Leto služi da se leti ka novom: uvali, mirisu, ukusu, muzici, jeziku.
Ovaj Noćurak je procvetao od otkrivanja novih muzika i snimaka iz Brazila, učenja novog jezika, topljenja od miline na razvučene akcente i zvučnost reči, otkrivanja nepoznatih začina (u miksu je jedna pesma i o tome!) od brojanja ritmova; želje da se konačno otisne od obale, i otkrije šta je ispod površine.
Mreža je puna muzika. Obala je već daleko i možda bi trebalo da budem zabrinut zbog oblaka na horizontu, ali pesme mi kažu ‘tudo vai dar certo’, i ja im verujem.
Prvi put suočen sa sopstvenom smrtnošću, Rjuiči Sakamoto 2017. godine pomišlja da je pred njim oblikovanje i snimanje poslednjeg albuma. Oseća se poput slikara pred praznim platnom, pokušava da zaboravi sve što zna o procesu stvaranja muzike, traga za inspiracijom osluškujući šumove sveta oko sebe, počinje da razmišlja o muzici koja neće biti sinhronizovana.
"Na ovom svetu je 99% sinhronizovane muzike, ili one koja teži ka tome. Takva je ljudska priroda. Čini mi se da smo bića koja nalaze zadovoljstvo u sinhronizovanosti. A stvarati muziku koja se ne sinhronizuje je kao da govorite jezikom koji ne postoji."
Tragajući za slikama, šumovima i zvucima, Sakamoto se vraća temi koju je komponovao za Bertoličijev "Čaj u sahari" (The Sheltering Sky) - i citatu Pola Boulsa koji u filmu uz tu temu izgovara sam autor:
„Pošto ne znamo kada ćemo umreti, mislimo o životu kao o nepresušnom bunaru. A ipak, sve se dešava samo određen broj puta, i to vrlo mali broj, zaista. Koliko ćete se još puta setiti određenog popodneva iz detinjstva... Koliko ćete još puta videti pun mesec kako izlazi? Možda dvadeset puta. A ipak, sve deluje beskonačno.”
Taj citat odgovara onome što oseća i onome što misli da upravo radi: stvara svoje poslednje muzičko delo.
Pol Bouls u filmu "Čaj u sahari"
"Počeo sam da mislim da je raspadanje i nestajanje zvuka klavira na neki način snažna simbolika života i smrtnosti. Nije tužno. Samo meditiram o tome. Imam i čežnju prema trajnim zvucima, poput violine ili orgulja. Da li je prejednostavno reći da ti trajni zvuci simbolizuju besmrtnost?"
Ipak, fragmenti iskustva počinju da se sinhronizuju. Boulsov citat snažno podseća Sakamota na poeziju Arsenija Tarkovskog, kojeg je - kao pasionirani obožavalac filmova njegovog sina Andreja - svojevremeno izučavao. Andrej se poslužio ovim stihovima u jednoj sceni filma "Ogledalo". Nama su dostupni i u (pomalo arhaičnom?) prevodu Vladimira Jagličića (BIGZ, 1995): I ovo sad prisnivam, i ono prisnih lani,
prisniće mi se, kadgod, i sve, još preostalo, ponoviće se sve, na javi — u apsani, prisnićete i vi to što mi je na san palo.
Tamo, po strani od nas, od sveta sveg po strani, val žuri, već, za valom, da umru pod obalom, a na valu su zvezda, čovek, ptice, svi dani, java, snovi i smrt — val već juri za valom.
Šta će brojevi meni — bio sam, jesam, biću. Čudo nad čudima je život — pred njim ja padam
na kolena, sirota koju nevolja svlada,
Sam, usred ogledala, međom odraza bledom svih mora i gradova što s bunilom zrak spliću. I mati, u suzama, uzima u krilo čedo.
Sakamoto odlučuje da oblikuje muziku koja će predstavljati njegov soundtrack za nepostojeći film Andreja Tarkovskog. Zatim pronalazi snimke na kojima njegov stari prijatelj Dejvid Silvijan čita Arsenija.
Od deset snimljenih fragmenata, Rjuiči bira jedan.
Pol Bouls i Arsenij Tarkovski, Sakamoto i Silvijan sreću se u muzici i borave u njoj zajedno četiri minuta i dvadeset i tri sekunde. Sve postaje skladno.
Rjuiči je poslednje tonove odsvirao šest godina kasnije.
Video je pun mesec iz Boulsovog citata više od dvadeset puta. Ali - "Šta će brojevi meni — bio sam, jesam, biću."
