Recite ovom albumu "DA!" (Ane Paška: "Odadenjena")

Ne sećam se kada sam otkrio Ane.
Pamtim osećaj oduševljenja spojem nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, šašavosti ali i ozbiljnosti tema u koje se upušta.
Glava se baš trudila da je smesti u neku od poznatih fioka, ali to nije bilo moguće.

Ono o čemu je pevala i način na koji je oblikovala svoje priče podsetio me na Lidiju Dejvis, autorku genijalnih kratkih priča.
Muzika? Recimo da je poput maestrala koji sa mora donosi brodice neočekivanih oblika i namena.
„Tuka“, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono“, „Vrijeme za ljubav“ (koju je Ane objavila pre nekoliko meseci u znak podrške studentima u Srbiji) – svaka od tih pesama stigla je sa druge tačke na pučini i ima drugačije sidro.

Konačno, Ane Paška je objavila album prvenac – „Odadenjena“.
Ta reč je poput njene muzika i reči – prepunih do sada neviđenih spojeva.

U najavi albuma piše: “Ako “okamenjen” znači – uhvaćen, utisnut u kamen kao trajan materijalni dokaz da je nešto bilo, onda bi “odadenjena” bila – uhvaćena u trenutku unutarnjeg “da” koji se ne briše. Kao što se fosil upisuje u stijenu, tako se odadenjenost upisuje u svijet — kroz izbor da svjesno živiš, voliš, dišeš i stvaraš.”
“Odadenjena” je takav album – koji ti pomaže da živiš, voliš, dišeš, stvaraš, pizdiš, kršiš, saplićeš, ironišeš, zabavljaš, odustaješ, počinješ iznova, i kojem ćete reći “DA!” pre nego što dođete do poslednje pesme.

Pratite kretanje Ane po regionu.
Kada vidite najavu njenog “Salona za uljepšavanje duše” – obavezno ga posetite.

Link za preslušavanje i razvedravanje ove tmurne hladne nedelje: 
https://linktr.ee/lakocaigre

*

Ako je potrebno da te dodatno nagovaram, evo šta je prethodilo ovom albumu:
 

Još više >> 

David Bowie: "Black Star" / 10 godina

U vreme kada se 'Black Star' video pojavio,
niko nije znao.

Sa distance od 10 godina - zanimljivo je čitati prve pokušaje razumevanja tada novog Bouvijevog video spota čiju je premijeru PR služba kanala SKY ponosno najavljivala.

U prvim osvrtima na spot kritičari i tumači tumaraju - od Demijena Hirsta, Pine Bauš, Lavkrafta i Nila Gejmena do Maoizma i Sovjeta, raspravljaju o pokretima iz crtanog filma 'Popaj', feminizmu, 'Zašto je propovednik slep? i 'Zašto devojka ima rep', 'Dejvid bi trebalo da radi sa nekim modernijim rediteljima!'

Neki naziru kraj puta za Majora Toma, ali on je samo jedan od karaktera čiji je let započet četrdeset i pet godina ranije.

Niko još uvek nema ideju da je Dejvid nagovorio smrt da odigra ulogu u njegovom oproštaju i urami na kraju sve ove scene.

'Black Star' objavljen je na današnji dan, 2015.
Desetominutni video je i dalje otvoren za tumačenja.

"His depth of references is a chasm."
(Johan Renk >>, reditelj spota - o Bouviju i idejama koje su razmenjivali.)

Trčanje kroz mrak - ili o novom albumu KOIKOI: „O sreći u snovima“

Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini da do kraja koncerta budem neki drugi ja, izglobljen i srećan.

Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?

Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.

Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste. 

Ne preterujem.

Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom.
Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.

*

Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine nije desio tek tako, niotkuda.

Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.

Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati, tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu.
To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).





U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici.
Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.

Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.

„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“.
Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.

Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti pesma uz koju je moguće zauvek ostati na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.

Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bina i pesmama.

Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.

*

Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje na striming platformama:
Bandcamp / Spotify / Deezer / AppleMusic / YouTube

Rex Ilusivii: “Disillusioned!” (1987) / remastered! (2025)

Prošlo je gotovo četrdeset godina od kako je ovaj vinil – u nešto drugačijem formatu i drugačije dizajniran – prvi put objavljen u tiražu od svega 500 primeraka.

Vremenom je postao jedno od najtraženijih i najskupljih izdanja na regionalnim berzama vinila, a većina nas ga je decenijama slušala sa presnimka sumnjivog kvaliteta, i ne u celosti.

Jer, Suba je snimio više materijala nego što je na vinilu objavljeno.

Zahvaljujući saradnji Fondacija Mitar Subotić Suba koja je radila na digitalizaciji i remasterizaciji snimaka sa originalnih studijskih traka i izdavača GOD Records (@godes.recos) – ovaj album će se pojaviti kao dupli vinil tokom decembra meseca ove
godine.

“Disillusioned!” i nakon trideset i osam godina od objavljivanja predstavlja sonični i konceptualni incident u istoriji regionalne popularne muzike.

Ne zaboravimo - Rex Ilusivii znači „Kralj-koji-izmiče“.

Prvu stranu albuma čine snimci na kojima je Suba sarađivao sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Zoranom Radomirovićem – Švabom i Urošem Šećerovim. I dok su snimci poput „Nabor na postelji“, „Courage“, “Facedance” pronašli svoje nešto mesta na radio-programima okrenutim modernom zvuku (vidi pod: Sloba Konjović), drugu stranu originalnog vinila“Disillusioned!” činila je samo jedna kompozicija u trajanju od dvadeset i pet minuta: „Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija”. Ovaj snimak nastao je iz saradnje sa pijanistkinjom Brankom Parlić koja je odsvirala deset Satijevih tema na moderan način, dok je Suba na te snimke dodavao svoje "elektronske intervencije".

Suba je kasnije pričao: "Na poslednјoj od tih deset kompoziciјa, Satija sam okružio pravoslavnim popom koji je pevao liturgiju, katoličkim gregorijanskim koralima i molitvom muslimanskog hodže. Danas to može da ima neko drugo značenje, političko. Ali, onda, pre deset godina, to okruženje u koje sam stavio Satija imalo je čisto umetničko i filozofsko značenјe. Jer, to je bio deo sveta kojim sam ja onda bio okružen i koji je činio sastavni deo mog života."

