Prešlicavanje za Lice ulice : Joy Division / Dove Ellis / Geese (februar 2026)

Mogli bismo priču o mladim ljudima koji su menjali svet muzikom početi od Mocarta i Šopena koji su prva dela napisali sa pet, odnosno šest godina – ali te kompozicije ipak nisu promenile tok istorije muzike ili poremetile puls većeg broja ljudi.
Kejt Buš je to učinila u osamnaestoj godini pesmom „Wuthering Heights”. Ejmi je imala devetnaest u vreme snimanja albuma „Frank“, kao i Aleks Tarner u vreme pravljenja „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“. Prosek godina članova Šarla Akrobate bio je ispod dvadeset kada su napisali i snimili „Ona se budi“ i „Niko kao ja“.
Vreme i godine nisu prepreka za stvaranje veličanstvenih pesama.
Nasuprot.

Joy Division: “Unknown Pleasures” (Factory Records, 1979)

Ikonični pulsar na omotu Pitera Savila, „hladna“ produkcija Martina Heneta, nervozna svirka i stihovi Iana Kertisa učinili su da Joy Division prvencem obezbede mesto u večnosti. Bez obzira na to koliko godina imate – Kertisova poetika je i dalje razoružavajuće introspektivna i nesvakidašnja za mladića koji je u vreme snimanja imao tek dvadeset i dve godine. Stihovi poput „Guess your dreams always end / They don't rise up, just descend...“ kao i Kertisov uzvik na „I've got the spirit / But lose the feeling“ imaju važno mesto na panteonu introverta različitih generacija, kao i onih koji tek otkrivaju da pripadaju toj vrsti. Zato, pored ostalog, pesme „Disorder“, „Shadowplay“ i „She’s lost Control“ i dalje odjekuju pop-kulturom i imaju milione slušalaca na striming servisima. Vreme odmiče, ali puls ne slabi.

(Link za preslušavanje >>)

Dove Ellis: “Blizzard” (Black Butter Records, 2025)

U vremenu u kojem mnogi dolaze do prvog ugovora za album i šire publike koristeći TikTok i druge raspoložive platforme – dvadesetdvogodišnji Elis koristi potpuno drugačiju strategiju. Ne obraća se fanovima na društvenim mrežama, ne daje intervjue medijima, a u jednoj od pesama peva “Keep their cameras off my face.” Verovatno je i debitantski album namerno objavio u vreme kada su liste najboljih u 2025. godini već bile proglašene.
A mesto na tim listama mu svakako pripada. Muzika, tekstovi i zvuk ovog albuma takođe kao da dolaze iz nekih drugih vremena, kada su autori osvajali srca i uši slušalaca onim što je najvažnije, a to su pesme. “Pale song”, “Heaven has no wings”, “Feathers, cash” i “To the sandals” natopljene su harmonijama kakve se mogu pronaći i na albumima Tima i Džefa Baklija, ali i nekim starim albumima Van Morisona. Neka vas ova imena ne zavedu. Elis je svoj, i drugačiji.

(Link za preslušavanje >>)

Geese: „Getting killed“ (Partisan records, 2025.)

Ukoliko ste tokom proteklih nedelja barem letimično preletali preko lista najboljih za 2025. godinu – sigurno ste naišli na Geese i kilometarske hvalospeve napisane u čast njihovog „Getting killed“. Zasluženi su!
Geese prave bezobraznu, raspojasanu, bučnu, krhku, autohtonu muziku koja u trenu eksplodira („Trinidad”), podstiče neutemeljenu razdraganost („Cobra“) ili vam upravo menja listu najdražih pesama svih vremena („Taxes“) i inspiriše da njihove stihove ispisujete na zidovima hodnika institucija koje nas preziru, a trebalo bi da nas leče („Doctor, doctor! Heal yourself / And I will break my own heart“).
Kameron Vinter, vođa ovog benda ima tek dvadeset i četiri godine. Sigurno u svesci ima još pesama koje će nas spasavati u budućnosti.

(Link za preslušavanje >>)

*

Više o februarskom broju magazina Lice Ulice >>

Noćurak :: There's A Light :: Mixtape

Kada se mrak ne povlači pred svetlom,
muzika može da pomogne.