*
p.s. Na mreži se može naći prevod pesme "Život, život" >> Arsenija Tarkovskog - ali to nije poema koji Dejvid recituje na ovom snimku. Poemu koju je Sakamoto iskoristio za snimak Tarkovski nije naslovio.
Lori Anderson mi je oduvek delovala kao vesnik
budućnosti.
U početku nisam znao odakle ta impresija dolazi.
Da li je to zbog avangardnih fotografija na kojima svetlo
izbija IZA njenih zuba i osmeha? (da, Lori je imala sijalicu-u-ustima) Ili me zaludeo modifikovani zvuk violine koju je
svirala? Kostim i frizura? Ili je oduvek u pitanju bila boja njenog glasa?
Za razliku od drugih glasova koje sam voleo i koji su imali ’raspon’ od tri ili
četiri oktave - glas Lori Anderson zahteva drugačiji referentni sistem. Lori priča
glasom u rasponu od zabrinutosti, ironije i blage podrugljivosti - sve do saosećanja,
nežnosti i utehe.
Mali je broj takvih
vodiča kroz ono što jeste i ono što dolazi.
Zbog svega toga mi je s godinama postajala sve važnija.
Budućnost iz njenih priča nije obećavala da će biti idealna, nasuprot. Lori na prvom snimku prvog
albuma jasno kaže „...Put your hands over your eyes / Jump out of the
plane / There is no pilot / You are not alone” >>. Ali, i bez obzira na njenu
upitanost nad onim što dolazi – imao
sam utisak da dolazi vreme u kojem ćemo dobijati odgovore na postavljena
pitanja, imati prostor za eksperimentisanje, preinačenja, delanje, fotkanje sa
sijalicama u ustima, sviranje instrumenata koje ćemo tek izmisliti, poigravati
se svetlom, značenjima, pokretima tela, da će biti prostora za pružanje otpora.
Kad ono,
stvarno nema pilota.
Zanimljivo – Lori Anderson je do sada dva puta nastupila u Beogradu. Prvi put u
decembru 1990, u vreme kada je budućnost još uvek koliko-toliko nešto kao ’obećavala’.
Drugi put u leto 2006. godine, vreme kada je budućnost još uvek imala drugu šansu.
Ž
Treći put je mogao da bude preksinoć, ili večeras – ali Beograd više nije na
mapi njenih nastupa. Lori je sinoć nastupila u Zagrebu, tačno na
četrdesetogodišnjicu od objavljivanja njenog genijalnog koncertnog filma „Home
of the Brave“.
"Language is a virus" - najslušljiviju stvar sa albuma sam prvi put čuo na Studiju B, kod Slobe Konjovića. U to vreme, naravno, nisam znao ništa o budućnosti; da je naslov pesme ideja Vilijama
Barouza koji se bavio temom jezika-virusa kojim smo zaraženi i koji nas nagoni
da neprekidno govorimo, govorimo, govorimo i tako zatrpavamo neophodnu tišinu.
Nešto kasnije sam konačno ’video’ tu pesmu sa nekvalitetnog VHS presnimka emitovanog na televizoru u prostoru koji se
nalazio u Nušićevoj i zvao (valjda) ’Drugi Novi Klub’. Lišen znanja i potpuno
rasterećen od razumevanja referenci, bio sam zadivljen onim što gledam (kakve ideje!) i čujem
na tom snimku njenog koncerta (kakva muzika!) I dalje sam zadivljen - sada i slojevima koje sam tokom godina otkrio
ispod površine.
„Home
of the Brave“ je objavljen pre tačno četrdeset godina. Budućnost više ništa ne obećava. Lori je bila u pravu što je često zvučala zabrinuto. Nema pilota, svi smo zaraženi virusom, svi viču „Look at me! Look at me!“, kao
u pesmi.
Ali, to ne znači da bi trebalo da prestanemo da je propitujemo i tražimo
odgovore.
Lori to i dalje čini.
Znam da su nam uši i srca zasuta talasima užasa i gluposti, efemernim nebitnostima, glasnom mržnjom; da je lepoti sve teže da se probija kroz slojeve i da nas to čini sve manje pristupačnim za reči, ideje, zvuke, druge ljude, novo.
Ali, ako si ispod svih tih slojeva žedan i željan lepote, i imaš dovoljno snage da šutiraš i guraš te slojeve da ti se ne lepe za kožu – muzika će se već nekako probiti gde treba. Pronaći će put – kao voda, ljubav, svetlo.
Nekada su joj neophodni sati, ili mnogo preslušavanja.