Zbog ograničene minutaže vinila – ambijenti na muziku Erika Satija nikada ranije nisu bili objavljeni u celini, i to je razlog zašto se remasterizovano izdanje albuma “Disillusioned!” pojavljuje kao dupli vinil.

Na drugom vinilu ovog izdanja ambijenti će po prvi put biti objavljeni u celosti – u formi u kojoj ih je Suba inicijalno zamislio i snimio.

Mnogo godina kasnije, ovi snimci će u integralnoj verziji postati sastavni deo i naših života i pomoći nam „da pronađemo svoj put i svoju ličnost” kako nam preporučuje Ornela Volta u njenom osvrtu na ovakvo tumačenje Satija.

Ukoliko vam se dogodi da tražeći taj put naiđete na neobičan skup pun neočekivanih i naizgled nespojivih gostiju – ne zaboravite kome je ovaj album posvećen, i kakve skočizvuke će Suba ubrzo nakon „Disillusioned!“ nastaviti da stvara. Jer, to je ključna odlika njegove muzike: svaki put stvoriti nešto potpuno drugačije, sve vreme razbijati iluziju da postoji bilo šta moćnije od muzike, neprekidno izmicati.
To je Rex Ilusivii.

*

Pre-order link >>

GOD Records · GOD 78 - 

Rex Ilusivii - Disillusioned! - 2xLP, excerpts

Prešlicavanje za Lice ulice: St.Etienne, David Byrne, Curtis Harding

S vremena na vreme je dobro pretresti listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je, ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.

Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.

St. Etienne: „International“ (2025)

Nakon trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni album („Glad“) će u četiri bita učiniti da plešete kao da je ponovo 1990. godina.

Link za preslušavanje albuma "International" >>

David Byrne: „Who is the Sky“ (2025)

Odakle mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin; nastavio da promoviše portal Reasons to be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao remasterovane snimke Talking Heads, snimao obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud – i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva tragove umora. Nasuprot.

Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do završne „The Truth“ – Dejvid se sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan („I Met The Buddha At A Downtown Party“) ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.

Link za preslušavanje "Who is the Sky" >>

Curtis Harding: „Departures & Arrivals – Adventures of Captain Curt“ (2025)

Da li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“, „If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od onoga u šta verujemo.

Link za preslušavanje albuma >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

"Ooo-wee!" / St. Paul & The Broken Bones

Sećam se prvog sudara sa St. Paul & The Broken Bones.
Pre nešto više od deset godina NPR je objavio pesmu >> tada nepoznatog benda,
snimak iz nekog napuštenog lokala Birmingemu, Alabama.
Pevač na početku samo kaže: „Call me!“ -
i onda počinje lom.

Gledao sam snimak više puta zaredom, zablesavljen energijom, plesom i glasom Pola Dženveja.
Ok, Pol ni tada nije bio sitan i imao je dobru rezonantnu kutiju, ali – ipak – odakle je izlazio takav glas?

Onda sam otkrio da je Dženvej od malih nogu do osamnaeste godine pripreman da bude - propovednik.
Pevao je i slušao isključivo gospel.
U osamnaestoj je počeo da sluša i soul.
Onda je otkrio Toma Vejtsa i Nika Kejva.
I shvatio da može da propoveda i van crkve, sa koncertne bine.

Desetak godina ih slušam.
Do sada su prodali oko pola miliona albuma.
Bilo je tu i dobrih i odličnih pesama, zvučnih eksperimenata, traganja, lutanja, vraćanja i gubljenja – ali ništa nije zvučalo kao taj prvi snimak iz garaže: jasno, oštro, iskreno, lišeno suvišnih ukrasa.

Konačno, izgleda da su ponovo pronašli svoju dušu - soul, i okupili prateće vokale, gitaristi vratili papučice, pustili Pola da peva kao što je učen da propoveda.

Novi album St. Paul & The Broken Bones objavljen je juče.
Nemam pojma kako zvuči.
Slušam samo ovu pesmu, peti put zaredom.
Jer mali je broj stvari koje tako temeljno mogu obrisati pet loših dana, kao što to čini pet minuta dobre nove muzike.

“Devil’s gone / But I don’t feel like I’m alone
Ain’t no gold / In the rock that we stood on
Maybe I’ll go home / Maybe you take me home
Take me home”

Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

Porto Morto: “Gužva” ili o "kognitivnom svrabežu"

Znaš kako to ide.

Nešto te oduševi na prvo slušanje (u ovom slučaju: i gledanje), podigne nivo dopamina, serotinina i endorfina istovremeno; raspameti te toliko da odmah moraš da si priuštiš drugo, treće i peto slušanje, a već iste noći mozak nastavlja da to svira u glavi toliko glasno da te ta melodija budi - ali ti to ne smeta.
Štaviše, radostan si, zato što u glavi još uvek ima mesta za nove pesme.

Za fenomen 'muzike koja svira u glavi' se najčešće koristi reč earworm, ali ima i zabavnijih sinonima.

"Gužva", ipak, izaziva „kognitivni svrab“ (cognitive itch).

Ne znam prikladniji termin za ono što su mi Porto Morto napravili ovom pesmom i spotom.

„Gužva“ je spektakularna pesma, čije dejstvo na glavu, ruke i noge ne pada ni nakon nekoliko desetina puta ponavljanja (testirano u kućnim uslovima, sa i bez slušalica; u drugim enterijerima i eksterijerima, automobilu i avionu).

Spot je podjednako genijalan, nenormalan, zabavan i vredan ponavljanja (za šta možemo koristiti video loop syndrome.)
 
Ipak, nakon mnogih gledanja, ovaj spot raspaljuje i razmišljanje o tome šta je od preduslova neophodno da bi ovakva muzika i ovakve slike cvetali širom celog regiona?
Sve je ovo novo, i moderno - ali istovremeno duboko ukorenjeno u jednom drugom vremenu, predivnom.