Neke pesme u ovom miksu imaju funkciju provodnika. Druge su tu kao prigušivači. Ima i pesama koje sve rasvetljavaju, neke su tu zbog atmosfere, ali i stihova koje volim (“You say the spark's gone, well, get an electrician”).
Međusobno povezane, možda ti pomognu da vidiš bolje oko sebe.

Svetle (i tamne): Massive Attack & Tracey Thorn, DJ Shadow, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, novi James Blake, Leonard Cohen, Teho Teardo & Blixa, Taxiwars, Cecile McLorin Salvant, Chet Baker, Miles Davis, Annette Peacock, Brandee Younger & Shabaka, Eliana Glass, Dunja Đoković, Peter Gabriel, Sivert Hoyem, Tindersticks, Susanne Sundfor, Angel Olsen, Chrissie Hynde & k.d. lang, Cat Power, Melanie De Biasio, The Style Council & Tracey Thorn, Frente!, Suzanne Vega, The Cardigans i Jonathan Wilson.

Lampica na mikrofonu ne svetli.

Sivert Hoyem: „Sleepwalking Man“ ili „najčarobnija pesma koju ćeš ikada sresti“

Toliko je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.

„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.

Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali zašto bi se i sklanjao?

(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde je izuzetno težak zahvat.)

Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam, šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji čovek kojeg ćeš ikada sresti“.

(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)

Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u ovome zajedno, nema straha. 
Zato na kraju kaže – „Let's walk into the fray again”.

Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa – pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do tog mesta izgubiti jedno drugo.

(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)

Nespretno pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio zaveden samo rečima.
Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.

Kako znam da je bilo rano jutro?

Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.

„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.

Let’s walk into the fray again.



*

Dodatak: 
Koncertna verzija, još razigraniji gudači:

David Bowie: “Station to Station” / pedeset godina od putovanja ka izbavljenju

Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji.
A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.

Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama".
Po pričama svedoka - danima je ostajao budan.
Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao". 

Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.

Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.

Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje.
Sve suprotno od Zigija.
 
Iako je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo.

Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku ‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.

Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.

Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.

(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)

Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“

Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.

Godinu dana kasnije - ponovo će biti stanovnik Evrope.
Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje.

„Station to Station” objavljen je pre pedeset godina, na današnji dan 1976. godine.
Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.

Noćurak za gledanje u maglu / u sebe :: Mixtape

Veoma retko - ali na moju radost - "Noćurak" ponekad sam procveta, i neočekivano.

Ovaj je izrastao neplanirano.
Dušan mi je poslao divan Dunjin snimak ("Dok spava") koji me podsetio i na Sakamotov klavirski uvod za drugu verziju "Forbidden colors", ali i "Snowflake" Kejt Buš.
To je, nekako, dozvalo Lakiko.
Iz magle su im se zatim pridružili i Everything But The Girl, Michael Stipe & Big Red Machine, The National, Floating Points/ Pharoah Sanders/The London Symphony Orchestra, Koshun Nakao, Julia Holter, Kelly Moran, Brian Eno, David Bowie, Asma Maroof, Melanie De Biasio, Roger Eno, Hania Rani, Sergio Díaz De Rojas , Patrick Watson/Solann, Koki Nakano, Talk Talk, Depeche Mode, Nick Storring, Rain Tree Crow i KOIKOI - i svi zajedno poređali u dva sata muzike
za gledanje u maglu,
ili u sebe,
ili iznutra,
ko se čega manje plaši.

David Bowie Special :: 08/01/2026

„Bouvi ima ulogu hiperteksta.
Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju... Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.” 
(Nik Stivenson)

Izučavanje Bouvijeve karijere je i dalje poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop.
Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši i zašećerene "In the Heat of the Morning" iz perioda traženja sebe, preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog zvuka koji je ostavio za kraj (“Black Star”).

I dalje deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i višedecenijski niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, onaj koji dolazi, a u kojem će biti drugač-č-č-čiji.

Zato su i slike tog kaleidoskopa raznolike i omamljujuće. Bouvi nas podseća da svako od nas može i mora da se menja, neprekidno.