Ponekad su, pak, dovoljne sekunde ili nekoliko uvodnih taktova – a album „Gola“ otvara motiv na gitari koji dirljivo podseća na „Sanjam“ Indexa (možda i jeste sempl sa originala), i taj zvuk prelazi ovlaš preko kože i izaziva žmarce, pripremajući te za ono što sledi: drugačiju Remi od one koju znaš iz benda Elemental, drugačiji zvuk, direktne, iskrene reči koje ti glas peva tet-a-tet, nema skrivanja iza zvučne dekoracije, nema ničega između vas, glas je sve vreme u prvom planu, obraća se samo tebi, kao drugarica.
Svaka od pesama na albumu „Gola“ zaslužuje pažnju, osvrt, reči hvale – ali ne želim da te usporavam i odugovlačim sa pričom, bolje je pritisnuti 'play' i početi sa slušanjem. Svaka od pesama će postati nekome najdraža i dražiti kožu. Među njima je i jedna koju dobro znaš od ranije – po nesrećnom filmu „Crna Marija“ i užasnom aranžmanu zbog kojeg se nije moglo uživati u plovidbi Meseca. Verzija koju je Remi snimila ’srcu prija’, da se poslužim stihom iz pesme.
Srce albuma su, ipak, „Kradljivci“.
U ta tri minuta i četrdeset sekundi se sve istopi,
Teško je nabrojati gde se sve pojavljuje, i pesme koje bi zvučale potpuno drugačije bez njega, jer često i nije u prvom planu.
Ali uvek ga je lako prepoznati u šumi zvukova, i na spisku najdražih pesama verovatno imaš barem jednu koja ti je prirasla za srce ili uši zahvaljujući njemu.
Od ’onog zvuka’ Bouvijeve „Heroes“ preko vratolomnih zvukova na Dejvidovoj „Fashion“ i „I Zimbra“ Talking Heads, prljanja Piterovih „No Self Control“ i „I don’t remember“ do najnežnijeg pletiva na Silvijanovom „Gone To Earth“, zajedničkim snimcima za „Damage“ i „The First Day“, pejsaža koje je stvarao sa Brajenom Inom i Porcupine Tree. I to je tek delić. Ono što je radio sa King Crimson zahteva posebnu priču.
Svuda je: lebdi nad žicama, uspavljuje, seče, lomi strukturu i ponovo je stvara.
Robert Frip, od danas 80.
Još uvek nije odsvirao sve.
Prva (ili najstarija sačuvana) antiratna poema delo je Enheduane – koja je pre više od četiri hiljade i dve stotine godina napisala „Tužbalicu duhu rata“, i u njoj stih „poput vatrene nemani / truješ zemlju otrovom“. Značaj te poeme postaje još veći kada shvatimo da je njen otac bio Kralj Sargon, kojeg istorija pamti kao izuzetno uspešnog vojskovođu i izumitelja vojnih falangi.
Ali, nije iznenađujuće da je jedna žena prva podigla glas protiv užasa rata.
Četiri hiljade i dve stotine godina kasnije – svakodnevica nam i dalje, na žalost, pruža inspiraciju za nove pesme koje pozivaju na mir. Štaviše, izgleda da su nam takve pesme sve potrebnije. Ako upitate veštačku inteligenciju „Koliko ¬dana je na Zemlji u prethodna dva veka vladao mir?“ dobićete zastrašujući odgovor. „Blizu nula dana.“
Various Artists: „Help(2)“ (War Child, 2026)
Zahvaljujući prvoj „Help“ kompilaciji objavljenoj 1995. godine (a na kojoj su učesvovali Oasis, The Stone Roses, Massive Attack, Radiohead i mnogi drugi) sakupljeno je više od milion i dve stotine hiljada funti za pomoć deci ugroženoj ratom u Bosni. Trideset godina kasnije na poziv u pomoć za skupljanje pomoći za ugroženu decu u čak četrnaest ratnih zona u svetu odazvao se fantastičan broj muzičara.
Pored nekoliko izuzetnih novih pesama („Flags“ Dejmona Albarna, Griana Četena i Ke Tempes; „Begging for Change“ Pulp; „Sunday Light“ Ane Kalvi i ekipe) – zanimljivo je slušati ’klasike’ pop kulture u novim izvođenjima. Poslušajte verziju „Sunday Morning“ u verziji Bet Gibons, ili „Book of Love“ Olivie Rodrigo, i shvatićete kako se značenje ovih pesama menja u skladu sa kontekstom i vremenom.
„Early dawning, Sunday morning / It's just the wasted years so close behind.“
Joshua Idehen: „I Know You're Hurting / Everyone Is Hurting / Everyone Is Trying You Have Got To Try“ (Heavenly, 2026) Džošua već gotovo dvadeset godina leči publiku plesom i rečima. Nakon niza mini-albuma, singlova i gostovanja na raznim projektima – konačno je objavio prvi album. Svet se za to vreme promenio, uglavnom na gore. Zato su nam njegova muzika i poruke još potrebnije.