Prešlicavanje za Lice ulice :: Jugoton Bossa nova / Luedji Luna / Dina Jashari

Ako ste predaleko od ostrva o kojima sanjate i na koja se „nikada nećete iskrcati“ kako kaže Blez Sandrar; ako ste zbunjeni gužvama na plažama na kojima ste nekada bili sami; sluđeni bukom u uličicama kojima su nekada odzvanjali samo vaši koraci; ako se sećate vremena kada su odmori bili duži a sunce nežnije prema koži – postoji još svega nekoliko mesta na kojima možete pronaći idealno leto.
Prvo je sećanje, drugo je muzika.
U ovim pesmama nema gužve. Izaberite da li ćete ih i sa koliko ljudi podeliti.
Ako želite da budete goli i sami u ovim pesmama – i to je u redu.

Razni izvođači: “Jugoton Bossa nova / Brazilian Wave in Yugoslavia 1963-1983” (Everland Music, 2025)

Susret sa ovim albumom je poput čišćenja prašine sa muzičke kutije iz vremena koje sada deluje kao fantazmagorija, ali ono što se iz te kutije čuje ne mari za protok vremena.
Kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka svet otkrio bosa novu, Žobima, Žilberta i „Devojku sa Ipaneme“ – mnogi muzičari počeli su da prate taj ritam, te i oni iz Jugoslavije.
Uz snimke Arsena Dedića, Dubrovačkih trubadura, Beti Jurković, Zdenke Vučković, Džimija Stanića i drugih – jedan od sačuvanih bisera je svakako „Za mene je sreća“ Radojke Šverko i Gabi Nova čija obrada „Samba della rossa“ i dalje izaziva osmeh kao i dodatno poštovanje prema našoj nekadašnjoj domovini.
Dragoceno izdanje, savršeno za pauze između gledanja epizoda serijala „Utopija“ Borisa Miljkovića.

Link za preslušavanje >>

Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“ (No Label, 2025)

Šezdeset godina nakon što je bosa nova osvojila planetu – svet i Brazil su drugačije mesto, a pod vrelim suncem je sve manje prostora za optimizam. Lueđi Luna – jedna od najzanimljivih muzičarki savremenog Brazila – peva o kraju vremena i kraju sveta, umotana u latino ritmove, moderni džez, fank i pop.
Predivna i strašna „Apocalipse“ (prati je Seu Žorži), duet sa Miltonom Nasimentom („Mara“), dirljiva „Farol da Barra“ i gostovanje Roberta Glaspera („Outono“) čine ovaj album jednim od kandidatom za najbolje izdanje godine, barem u „egzotičnijim“ kategorijama. Ili će to biti onaj drugi („Um Mar Pra Cada Um“) koji je objavila tri nedelje ranije.
Lueđi je čudo.

Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ (samizdat, 2025)

Čekanje na debi album jedne od najvećih mladih nada makedonske muzike je konačno završeno! Već nekoliko godina prisutna na regionalnoj sceni, poznata i kao dobitnica Nagrade „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu 2022. godine („Doma“) – Dina je karijeru i ime gradila idući neobičnim putem, najčešće nastupajući po manjim koncertnim prostorima -  što je stvorilo dirljivu prisnost između nje i publike.
Album „Rastenija bez koren“ (Biljka bez korena) krasi Dinin nežni glas, perfektna zvučna pratnja koja se grana između R&B, pop i jazzy deonica, pevljivi tekstovi koje će region sa lakoćom razumeti i pesme koje zaslužuju mesto na radijskim plejlistama („Gradot“, ­„Moreto me tera da mislam“, „Ne sum tvoj son“ i „Krevka“) u vrelim popodnevima, toplim noćima, i trenucima kada sumnjate da će lepota spasiti svet.
Ne brinite, hoće.
Uz vašu podršku.

Link za preslušavanje >> 

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

"Letnjikovac" ili provera stanja duha muzikom

Ovaj test ili proveru stanja duha je neophodno uraditi svakog leta.

Ko si, gde si, zašto nisi, želiš li i kako ćeš – najbolje će ti reći pesme koje ćeš prikačiti na sopstvene uši i srce, poput voltmetra kojim testiraš uređaje za koje sumnjaš da ne rade dobro.
Ti si sada taj uređaj u čiji rad sumnjaš.

Da bi rezultati testa bili pouzdani, poželjno je raditi ga pred kraj boravka na obali.
Prvih dana odmora glava i srce su uprljani gradskom prašinom i anksioznošću, a uši su najviše željne pesama zrikavaca, zato ih pusti da uživaju.
Dopusti moru da te prepozna, očisti štroku sa tebe i vrati na fabrička podešavanja.

Doba dana u kojem se test radi nije suštinski važno, ali – jutra bi trebalo trošiti na plivanje a sumrak valja izbeći jer poslednji zraci sunca svakoj pesmi dodaju kičastu patinu blage sete.
Najmanje dva pesnika (Valeri i Hristić) preporučuju – podne, jer tada su senke najkraće i ’sve postaje Jedno’. U ovom slučaju jedno bi trebalo da postanete ti, pogled na more, sunce u zenitu, srce u nadiru, muzika u slušalicama i pesma zrikavaca koja se probija kroz tonove.

(Muzika ne bi trebalo da bude preglasna. Ostavi prostor za te zrikavce, da te podsete gde si.)

Prihvati test kao ponovno čitanje knjige koju već dobro znaš, ali si je ponovo stavio u putnu torbu i čitaš je iznova sa zadovoljstvom; znaš da će ovoga puta neki drugi pasus postati značajniji nego prošli put, da će te neka reč poseći prvi put kao da je tek napisana i ivice su joj još uvek oštre, uhvatiće te nespremnog, prihvati da tvoja koža nikada neće postati dovoljno neprobojna čak ni pod oklopom sunca, soli i kreme za sunčanje.

Lista pesama koje učestvuju u testu je promenjiva i možeš je prekrajati na licu mesta, prekidati ih, preskakati ili brisati. To je prirodan proces: neke su se ipak izlizale od prošlog leta, neke su ti bile drage iz pogrešnih razloga, neke si mislio da razumeš, neke više ne pokreću ništa u tebi zato što osoba koja ih je volela – više nisi ti.