U koji god deo tog kaleidoskopa da se zagledamo - scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, biznis ideje (Bouvi je pominjan i kao jedan od izazivača ekonomske krize 2008.), izbore ljudi sa kojima je sarađivao ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstove pesama i kriptične zapise (vidi “Bowie 42 criptic words >>”) – svaki delić je intrigantan po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.

Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu. 

Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.

Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja.
Ali ona pomažu da se razume više.
Neki odgovori kriju se i u izboru knjiga koje je preporučivao za čitanje (vidi: "Bowie book club" >>)

Zahvaljujući njima će se pri svakom uronu u njegovo delo ukazati nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost, da li je moguće učiniti da smrt čoveka bude sastavni deo umetničkog dela. 

  
*

Bouvi je rođen na današnji dan.
U subotu ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.

Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju.

Najbolji primer je star svega nekoliko dana. Od kako se u završnoj epizodi "Stranger Things" >> pojavila njegova "Heroes" - na streaming servisima je preslušavanje ove pesme poraslo za, doslovce, 500%.

*

Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.

U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton.
Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas,
ili kreiraju svoj lik.

Dejvid Bouvi je bio kreacija,
izmišljena priča.

A kreacije ne mogu nestati, 

besmrtne su.

*

Knjige:

Nik Stivenson: “Dejvid Bouvi: Slava, zvuk, vizija” (Clio, 2007) >>
Pol Morli: “Bouvi i njegovo doba” (Vuković & Runjić, Zagreb) >> (delić je ovde)
Mark Špic: "Bouvi" >>
+ Najbolje knjige o Bouviju >> *lista iz 2025, Uncut)

+ "100 knjiga koje bi trebalo pročitati", Bouvijev izbor >>

Filmovi:

Bret Morgen: “Moonage Daydream” (2022), o filmu >>
“Finding Fame” (Showtime, 2019), trailer>>
“Five Years” (BBC, 2013), trailer >> 
“The Last Five Years” (BBC, 2017), trailer >>
"The Final Act", 2025 >>, objavljen pre nekoliko dana

+ filmovi u kojima je glumio Pontija Pilata, Nikolu Teslu i vampira ;)

Vizije:

Vilijem Barouz i Bouvi pričaju o hologramima, 1973 >>
Intervju iz 1999, Džeremi Paksman BBC >>

Zvuci:
Izbor albuma na Consequence of Sound >>
100 najboljih pesama po magazinu Mojo, 2026 >>

+

Novi miks Bouvijevih misli i pesama koje će ti možda pomoći da shvatiš kojeg Bouvija trenutno najviše voliš?

Pantomimičara, onoga koji igra Čoveka-slona, recituje Brehta, ili Zigija, Aladina Sejna, Belog Vojvodu, Onoga koji je pao na zemlju, Soul Mena, onoga koji manipuliše vremenom, muzikom, stilom, Džereta Goblin-Kralja... ili sve Bouvije koje je Dejvid Džouns izmislio tokom svog boravka na Zemlji?

Svako ima svog Bouvija, omiljenog.
U tome je i trik.
Nemamo osećaj da nije tu, zato što je Dejvid Bouvi takođe kreacija, ideja, priča.

A priče i ideje ne mogu nestati.  

*

preslicavanje · David Bowie Special :: 08/01/2026

Playlista za 2026:

Rebel, rebel (live)
Strangers when we meet
The Man Who Sold The World
DJ
Hello Spaceboy
Little Wonder
Jump
Slow Burn
Absolute Beginners (live)
Andy Warhol
Velvet Goldmine
Modern Love (Moonage Daydream mix)
Never Get Old (live)
Stay (live)
Sons of Silent Age
Time
Ashes to Ashes
Love is Lost (DFA remix)
I can’t give everything away

Najdraže pesme i albumi 2025 :: Godišnje Premotavanje

Prošla godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.

Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1. januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno.
(Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)

*

U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025. spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen nizom čudnovatih pesama na kraju.

U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner, Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto, Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia, Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни, Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian, Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. 
I onda najdraža pesma 2025.

Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.

Play!

