magi:ja (pisma Margite Stefanović i fotografije Srđana Vejvode)

Na poslednjoj fotografiji u ovoj knjizi je jedan krevet, ovlaš zategnute posteljine.
Krevet je prazan a zidovi goli i u kadru nema ničega što bi nam pomoglo da se odredimo prema prostoru i vremenu u kojem je fotografija nastala.
I bez konteksta – fotografija govori mnogo.
Udubljenja na jastucima i nabori na jastuku otkrivaju da je tu neko boravio.
Oba jastuka su, možda, još uvek topla.
Možda je sve fotografisano u trenu napuštanja sobe.
Možda je to tek jedno podne usred raspusta provedenog na moru, onaj trenutak kada pod suncem Mediterana sve izgleda večno, pa i sreća.

Kada čitalac poveže tu scenu sa poslednjim izabranim Margitinim rečima iz prepiske sa autorom fotografije, a onda otkrije gde je i kada je fotografija nastala priča postaje jasnija,  zaokružena – ali se ne završava, iako je knjizi kraj.

“Bešumno, bez ikakvog napora, ustrajava tako... prkoseći ne samo zakonima zemljine teže, već i nemogućnom sparivanju mirovanja i kretanja”*, reći će citat Kloda Simona na unutrašnjoj korici knjige.

Počinjem od kraja knjige “magi:ja”, zato što ono što se u njoj nalazi poziva čitaoca da pliva uzvodno, ka izvoru; da izbegne talase prljavštine i mutne poluistine koje kuljaju iz mora tabloidnih tekstova objavljivanih prethodnih godina, kao i knjiga o Margiti koje joj ne žele dobro, ali ne žele dobro ni čitaocima.
Počinjem od kraja zato što je “magi:ja” unikatno delo – satkano od fragmenata Margitinih pisama upućenih Srđanu Vejvodi i njegovih fotografija (Margite) nastalih početkom osamdesetih. Najveći broj njih su ‘fotografije iz života’, uz tek blagi dašak ‘scenskog’.
Tim segmentom njenog života se ova knjiga ne bavi, niti ga 'rasvetljava'.

Fragmenti pisama i veliki broj do sada neobjavljenih fotografija bi u drugim rukama najverovatnije bili tretirani kao podloga za još jedno lamentiranje nad Margitinim životom ili sumanuta ‘tumačenja’ pesama koje je svirala ili pisala – ali koncept ove knjige je potpuno drugačiji.

 “magi:ja” je neposredna, istovremeno ogoljena i slojevita; dirljivo intimna – na decentan način koji proističe iz čiste ljubavi i potpunog poštovanja.

Katarina Pejović koja je priredila ovu knjigu, u predgovoru između ostalog kaže:
“Pred vama se nalazi knjiga koja je mono-dijalog. Nimalo obična forma, ali to nisu ni njeni protagonisti. Ona je Magi – Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV. On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf. Tokom njihove veze i potonjeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima (...)
Fotografija je jasan čin razmene i komunikacije između fotografa i subjekta fotografije.
Pismo u jednom smeru je samotni glas.
Otud monolog. Otud dijalog.

Prijateljstvo i bliskost sa oboma dali su mi za pravo da se, na Srđanov poziv, latim zajedno sa njim, a potom i sa Željkom Serdarevićem, selekcije i dramaturškog strukturiranja tekstova i fotografija. Dali smo si slobodu da i odlomke iz pisama i fotografije kombinujemo mimo hronološkog reda, jer su, s ove vremenske distance, međusobno stupali u neke nove, autonomne odnose. Fotografije smo na kraju knjige indeksirali, zbog postojanosti fizičke topologije koja ih obeležava; odlomke smo odlučili da ne podvrgnemo toj klasifikaciji, jer oni podležu unutrašnjoj topologiji, onoj koju iscrtavaju stanja uma i srca. Kriterijum je, zapravo, bio jednostavan: amalgamirati odabrano tako da iz mora materijala izroni lični, intimni univerzum, lišen tabloidne privatnosti. Magi je, kao i Milan i cela EKV priča, kroz sve ove godine prečesto bila poligon za publicistički profit zasnovan na jeftinom senzacionalizmu iskrivljenih ili netačnih činjenica i interpretacija. Ipak, tu nepravdu njihovi prijatelji i poštovaoci polako, ali sigurno, ispravljaju.
Ovo je jedan takav korak.”