Izbor pesama je, dakle, nemoguće završiti, i to je paradoks sličan onom sa Zenonovom.
Uvek ima nešto novo a uvek se nešto i vraća; zbog nekih si već počeo da ovladavaš osnovama jezika koji ne znaš zato što ti je uzbudljivije da ih razumeš bez posrednika ili prevodioca; neke od tih pesama odavno znaš u šum ili uzdah ali te nešto tera da ih pustiš kroz sebe ponovo i očitaš stanje.

(Važno: pesme uopšte ne moraju biti „letnje“.)

Ovog leta mi je, posle mnogo godina, svašta rekla ova stara Stingova pesma.

Nije mi bila u planu, jednostavno sam poželeo sa čujem ponovo.

Kada sam je prvi put slušao na obali mora bio sam dvadesetak godina mlađi od osobe koja je napisala. Sada sam dvadeset godina stariji od njega.

Prirodno, sada je razumem drugačije.

Ipak, nisam siguran da li razumem sve što mi govori. 
I dalje.



U nedostatku tehničkih mogućnosti da od ove priče trenutno napravim miks, sledi lista ostalih pesama sa ovogodišnjeg testiranja po abecednom redu, za pun sat samopreispitivanja.

„Alive and Kicking“ – Simple Minds (Live at Isle of Wight Festival, 2024)
„Ciranda Pra Janaína“ – Thome (cover)
„Damage“ – David Sylvian & Robert Fripp (uživo)
„Forbidden colors“ – Ryuichi Sakamoto (uživo, Dejvidov vokal ide sa trake)
„His Box“ – Dali’s Car
„If this World was Made For Me“ – The Chills (demo, objavljen 2024)
„Is Your Love Strong Enough“ – Bryan Ferry
„It’s all True“ – Tracey Thorn
„Muito Romantico“ – Caetano Veloso (studijska i unplugged verzija)
„Midnight Summer Dream“ – The Stranglers
„Pais Nublado“ – Helado Negro
„Regresso“ – Cesaria Evora
„Strangers When We Meet“ – David Bowie
„Tantos Desejos“ / „Felicidad“ – Suba

„Treblebass" - Svadbas

„Wrapped Around Your Finger“ – The Police (alternative version, 2024)

Caetano Veloso - „Muito Romantico", ili kako sam pronašao još jednu najlepšu pesmu na svetu

Foto: Dany GIGNOUX

Od početka novembra ponovo primenjujem lekciju davno naučenu od jednog Kortasarovog junaka, onog koji je u gornjem levom džepu nosio knjižicu koja će zaustaviti metak namenjen njegovom srcu.

(Gornji levi džep ne mora biti stvaran, knjige se mogu nositi i u glavi. U skladu sa trenutkom Kortasarov junak se nije koristio pesmama ili scenama iz filmova. Ja mogu.)

Vremenom sam naučio da korica knjige ne mora biti tvrda, a pesma ne mora biti durska ili poletna. Nasuprot: što je više u sazvučju sa onim što jeste oko mene, metak ima manje šanse da rikošetira.

Zato sam najpre pokušao sa ranije potvrđenim, mučnim, ali efikasnim rečima Galeana, Kiša, Štajnera, Alehandra Sambre, Kortasarovim kratkim pričama. Fokus na Južnu Ameriku, mislio sam, oni razumeju diktaturu koju mi sada živimo.
Ali, to nije bilo dovoljno.

Onda se pojavio „Ainda Estou Aqui“, dobitnik Oskara za najbolji strani film iz Brazila o progonima i užasima života u diktaturi sedamdesetih - mučan, strašan i prepun muzike koja je ritmom i melodijama sugerisala sunce i radost, ali su tekstovi tih pesama bili teskobni.

(„Samba / Agoniza mas não morre / Alguém sempre te socorre / Antes do suspiro derradeiro...“).

Ne znam jezik, ali postoje načini da ga razumem.

Klik na klik, uz vodiča koji zna više od mene, razume jezik i muku - i mapa zvučnog pejsaža, donedavno verovatno slična onoj koju je u levom džepu uniforme imao Pedro Alvares Kabral nakon prvog boravka u tek ’otkrivenom’ Brazilu 1500. godine - postala je potpuno drugačija.
Algoritam se potpuno sludeo.

Klik na klik, i eto me u zagrljaju jedne od najlepših pesama ikada napisanih.
Ne preterujem. Pomalo sam čak i ljut na nju što me nije pronašla ranije. Svega je četiri godina mlađa od mene i sada smo u životnom dobu kada su takve razlike u godinama nebitne - ali joj opraštam, sluđen njenom lepotom, tekstom i melodijom.

Kaetano Velozo – muzičar, pevač, pisac i politički aktivista je napisao „Muito Romantico“ za drugog pevača, Roberta Karlosa, kojeg su u vreme diktature povremeno prozivali da izbegava da peva o mukama trenutka u kojem živi. U Karlosovoj verziji ova pesma odista ostaje „veoma romantična“, a njeni ključni stihovi kao da ostaju utopljeni u preslatkom koktelu

(„Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior
Com todo o mundo podendo brilhar num cântico
Canto somente o que não pode mais se calar
Noutras palavras sou muito romântico”).

Roberto ima takav glas, takav je i aranžman.

Ali, možda je baš zbog takvog sladunjavog aranžmana Kaetano godinu dana kasnije odlučio da je i sam snimi, u pratnji hora, i učinio da ova pesma postaje još nešto: protest čoveka koji je bio prognan iz domovine na tri godine zbog onoga što misli, ali iz kojeg nisu uspeli da prognaju ljubav prema zemlji u kojoj je rođen.
Velozo se vratio u pakao, kao i jedna od junakinja filma „Ainda Estou Aqui“.

Od svih izvedbi koje su zabeležene, nemoguće je voleti samo jednu Kaetanovu verziju. Monogamija je u ovom slučaju nemoguća.
Ona prva, studijska, u kojoj peva u pratnji hora zvuči poput himne grandioznog kraja, ili novog početka.