*

39 najdražih albuma 2025
po abecednom redu: 

Ane Paška: „Odadenjena” >>
Baiana System: „O Mundo Da Voltas“ >>
Consecration: "Video sam kako umireš" >>
Darkside: „Nothing“ >>
David Byrne: „Who Is The Sky“ >>
De La Soul: „Cabin in the Sky“ >>
Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ >>
Dove Ellis: „Blizzard” >>
Geese: „Getting Killed“ >>
Grizete: „Čekanje“ >>
Fabiano do Nascimento: "Cavejaz" >>
Jenny Hval: „Iris Silver Mist” >>
Jens Lekman: „Songs for Other People's Weddings“ >>
João Selva: „Onda“ >>
Joe Armon-Jones: „All The Quiet (Part I)“ >>
KOIKOI: „O sreći u snovimа“ >>
Khruangbin: „The Universe Smiles Upon You II“ >>
Little Simz: „Lotus“ >>
Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ >>
Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“ >>
Marina Sena: „Coisas Naturais“ >>
Mimika Orchestra: „Medzotermina" >>
Nick Storring: "Mirante" >>
Niia: „V“ >>
Oneohtrix Point Never: „Tranquilizer“ >>
Patrick Watson: „Uh Oh“ >>
Pino Palladino & Blake Mills: „That Wasn't A Dream“ >>
Pulp: „More“ >>
Purelink: „Faith“ >>
Rachel Reis: „Divina Casca“ >>
Rosalia: "Lux" >>
Rubel: „Beleza. Mas agora a gente faz o que com isso“ >>
Sessa: „Pequena Vertigem de Amor“ >>
Suzanne Vega: „Flying with Angels“ >>
The Necks: „Disquiet“ >>
Yasmine Hamdan: „I remember I forget“ >>
Valerie June: "Owls Omens and Oracles" >>
Životni: „На Балкан, сам“ >>
Živa Voda ft Darko Rundek: „Angel's Breath de-re-konstrukt“ >>

*

Miksevi iz prethodnih godina >>

"Ciranda para Janaina", još jedna najlepša pesma na svetu

Nisam u potpunosti siguran da li je susret sa ovom pesmom trenutak u kojem sam prelomio da želim da učim taj jezik, jer takve odluke se ne donose u tri minuta.
To raste kao želja mnogo duže, i iz mnogih razloga.
Ali, znam da sam bio zatečen na prvo slušanje, iako sam razumeo tek poneku reč.
Melodija mi je rastopila kosti.
Slično se letos dogodilo i sa "Muito Romantico" >>

Bio sam siguran da je "Ciranda para Janaina" 'klasik' - jedna od onih pesama koje se smenjuju na raznim Musica Popular Brasileria kompilacijama, ali koja mi je, eto, promicala do tog popodneva. 

Onda sam shvatio da je prvi put objavljena 2008. godine, i da njen put ka statusu klasike još uvek traje.

Napisali su je Džonatan Silva (portugalac) i Kristijano "Kiko" Dinuči, brazilac iz Sao Paula.
Tu, prvu verziju koju je Džonatan snimio >> verovatno je najlakše i zaboraviti.
I to se dešava ponekad, da autor ne prepozna šta je stvorio.
Zato je pesma nastavila da traži onoga ili onu koja će je najlepše otpevati.
Neke su takve po prirodi.

Kiko je tri godine kasnije snimio u aranžmanu i verziji u kojoj opet nije procvetala punom lepotom. Ova verzija je bila sirova, po zvuku bliska Artu Lindsiju, grubo šmirglana - i iako nesavršenog aranžmana - pesma je postajala sve lepša.

Verzija Ane Kasimba >> od pre dve godine zvuči nežnije i sanjivije, ali - opet - nije to. 

Konačno, pesme se dohvatio Tome (Thome) i oblikovao je kako jedna pesma o sireni zaslužuje.
Počne nežno i gazi plitko, sve dok ga ne talasi ne odvuku ka dubini.



I kao da je ta njegova verzija pokrenula novi talas.
Nekoliko meseci kasnije Anale Kaldas i drugarice od nje prave sedam i po minuta magije za tri glasa i udaraljke koje same sviraju >>, da bi Tome zatim okupio Toma Ribeiru (obratite pažnju!) i Mari Merendu da bi snimili još jednu veličanstvenu verziju za tri glasa, gitaru i čegrtaljku kojoj još uvek ne znam ime.
Ali, naučiću ga.