Po stavovima i temama blizak legendarnom Lintonu Kvesi Džonsonu i raspričanim, angažovanim pesnicima novije generacije poput Entonija Džozefa – Džošuin pristup isceljenju je nešto drugačiji. Praćen plesnim bitovima i semplovima koji telo guraju na plesni podijum – Džošua pretresa teme slobode („Choose Yourself“), sreće („It Always Was“) i sveta („Mum does the washing“) mešajući gorko i slatko, ali uglavnom ne skidajući osmeh sa lica.
Džošua zna da je osmeh odličan način da se neprijatelju pokažu zubi. Slušajte i plešite uz ovaj album deset minuta dnevno i osetićete unutrašnji mir.
XTC: „Black Sea“ (Virgin Records, 1980)
Iako objavljen u vreme kada su kodove za lansiranje, pristup crvenim tasterima i neograničenim resursima za kupovinu najnovijeg naoružanja imali neki drugi ljudi – strahovi, nemoć, bes i želja da se artikuliše otpor protiv sumanutosti su identični kao i u vreme kada je ovaj album objavljen.
„Generals and Majors“ – najpoznatiji singl sa ovog albuma zvuči kao da je napisan juče ujutro (stih kaže: „Generals and Majors always / Seem so unhappy 'less they got a war“), a slično važi i nihilistički razdraganu „Living Through Another Cuba“ („While war is polishing his drum / and peace plays second fiddle“).
A možda je u pitanju i to što će pesme XTC – posvećene generalima, ratovima, društvu kao i voljenoj osobi (na ovom albumu – „Love at First sight“, „No Language in our lungs“) uvek biti u savršenom sazvučju sa svetom, dokle god neko ne spusti prst na crveni taster.
Ako bih crtao dijagram ovog Noćurka - verovatno bi ličio na Braunovo kretanje.
Pokušao sam da pretočim ono što se dešava u miks koji se kreće između želje za urlanjem i potrebe za ćutanjem, neargumentovanog optimizma i pesimističkih dokaza, merenju koliko sam sreće imao i koliko je još imam na zalihama, sudara nove muzike koja se probila do mene bez obzira na sveopštu buku, i starih pesama kojima se vraćam ovih dana.
U dva sata se sudaraju: Plesač Sporog Stepa, ROLO, Neuky? & Darko Rundek, Gorillaz
& Fatoumata Diawara, Dominique Fils-Aimé, Dayme Arocena, Tom Zé, Suba, Mari
Froes, Luau, Diogo Nogueira , Jorge Ben Jor, Mei Semones & Liana Flores,
Cibo Matto, My New Band Believe, Flea, Joshua Idehen, Laura Misch, Ryuichi
Sakamoto & David Sylvian & Arseny Tarkovsky, Talk Talk, Howard Jones, The
Style Council, Working week, Remi, Sara Renar, Svadbas, KOIKOI, Anna Calvi &
Matt Berninger, David Bowie. Za čudne šumove tokom miksa bila je zadužena Mao, novi član redakcije.
Foto: "Lost (Clock)" Erwin Wurm / sa izložbe "Jedan minut zauvek" MSU, 2022.
Najmanje 4000 godina pokušavamo da opišemo ljubav - svim
raspoloživim rečima, svim poznatim jezicima, izmišljamo čak i nove - ali, to je
uglavnom baš neuspešno, i većina se zaglavi na opštim mestima.
Ipak, nekima uspe!
Ponekad se to bolje čuje kada neko drugi otpeva pesmu, a ne njen autor.
Ponekad se veličanstvenost dobre ljubavne pesme čuje još bolje kada se ona nađe
u miksu ljubavnih pesama, poput ovog, koji je malo naglavačke.
Ali, takva je i ljubav.
O ljubavi pevaju: The Cure, Katarina II, Modern English, Joe
Jackson, Prefab Sprout, New Order, ABC, Lightning Seeds, Eva Braun, KOIKOI,
Artan Lili, FONTAINES D.C, Temper Trap, The Smiths, Dove Ellis, James, Fossil
Collective, Crowded House, XTC, Wet Leg, Kings of Convenience, Dylan, Ferry,
Imelda May, Caterina Valente, Louis Prima, Etta James, K.D. Lang, Chrissie
Hynde & Brandon Flowers, Valerie June, Thome, Sessa, Caetano Veloso, Maria
Gadu i Beth Carvalho.