Ovakav koncept doveo je do čudesnog sazvučja reči i fotografija, iz kojeg se izrodilo nešto magično.
Pred vama je knjiga koja otkriva suštinu sa malo reči i koja – zahvaljujući brisanim prostorima i belini papira oko pisanih fragmenata i fotografija nudi dovoljno mesta za sve asocijacije, otkrića, iznenađenja ili osećanja čitaoca, nezavedenog tuđim učitavanjima i tumačenjima.

Ono što iz vas bude ispalo na te beline tokom čitanja učiniće svaki primerak ove knjige autentičnim, i samo vašim.
I u tome je magija.

*„Očigledna nastava“ Kloda Simona u prevodu Aleksandra Grujičića.
Citat kojim se završava „magi:ja“ je u ovoj knjizi ostavljen u originalu, na francuskom.)

Knjiga je dostupna i u knjižari Beopolis >>

Džon Kenig: Rečnik čudnovatih tuga ('The Dictionary of Obscure Sorrows')

Odavno nisam naišao na pisca sa kojim sam u potpunom sazvučju od prve stranice.
Sigurno znaš taj osećaj: pročitaš nekoliko rečenica i već ti je jasno - ovo je pisala osoba sa kojom najverovatnije ne deliš ista iskustva ili omiljene knjige, i koja možda ne reaguje identično kao ti na uvodne taktove Betovenove "Sedme", prvu strofu "Sleepwalking Man" ili "Zamkove gneva" Barika, ali se prepoznajete - po načinu na koji baratate rečima, pravim mestima za povisilice u muzici, pogledu na svet i pokušajima da ga razumete.
Ipak, autor je u blagoj prednosti. Za razliku od tebe - on je već uspeo je da jednu od tvojih čestih, neobjašnjvih 'tuga' maestralno definiše i nazove "okjolizam".

A već na drugoj stranici knjige autor ti kaže:
"Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti."

*

"Rečnik čudnovatih tuga" je izrastao iz čudesne ideje uobličene u knjigu koja se ne sme čitati brzo, kao što u jednom danu ne jedeš sav med iz tegle, ili prazniš bocu biske.

(Strana 19. kaže: "luzleft, pr: tužan zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao.")

Šta je okjolizam ćete saznati još brže ako posetite link u komentaru ili otrčite do najbliže knjižare.
Ili sačekajte da vam je poklonim za rođendan.
Jer svima ću samo nju da poklanjam.

Stefan Janjić je uradio izuzetan prevod, knjigu je objavio Imprimatur, a više o projektu dostupno je na sajtu autora, Džona Keniga.

Boje koje se nikada neće rastopiti / "Daj, babo, glavu" ili sećanja na film "Kako je propao rokenrol" (Popbooks, 2024)

Scena iz filma "Kako je propao rokenrol" / Popbooks

Pre čitanja osvrta na knjigu „Daj, babo, glavu“ želim da znate da je sa ove strane ekrana osoba koja ne zna koliko je puta gledala film „Kako je propao rokenrol“.

Odmah nakon prvog gledanja u bioskopu „Zvezda“ 1989. izašao sam iz sale i kupio kartu za narednu projekciju – zato što od dobacivanja i smeha publike nisam čuo polovinu dijaloga, te sam se na nekim mestima toliko smejao da nisam uspeo da vidim polovinu kalambura koji se dešavaju u drugom i trećem planu scena, a trebalo bi.
Posle narednog gledanja film je počeo da utiče na moj svakodnevni govor, a onda sam pratio putokaze, želeći da čujem ili vidim sve što se ovim filmom preporučuje, ili ga je – na neki način – inspirisalo.

