Sunday, 7 July 2019

Za LICEULICE, o (ne)mogućnosti sreće


Više o novom broju magazina LICEULICE >>


Noćurak za raspust :: Pesme o putu, letu i sreći [mix]



Stare i nove pesme koje bi trebalo da imaš u džepu ovog leta, ili koristiš kao suncobran; note i pesme koje putuju kroz vreme poput poruka u boci - od Miltona Banane do Sube i njegove "Voce Gosta", ili one koju je davno pevao Žilber Beko, a od koje je nastala "Samo me gledaj i budi tu".
 

Tu su i pesme o putovanju, lutanju, letu i sreći: Arsen Dedić, Helado Negro, Serž, The Isley Brothers, Black Pumas, Bil Kalahan, Endrju Bird, Džonatan Ričman, The Beach Boys, Izae, Baklava i Darko Rundek, a Filip Bejli je obradio "Once In A Lifetime". 
Na putu će nam se pridružiti i Alesandro Bariko, Alber Kami, Jovan Hristić i Blez Sandrar, oni znaju da pišu 
o moru, i letu.




Ko želi da sluša offline, neka bude brz >>

Saturday, 22 June 2019

Najdraže iz druge četvrtine 2019 :: [emisija]


Nametljivci, odmetnici, sveci, povratnici, budući predsednici, novopečeni porodični i srećni ljudi, ljudi protiv mašina, ptice rugalice, evolucionari, epistolarni albumi, pesme za početak leta i muzika za kraj sveta. 

Bill Callahan, Bobby Oroza, Bruce Springsteen, Calexico and Iron & Wine, Claude Fontaine, Craig Finn, Daniel Norgren, Dope Lemon, Dumbo Gets Mad, Dylan LeBlanc, FONTAINES D.C., Guards, Holly Herndon, Jamila Woods, JARV IS, Jens Lekman And Annika Norlin, Justin Townes Earle, Kate Tempest, Kelly Finnigan, Kevin Morby, Ljubičice, Mavis Staples, Max Jury, Nataleé, Porno brak, Rhiannon Giddens, Richard Hawley, Salif Keita, The Divine Comedy, The Felice Brothers, The National...






Saturday, 15 June 2019

Hugo Prat: "Želja da se bude beskoristan" (fragment)



"Znam trinaest načina da ispričam svoj život. Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog ona dakle mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom, jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice zemaljskog raja. Pa, ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da je započnem napomenom da sam rodjen u znaku Blizanaca. Pet hiljada godina je proteklo otkako su sazvežđa Zodijaka dobila imena, i od tad se položaj zvezda na nebu promenio, ali mi se ipak čini prikladnijim da o njima govorim kao da još živimo u doba Haldejaca. Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, a ne znam da li je ijedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog.
Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji.
Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san, premda bi se sa isto toliko osnova moglo reći da sam rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927.
*
"Nekoliko dana po oslobađanju Venecije, napustio sam Kanađane i prešao u novozelandske trupe generala Frejberga, pred kojim sam se pojavio lica ofarbanog kao Maor, rekavši da me Škoti šalju kao prevodioca. Poučen iskustvima iz Etiopije, znao sam da u pobedničkoj armiji sve može da prođe, pošto je raspoloženje u njoj euforično. Uočivši da u britanskoj armiji ima na hiljade oznaka pripadnosti različitim nacijama, počeo sam da ukrašavam svoje uniforme svim mogućim ordenjem i obeležjima. Počeo sam da od jednog bedža na kome sam napisao "Individual Soldier" – vojnik koji se bori isključivo za sebe, to mi se učinilo prikladnim. Onda sam počeo da preterujem, kačio sam oznake činova svuda po sebi, tako da je to na kraju privuklo pažnju policije: postao im je sumnjiv taj major britanske armije koji je imao samo sedamnaest godina. (...) Osećao sam se srećnim što sam izvukao živu glavu, jer je dosta mojih prijatelja, iz oba tabora, fašističkog i savezničkog, bilo streljano. Kada je Venecija oslobođenja, pokušavao sam da to sprečim. Ako bi mi uhapsili nekog prijatelja, nastojao sam da doznam gde se nalazi, što mi je bilo lako jer sam imao poznanstva u svim armijama. Obukao bih odgovarajuću uniformu i otišao da ga nađem i oslobodim. Izvukao sam iz zatvora čak i rođenog dedu, koja su uhapsili borci pokreta otpora. Ponašao sam se kao neki otpadnik koji je potpuno slobodan u donošenju odluka. Kao što sam umeo da na donkihotski način pritiknem u pomoć pobeđenima, tako sam znao da iskoristim i pripadnost pobedničkoj strani da bih došao do obeležja i ordenja koje mi se sviđalo: oslobađanje Venecije bilo je za mene veliki karneval."
(Hugo Prat, fragmenti iz knjige "Želja da se bude beskoristan", objavio Službeni glasnik)