Mogli bismo priču o mladim ljudima koji su menjali svet muzikom početi od Mocarta i Šopena koji su prva dela napisali sa pet, odnosno šest godina – ali te kompozicije ipak nisu promenile tok istorije muzike ili poremetile puls većeg broja ljudi. Kejt Buš je to učinila u osamnaestoj godini pesmom „Wuthering Heights”. Ejmi je imala devetnaest u vreme snimanja albuma „Frank“, kao i Aleks Tarner u vreme pravljenja „Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not“. Prosek godina članova Šarla Akrobate bio je ispod dvadeset kada su napisali i snimili „Ona se budi“ i „Niko kao ja“. Vreme i godine nisu prepreka za stvaranje veličanstvenih pesama. Nasuprot.
Joy Division: “Unknown Pleasures” (Factory Records, 1979)
Ikonični pulsar na omotu Pitera Savila, „hladna“ produkcija Martina Heneta, nervozna svirka i stihovi Iana Kertisa učinili su da Joy Division prvencem obezbede mesto u večnosti. Bez obzira na to koliko godina imate – Kertisova poetika je i dalje razoružavajuće introspektivna i nesvakidašnja za mladića koji je u vreme snimanja imao tek dvadeset i dve godine. Stihovi poput „Guess your dreams always end / They don't rise up, just descend...“ kao i Kertisov uzvik na „I've got the spirit / But lose the feeling“ imaju važno mesto na panteonu introverta različitih generacija, kao i onih koji tek otkrivaju da pripadaju toj vrsti. Zato, pored ostalog, pesme „Disorder“, „Shadowplay“ i „She’s lost Control“ i dalje odjekuju pop-kulturom i imaju milione slušalaca na striming servisima. Vreme odmiče, ali puls ne slabi.
U vremenu u kojem mnogi dolaze do prvog ugovora za album i šire publike koristeći TikTok i druge raspoložive platforme – dvadesetdvogodišnji Elis koristi potpuno drugačiju strategiju. Ne obraća se fanovima na društvenim mrežama, ne daje intervjue medijima, a u jednoj od pesama peva “Keep their cameras off my face.” Verovatno je i debitantski album namerno objavio u vreme kada su liste najboljih u 2025. godini već bile proglašene. A mesto na tim listama mu svakako pripada. Muzika, tekstovi i zvuk ovog albuma takođe kao da dolaze iz nekih drugih vremena, kada su autori osvajali srca i uši slušalaca onim što je najvažnije, a to su pesme. “Pale song”, “Heaven has no wings”, “Feathers, cash” i “To the sandals” natopljene su harmonijama kakve se mogu pronaći i na albumima Tima i Džefa Baklija, ali i nekim starim albumima Van Morisona. Neka vas ova imena ne zavedu. Elis je svoj, i drugačiji.
Ukoliko ste tokom proteklih nedelja barem letimično preletali preko lista najboljih za 2025. godinu – sigurno ste naišli na Geese i kilometarske hvalospeve napisane u čast njihovog „Getting killed“. Zasluženi su! Geese prave bezobraznu, raspojasanu, bučnu, krhku, autohtonu muziku koja u trenu eksplodira („Trinidad”), podstiče neutemeljenu razdraganost („Cobra“) ili vam upravo menja listu najdražih pesama svih vremena („Taxes“) i inspiriše da njihove stihove ispisujete na zidovima hodnika institucija koje nas preziru, a trebalo bi da nas leče („Doctor, doctor! Heal yourself / And I will break my own heart“). Kameron Vinter, vođa ovog benda ima tek dvadeset i četiri godine. Sigurno u svesci ima još pesama koje će nas spasavati u budućnosti.
Kada se mrak ne povlači pred svetlom, muzika može da pomogne.
Neke pesme u ovom miksu imaju funkciju provodnika. Druge su tu kao prigušivači. Ima i pesama koje sve rasvetljavaju, neke su tu zbog atmosfere, ali i stihova koje volim (“You say the spark's gone, well, get an electrician”). Međusobno povezane, možda ti pomognu da vidiš bolje oko sebe.
Svetle (i tamne): Massive Attack & Tracey Thorn, DJ Shadow, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, novi James Blake, Leonard Cohen, Teho Teardo & Blixa, Taxiwars, Cecile McLorin Salvant, Chet Baker, Miles Davis, Annette Peacock, Brandee Younger & Shabaka, Eliana Glass, Dunja Đoković, Peter Gabriel, Sivert Hoyem, Tindersticks, Susanne Sundfor, Angel Olsen, Chrissie Hynde & k.d. lang, Cat Power, Melanie De Biasio, The Style Council & Tracey Thorn, Frente!, Suzanne Vega, The Cardigans i Jonathan Wilson.