Na jednom koncertnom snimku je izvodi u pratnji bubnjeva i udaraljki, i ona postaje pesma oslobođenja.
Postoji još jedna, na kojoj su na bini samo Velozo, gitara i njegovih osamdeset godina.
Neke stihove peva kroz blagi osmeh, gotovo dečački, koji otkriva čoveka ponosnog na to što nije odustao kada je bilo najteže. I nije ostao bez ljubavi.



Tu prvu, ’horsku’ verziju i ovu poslednju ’akustičnu’ nosim sa sobom svakog dana.
Traje svega dva i po minuta, a dani su toliko intenzivni da je neophodno slušati je više puta dnevno.
Prebacujem te verzije pesme svakog jutra iz jednog džepa košulje u drugi, uveren da mogu da zaustave svaki metak koji cilja moje srce.
Neka je to i iluzija. Lekovita je, i drži me na nogama.
Ako metak ipak uspe da prođe,
ova pesma je dobra za kraj.

“Noutras palavras sou muito romântico”

*

Tekst i prevod na engleski:

Muito Romântico

Não tenho nada com isso nem vem falar
I have nothing to do with it, don't come talk to me

Eu não consigo entender sua lógica
I can't understand your logic

Minha palavra cantada pode espantar
My sung word may scare

E a seus ouvidos parecer exótica
And to your ears seem exotic

Mas acontece que eu não posso me deixar
But it happens that I can't let myself

Levar por um papo que já não deu, não deu
Be carried away by a conversation that didn't work, didn't work

Acho que nada restou pra guardar ou lembrar
I think nothing is left to keep or remember

Do muito ou pouco que houve entre você e eu
Of the much or little that happened between you and me

Nenhuma força virá me fazer calar
No force will make me shut up

Faço no tempo soar minha sílaba
I make my syllable sound in time

Canto somente o que pede pra se cantar
I sing only what needs to be sung

Sou o que soa eu não douro pílula
I am what sounds, I don't sugarcoat

Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior
All I want is a perfect major chord

Com todo o mundo podendo brilhar num cântico
With the whole world being able to shine in a chant

Canto somente o que não pode mais se calar
I sing only what can no longer be silenced

Noutras palavras sou muito romântico
In other words, I am very romantic

Noćurak za početak leta :: Baila Conmigo :: Summer Mixtape #14

Uputstvo za upotrebu miksa na obali mora:

Hodati po pesku bosih nogu, sve do tačke na obali koja je dovoljno blizu talasima.
Izabrati mesto dovoljno udaljeno od svih.
Zauzeti nekoliko kvadratnih metara na onom delu peska gde talasi brišu tragove stopala.

Sačekati prvi talas i pustiti muziku.

Igrati po želji.
Svlačiti sa sebe užase jednostavno poput košulje ili majice, preko glave.
Po želji skrivati ili otkrivati suze radosnice. I one druge.
Radi potpunog užitka (i više smeha) ne ponavljati korake, ili sačekati da talas obriše prethodni trag.

Uputstvo za upotrebu u drugim prostorima:

Uključiti maštu, i ventilator. 
Pustiti muziku da zapljuskuje stopala.
Igrati.
Ništa ne skrivati.

U oba slučaja - najviši stepen sreće postiže se igranjem u paru. 
Ako niste zajedno, muzika će učiniti da budete.

*

Za ponovni susret prvog dana leta i Svetskog dana muzike: Natalia Lafourcade, Rogê, Flora Purim, Radojka Šverko i Gabi Novak, Arsen Dedić, Jarvis Cocker & Lætitia Sadier, Nat King Cole, Caterina Valente, Louis Prima, Etta James, Nina Simone, Stella, Mayra Andrade, Luedji Luna, Xênia França, Lucibela, Cesaria Evora, Carmen Souza, João Selva, Cimafunk, Ca7riel X Paco Amoroso, Natiruts, Chakachas, Adrian Quesada & Hermanos Gutiérrez, Arooj Aftab & Khruangbin, Eddie Chacon, Galliano, The Style Council, Reper iz Sobe, Erlend Øye, Serge Gainsbourg, Helado Negro, Sara Renar, Pocket palma, Bryan Ferry,
i šta već talasi donesu.

Rođendanski Noćurak :: Let's Make Love and Listen to Death From Above :: Mixtape

Rođendan ove radio–stranice je već 10 godina pokretni praznik, i obeležava se između 2. maja do 10. juna – u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja redakcije, raspoloživog vremena, vremenske prognoze, i – najviše – od raspoloženja države Srbije prema njenim građanima, broju aktuelnih nepravdi, neispunjavanja zahteva, i sličnim stvarima koje čine da ti jubilej malo presedne.

Ali – oni to i žele. Da prestanemo da se okupljamo, smejemo, borimo, nadamo, pričamo o budućem volontiranju u Ministarstvu Revanšizma.

Zamisli da ovo slušamo negde zajedno.
Na vratima piše: Privatna zabava.

Uđi!
Neki su već stigli!
I DJ jedva čeka da počne.

"Light all your candles for me now / 'cos all your birthdays came at once..."

Talking Heads, Fontaines D.C, Björk, Darkwood Dub, Auf Wiedersehen, LCD Soundsystem, BaianaSystem, Neuky? & Darko Rundek, Elvis Costello, The Stranglers, The Lightning Seeds, New Order, Pet Shop Boys, Depeche Mode, James, Eva Braun, Bohemija, Pulp, Saint Etienne, Idem
Haustor, JeboTon Ansambl, KOIKOI, Šajzerbiterlemon, Oxajo, David Bowie, JD McPherson, Experimental Pop Band, Jens Lekman, Ca7riel X Paco Amoroso, Joshua Idehen.

Play! 
👇

Nedeljno jutro i "Jugoton Bossa nova - Brazilian wave in Yugoslavia 1963-1983"

U paralelnoj stvarnosti ovo prohladno nedeljno majsko jutro puno je lenjosti i bezopasne nostalgije, leto je blizu, budućnost saglediva i izdašna, pa lutamo prstima po karti i biramo obale i otoke na koje bismo mogli da se iskrcamo, a ovaj niz snimaka je savršen za to.