Friday, 7 June 2019

Noćurak od obrada, #8 :: [emisija]

Savamala, mural, detalj, 2010/11.

U prvom izdanju "Sinonima i srodnih reči srpskohrvatskog jezika", reči "obradiv" i "obradovan" su jedna ispod druge, i to nije slučajno.Večeras delim sa tobom obrade koje su me obradovale u poslednje vreme.

Krisi Hajnd džezira The Beach Boys, Erika Badu obrađuje Squeeze, J.S. Ondara vraća dug Bobu Dilanu, Minilinija dabuje Vladu Divljana, Vlada Divljan sa Batom Božanićem tejkfajvuje Idole, a tu su i REM, Robert Glaper, Džoni Keš, A Certain Ratio i Pol Sajmon – koji obrađuju pesme Bouvija, Rokija Eriksona, The Smiths, Supertramp, Nika Kejva, a ima i jedna iz "Briljantina" ;)

Velike pesme to ostaju u svakom agregatnom stanju.




Wednesday, 5 June 2019

Slava autorima "istorije na bilbordima"





"... Na 127 lokacija građani Beograda i naši gosti moći će da se podsete slavnih događaja i ličnosti iz srpske srednjovekovne istorije. Na ovaj način slavimo našu slavnu prošlost, ali i Beograd i Srbiju (...) a mlađe generacije će možda nešto i naučiti."
(Iz najave kampanje "Slava Beogradu, Slava Srbiji", ovih dana)

Korisno je podsećati se slavne prošlosti, kad je ima.
Sagledaš šta su preci radili, uporediš njihovo i sopstveno delo, inspirišeš se i odlučiš da budeš bolji i pokušaš da nadmašiš prethodnike. 

Učiti istoriju sa bilborda takođe može biti korisno, ali je nešto teže. Istorija nije nabrajanje datuma i imena, već nauka. Fuko je tvrdio da istoričar ima znanja koja mu omogućavaju da objasni genezu današnjih fenomena, da pokaže šta je sve uticalo na to da sadašnjost bude baš ovakva kakva je, a istoriju možemo "posmatrati kao proces" (tvrdi Dubravka Stojanović). 

Zato je još teže događaje i dela slavnih predaka skraćivati na po jednu rečenicu, što je uslovnost formata bilborda. A najteže je kada onaj kojem je zapala ta neprijatna dužnost da strašne i slavne događaje skrati na prostoprošireni iskaz ignoriše kontekste, ili ne zna šta skraćuje, u ovom slučaju postoje obe mogućnosti.

Za ovu priču nisu važni stvarni razlozi postojanja ove "kampanje".
Važnije je šta se krije u njenim delovima, da li su ti delovi slučajno ili namerno pogrešni - i to će nam možda i rasvetliti stvarne razloge njenog stvaranja.

Brzi prelet preko dvadesetak različitih bilborda koji čine ovu kampanju otkriva ozbiljne greške, nekoliko zanimljivih previda ili namernih krivih srastanja. U kampanji se pojavljuju jedan do prekjuče nepostojeći vladar; jedan izmišljeni junak epskih pesama koji je za slavu Srbije i slavu Beograda konkretnim delima učinio isto koliko i Huan iz Bajagine pesme "Tekila Gerila"; tu je i Miloš Obilić koji je u istoriju upisan naknadno; zatim jedan vladar koji je Papi Inoćentiju III pisao "kao svom duhovnom ocu"; bitka koju je teško okarakterisati kao slavnu, te jedna u kojoj je Despot Stefan Lazarević učestvovao kao turski vazal - što nije činio za slavu Srbije, već da bi Srbiji omogućio eventualni mali predah i dokazao odanost sultanu Bajazitu I ("ne voljom, nego po nuždi", tvrdi Kontanstin Filozof).