Toliko
je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama
čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju
iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.
„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.
Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i
kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali
zašto bi se i sklanjao?
(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u
drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard
Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde
je izuzetno težak zahvat.)
Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam,
šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što
pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se
pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež
i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji
čovek kojeg ćeš ikada sresti“.
(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)
Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj
između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje
iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je
moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u
ovome zajedno, nema straha. Zato na kraju kaže – „Let's
walk into the fray again”.
Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa –
pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se
bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje
srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež
završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do
tog mesta izgubiti jedno drugo.
(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo
je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)
Nespretno
pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u
kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio
zaveden samo rečima. Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.
Kako znam da je bilo rano jutro?
Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.
„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.
Let’s walk into the fray again.
*
Dodatak: Koncertna verzija, još razigraniji gudači:
Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta
poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u
Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji. A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.
Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks
i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog
života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da
promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da
sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama". Po pričama svedoka - danima je ostajao budan. Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao".
Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta
držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.
Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje
filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti
zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u
njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.
Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje. Sve suprotno od Zigija. Iako je kasnije tvrdio da
se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran
da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo. Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na
ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi
sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za
pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom
a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na
albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku
‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.
Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez
distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.
Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i
Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli
su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio
Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez
istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’
baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.
(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno
zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju
će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)
Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti
počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa
’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark
Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad
zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim
pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da
upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“
Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.
Godinu dana kasnije - ponovo će biti
stanovnik Evrope. Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja
je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da
je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje. „Station to
Station” objavljen je pre pedeset godina,
na današnji dan 1976. godine. Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.
Veoma retko - ali na moju radost - "Noćurak" ponekad sam procveta, i neočekivano.
Ovaj je izrastao neplanirano. Dušan mi je poslao divan Dunjin snimak ("Dok spava") koji me podsetio i na Sakamotov klavirski uvod za drugu verziju "Forbidden colors", ali i "Snowflake" Kejt Buš. To je, nekako, dozvalo Lakiko. Iz magle su im se zatim pridružili i Everything But The Girl, Michael Stipe & Big Red Machine, The National, Floating Points/ Pharoah Sanders/The London Symphony Orchestra, Koshun Nakao, Julia Holter, Kelly Moran, Brian Eno, David Bowie, Asma Maroof, Melanie De Biasio, Roger Eno, Hania Rani, Sergio Díaz De Rojas , Patrick Watson/Solann, Koki Nakano, Talk Talk, Depeche Mode, Nick Storring, Rain Tree Crow i KOIKOI - i svi zajedno poređali u dva sata muzike za gledanje u maglu, ili u sebe, ili iznutra, ko se čega manje plaši.
„Bouvi ima ulogu hiperteksta. Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju... Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.” (Nik Stivenson)
Izučavanje Bouvijeve karijere je i dalje poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop. Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši i zašećerene "In the Heat of the Morning" iz perioda traženja sebe, preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog zvuka koji je ostavio za kraj (“Black Star”).
I dalje deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i višedecenijski niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, onaj koji dolazi, a u kojem će biti drugač-č-č-čiji.
Zato su i slike tog kaleidoskopa raznolike i omamljujuće. Bouvi nas podseća da svako od nas može i mora da se menja, neprekidno.
U koji god deo tog kaleidoskopa da se zagledamo - scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, biznis ideje (Bouvi je pominjan i kao jedan od izazivača ekonomske krize 2008.), izbore ljudi sa kojima je sarađivao ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstove pesama i kriptične zapise (vidi “Bowie 42 criptic words >>”) – svaki delić je intrigantan po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.
Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu.
Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.
Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja. Ali ona pomažu da se razume više. Neki odgovori kriju se i u izboru knjiga koje je preporučivao za čitanje (vidi: "Bowie book club" >>)
Zahvaljujući njima će se pri svakom uronu u njegovo delo ukazati nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost, da li je moguće učiniti da smrt čoveka bude sastavni deo umetničkog dela.
*
Bouvi je rođen na današnji dan. U subotu ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.
Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju. Najbolji primer je star svega nekoliko dana. Od kako se u završnoj epizodi "Stranger Things" >> pojavila njegova "Heroes" - na streaming servisima je preslušavanje ove pesme poraslo za, doslovce, 500%.
*
Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.
U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton. Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas, ili kreiraju svoj lik.
Novi miks Bouvijevih misli i pesama koje će ti možda pomoći da shvatiš kojeg Bouvija trenutno najviše voliš?
