Wednesday 23 July 2008

Paradoks o umetnosti, ubici i Srbiji

Svega dan pre toga, Trg je bio zaista lep, pametan, opušten, letnji.

Onda pristalice optuženog za mnoge smrti (dugo skrivenog pod bradom nadrilekara – dakle nepatvorenog borca za život) gađaju pripadnike Policije umetničkim delima. Sama ideja obračuna sa policijom umetnošću ipak pripada drugoj generaciji, drugom vremenu, blistavim idealima. Dva kolapsa u jednom pasusu.

Umetnost prva strada, tako i sada, od ruku jednopismenih građana. Mi smo barem znali, baci kamenje na sistem.

Preživele skulpture vire iz izloga bivše, sada privatizovane Robne kuće, simbola naše davne raznovrsnosti, gledaju kroz staklo kao što smo mi virili svih ovih godina, zatvoreni između ostalog i zaslugom "ranih radova" Nadrilekara. Vire one tako, oplakuju one od svoje vrste, slomljene o policijske štitove.

Previše simbolike za jedan mali deo Trga, za jedan dan, zapravo previše za čitav život, ako se za tren uzme vazduh i shvati kakvim i kolikim cvetovima simbolika cveta.

Onda odustanem, Ctrl+S, Ctrl+C, Ctrl+V, Alt+F4.
Odmor.

.

.
.
.
.

Thursday 10 July 2008

re:animacija



Kupujem jogurt u hipermarketu.
Zagledan u plavi čep na boci, što moram jer je napolju pakleno a član naše male zajednice Rade (Končar) dobrano stariji od mene, ne primam informaciju o dugotrajnosti vitamina, minerala i do kada boca ima hranljivu neotrovnu vrednost, već shvatam da je datum isteka upotrebljivosti prvi dan mog odmora.

Bezlična, odštampana mehanička slova više me asociraju na Sandrarova "Ostrva" nego na činjenicu da bi Radeta trebalo zaista pod hitno zameniti i to prihvatam kao konačni dokaz da sam zaista pukao.

Sabrati sve preostale snage radi utrčavanja u cilj pre no što me stignu, makar i prsima, ako treba čupajući tastere sa laptopa i bacajući ih preko linije cilja, sve učiniti samo doći do cilja u komadu, žrtve više nisu važne, ali ih ne sme biti previše sa naše strane!

Sećam se stare kratke priče, iz neke od Ozonovih/Dačinih knjiga, imala je taj lepi početak "Razbiti kasicu prasicu..."

Pažljivo izabrati soundtrack za letovanje.
Još bolje, slušati koliko god je moguće, isključivo talase.
Ne, u talasima uživati, ne slušati nikoga.

Čitati isključivo futuriste, eskapiste, hedoniste.
Još bolje, čitati sopstvene misli, neodgonetnute u proteklih 12 meseci, ako nisam zaboravio šifre za čitanje.

Pocepati kalendar prvog dana odmora, baciti ga sa najviše stene niz vetar, iako nije ekološki.
Zdravo je za glavu.
Iako glava dobro zna da će se kalendar već nekako sam ponovo sastaviti, što stena može da potvrdi, dovoljno dugo je tu.

Piti jogurt sa početka priče, zdravo je.

Thursday 3 July 2008

Rokopisi



"(...) To je neponovljivo iskustvo.
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."

(Petar Popović, "Rokopisi", 2008.)

Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.

Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.

Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.

Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.

Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.

Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.

I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.
.