Da ne dužim:

"Despot Stefan Nemanja" nije postojao. Postojao je Stefan Nemanja (Veliki župan, vladao 1166 - 1196), kao što je postojao i gore pomenuti Lazarević, koji je imao titulu despota, u periodu od 1402. do 1427. (po nekim izvorima ta titula je bila dvojna, odnosno data i od Ugara i od Turaka). Zanimljivo - na mreži se mogu naći svi delovi kampanje, osim ovog "oglasa", koji je verovatno sklonjen sa stranice kad je pukla bruka, ali je dostupan ovde >>.

Boško Jugović takođe nije postojao (nije, dakle, "ličnost iz srpske istorije", videti najavu). Ovaj Jugović postoji samo u pesmi, te se teško mogao boriti za slavu Srbije, a još manje Beograda, koji u vreme njegove 'borbe' nije pripadao Srbiji. Ukoliko je 'ideja kampanje' ipak bila umešati međ' slavne heroje i neke mitske junake - gde nam je Kraljević Marko? Da nije Marko nepoželjan zbog činjenice da je poginuo kao Turski vazal u borbi sa Vojvodom Mirčetom na Rovinama, 1395? 

Stefan Prvovenčani ima važno mesto u istoriji Srbije i loze Nemanjića, ali nam bilbord ne govori mnogo o tome da je za vreme borbe za presto, i u strahu od napada brata Vukana pisao Papi Inoćentiju III tražeći mu da ovaj "pošalje krunu". Da bi dokazao privrženost papi Stefan je, po svemu sudeći, iz doma isterao i ženu, grčku princezu Jevdokiju ("oterao je golu, samo u košulji").
Koliko su ta dela slavna, mogli bismo raspravljati.

Bitka na Marici se takođe teško može nazvati slavnom, i to ne samo zato što se završila strašnim porazom i pogibijom Kralja Vukašina i Uglješe Mrnjavčevića. Sve što joj je prethodilo - a to su međusobne borbe i čarke srpskih velmoža, potpuna nezainteresovanost srpske vlastele sa severa da se pridruže u "odbacivanju dolazeće Turske sile", brzoplete pripreme i noćni prepad u kojem su izgubili glave je pre slika mentaliteta srpske vladajuće kaste, odnosno onoga što su srpske velmože spremne da (u)rade zarad prevlasti, i danas.

Tu je, konačno i bitka kod Angore u kojoj je Despot Stefan Lazarević, prema svim izvorima, pokazao neverovatnu hrabrost boreći se 1402. za Bajazita a protiv Tamerlana, te bismo i o tome koliko je ta borba bila za slavu Srbije mogli da raspravljamo. Despot Stefan je učinio neka druga hrabra dela. Borba u statusu vazala nije najslavnija stvar koju je za života učinio.
(Da, Despot Stefan je prvi sa ovog spiska u čije vreme je Beograd bio srpski, dok je prethodno navedenima Beograd bio važan koliko i mnoga druga pogranična mesta Ugarske, ili bilo koje susedne zemlje.)

Bavim se ovim "detaljima" zato što me ozbiljno boli jetra od krivih srastanja i trenutaka u kojima iz slavne istorije uzimamo samo ono što nam "odgovara" (za šta?) i u količini koja nam odgovara.
Rezultate takvog "cut-up" postupka u tumačenju istorije možete videti odlaskom do prozora ili do ogledala, a to što vidite kroz staklo ili u staklu je, između ostalog delo i zbrda-zdola nabacanih mitova u kojima je "Branković izdao" (nije), "Mi smo jeli zlatnim viljuškama dok su oni prstima" (nismo), "Kosovo je oduvek bilo srpsko" (nije), ili - ako se zagledamo u noviju istoriju - Slobodan Milošević je bio "dobar" (nasuprot).


Svi ti "stavovi", odnosno stvari u koje većinski verujemo nisu samo pitanje percepcije, odnosno (ne)prihvatanja istorijskih činjenica, već nam tako više "odgovara", iako krivi našu sliku o nama samima.