Dijabolik!

Samo u uvodnoj sekvenci prve epizode „Doživljaja Zelenog Zuba“ – dok kamera prelazi preko omota naređanih vinila, naslovnica stripova i plakata – možete pronaći zabavu za glavu za nekoliko nedelja.
Ili za ceo život.
"Dok se ne rastope boje."

Za (manjinski) deo generacije kojoj pripadam film „Kako je propao rokenrol“ je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju ulazimo na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije; druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli, treća direktno na film koji nas i dalje oduševljava.

Zbog svega toga smo se vraćali ovom filmu tokom proteklih trideset i pet godina, ponekad čak i u organizovanim grupama, svesni da nas mlađi gledaju s podsmehom ili nerazumevanjem dok se gađamo Pokojnim Tozom, Krambambuli pančom i "pčelama sa trešnjevog cveta".
Ali, tako smo i mi nekada gledali roditelje, tetke i stričeve pri pominjanju filmova Žaka Tatija ili ranih radova Miloša Formana (ne poredim ih, jer ovaj omnibus je neuporediv, navodim ih kao primer).
Nerazumevanje bi uvek nestajalo nakon prvog gledanja.

„Daj, babo, glavu“ - knjiga sećanja na omnibus film „Kako je propao rokenrol“ koje je prikupila i uredila Vladislava Vojnović je nadmašila moja nadanja i želje, a one nisu bile male od kako sam čuo da je izdanje u pripremi.

Na četiri stotine stranica velikog formata, bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, „Daj, babo, glavu“ donosi sećanja više od trideset učesnika u procesu stvaranja filma, i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali ovu knjigu. 

Među njima su akteri svih faza nastanka „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.

U poslednjem segmentu knjige su tri izvorna scenarija koje je zabavno izmaštavati kao pokretne slike, naročito ako snimljeni film znate da raskadrirate, te ukoliko ste - poput mene - nesrećni što duža verzija filma podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo nije sačuvana.

Izdvojiti samo neke od više od četrdeset sagovornika je teško, nezahvalno i nemoguće poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’.
Dodatno, sve priče su podjednako važne - bez obzira na posao koje su sagovornici radili u okviru ekipe, a svi ti iskazi otkrivaju da međusobna privrežnost ekipe filma tokom godina nije izbledela.
Toliko je rokenrol bio dobar.

Monografija je krcata trivijama koje nadmašuju do sada prepričavane i poznate (poput - ko su lica sa poternica u kancelariji Živojina Žike Milenkovića i zašto na početnoj stanici tramvaja stoji i piše - ČEKIĆ :), zbog čega će svako naredno gledanje filma biti drugačije. 

Jer - sada znamo šta je trebalo da bude scenario Milana Delčića Delče za jednu od priča, šta je trebalo da svira sa radija dok Nebojša Bakočević pakuje Rodoljuba u kesu za đubre; ko je trebalo da igra lik Krste Klatića Klaje... a to je tek delić spiska i kreativnog meteža koji je Vladislava Vojnović uspela da priredi, odnosno izmontira tako da priče teku besprekorno, neprekidno upotpunjavajući jedna drugu.
To je, ujedno, i razlog više da ih pročitate baš sve.

„Daj, babo, glavu“ je dragocena knjiga, koju – takođe – možete čitati na najmanje tri načina:  kao priču koja dokazuje da je za stvaranje filma o kojem će pričati trideset i pet godina kasnije na 400 stranica neophodan sistem, ili ono što smo nekada zvali ’država’; kao priču o jednom od vrhunaca generacije koja je, da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika dobila priliku da pokaže tek 5% od svog potencijala, ili kao priče koje zasmejavaju, ali i rastužuju zato što su neke stvari, ipak, propale.

Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>