"Sto godina samoće" / drugi deo

"Predsednik opštine objavio je preko proglasa da je bioskop jedna mašina iluzija... tako da su mnogi odlučili da više ne odlaze u bioskop, smatrajući da imaju dovoljno svoje tuge da bi plakali 

još i zbog vešto stvorenih nevolja izmišljenih bića." 

(Gabrijel Garsija Markes, "Sto godina samoće")

Mnogo godina kasnije, gledajući prvu najavu ekranizacije „Sto godina samoće“, setio sam se onog davnog popodneva kada mi je otac pružio ovu knjigu, prvu sa police biblioteke koja je bila u sobi roditelja.

Imao sam četrnaest godina i ‘svet je bio tako nov i mnoge stvari još nisu imale ime.’

Ono što sam čitao u naredna tri dana potpuno se razlikovalo od knjiga sa kojima sam se do tada sudarao. 
Na kraju sam bio zbunjen - ‘Šta je ovo?’, pitao sam ga vraćajući mu knjigu.
- ‘Bilo bi neverovatno da si je razumeo na prvo čitanje. Ali ćeš verovatno poželeti da je pročitaš ponovo.’

Bio je u pravu.

Sada, naravno, znam da pri prvom ulasku u Makondo mnogo toga nisam razumeo, da nisam dovoljno znao o svetu da bih razlikovao stvarnost od Markesovih maštarija, te - najvažnije - da ne može sve da se razume.

Od tada sam se vraćao knjizi svake godine, kao što se ide na sistematski pregled ili u posetu rođacima, i vremenom otkrivao kako se menjamo i knjiga i ja.
Bilo je tu čitanja pri kojima su u prvi plan izbijale surove ljubavne priče (prvi Buendija kaže “Ljubav je bolest”). Pri drugim čitanjima sam otkrivao sličnosti politike i ideja koje eksploatišu moju zemlju, kao što čerupaju države Latinske Amerike. Bilo je i čitanja tokom kojih nisam otkrivao ništa novo, već plovio po rečima, uživao u jeziku i slikama u kojima se sudaraju istorijsko i mitsko; u opisima Aurelijanovog delirijuma i pisanja stihova za Remedios; u gledanju kiše koja pada četiri godine, jedanaest meseci i dva dana; cvetovima koji prekrivaju Makondo na dan smrti Hose Arkadija, u slušanju vetra koji Makondo briše sa lica zemlje.

Konačno, istoriju Makonda sada možda znam i bolje od istorije nekih stvarnih mesta, a porodično stablo familije Buendija, sticajem okolnosti, poznajem bolje nego sopstveno.

Zato sam pred emitovanje prvog dela serijala u decembru 2024. strepeo od ulaska u ekranizovani Makondo, poput Hose Arkadija pri prvom susretu sa Melkijadesovom dagerotipijom.

Od svih pokušaja ’oslikavanja’ Makonda pamtim neke koji su završili u preterivanju ili naivnosti. Najdraža mi je serija insceniranih fotografija Hana Valrafena >> objavljenih prvi put pre više od trideset godina. (Kakav obrt – Valrafen je izgubio vid nedugo nakon poslednjih snimanja u Kolumbiji i sada ga predstavljaju kao 'slepog fotografa').

Čitanja knjige su me utvrđivala u stavu da je ovu priču nemoguće ekranizovati – ne na način na koji se ekranizacije obično ’rade’. Kako dočarati taj zamršeni sudar tokova vremena i priča; kako prepričati nemoć stanovnika Makonda pred naletom bolesti nesanice, kako objasniti gledaocu da se imena junaka ponavljaju i zato što sve ide u krug, kao i vreme, zato što se 'vremenska mašina pokvarila'?

U prvim najavama ekranizacije se - možda baš zbog sumnjičavosti obožavalaca - insistiralo na autentičnim lokacijama, glumcima i jeziku, te da će iz poštovanja prema autorovim zamislima biti snimljeno čak šesnaest jednosatnih epizoda i da je Markesova familija strogo nadgledala kompletan produkcioni proces.

Sve je to obećavalo, ali nije umanjivalo strepnju kako će izgledati ekranizovani Makondo i samoća.