U društvu koje "učiteljicu života" svakodnevno siluje - netačnosti, nejasnosti i nedorečenosti u ovoj kampanji samo pomažu budućim krivim srastanjima, te za neku deceniju možemo očekivati da se na nekim novim, budućim bilbordima pojavi i "ulje-na-hologramu" sa likom Vladimira Jugovića, "jednog od Jugovića koji je sa osmoro braće leta gospodnjeg 995 stigao do papskoga Rima i tamo nakon strašnog boja sa vitezom Ajaksom, najjačim iz zle Ered-divizije milošću božijom dodirnuo Sveti Gral i poljubio ga, dok mu je okupljana masa klicala - "Juven-tus", što je na starolatinskom značilo: "slava mladiću", mada se istoričari glože da li je slovo "m" veliko il' malo.

Nije smešno.

I ukoliko se nešto sa tih bilborda i "nauči" - to, dakle, ili neće biti tačno, ili neće biti jasno, ili će biti pogrešno shvaćeno, pa neka je i besplatno.
Autori svega ovoga su, čini se, savršeno svesni da je "istorija proces", i da bi taj proces valjalo iskoristiti za dodatno sluđivanje sadašnjice.

*

"Ukoliko istoriju posmatramo kao proces, onda su prošlost i sadašnjost samo njegove etape. Tačnije, one se i ne mogu odvojiti. Sadašnjost bez svoje prošlosti ne bi bila ovakva kakva je. Prošlost se bolje razume tek kad se vidi do čega su u sadašnjosti doveli njeni prepleteni tokovi. Sadašnjost i prošlost osvetljavaju jedna drugu, pisao je Fernan Brodel. „Istorija, nauka o prošlosti, nauka o sadašnjosti“, pisao je Lisjen Fevr. Svako bavljenje prošlošću u stvari je traženje tumačenja sadašnjosti. Zbog toga ću još jednom citirati reči tvorca društvene istorije, Lisjena Fevra: „Istorija razume i omogućava da mi razumemo. Istorija – odgovor na pitanja koje čovek danas sebi neizbežno postavlja. Objašnjenje zamršenih situacija u kojima se čovek neće više tako slepo batrgati ako im zna poreklo. (...) Tako će oni delovati na svoju epohu. Tako će oni pružiti najdragocenije elemente rešenja za probleme koji muče ljude njihovog vremena“.
(Dubravka Stojanović, "Ulje na vodi")


p.s. Moje razumevanje i znanje o istoriji Srbije zasnovano je na čitanju tekstova i knjiga Georgija Ostrogorskog, Vladimira Ćorovića, Radivoja Radića, kao romana o junacima srednjovekovne Srbije poput onih koje je pisao Slavoljub Nastasijević, a koje sam čitao kao klinac (usred komunizma, majku mu!) Ukoliko sam čitao pogrešnu literaturu - izvolite, otvoren sam za nove, verodostojne istoričare i izvore.

p.p.s. Više materijala iz kampanje dostupno je ovde >>


p.p.p.s Ovaj osvrt na kampanju je vredan čitanja >>


Monday, 27 May 2019

"Putovanje nakraj noći" (Luj Ferdinand Selin, fragment)



"Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima.
Svi su se na to dali.
Ubrzo nije više bilo istine u gradu.

(...)
Sve što bi čovek dotakao bilo je lažno; šećer, avioni, sandale, slatko, fotografije; sve što se čitalo, gatalo, sisalo, obožavalo, proklamovalo, odbacivalo, branilo, sve su to bile mrske aveti, podvale i maskarade. 
I sami izdajnici su bili lažni, 
Delirijum laganja i verovanja u laži je zarazan kao šuga."

(Luj Ferdinand Selin: "Putovanje nakraj noći", strana 54. )


Saturday, 25 May 2019

Prošlost ne mora da potamni ("Joy Division - Deo po deo", knjiga Pola Morlija)



Svaki novi susret sa pričom o bendu Joy Division i Ijanu Kertisu je prilika za nove samospoznaje. 


Šta i koliko ti sada znači njihova muzika, šta se promenilo, da li bolje razumeš ideju besmrtnosti?