Broj obrada i verzija na TikToku i dalje raste.



U hladnim kišnim večerima poput ove decembarske u Beogradu bilo koja od ovih verzija deluje poput gutljaja dobrog alkohola nakon kojeg ideja o životu na nekom drugom mestu izgleda još privlačnije.

Možda se na tom mestu ova pesma može čuti u prolazu - kroz otvoreni prozor taksija koji prolazi ulicom, na radiju koji svira u lokalnom marketu, ili od uličnog svirača koji upravo počinje: A-mol, D-mol, E7. U refrenu će dodati G7 i C-dur.

Moram da nastavim da učim jezik,
moram da savladam način na koji slažu reči u niz,
moram da naučim da joj kažem
da je najlepša.

Duolingo tvrdi da mi dobro ide. Možda me uskoro nauči i zašto je u nekim verzijama "para", a u drugim "pra".

*

Ciranda para Janaina

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?

É no seu colo que afogo a minha sede
Quis te pescar, mas caí na sua rede
Feita de fio de cabelo emaranhado
Moro no mar e hoje sou seu namorado
Eu moro no mar e hoje sou seu namorado

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

O seu colar é de concha
Seu vestido se arrasta na areia
Ela tem cheiro de mar
Ela sabe cantar ponto de sereia

Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?

É no seu colo que afogo a minha sede
Quis te pescar, mas caí na sua rede
Feita de fio de cabelo emaranhado
Moro no mar e hoje sou seu namorado
(Eu moro no mar e hoje sou seu namorado)

Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Ó Janaína quando estou feliz eu choro
Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?

*

Prešlicavanje za Lice Ulice :: Haustor, Yasmine Hamdan, Lucrecia Dalt (novembar 2025)

Istorija muzike je prepuna neuspelih pokušaja postavljanja granica - žanrovskih, teritorijalnih, čak i nacionalnih – iza kojih se najčešće nije krilo ništa drugo osim straha od susreta sa drugim i drugačijim. Neki od tih pokušaja danas zvuče komično, drugi su zastrašujući – ali sada znamo da nijedan nije uspeo, zato što je žudnja za stvaranjem muzike suprotna idejama granica i superiornosti koja nam pripada po mestu rođenja.

Štaviše, muzika je jedan od najmoćnijih alata za rušenje zidova i brisanje granica.
Ovi albumi – nastali iz sudara različitih kultura i znatiželje za otkrivanjem drugih i trećih svetova to dokazuju.

Haustor: „Treći svijet / SOUNDTRACK“ (Jugoton/Croatia Records, 2025)

Nedavna regionalna premijera dokumentarnog filma „Treći svijet“ Arsena Oremovića o bendu Haustor propraćena je i trostrukim soundtrack vinilom koji sadrži i nekoliko snimaka koje su obožavaoci ovog benda iščekivali četrdeset godina. Pored opšte poznatih mesta („Radio“, „Ena“, „Uzalud pitaš“), na ovoj kompilaciji nalaze se i neki dragoceni demo-snimci („Babilonske baklje“, „Spasil’ sam se“), te novi remiksi i duuuuugooooo željeni a do sada neobjavljeni remiks naslovne pesme iz 1983. koji se može slušati u krug – satima (probao sam!)
Iako podređen dramaturgiji i strukturi filma - ovaj soundtrack se može slušati i kao presek karijere benda koji je od prvog dana vešto zaobilazio žanrovske i granične patrole da bi se domogao teritorije na kojoj je moguće stvarati slobodno.