Ali „... jednog davnog dana nešto se je zbilo“ – podseća Arsen na jednom od ovih snimaka; Arsen naravno peva o letnjoj ljubavi, a ja razmišljam kako je sve otišlo u tri materine; kakvo, bre, lenstvovanje; kakva nedelja, ljudi su u zatvorima; nostalgija za budućnošću koja se nije dogodila istovremeno izaziva bes, ali i potrebu za dodatnim ćebetom i ponovnim gledanjem brazilskog „Ainda Estou Aqu” >>, filma koji podseća na užase života u diktaturi, i da je važno boriti se za pravdu do poslednjeg atoma snage, ako želimo da neka buduća nedeljna jutra provedemo u miru sa sobom.

Umesto da se nakon slučajnog otkrića ovog blaga od albuma smejuljim dok slušam šašavi duet Gabi Novak i Radojke Šverko i maštam o pesku Kopakabane, ja se bavim fizionomijom diktatura, kakav emotivni cunami.

Album sa snimcima iz bolje prošlosti je dostupan za preslušavanje:

Ana & The Changes, Karmakoma, 16. maj

S vremena na vreme je neophodno izroniti iz užasa svakodnevice i uzeti vazduh,
inače potoneš.
Posle prvog slušanja novog albuma Ana & The Changes trebalo mi je neko vreme da se saberem. Ne samo zato što je “Tu” jedna od najlepših pesama otpevanih na našem jeziku u poslednjih nekoliko godina.
Tu su i "Kao slučajno", "Brinem" i "Susret".

Ceo album “Sabiranje” >>  podseća koliko je važno neprekidno samopreispitivanje strahova, nada, briga, rastanaka, ljubavi i drugih teških pitanja – i da je to neophodno, koliko god put do novih samospoznaja bio strm.

Pomalo van očekivanja – jer ovakve pesme nije lako slušati uživo u društvu - nakon sinoćnjeg koncerta u Karmakomi između tih pesama i mene postoji nova bliskost, lekovita.

"I kad smo zajedno
Mi ipak lutamo,
šunjamo okolo"

Depeche Mode: "Clean" / ogoljena verzija

Ne znam kada je i kako počelo.
Možda baš jednog ovakvog petka uveče, na frekvenciji 98,5 mHz: „Dragstor 202“, emisija u kojoj redakcija ispunjava želje slušalaca.
Depeche Mode su bili česti na plejlistama, iako još uvek nisu bili veliki bend.
Možda se iz zvučnika čula u to vreme često tražena „Blasphemous Rumours“. Verovatnije je to bila „Shake The Disaese“ – dovoljno pitka i prijemčiva za neformiranog dvanaestogodišnjaka, dovoljno tamna da se ne vidi dno. A kada je pesma takva, ne preostaje ti drugo nego da uskočiš u nju, zaroniš i pratiš glas.

Danas, četrdeset godina kasnije, shvatam: Depeche Mode su bili moj most ka onome što me tek čeka skriveno u tami u godinama koje će doći.
To je jedan od retkih mostova koji i dalje često prelazim.

*

Martin Gor, Dejvov kompanjon je nesumnjivo veći majstor od njega. Kompletniji muzičar, veštiji pesnik, mudriji strateg, bolji vizionar koji je nakon snimanja spota na kojem su pevali na plejbek sa po kokoškom u krilu shvatio da obojica mogu bolje od toga.
Opet, bez Dejva bi Martinovo majstorstvo ostalo manje poznato, a svet bi ostao uskraćen za nekoliko velikih pesama koje se nikada ne bi dogodile da Martin nije imao kraj sebe čoveka koji se ne štedi u uživljavanju u pesmu; Dejva koji ubrzano sazreva, uništava se, iščezava, oživljava, traži se, pronalazi, otkriva novi glas, pokušava samostalno, vraća se, postaje 'klasik' kojem čak i šmiranje dobro stoji.
Dejv, pak, ne bi to postao da nije kraj sebe imao tipa koji često nosi anđeoska krila, i koji ume da njegove muke, sumnje, gubljenja i vaskrsnuća pretoči u pesme napisane samo za njega, i o njemu.

(Možda Martin navlači s vremena na vreme ta krila samo da bi podsetio Dejva koliko je imao sreće.)

Večeras, na Dejvov šezdeset i treći rođendan biram jednu od takvih pesama. Martin je napisao za Dejva u vreme njegovih prvih velikih kriza. Moćno je zvučala i u verziji iz 1990, ali je postala još bolja mnogo godina kasnije, kada je zaista Dejv zaista postao „Clean“.

“I don't understand what destiny's planned
I'm starting to grasp what is in my own hands
I don't claim to know where my holiness goes
I just know that I like what is starting to show
(Sometimes)”

Prešlicavanje za LICEULICE (Bohemija, The Lightning Seeds, BaianaSystem)

Znam, sve je politika. Ali – nemoguće je razmišljati isključivo o politici dvadeset četiri sata dnevno sedam dana u nedelji već punih pet meseci. Koliko god put bio težak, orci mnogobrojni a šuma mračna – neophodno je sve vremena na vreme izroniti, popeti se na najviše drvo i kroz krošnje pogledati u sunce, uzeti vazduh i sagledati koliki nas još put čeka.

Seti se Bilba na vrhu krošnje u Mrkoj šumi.

Ovi albumi će ti pomoći da lakše nastaviš dalje ako ti deluje da je šuma beskonačna a pauci mnogobrojniji.
Jer - nije, i nisu.

Bohemija: „Odiseja u nemiru“ (Pop Depresija, 2025)

Mogao bih da nastavim sa referencama na Tolkina, i one ne bi bile pogrešne. U muzici Bohemije je od prvog albuma bilo nečeg vilinskog (muzički kritičari bi rekli: hipi!), istovremeno utešnog i katarzičnog, poletnog i lamentirajućeg – a nežne niti kojima su uspeli da povežu raznolike muzičke žanrove nikada nije bilo lako pratiti. Zato njihova muzika sa lakoćom zaobilazi sve naše svakodnevne nedaće, i sleće pravo na srce.
Ako ti je delovalo neverovatno da će uspeti da nadmaše „Sidro“ ili „O ljubavi“ – pronađi ovaj album na bandcamp >> stranici njihovog izdavača i shvatićeš da je „Odiseja u nemiru“, jednostavno rečeno - remek delo koje ne izlazi iz glave.