Faktografijom odavno vladam, ali činjenice nikada nisu bile od pomoći u razumevanju fenomena Joy Division, već su više otežavale približavanje prvim redovima. Nemerljivo važnu, i za odrastanje dragocenu knjiga prevoda Ijanovih tekstova "Svetla u podrumu duše" (SKC Niš, 1988) dugo sam koristio kao tunel kojim sam zaobilazio činjenice i stizao do srca i duše priče, te sam Ijanove tekstove u originalu i prevodu znao napamet čak i pre no što sam preslušao sve što su snimili. To je doživotno uticalo na moje rasuđivanje o njegovoj poeziji i životu, kao i zvuku benda čija slava i dalje raste i postaje glasnija kako se udaljavamo od njihovog kraja.


Vraćam se na samospoznaje. 

Više ne moram da se oslanjam na tuđa iskustva i mudrosti. Sada znam da se i najvažniji događaji, ljudi, trenuci, udarci, zvuci, poljupci, otkrića, lomovi i stvari tokom vremena udobno smeštaju u sećanje i meškolje u fotelji sve dok u ne utonu u zaborav naslona. Sa iskustvom slušanja Joy Division i zvukom koji je taj bend tokom (pre)kratke karijere ostavio za sobom to se nikada nije dogodilo.
Iako bi ponekad prošla i godina (ili godine) između dva mirna preslušavanja kompletnih albuma i ponovnog čitanja "knjige stihova" osećaj nije bledeo, već se produbljivao i otkrivao šta mi se dešava tokom ovih trideset godina, a stihovi, udarci bubnja, režanje basa i vitlanje gitare su nekako ostali netaknuti u sećanju, kao i šumovi i zahvati kojima je producent Martin Hanet ovoj muzici poklonio bezvremenost i, samim tim, večnost.


U međuvremenu sam pročitao, pogledao i preslušao sve, i čekao susret sa ovom knjigom i Polom Morlijem: svedokom-saradnikom, obožavaocem, novinarom i izuzetnim pripovedačem koji će me, verovao sam, približiti najbliže što se može, reč po reč, deo po deo.


Pola Morlija najboljim mogućim vodičem čini nekoliko stvari. Bio je među četrdesetak prisutnih na koncertu Sex Pistols 1976. koji je zauvek promenio Mančester (u publici su bili i budući ili već osnovani Buzzcocks, The Magazine, The Fall, Joy Division... te čak i Morisi, kao i budući vođa užasnih Frantic Elevators Mik Haknal koji je nešto kasnije promenio ploču). Morli je zatim bio mladi dopisnik NMEa "sa severa Engleske", te bio i prvi koji je pisao o (mršavim) počecima Joy Division; pratio je kako izrastaju u siloviti bend, razumeo razliku između JD na sceni i JD u studiju, družio se sa The Factory ekipom, učinio Mančester zanimljivim u očima Engleske a kasnije i sveta (jedno vreme mu je čak bilo i zabranjeno da piše o JD " zbog preterane pristrasnosti"), radio kao kreativac etikete ZTT (Frankie Goes To Hollywood, Propaganda, Art of Noise...) te je u narednih trideset godina nastavio da promišlja, piše inadgrađuje važnost i razgrađuje mitove o Joy Division i pop-kulturi. Konačno, ali ne i manje važno: Morli je od dečaštva nosio na plećima teret samoubistva oca, što ga čini dodatno pažljivim kada priča o Kertisovom kraju. ("Samo sam jedno beživotno telo video u celom svom životu, i to nije bilo telo mog oca.")





"Joy Division - Deo po deo" nije knjiga koja se bira i čita zbog faktografije, već zbog načina na koji je pisana i vođena. Sve što je važno od detalja biće ukratko prepričano na prvih dvadesetak strana. Narednih četiri stotine i pedeset (!) predstavljaće putovanje kroz tekstove pisane od 1977. do 2007. godine, koje Morli najavljuje ili odjavljuje komentarima, definisanjem konteksta ili trenutka u kojem su ti tekstovi nastajali. 


(Evo, njegovim rečima)


"Želim da ovaj pregled bude toliko istinit da bude i uznemirujući i neverovatan kao san. Što sličniji snu, to će, na neki način, biti precizniji. Činjenice često svode realnost na nivo običnosti, što opet stoji nasuprot stvarnom iskustvu. Želeo sam da se setim sleda događaja okončanog tako velikim uticajem, a da ne potkopam lepotu tog niza svođenjem na puke pretpostavke. 