Link za preslušavanje (Spotify) >> 

Yasmine Hamdan: „I remember I forget“ (Crammed Discs/PIAS, 2025)

Karijera Jasmin Hamdan je poput jedne od onih teško vidljivih, ali važnih srebrnih niti koje svet povezuju na novi način i čine ga zanimljivijim i raznovrsnijim. Nekima je poznata kao nekadašnja članica jednog od prvih nezavisnih elektronskih bendova Libana (Soapkills), drugima po saradnji sa CocoRosie i Markom Kolinom iz Nouvelle Vague, trećima po pojavljivanju u filmu „Only Lovers Left Alive“ Džima Džarmuša. Ali - najzanimljivija je muzika koju stvara već dvadeset i pet godina, sučeljavajući bliskoistočni melos i elektroniku, pevajući o ljubavi i preživljavanju u svetu koji kleca od nepravdi.

„I remember I forget“ je njen četvrti album, savršeno produciran i pun pesama („Hon هون“, „I remember I forget بنسى وبتذكر“, „Shmaali شمالي“) koje inspiriše na potragu za prevodima tekstova i otkrivanje koliko imamo zajedničkog sa Jasmin, bez obzira na to što se razlikujemo po poreklu, jeziku, ritmovima i godinama.

Link za preslušavanje (Bandcamp) >>

Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“ (RVNG Intl, 2025)

I Lukresija je, poput Jasmin, dugo izmicala uobičajenim žanrovskim podelama i poznatosti, sve dok nije snimila odlični album „¡Ay!” 2022. godine i od kako je obznanjeno da sve više vremena provodi na imanju novog partnera – Dejvida Silvijana, sa kojim je počela da stvara novu muziku.
Nastao na izolovanom mestu i iz saradnje sa Silvijenom, Huanom Molinom, Kamilom Mandoki i spektakularnim perkusionistom Aleksom Lazarom - „A Danger to Ourselves“ je album koji hrabro i graciozno preskače muzičke i jezičke granice.
Ova muzika je prostor na kojem se možemo prepustiti lutanju i preplitanju ritmova, glasova i jezika.
Najlepša mesta na albumu: „Cosa Rara“, „Caes“, „No death no danger“, „Hasta el final“.

Link za preslušavanje (Bandcamp) >>

*

Više o novembarskom broju magazina Lice Ulice >>

Noćurak za razbijanje kamenja :: I’m gonna knock you out

Za što brže razbijanje kamenja u telu doktori preporučuju manje sedenja i više kretanja, skakanja, skakutanja, poskakivanja, vežbanja, trčanja, đipanja i istezanja.
Uz lekove i druga pomoćna lekovita sredstva - dodajem Noćurak, enkapsuliran u tabletu muzike sa dvosatnim dejstvom.
Jer ima kamenja i u glavi koje bi valjalo razbiti.

U mlevenju muka pomažu: Talking Heads, Rogê, B.A. Baracus Band, Haustor, Šarlo Akrobata, Ane Paška, LL Cool J, Arrested Development, Joshua Idehen, Curtis Mayfield, Curtis Harding, St. Paul & The Broken Bones, Šajzerbiterlemon, KOIKOI, Porto Morto, Škofja Loka VIS, Fred again... CA7RIEL & Paco Amoroso, Underworld, The Doors, Kenny Dope & Róisín Murphy, Yasmine Hamdan, Lenhart Tapes & Zoja Borovčanin, The Clash, Santogold, Bob Marley, Jimmy Cliff, Vizelj, JeboTon Ansambl, Tunng i David Byrne... stvarno se svašta čoveku učini logičnim u miksu dok je na terapiji 


Cover:
Doktor Dejvid i doktor Džošua pokazuju plesne pokrete / Gemini.

Recite ovom albumu "DA!" (Ane Paška: "Odadenjena")

Ne sećam se kada sam otkrio Ane.
Pamtim osećaj oduševljenja spojem nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, šašavosti ali i ozbiljnosti tema u koje se upušta.
Glava se baš trudila da je smesti u neku od poznatih fioka, ali to nije bilo moguće.

Ono o čemu je pevala i način na koji je oblikovala svoje priče podsetio me na Lidiju Dejvis, autorku genijalnih kratkih priča.
Muzika? Recimo da je poput maestrala koji sa mora donosi brodice neočekivanih oblika i namena.
„Tuka“, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono“, „Vrijeme za ljubav“ (koju je Ane objavila pre nekoliko meseci u znak podrške studentima u Srbiji) – svaka od tih pesama stigla je sa druge tačke na pučini i ima drugačije sidro.