Kao i svaka knjiga koja stvara (a zatim i razara) jedan paralelni ili izmaštani univerzum – “Sto godina samoće” sadrži sve što je potrebno da bi bila tumačena na mnoge načine; kao refleksija stvarnosti, sociološka studija, kritika kapitalizma, proročanstvo, razbarušena fantazmagorija... štagod čitalac želi. Neko od takvih čitanja književnog predloška, prilagođeno očekivanjima sadašnje televizijske publike a šezdeset godina nakon objave romana verovatno bi mogla stati u dva ili tri sata filma ili mini-serije.

Na sreću – ova ekranizacija nije od te vrste, već predstavlja celovitu, vernu vizuelnu i narativnu odu Markesovoj maštovitosti i genijalnosti, kao i svakom od usamljenika iz njegove priče.
(To su - svi, od Hose Arkadija do Babilonija.)

Ekranizacija “Sto godina samoće” je urađena s onom posvećenošću kojom se Hose Arkadio upustio u rastavljanje pijanole da bi u njoj pronašao dokaz o postojanju boga, ili onom kojom se Fernanda posvećuje prepisci sa nevidljivim lekarima – i ta briga o detaljima iz originala, a koji priču o Makondu inače čine uverljivom i neodoljivom je gotovo dirljiva.

(Dva primera: 
Dok se mladi Arkadio šunja kroz mrak sobe u kojoj spavaju braća Pilar Ternere ka njenoj mreži jedan od njih odista izgovori – kao i u knjizi – “Bila je sreda!”

Tu su i mali žuti cvetovi na Melkijadesovim zubima u čaši, u danima pre nego što ovaj dostigne besmrtnost.

Takav odnos prema svakom detalju čini da je “Sto godina samoće” – po sadašnjim ‘standarima’ – ‘spora’ serija. Ali, ona je u potpunosti poštuje tempo Markesove naracije.)

Na sreću – i najvažnije – detaljisanje i vizuelna raskoš nisu svrha sebi, i ova ekranizacija nije 'slikovnica'. Sve ono što priču o Buendijama i ostalim stanovnicima Makonda čini magičnom je tu: Prudensiova čežnja za životom, ljubavni čemeri Pjetra Krespija, Rebeke i Amarante, Ursulina odlučnost da ludaci ne upropaste kuću Buendija, Aurelijanov pogled ka streljačkom stroju, dok čeka nagoveštaj smrti.



Prvi deo serijala završio se jurišom pukovnika Aurelijana Buendije na Makondo.

Drugi deo će biti emitovan od 5. avgusta, a dvosatno 'veliko finale' 26. avgusta.

Ko je čitao knjigu zna da tek stiže kiša koja će padati četiri godine, jedanaest meseci i dva dana; da će Makondo uskoro biti prugom povezan sa svetom a što će omogućiti dolazak Kompanije Banana i tako ubrzati njegovu propast, da uskoro pred kapiju stižu sedamnaest sinova Pukovnika Aurelijana Buendije sa krstom od pepela na čelu, da nas tek čekaju lude terevenke Aurelijana Drugog i Petre Kotes, i smešni Fernandini pokušaji suzbijanja razuzdanosti Buendija pravilima koja su neprimenjiva na pleme ‘koje je osuđeno na sto godina samoće i koje nije imalo druge svrhe na zemlji’.

Zato jedva čekam da se ponovo vratim u Makondo.

Ukoliko ga do sada niste posećivali - pročitajte, ipak, najpre knjigu.
Zatim se možemo sastati u knjižari katalonskog mudraca, ili u Katerinovoj krčmi da pretresemo utiske i šta nam je uradila ova mašina iluzija.

*

Još o "Sto godina samoće":

Oproštajna pesme Pjetra Krespija u "Sto godina samoće" >>

O štrajku u Makondu (frament) >>

Gabrijel Garsija Markes se vraća u Makondo >>

"magi:ja" / promocija knjige / Bitef teatar, 23. oktobar

*

“Zagrljaj od knjige.” (Jelisaveta Miletić, Njuz POPkast)

“Kao svojevrstan mauzolej ljubavnika, ali i utjelovljenje ljepote, knjiga posvećena nekadašnjoj klavijaturistici EKV-a briše prostor između teksta i slike, memorije i budućnosti, afirmirajući snagu umjetnosti...” (Andrej Mirčev, Portal Novosti)

"Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode." (Zorica Kojić, Vreme)
*

"Ona je Magi - Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV.
On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf.

