u pitanju i to što će pesme XTC – posvećene generalima, ratovima, društvu kao i voljenoj osobi (na ovom albumu – „Love at First sight“, „No Language in our lungs“) uvek biti u savršenom sazvučju sa svetom, dokle god neko ne spusti prst na crveni taster.




Više o novom broju magazina Lice ulice >>

Noćurak :: Is This All There Is? :: mix

Ako bih crtao dijagram ovog Noćurka - verovatno bi ličio na Braunovo kretanje.

Pokušao sam da pretočim ono što se dešava u miks
koji se kreće između želje za urlanjem i potrebe za ćutanjem,
neargumentovanog optimizma i pesimističkih dokaza,
merenju koliko sam sreće imao i koliko je još imam na zalihama,
sudara nove muzike koja se probila do mene bez obzira na sveopštu buku, i starih pesama kojima se vraćam ovih dana.

U dva sata se sudaraju: Plesač Sporog Stepa, ROLO, Neuky? & Darko Rundek, Gorillaz & Fatoumata Diawara, Dominique Fils-Aimé, Dayme Arocena, Tom Zé, Suba, Mari Froes, Luau, Diogo Nogueira , Jorge Ben Jor, Mei Semones & Liana Flores, Cibo Matto, My New Band Believe, Flea, Joshua Idehen, Laura Misch, Ryuichi Sakamoto & David Sylvian & Arseny Tarkovsky, Talk Talk, Howard Jones, The Style Council, Working week, Remi, Sara Renar, Svadbas, KOIKOI, Anna Calvi & Matt Berninger, David Bowie.

Za čudne šumove tokom miksa bila je zadužena Mao, novi član redakcije.

Foto: "Lost (Clock)" Erwin Wurm / sa izložbe "Jedan minut zauvek" MSU, 2022.

Noćurak o Ljubavi, preglasnim parovima, morskim sirenama, dečacima koji ne plaču i vozu koji odlazi :: Mixtape

Najmanje 4000 godina pokušavamo da opišemo ljubav - svim raspoloživim rečima, svim poznatim jezicima, izmišljamo čak i nove - ali, to je uglavnom baš neuspešno, i većina se zaglavi na opštim mestima.

Ipak, nekima uspe!
Ponekad se to bolje čuje kada neko drugi otpeva pesmu, a ne njen autor. 
Ponekad se veličanstvenost dobre ljubavne pesme čuje još bolje kada se ona nađe u miksu ljubavnih pesama, poput ovog, koji je malo naglavačke.
Ali, takva je i ljubav.

O ljubavi pevaju: The Cure, Katarina II, Modern English, Joe Jackson, Prefab Sprout, New Order, ABC, Lightning Seeds, Eva Braun, KOIKOI, Artan Lili, FONTAINES D.C, Temper Trap, The Smiths, Dove Ellis, James, Fossil Collective, Crowded House, XTC, Wet Leg, Kings of Convenience, Dylan, Ferry, Imelda May, Caterina Valente, Louis Prima, Etta James, K.D. Lang, Chrissie Hynde & Brandon Flowers, Valerie June, Thome, Sessa, Caetano Veloso, Maria Gadu i Beth Carvalho.



Još mikseva o ljubavi >>

Prešlicavanje za Lice ulice : Joy Division / Dove Ellis / Geese (februar 2026)

Mogli bismo priču o mladim ljudima koji su menjali svet muzikom početi od Mocarta i Šopena koji su prva dela napisali sa pet, odnosno šest godina – ali te kompozicije ipak nisu promenile tok istorije muzike ili poremetile puls većeg broja ljudi.
Kejt Buš je to učinila u osamnaestoj godini pesmom „Wuthering Heights”. Ejmi je imala devetnaest u vreme snimanja albuma „Frank“, kao i Aleks Tarner u vreme pravljenja „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“. Prosek godina članova Šarla Akrobate bio je ispod dvadeset kada su napisali i snimili „Ona se budi“ i „Niko kao ja“.
Vreme i godine nisu prepreka za stvaranje veličanstvenih pesama.
Nasuprot.

Joy Division: “Unknown Pleasures” (Factory Records, 1979)

Ikonični pulsar na omotu Pitera Savila, „hladna“ produkcija Martina Heneta, nervozna svirka i stihovi Iana Kertisa učinili su da Joy Division prvencem obezbede mesto u večnosti. Bez obzira na to koliko godina imate – Kertisova poetika je i dalje razoružavajuće introspektivna i nesvakidašnja za mladića koji je u vreme snimanja imao tek dvadeset i dve godine. Stihovi poput „Guess your dreams always end / They don't rise up, just descend...“ kao i Kertisov uzvik na „I've got the spirit / But lose the feeling“ imaju važno mesto na panteonu introverta različitih generacija, kao i onih koji tek otkrivaju da pripadaju toj vrsti. Zato, pored ostalog, pesme „Disorder“, „Shadowplay“ i „She’s lost Control“ i dalje odjekuju pop-kulturom i imaju milione slušalaca na striming servisima. Vreme odmiče, ali puls ne slabi.