The Lightning Seeds: „Tomorrow's Here Today“ (Sony, 2024)

Potraga za poletnom muzikom koja podseća na hiljade leptirova što igraju iznad vrhova mrkih šuma dovodi nas do kompilacije najvećih hitova jednog od onih bendova koji nikada nije zadobio zasluženu pažnju i slavu. The Lightning Seeds su najpoznatiji po pesmi „Three Lions“, himni Engleske fudbalske reprezentacije iz 1996, ali ovaj bend je napravio i bolje i veće pesme.
„Lucky You“, „Perfect“, „Change“, „The Life of Reily“ zvuče ohrabrujuće i optimistično bez obzira na protok vremena, ili kao „voda na spečenoj zemlji“, a najnovija u ovom izboru, predivna „Emily Smiles“ obećava da još uvek nisu završili sa pravljenjem prelepih minijatura.
Jednom, kada ponovo budemo imali stari dobri FM radio vrtećemo ovaj bend svakog dana!

BaianaSystem: „O Mundo Da Voltas“ (Máquina De Louco, 2025)

Leto slobode će, sasvim sigurno, doći.
Mora da dođe.
Skakaćemo i vrištati od sreće, plesati dok ne popadamo s nogu – a noge su nam sada izdržljivije nego ikada – grliti se sa onima koji možda prvi put probaju ukus slobode, a već znaju kolika je njena cena.
Ovaj album BaianaSystem bi trebalo da bude deo soundtracka tih dana. Zrači toplinom, ne zaboravlja odakle dolazi, a dovodi ti u goste glasove ljudi koje dobro znaš (Seu Jorge, Gilberto Gil, Antonio Carlos), i koji ćete sa lakoćom uzeti za ruku i odvesti ka Brazilu, ne samo onom mitskom sa obala Ipaneme.

*

Više o aprilskom broju magazina LICEULICE >>

Ekatarina Velika: "Bežimo u mrak", 1988. / neobjavljena verzija pesme

Upravo objavljeni boks set EKV uz osam remasterizovanih vinila kompletne diskografije Ekatarine Velike donosi i dva bonus diska sa neobjavljenim snimcima benda iz perioda 1983-1993. Pored demo verzija pesama, snimaka sa proba i drugačijih remiksa, među dvadeset i sedam snimaka je i prva verzija pesme „Bežimo u mrak” koju su Milan, Margita, Bojan i Žika snimili za album koji će se zvati “Samo par godina za nas”. Na inicijativu Zadužbine Milana Mladenovića ovaj snimak je sada i ekranizovan.

Sačuvana traka sa snimanja albuma otkriva da je ova pesma trebalo da bude poslednja na A strani albuma koji se radno zvao „Zašto deca plaču?” Ali, bend je u januaru 1989. dosnimio još sve pesme – „Par godina za nas” i „Nisam mislio na to”, zbog čega je „Bežimo u mrak” ostala – doslovce – u mraku, više od trideset i pet godina.

Ova verzija pesme umnogome razlikuje od one koju znamo sa albuma „Neko nas posmatra”. Sudeći po Milanovim beleškama, ovo je i jedini tekst kojem se nekoliko puta vraćao, i to u periodu od gotovo pet godina. To nije bilo uobičajeno za njega. Milan je pisao brzo, “u dahu” i naknadno bi dorađivao tek poneku reč.
Od ovog teksta, ipak, nije odustajao i menjao ga je sve do samog snimanja 1993. godine.



Sve to je ovu verziju „Bežimo u mrak“ preporučilo za video-spot koji je nastao tokom marta i aprila 2025. godine.

Zadužbina Milana Mladenovića se zahvaljuje prijateljima, saradnicima i poštovaocima muzike EKV koji nisu štedeli vreme, veštine, entuzijazam i opremu da bi ovaj raritetni studijski snimak iz 1989. godine dobio adekvatnu sliku.

*

Reditelj: Ivan Šijak
Direktor fotografije: Luka Trajković
Montažerka: Ana Todorovski Radojčić
Akteri: Dragana Baćović i Petar Popović
Scenario: Nebojša Krivokuća
Line-producer: Tara Babić
Postprodukcija: Das Kleine Herz
Producent: Maja Maričić / Zadužbina Milana Mladenovića

Neizmerno hvala i Nebojši Babiću i Branki Jovanović (Orange Studio), Soft Studiju, Sagoru Meškoviću (Dom Kulture Silosi Beograd), Miodragu Trajkoviću i Sokolaru Raptoru.

„Vatra je ostala u nama.”



Verzija teksta "Bežimo u mrak" iz 1988. dostupna je na YouTube kanalu EKV Official >>

Živa voda ft. Darko Rundek: "Metak" (Angel's Breath de/re/konstrukt)

Muzika, poput vode, uvek pronađe put.
Ovo priča je o tome – kao i „Živoj vodi“, Subi, Milanu Mladenoviću, projektu "Angel’s Breath" i pesmi „Metak“.
Možda bude mesta i za Vaska Popu.
Priča ima mnogo slojeva i pričaju je raznorodni glasovi na različitim jezicima. Bez obzira na to – ako bi svaki od tih glasova bio jedan kanal u velikoj Subinoj mikseti – koliko god ih isticali, utišavali ili skraćivali – harmonija ne bi bila narušena.

*

U trenutku nastanka albuma „Angel’s Breath“ – autohtonog muzičkog čuda – Mitar Subotić Suba i Milan Mladenović imali su iza sebe celu deceniju druženja, sešna i snimanja, od kojih je tek deo bio objavljen.
Ipak, ono što je objavljivano ili bilo poznato – od obrada „Sex Machine“, preko „Nabora na postelji“ ili Subine produkcije „Samo par godina za nas“ i njegovog učešća na demo snimcima za „Dum dum“ EKV – nije najavljivalo album poput ovog.
Oni koji su imali sreću da čuju Subin „In the Mooncage“, ili sešne koje su njih dvojica svirali prvi put pod imenom „Angel’s Breath“ u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Parizu i Ulmu su možda naslućivali kakve muzike će Milan i Suba tek stvarati zajedno.