Tokom njihove veze i kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima. U tom istom vremenu, ali i nadalje, sve do poznih 90-ih, njih dvoje razmenjuju sijaset pisama i razglednica. Sa Magi su otišla sva Srđanova pisma. Srđan je, kroz razne selidbe, sačuvao i Magine slike i pisma. Iz asocijativnog preplitanja i susretanja Srđanovih fotografija i delova Maginih pisama nastala je knjiga MAGI:JA, svojevrsni mono-dijalog, koji je priredila Katarina Pejović. MAGI:JA je duboko intimno putovanje kroz predele odnosa dvoje posebnih ljudi u prelomnim vremenima, mapiranje kriptične geografije duša čiji je ključ Ljubav.

Promocija knjige MAGI:JA održava se 23. oktobra 2025. u Bitef teatru, s početkom u 20 časova. U razgovoru o knjizi, koji moderira Nebojša Krivokuća, učestvuju Srđan Vejvoda, Katarina Pejović i Svetozar Cvetković, glumac, Magin dugogodišnji prijatelj i saradnik. Nakon razgovora, kompozitorka i pijanistkinja Irena Popović Dragović izvešće nekoliko kompozicija EKV u sopstvenom aranžmanu, kao i novo delo posvećeno Magi."

*

Više o knjizi >>

*

Edit / snimak razgovora u Bitef Teatru:

magi:ja (pisma Margite Stefanović i fotografije Srđana Vejvode)

Na poslednjoj fotografiji u ovoj knjizi je jedan krevet, ovlaš zategnute posteljine.
Krevet je prazan a zidovi goli i u kadru nema ničega što bi nam pomoglo da se odredimo prema prostoru i vremenu u kojem je fotografija nastala.
I bez konteksta – fotografija govori mnogo.
Udubljenja na jastucima i nabori na jastuku otkrivaju da je tu neko boravio.
Oba jastuka su, možda, još uvek topla.
Možda je sve fotografisano u trenu napuštanja sobe.
Možda je to tek jedno podne usred raspusta provedenog na moru, onaj trenutak kada pod suncem Mediterana sve izgleda večno, pa i sreća.

Kada čitalac poveže tu scenu sa poslednjim izabranim Margitinim rečima iz prepiske sa autorom fotografije, a onda otkrije gde je i kada je fotografija nastala priča postaje jasnija,  zaokružena – ali se ne završava, iako je knjizi kraj.

“Bešumno, bez ikakvog napora, ustrajava tako... prkoseći ne samo zakonima zemljine teže, već i nemogućnom sparivanju mirovanja i kretanja”*, reći će citat Kloda Simona na unutrašnjoj korici knjige.

Počinjem od kraja knjige “magi:ja”, zato što ono što se u njoj nalazi poziva čitaoca da pliva uzvodno, ka izvoru; da izbegne talase prljavštine i mutne poluistine koje kuljaju iz mora tabloidnih tekstova objavljivanih prethodnih godina, kao i knjiga o Margiti koje joj ne žele dobro, ali ne žele dobro ni čitaocima.
Počinjem od kraja zato što je “magi:ja” unikatno delo – satkano od fragmenata Margitinih pisama upućenih Srđanu Vejvodi i njegovih fotografija (Margite) nastalih početkom osamdesetih. Najveći broj njih su ‘fotografije iz života’, uz tek blagi dašak ‘scenskog’.
Tim segmentom njenog života se ova knjiga ne bavi, niti ga 'rasvetljava'.

Fragmenti pisama i veliki broj do sada neobjavljenih fotografija bi u drugim rukama najverovatnije bili tretirani kao podloga za još jedno lamentiranje nad Margitinim životom ili sumanuta ‘tumačenja’ pesama koje je svirala ili pisala – ali koncept ove knjige je potpuno drugačiji.

 “magi:ja” je neposredna, istovremeno ogoljena i slojevita; dirljivo intimna – na decentan način koji proističe iz čiste ljubavi i potpunog poštovanja.

Katarina Pejović koja je priredila ovu knjigu, u predgovoru između ostalog kaže:
“Pred vama se nalazi knjiga koja je mono-dijalog. Nimalo obična forma, ali to nisu ni njeni protagonisti. Ona je Magi – Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV. On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf. Tokom njihove veze i potonjeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima (...)
Fotografija je jasan čin razmene i komunikacije između fotografa i subjekta fotografije.
Pismo u jednom smeru je samotni glas.
Otud monolog. Otud dijalog.