(Link za preslušavanje >>)

Dove Ellis: “Blizzard” (Black Butter Records, 2025)

U vremenu u kojem mnogi dolaze do prvog ugovora za album i šire publike koristeći TikTok i druge raspoložive platforme – dvadesetdvogodišnji Elis koristi potpuno drugačiju strategiju. Ne obraća se fanovima na društvenim mrežama, ne daje intervjue medijima, a u jednoj od pesama peva “Keep their cameras off my face.” Verovatno je i debitantski album namerno objavio u vreme kada su liste najboljih u 2025. godini već bile proglašene.
A mesto na tim listama mu svakako pripada. Muzika, tekstovi i zvuk ovog albuma takođe kao da dolaze iz nekih drugih vremena, kada su autori osvajali srca i uši slušalaca onim što je najvažnije, a to su pesme. “Pale song”, “Heaven has no wings”, “Feathers, cash” i “To the sandals” natopljene su harmonijama kakve se mogu pronaći i na albumima Tima i Džefa Baklija, ali i nekim starim albumima Van Morisona. Neka vas ova imena ne zavedu. Elis je svoj, i drugačiji.

(Link za preslušavanje >>)

Geese: „Getting killed“ (Partisan records, 2025.)

Ukoliko ste tokom proteklih nedelja barem letimično preletali preko lista najboljih za 2025. godinu – sigurno ste naišli na Geese i kilometarske hvalospeve napisane u čast njihovog „Getting killed“. Zasluženi su!
Geese prave bezobraznu, raspojasanu, bučnu, krhku, autohtonu muziku koja u trenu eksplodira („Trinidad”), podstiče neutemeljenu razdraganost („Cobra“) ili vam upravo menja listu najdražih pesama svih vremena („Taxes“) i inspiriše da njihove stihove ispisujete na zidovima hodnika institucija koje nas preziru, a trebalo bi da nas leče („Doctor, doctor! Heal yourself / And I will break my own heart“).
Kameron Vinter, vođa ovog benda ima tek dvadeset i četiri godine. Sigurno u svesci ima još pesama koje će nas spasavati u budućnosti.

(Link za preslušavanje >>)

*

Više o februarskom broju magazina Lice Ulice >>

Noćurak :: There's A Light :: Mixtape

Kada se mrak ne povlači pred svetlom,
muzika može da pomogne.

Neke pesme u ovom miksu imaju funkciju provodnika. Druge su tu kao prigušivači. Ima i pesama koje sve rasvetljavaju, neke su tu zbog atmosfere, ali i stihova koje volim (“You say the spark's gone, well, get an electrician”).
Međusobno povezane, možda ti pomognu da vidiš bolje oko sebe.

Svetle (i tamne): Massive Attack & Tracey Thorn, DJ Shadow, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, novi James Blake, Leonard Cohen, Teho Teardo & Blixa, Taxiwars, Cecile McLorin Salvant, Chet Baker, Miles Davis, Annette Peacock, Brandee Younger & Shabaka, Eliana Glass, Dunja Đoković, Peter Gabriel, Sivert Hoyem, Tindersticks, Susanne Sundfor, Angel Olsen, Chrissie Hynde & k.d. lang, Cat Power, Melanie De Biasio, The Style Council & Tracey Thorn, Frente!, Suzanne Vega, The Cardigans i Jonathan Wilson.

Lampica na mikrofonu ne svetli.

Sivert Hoyem: „Sleepwalking Man“ ili „najčarobnija pesma koju ćeš ikada sresti“

Toliko je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.

„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.

Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali zašto bi se i sklanjao?

(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde je izuzetno težak zahvat.)

Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam, šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji čovek kojeg ćeš ikada sresti“.

(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)

Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u ovome zajedno, nema straha. 
Zato na kraju kaže – „Let's walk into the fray again”.

Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa – pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do tog mesta izgubiti jedno drugo.

(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)

Nespretno pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio zaveden samo rečima.
Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.

Kako znam da je bilo rano jutro?

Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.

„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.

Let’s walk into the fray again.



*

Dodatak: 
Koncertna verzija, još razigraniji gudači:

David Bowie: “Station to Station” / pedeset godina od putovanja ka izbavljenju

Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji.
A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.

Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama".
Po pričama svedoka - danima je ostajao budan.
Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao". 

Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.

Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.

Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje.
Sve suprotno od Zigija.
 
Iako je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo.

Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku ‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.

Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.

Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.

(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)

Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“

Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.

Godinu dana kasnije - ponovo će biti stanovnik Evrope.
Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje.

„Station to Station” objavljen je pre pedeset godina, na današnji dan 1976. godine.
Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.

Noćurak za gledanje u maglu / u sebe :: Mixtape

Veoma retko - ali na moju radost - "Noćurak" ponekad sam procveta, i neočekivano.

Ovaj je izrastao neplanirano.
Dušan mi je poslao divan Dunjin snimak ("Dok spava") koji me podsetio i na Sakamotov klavirski uvod za drugu verziju "Forbidden colors", ali i "Snowflake" Kejt Buš.
To je, nekako, dozvalo Lakiko.
Iz magle su im se zatim pridružili i Everything But The Girl, Michael Stipe & Big Red Machine, The National, Floating Points/ Pharoah Sanders/The London Symphony Orchestra, Koshun Nakao, Julia Holter, Kelly Moran, Brian Eno, David Bowie, Asma Maroof, Melanie De Biasio, Roger Eno, Hania Rani, Sergio Díaz De Rojas , Patrick Watson/Solann, Koki Nakano, Talk Talk, Depeche Mode, Nick Storring, Rain Tree Crow i KOIKOI - i svi zajedno poređali u dva sata muzike
za gledanje u maglu,
ili u sebe,
ili iznutra,
ko se čega manje plaši.