Pantomimičara, onoga koji igra Čoveka-slona,
recituje Brehta, ili Zigija, Aladina Sejna, Belog Vojvodu, Onoga koji je pao
na zemlju, Soul Mena, onoga koji manipuliše vremenom, muzikom, stilom,
Džereta Goblin-Kralja... ili sve Bouvije koje je Dejvid Džouns
izmislio tokom svog boravka na Zemlji?
Svako ima svog Bouvija, omiljenog. U tome je i trik. Nemamo osećaj da nije tu, zato što je Dejvid Bouvi takođe kreacija, ideja, priča. A priče i ideje ne mogu nestati.
Rebel, rebel (live) Strangers when we meet The Man Who Sold The World DJ Hello Spaceboy Little Wonder Jump Slow Burn Absolute Beginners (live) Andy Warhol Velvet Goldmine Modern Love (Moonage Daydream mix) Never Get Old (live) Stay (live) Sons of Silent Age Time Ashes to Ashes Love is Lost (DFA remix) I can’t give everything away
Prošla
godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.
Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1.
januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca
onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno. (Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)
*
U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025.
spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile
od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen
nizom čudnovatih pesama na kraju.
U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken
Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner,
Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto,
Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia,
Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни,
Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog
Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian,
Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina
Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie
Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. I onda najdraža pesma 2025.
Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM
talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.
Nisam u potpunosti siguran da li je susret sa ovom pesmom trenutak u kojem sam prelomio da želim da učim taj jezik, jer takve odluke se ne donose u tri minuta. To raste kao želja mnogo duže, i iz mnogih razloga. Ali, znam da sam bio zatečen na prvo slušanje, iako sam razumeo tek poneku reč. Melodija mi je rastopila kosti. Slično se letos dogodilo i sa "Muito Romantico" >>
Bio sam siguran da je "Ciranda para Janaina" 'klasik' - jedna od onih pesama koje se smenjuju na raznim Musica Popular Brasileria kompilacijama, ali koja mi je, eto, promicala do tog popodneva.
Onda sam shvatio da je prvi put objavljena 2008. godine, i da njen put ka statusu klasike još uvek traje.
Napisali su je Džonatan Silva (portugalac) i Kristijano "Kiko" Dinuči, brazilac iz Sao Paula. Tu, prvu verziju koju je Džonatan snimio >> verovatno je najlakše i zaboraviti. I to se dešava ponekad, da autor ne prepozna šta je stvorio. Zato je pesma nastavila da traži onoga ili onu koja će je najlepše otpevati. Neke su takve po prirodi.
Kiko je tri godine kasnije snimio u aranžmanu i verziji u kojoj opet nije procvetala punom lepotom. Ova verzija je bila sirova, po zvuku bliska Artu Lindsiju, grubo šmirglana - i iako nesavršenog aranžmana - pesma je postajala sve lepša.
Verzija Ane Kasimba >> od pre dve godine zvuči nežnije i sanjivije, ali - opet - nije to.
Konačno, pesme se dohvatio Tome (Thome) i oblikovao je kako jedna pesma o sireni zaslužuje. Počne nežno i gazi plitko, sve dok ga ne talasi ne odvuku ka dubini.
I kao da je ta njegova verzija pokrenula novi talas. Nekoliko meseci kasnije Anale Kaldas i drugarice od nje prave sedam i po minuta magije za tri glasa i udaraljke koje same sviraju >>, da bi Tome zatim okupio Toma Ribeiru (obratite pažnju!) i Mari Merendu da bi snimili još jednu veličanstvenu verziju za tri glasa, gitaru i čegrtaljku kojoj još uvek ne znam ime. Ali, naučiću ga.
Broj obrada i verzija na TikToku i dalje raste.
U hladnim kišnim večerima poput ove decembarske u Beogradu bilo koja od ovih verzija deluje poput gutljaja dobrog alkohola nakon kojeg ideja o životu na nekom drugom mestu izgleda još privlačnije.
Možda se na tom mestu ova pesma može čuti u prolazu- kroz otvoreni prozor taksija koji prolazi ulicom, na radiju koji svira u lokalnom marketu, ili od uličnog svirača koji upravo počinje: A-mol, D-mol, E7. U refrenu će dodati G7 i C-dur.
Moram da nastavim da učim jezik, moram da savladam način na koji slažu reči u niz, moram da naučim da joj kažem da je najlepša.
Duolingo tvrdi da mi dobro ide. Možda me uskoro nauči i zašto je u nekim verzijama "para", a u drugim "pra".