Prijateljstvo i bliskost sa oboma dali su mi za pravo da se, na Srđanov poziv, latim zajedno sa njim, a potom i sa Željkom Serdarevićem, selekcije i dramaturškog strukturiranja tekstova i fotografija. Dali smo si slobodu da i odlomke iz pisama i fotografije kombinujemo mimo hronološkog reda, jer su, s ove vremenske distance, međusobno stupali u neke nove, autonomne odnose. Fotografije smo na kraju knjige indeksirali, zbog postojanosti fizičke topologije koja ih obeležava; odlomke smo odlučili da ne podvrgnemo toj klasifikaciji, jer oni podležu unutrašnjoj topologiji, onoj koju iscrtavaju stanja uma i srca. Kriterijum je, zapravo, bio jednostavan: amalgamirati odabrano tako da iz mora materijala izroni lični, intimni univerzum, lišen tabloidne privatnosti. Magi je, kao i Milan i cela EKV priča, kroz sve ove godine prečesto bila poligon za publicistički profit zasnovan na jeftinom senzacionalizmu iskrivljenih ili netačnih činjenica i interpretacija. Ipak, tu nepravdu njihovi prijatelji i poštovaoci polako, ali sigurno, ispravljaju.
Ovo je jedan takav korak.”

Ovakav koncept doveo je do čudesnog sazvučja reči i fotografija, iz kojeg se izrodilo nešto magično.
Pred vama je knjiga koja otkriva suštinu sa malo reči i koja – zahvaljujući brisanim prostorima i belini papira oko pisanih fragmenata i fotografija nudi dovoljno mesta za sve asocijacije, otkrića, iznenađenja ili osećanja čitaoca, nezavedenog tuđim učitavanjima i tumačenjima.

Ono što iz vas bude ispalo na te beline tokom čitanja učiniće svaki primerak ove knjige autentičnim, i samo vašim.
I u tome je magija.

*„Očigledna nastava“ Kloda Simona u prevodu Aleksandra Grujičića.
Citat kojim se završava „magi:ja“ je u ovoj knjizi ostavljen u originalu, na francuskom.)

Knjiga je dostupna i u knjižari Beopolis >>

*

Snimak razgovora o knjizi u Bitef Teatru, 23. oktobra 2025:

Džon Kenig: Rečnik čudnovatih tuga ('The Dictionary of Obscure Sorrows')

Odavno nisam naišao na pisca sa kojim sam u potpunom sazvučju od prve stranice.
Sigurno znaš taj osećaj: pročitaš nekoliko rečenica i već ti je jasno - ovo je pisala osoba sa kojom najverovatnije ne deliš ista iskustva ili omiljene knjige, i koja možda ne reaguje identično kao ti na uvodne taktove Betovenove "Sedme", prvu strofu "Sleepwalking Man" ili "Zamkove gneva" Barika, ali se prepoznajete - po načinu na koji baratate rečima, pravim mestima za povisilice u muzici, pogledu na svet i pokušajima da ga razumete.
Ipak, autor je u blagoj prednosti. Za razliku od tebe - on je već uspeo je da jednu od tvojih čestih, neobjašnjvih 'tuga' maestralno definiše i nazove "okjolizam".

A već na drugoj stranici knjige autor ti kaže:
"Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti."

*

"Rečnik čudnovatih tuga" je izrastao iz čudesne ideje uobličene u knjigu koja se ne sme čitati brzo, kao što u jednom danu ne jedeš sav med iz tegle, ili prazniš bocu biske.

(Strana 19. kaže: "luzleft, pr: tužan zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao.")

Šta je okjolizam ćete saznati još brže ako posetite link u komentaru ili otrčite do najbliže knjižare.
Ili sačekajte da vam je poklonim za rođendan.
Jer svima ću samo nju da poklanjam.

Stefan Janjić je uradio izuzetan prevod, knjigu je objavio Imprimatur, a više o projektu dostupno je na sajtu autora, Džona Keniga.

Boje koje se nikada neće rastopiti / "Daj, babo, glavu" ili sećanja na film "Kako je propao rokenrol" (Popbooks, 2024)

Scena iz filma "Kako je propao rokenrol" / Popbooks

Pre čitanja osvrta na knjigu „Daj, babo, glavu“ želim da znate da je sa ove strane ekrana osoba koja ne zna koliko je puta gledala film „Kako je propao rokenrol“.