Konačno, Ane Paška je objavila album prvenac – „Odadenjena“.
Ta reč je poput njene muzika i reči – prepunih do sada neviđenih spojeva.

U najavi albuma piše: “Ako “okamenjen” znači – uhvaćen, utisnut u kamen kao trajan materijalni dokaz da je nešto bilo, onda bi “odadenjena” bila – uhvaćena u trenutku unutarnjeg “da” koji se ne briše. Kao što se fosil upisuje u stijenu, tako se odadenjenost upisuje u svijet — kroz izbor da svjesno živiš, voliš, dišeš i stvaraš.”
“Odadenjena” je takav album – koji ti pomaže da živiš, voliš, dišeš, stvaraš, pizdiš, kršiš, saplićeš, ironišeš, zabavljaš, odustaješ, počinješ iznova, i kojem ćete reći “DA!” pre nego što dođete do poslednje pesme.

Pratite kretanje Ane po regionu.
Kada vidite najavu njenog “Salona za uljepšavanje duše” – obavezno ga posetite.

Link za preslušavanje i razvedravanje ove tmurne hladne nedelje: 
https://linktr.ee/lakocaigre

*

Ako je potrebno da te dodatno nagovaram, evo šta je prethodilo ovom albumu:
 

Još više >> 

David Bowie: "Black Star" / 10 godina

U vreme kada se 'Black Star' video pojavio,
niko nije znao.

Sa distance od 10 godina - zanimljivo je čitati prve pokušaje razumevanja tada novog Bouvijevog video spota čiju je premijeru PR služba kanala SKY ponosno najavljivala.

U prvim osvrtima na spot kritičari i tumači tumaraju - od Demijena Hirsta, Pine Bauš, Lavkrafta i Nila Gejmena do Maoizma i Sovjeta, raspravljaju o pokretima iz crtanog filma 'Popaj', feminizmu, 'Zašto je propovednik slep? i 'Zašto devojka ima rep', 'Dejvid bi trebalo da radi sa nekim modernijim rediteljima!'

Neki naziru kraj puta za Majora Toma, ali on je samo jedan od karaktera čiji je let započet četrdeset i pet godina ranije.

Niko još uvek nema ideju da je Dejvid nagovorio smrt da odigra ulogu u njegovom oproštaju i urami na kraju sve ove scene.

'Black Star' objavljen je na današnji dan, 2015.
Desetominutni video je i dalje otvoren za tumačenja.

"His depth of references is a chasm."
(Johan Renk >>, reditelj spota - o Bouviju i idejama koje su razmenjivali.)

Trčanje kroz mrak - ili o novom albumu KOIKOI: „O sreći u snovima“

Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini da do kraja koncerta budem neki drugi ja, izglobljen i srećan.

Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?

Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.

Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste. 

Ne preterujem.

Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom.
Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.

*

Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine nije desio tek tako, niotkuda.

Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.

Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati, tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu.
To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).





U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici.
Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.

Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.

„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“.
Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.

„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (na podu sobe, u "Karmakomi", Makarskoj, u mračnoj ulici) ali i stanja u kojem si ova pesma udara u srce i glavu na različite načine. 
Može te zakucati za pod ili prisloniti na zid.
Ali, njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon svega nekoliko slušanja zauvek usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i nastavlja da odjekuje glavom poput intimne himne uz koju je lakše podneti život i zabezeknutost mrakom.
Onda te pozove da protrčiš kroz taj mrak, jer drugog puta do sreće jednostavno - nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.



Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bina i pesmama.

Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.

*

Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje na striming platformama:
Bandcamp / Spotify / Deezer / AppleMusic / YouTube

Rex Ilusivii: “Disillusioned!” (1987) / remastered! (2025)

Prošlo je gotovo četrdeset godina od kako je ovaj vinil – u nešto drugačijem formatu i drugačije dizajniran – prvi put objavljen u tiražu od svega 500 primeraka.

Vremenom je postao jedno od najtraženijih i najskupljih izdanja na regionalnim berzama vinila, a većina nas ga je decenijama slušala sa presnimka sumnjivog kvaliteta, i ne u celosti.