Prvi i jedini album pod tim imenom snimili su, konačno, u Brazilu tokom zime 1993-94, i ta muzika je bila potpuno drugačija od svega što su do tada radili.

Suba će nešto kasnije reći: „Mi nismo snažni kao bogovi, ali uz anđelov dah, uz muziku koja je dah bogova, mi želimo da udahnemo u čoveka novi svet i novo iskustvo. Prvobitni koncept koji smo Milan i ja imali ovim projektom se produbio i otišao dalje u istraživanju novih, ne samo muzičkih već i emotivnih svetova u nama i oko nas.”

Sudeći po kopiji trake koju je Milan doneo u Beograd iz Sao Paula – „Metak“ je bio poslednja stvar koju su snimili. Nemoguće je potvrditi da li mu je tokom pisanja teksta na umu bila jedna pesma Vaska Pope i njegovi stihovi o metku „koji nam oko glave obleće“. Ili je to samo bio odjek. Postoji neka nit koja povezuje slike grada koji se širi u krug i „klizi niz strme ulice“ i Popinih krovova što „u zemlju silaze“.

*

Mnogobrojni, a međusobno nepovezani svedoci tvrde da se Milan u svoj grad vratio široko nasmejan („naučio sam da se smejem sa ljudima u Brazilu“ reći će jednom od njih), oduševljen snimljenim materijalom, i rešen da ono što je otkrio o sebi i u sebi istraživanja novih svetova pretoči u početak nove faze muzičarske karijere, van matičnog benda.
Znamo da je po povratku počeo da okuplja muzičare sa kojima će svirati Angel’s Breath materijal, puštao im snimke, planirao novi zvuk.
Sticajem okolnosti – ti planovi se nisu ostvarili. Odsvirao je još nekoliko koncerata sa EKV.

Ne zaboravimo – imao je tek trideset i pet godina.
I nikada se nije bojao promene.

*

Da li zbog kompleksnosti ili potpune izglobljenosti te muzike – poslednje pesme koje je Milan snimio teško su pronalazile put do slušalaca. Istovremeno - zbog superiornog zvuka, Subinih skočizvukova, neponovljivosti ili nečeg četvrtog – spisak onih koji su se usuđivali da izvode pesme Angel’s Breath je izuzetno kratak. Urban & 4 su odsvirali „Ogledalo“ 2003. u zagrebačkoj „Tvornici“, Bjesovi su napraviti ’medli’ pesama „Zemlja“ i „Crv“ deset godina kasnije u svom maniru.
I to bi, uglavnom, bilo sve vredno pomena.

Ali, „nije još kraj“.

Pre nešto više od tri godine šarenolika skupina muzičara pod imenom Živa voda – inače posvećena re-interpretacijama tuđih pesama (pa i Talking Heads!) je u zagrebačkom klubu ’Dva Osam’ de/re/konsttuisala skoro ceo album. Zahvaljujući sačuvanom snimku sa koncerta - na vinilu će se uskoro naći „Praia do ventu eternu“, „Metak“, „Ogledalo“, „Courage“, „Čaura“ i „Aplauzi“. I te de/rekonstrukcije su hrabre, i sveže.

Sticajem okolnosti (nema slučajnosti) - prvi put sam saznao za taj koncert, i imao priliku da čujem grubi miks snimaka prošlog leta, dan nakon što smo satima bazali po paviljonima Venecijanskog bijenala i upijali svu šarenolikost sveta sažetu na jedan delić Planete.

Zagledan u zalazak sunca nad pučinom, još uvek uživajući u odjeku viđenog, i činjenici da smo svi mi isprepleteni snažnije nego što se neki opiru, u prvom trenutku sam bio zbunjen tim snimcima, slobodom i hrabrošću skupine koja se tako lako prepušta igri, i dijalogu glasova Darka Rundeka i Maje Rivić.

Ali, brzo sam se pribrao i setio: igra je osnova stvaranja.
Suba i Milan su se takođe – igrali.

I evo danas, Vedran Peternel povodom objavljivanja spota za de-re-konstrukt pesme „Metak“ priča za portal „Ravno do dna“: „Taj je album, unatoč kultnog statusa koji je s vremenom dobio, na žalost prošao i još uvijek prolazi malo ispod radara. Bio je to odraz Subinog izlaska iz regionalnog konteksta, te Milanovog odmaka od EKV. Neka vrsta manifesta oslobađanja i slobode stvaranja.”

To se u ovoj verziji pesme „Metak“ čuje, i vidi.

Muzika nastavlja da pronalazi put.

*

Više informacija o izdanju je dostupno ovde >>

Noćurak :: "Venceremos" (We Will Win) :: mixtape

Gde smo stali? Ili, dokle smo stigli?Biciklisti napreduju ka Strazburu.
Do kraja ovog miksa biće 15-20 kilometara bliže.

Aktivisti su i dalje u zatvoru, batinaši su i dalje na slobodi.
April u Beogradu, možda poslednji put ispod Savskog mosta.
Ćaci su nam češće u mislima od istine o krvavim rukama.

(Zvuči kao Eduardo Galeano, nije mi bila želja, ali tako trenutno sve izgleda.)

Nazad ne možemo.
Zato, "Venceremos"!

Sviraju i pričaju:
Working Week, Ebo Taylor, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Joshua Idehen/Hanakiv, Sara Renar, Aleksandar Dimitrijević, Mravi, Darkwood Dub, Haustor, Nubya Garcia, Rogê, BaianaSystem, Linton Kwesi Johnson, Haris Pilton feat. HORNSMAN COYOTE & RANKING JOE, Auf Wiedersehen + Peter Finch, Oxajo, The Clash, XTC, Obojeni program, Fontaines D.C. i Prince.