Odmah nakon prvog gledanja u bioskopu „Zvezda“ 1989. izašao sam iz sale i kupio kartu za narednu projekciju – zato što od dobacivanja i smeha publike nisam čuo polovinu dijaloga, te sam se na nekim mestima toliko smejao da nisam uspeo da vidim polovinu kalambura koji se dešavaju u drugom i trećem planu scena, a trebalo bi.
Posle narednog gledanja film je počeo da utiče na moj svakodnevni govor, a onda sam pratio putokaze, želeći da čujem ili vidim sve što se ovim filmom preporučuje, ili ga je – na neki način – inspirisalo.

Dijabolik!

Samo u uvodnoj sekvenci prve epizode „Doživljaja Zelenog Zuba“ – dok kamera prelazi preko omota naređanih vinila, naslovnica stripova i plakata – možete pronaći zabavu za glavu za nekoliko nedelja.
Ili za ceo život.
"Dok se ne rastope boje."

Za (manjinski) deo generacije kojoj pripadam film „Kako je propao rokenrol“ je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju ulazimo na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije; druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli, treća direktno na film koji nas i dalje oduševljava.

Zbog svega toga smo se vraćali ovom filmu tokom proteklih trideset i pet godina, ponekad čak i u organizovanim grupama, svesni da nas mlađi gledaju s podsmehom ili nerazumevanjem dok se gađamo Pokojnim Tozom, Krambambuli pančom i "pčelama sa trešnjevog cveta".
Ali, tako smo i mi nekada gledali roditelje, tetke i stričeve pri pominjanju filmova Žaka Tatija ili ranih radova Miloša Formana (ne poredim ih, jer ovaj omnibus je neuporediv, navodim ih kao primer).
Nerazumevanje bi uvek nestajalo nakon prvog gledanja.

„Daj, babo, glavu“ - knjiga sećanja na omnibus film „Kako je propao rokenrol“ koje je prikupila i uredila Vladislava Vojnović je nadmašila moja nadanja i želje, a one nisu bile male od kako sam čuo da je izdanje u pripremi.

Na četiri stotine stranica velikog formata, bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, „Daj, babo, glavu“ donosi sećanja više od trideset učesnika u procesu stvaranja filma, i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali ovu knjigu. 

Među njima su akteri svih faza nastanka „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.

U poslednjem segmentu knjige su tri izvorna scenarija koje je zabavno izmaštavati kao pokretne slike, naročito ako snimljeni film znate da raskadrirate, te ukoliko ste - poput mene - nesrećni što duža verzija filma podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo nije sačuvana.

Izdvojiti samo neke od više od četrdeset sagovornika je teško, nezahvalno i nemoguće poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’.
Dodatno, sve priče su podjednako važne - bez obzira na posao koje su sagovornici radili u okviru ekipe, a svi ti iskazi otkrivaju da međusobna privrežnost ekipe filma tokom godina nije izbledela.
Toliko je rokenrol bio dobar.

Monografija je krcata trivijama koje nadmašuju do sada prepričavane i poznate (poput - ko su lica sa poternica u kancelariji Živojina Žike Milenkovića i zašto na početnoj stanici tramvaja stoji i piše - ČEKIĆ :), zbog čega će svako naredno gledanje filma biti drugačije. 

Jer - sada znamo šta je trebalo da bude scenario Milana Delčića Delče za jednu od priča, šta je trebalo da svira sa radija dok Nebojša Bakočević pakuje Rodoljuba u kesu za đubre; ko je trebalo da igra lik Krste Klatića Klaje... a to je tek delić spiska i kreativnog meteža koji je Vladislava Vojnović uspela da priredi, odnosno izmontira tako da priče teku besprekorno, neprekidno upotpunjavajući jedna drugu.
To je, ujedno, i razlog više da ih pročitate baš sve.

„Daj, babo, glavu“ je dragocena knjiga, koju – takođe – možete čitati na najmanje tri načina:  kao priču koja dokazuje da je za stvaranje filma o kojem će pričati trideset i pet godina kasnije na 400 stranica neophodan sistem, ili ono što smo nekada zvali ’država’; kao priču o jednom od vrhunaca generacije koja je, da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika dobila priliku da pokaže tek 5% od svog potencijala, ili kao priče koje zasmejavaju, ali i rastužuju zato što su neke stvari, ipak, propale.

Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>