Jer, Suba je snimio više materijala nego što je na vinilu objavljeno.

Zahvaljujući saradnji Fondacija Mitar Subotić Suba koja je radila na digitalizaciji i remasterizaciji snimaka sa originalnih studijskih traka i izdavača GOD Records (@godes.recos) – ovaj album će se pojaviti kao dupli vinil tokom decembra meseca ove
godine.

“Disillusioned!” i nakon trideset i osam godina od objavljivanja predstavlja sonični i konceptualni incident u istoriji regionalne popularne muzike.

Ne zaboravimo - Rex Ilusivii znači „Kralj-koji-izmiče“.

Prvu stranu albuma čine snimci na kojima je Suba sarađivao sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Zoranom Radomirovićem – Švabom i Urošem Šećerovim. I dok su snimci poput „Nabor na postelji“, „Courage“, “Facedance” pronašli svoje nešto mesta na radio-programima okrenutim modernom zvuku (vidi pod: Sloba Konjović), drugu stranu originalnog vinila“Disillusioned!” činila je samo jedna kompozicija u trajanju od dvadeset i pet minuta: „Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija”. Ovaj snimak nastao je iz saradnje sa pijanistkinjom Brankom Parlić koja je odsvirala deset Satijevih tema na moderan način, dok je Suba na te snimke dodavao svoje "elektronske intervencije".

Suba je kasnije pričao: "Na poslednјoj od tih deset kompoziciјa, Satija sam okružio pravoslavnim popom koji je pevao liturgiju, katoličkim gregorijanskim koralima i molitvom muslimanskog hodže. Danas to može da ima neko drugo značenje, političko. Ali, onda, pre deset godina, to okruženje u koje sam stavio Satija imalo je čisto umetničko i filozofsko značenјe. Jer, to je bio deo sveta kojim sam ja onda bio okružen i koji je činio sastavni deo mog života."

Zbog ograničene minutaže vinila – ambijenti na muziku Erika Satija nikada ranije nisu bili objavljeni u celini, i to je razlog zašto se remasterizovano izdanje albuma “Disillusioned!” pojavljuje kao dupli vinil.

Na drugom vinilu ovog izdanja ambijenti će po prvi put biti objavljeni u celosti – u formi u kojoj ih je Suba inicijalno zamislio i snimio.

Mnogo godina kasnije, ovi snimci će u integralnoj verziji postati sastavni deo i naših života i pomoći nam „da pronađemo svoj put i svoju ličnost” kako nam preporučuje Ornela Volta u njenom osvrtu na ovakvo tumačenje Satija.

Ukoliko vam se dogodi da tražeći taj put naiđete na neobičan skup pun neočekivanih i naizgled nespojivih gostiju – ne zaboravite kome je ovaj album posvećen, i kakve skočizvuke će Suba ubrzo nakon „Disillusioned!“ nastaviti da stvara. Jer, to je ključna odlika njegove muzike: svaki put stvoriti nešto potpuno drugačije, sve vreme razbijati iluziju da postoji bilo šta moćnije od muzike, neprekidno izmicati.
To je Rex Ilusivii.

*

Pre-order link >>

GOD Records · GOD 78 - 

Rex Ilusivii - Disillusioned! - 2xLP, excerpts

Prešlicavanje za Lice ulice: St.Etienne, David Byrne, Curtis Harding

S vremena na vreme je dobro pretresti listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je, ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.

Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.

St. Etienne: „International“ (2025)

Nakon trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni album („Glad“) će u četiri bita učiniti da plešete kao da je ponovo 1990. godina.

Link za preslušavanje albuma "International" >>

David Byrne: „Who is the Sky“ (2025)

Odakle mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin; nastavio da promoviše portal Reasons to be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao remasterovane snimke Talking Heads, snimao obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud – i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva tragove umora. Nasuprot.

Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do završne „The Truth“ – Dejvid se sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan („I Met The Buddha At A Downtown Party“) ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.

Link za preslušavanje "Who is the Sky" >>

Curtis Harding: „Departures & Arrivals – Adventures of Captain Curt“ (2025)

Da li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“, „If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od onoga u šta verujemo.

Link za preslušavanje albuma >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>