*
Ciranda para Janaina
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
É no seu colo que afogo a minha sede Quis te pescar, mas caí na sua rede Feita de fio de cabelo emaranhado Moro no mar e hoje sou seu namorado Eu moro no mar e hoje sou seu namorado
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
O seu colar é de concha Seu vestido se arrasta na areia Ela tem cheiro de mar Ela sabe cantar ponto de sereia
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
É no seu colo que afogo a minha sede Quis te pescar, mas caí na sua rede Feita de fio de cabelo emaranhado Moro no mar e hoje sou seu namorado (Eu moro no mar e hoje sou seu namorado)
Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo? Ó Janaína quando estou feliz eu choro Ó Janaína deixa eu dormir no seu colo?
Istorija muzike je prepuna neuspelih pokušaja postavljanja granica -
žanrovskih, teritorijalnih, čak i nacionalnih – iza kojih se najčešće nije
krilo ništa drugo osim straha od susreta sa drugim i drugačijim. Neki od tih
pokušaja danas zvuče komično, drugi su zastrašujući – ali sada znamo da nijedan
nije uspeo, zato što je žudnja za stvaranjem muzike suprotna idejama granica i
superiornosti koja nam pripada po mestu rođenja.
Štaviše, muzika je jedan od najmoćnijih alata za rušenje zidova i brisanje
granica.
Ovi albumi – nastali iz sudara različitih kultura i znatiželje za otkrivanjem
drugih i trećih svetova to dokazuju.
Haustor: „Treći svijet /
SOUNDTRACK“ (Jugoton/Croatia
Records, 2025)
Nedavna
regionalna premijera dokumentarnog filma „Treći svijet“ Arsena Oremovića o
bendu Haustor propraćena je i trostrukim soundtrack
vinilom koji sadrži i nekoliko snimaka koje su obožavaoci ovog benda
iščekivali četrdeset godina. Pored opšte poznatih mesta („Radio“, „Ena“,
„Uzalud pitaš“), na ovoj kompilaciji nalaze se i neki dragoceni demo-snimci
(„Babilonske baklje“, „Spasil’ sam se“), te novi remiksi i duuuuugooooo željeni
a do sada neobjavljeni remiks naslovne pesme iz 1983. koji se može slušati u
krug – satima (probao sam!)
Iako podređen dramaturgiji i strukturi filma - ovaj soundtrack se može slušati i kao presek karijere benda koji je od
prvog dana vešto zaobilazio žanrovske i granične patrole da bi se domogao
teritorije na kojoj je moguće stvarati slobodno.
Yasmine Hamdan: „I
remember I forget“ (Crammed Discs/PIAS, 2025)
Karijera
Jasmin Hamdan je poput jedne od onih teško vidljivih, ali važnih srebrnih niti
koje svet povezuju na novi način i čine ga zanimljivijim i raznovrsnijim.
Nekima je poznata kao nekadašnja članica jednog od prvih nezavisnih
elektronskih bendova Libana (Soapkills),
drugima po saradnji sa CocoRosie i
Markom Kolinom iz Nouvelle Vague, trećima
po pojavljivanju u filmu „Only Lovers
Left Alive“ Džima Džarmuša. Ali - najzanimljivija je muzika koju stvara već
dvadeset i pet godina, sučeljavajući bliskoistočni melos i elektroniku,
pevajući o ljubavi i preživljavanju u svetu koji kleca od nepravdi.
„I remember I forget“ je njen četvrti
album, savršeno produciran i pun pesama („Hon هون“, „I remember I forget بنسى وبتذكر“,
„Shmaali شمالي“) koje inspiriše na potragu za prevodima tekstova i otkrivanje koliko
imamo zajedničkog sa Jasmin, bez obzira na to što se razlikujemo po poreklu,
jeziku, ritmovima i godinama.
Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“
(RVNG Intl, 2025)
I Lukresija je, poput Jasmin, dugo izmicala uobičajenim žanrovskim podelama i
poznatosti, sve dok nije snimila odlični album „¡Ay!” 2022. godine i od kako je obznanjeno da sve više vremena provodi na
imanju novog partnera – Dejvida Silvijana, sa kojim je počela da stvara novu
muziku. Nastao na
izolovanom mestu i iz saradnje sa Silvijenom, Huanom Molinom, Kamilom Mandoki i
spektakularnim perkusionistom Aleksom Lazarom - „A Danger to Ourselves“ je album koji hrabro i graciozno preskače muzičke
i jezičke granice.
Ova muzika je prostor na kojem se možemo prepustiti lutanju i preplitanju
ritmova, glasova i jezika.
Najlepša mesta na albumu: „Cosa Rara“,
„Caes“, „No death no danger“, „Hasta
el final“.