Verzije koje slede primeri su rada u nastajanju. Na kraju, sve više različitih verzija iste stvari pojavljivaće se u različitim publikacijama, ili na mestima gde već mogu da budu nađene, dok ja držim ovu posebnu prošlost živom time što nikada ne pretpostavljam da postoji samo jedan način da se opiše šta se dogodilo i samo jedan način slaganja činjenica. Postoje hiljade različitih načina da se opiše ista stvar, a u jazovima između svih tih verzija, na ivicama svake verzije, svake mogućnosti istine, postoji nešto blisko istini.


To što se dogodilo tokom tih poseta Sex Pistolsa, i što se dogodilo sledećih meseci, vodilo je, između ostalog, ka drastičnim, ključalim pesmama Joy Divisiona, neverovatnoj smrti njihovog pevača, i najzad, ka njihovom postojanju nakon života, što je nadraslo grad Mančester i izgleda da se zaputilo ka mogućoj večnosti. Činilo mi se pogrešnim da pokušam da stvorim jednu, zakovanu verziju ovih događaja, jer to nije u duhu onoga što se dogodilo. Čini mi se da je prikladnije da se ne stvori zaokružena verzija događaja, nego da se verzije stalno drže u pokretu, da samim tim budu deo trenutnog sveta, a ne deo sveta koji nestaje, sveta koji gubi svoj sjaj i neprestanost, sveta gde ništa ne može da se dogodi zato što se već dogodilo. 


Ono što su me naučili nastupi Sex Pistolsa, a onda i muzika Joy Divisiona, jeste da sve može da se dogodi sve dok prihvataš da veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nije nužno tako očigledno organizovana kao što smo često skloni da poverujemo. Još sam tamo gde sam bio, u hali Lesser Free Trade 1976. u klubu Factory u Hjulmu 1978 dok Sex Pistolsi izvode svoje pokrete zasnovane na pogonskoj energiji i brujanju Igija i Stoogesa, dok Joy Division razbrajaju svoje načine redefinisanja dinamičnog naboja Stoogesa. Sve se stalno gradi do različitih vrsta vrhunaca. Prošlost ne mora nužno da ostane u prošlosti. Prošlost ne mora da potamni. Može da ostane gde je jednom bila, savim u sadašnjosti, i da se neprekidno pretvara u budućnost."


(O zeitgeistu

"Previše bi jednostavno bilo reći da je Mančester uklizao u 21. vek kao grad koji misli unapred, jer je pank generacija našla načina da poveže svoju rešenost i želje sa tradicionalno radikalnom energijom grada, njegovom istorijom prvog industrijskog grada, sa mestom posvećnom napretku. Suludo je - iako bi to začudo moglo da bude urađeno - mapirati putanju, neku vrstu potmule i prkosne avanture, od samoubistava Ijana Kertisa do otvaranja mančesterskog "Harvija Nikolsa". To je potpuno suludo, ali sam pokušavao i to, i ponekad povlačio crtu da naznačim pravac od šortseva koje su nosili A Certain Ratio dok su plesali uz samo njima svojstvenu lajavu, bolnu muziku za ples, do brojnih malih hotela u Mančesteru u prvim godinama 21. veka. Ono što je izlazilo iz pameti i kroz usta Tonija Vilsona, Roba Gretona, Alana Erazmusa, Pitera Sevila i Martina Haneta moglo bi da znači da je fiktivna ideja Mančestera zauzela mesto uz i oko stvarnosti grada. 

(...) Pa ipak, nema sumnje da se Mančester preselio u budućnost u trenutku u kojem je neko vreme izgledalo kao da tone u prošlost iz koje se nikada neće iskobeljati. Prvi ljudi koji su zaista poverovali u to da Mančester može da se prenese u budućnost, da je promena važna posebno u regiji iz koje su krenule tehnološke, stvaralačke i društvene promene u moderno doba, bili su ti ljudi koji su koristili pank muziku, a onda i postpank, da iznađu načine da ideje i ideali održe taj duh napretka."

*


Ovako postavljen tok naracije, i stalno kruženje oko relativno kratkog perioda postojanja grupe nagrađuje čitaoca kao što ti čine ponavljanja preslušavanja opusa Joy Division. Nijedno slušanje nije isto, svako će nas dovesti u drugačije stanje ili izvesti iz vrtloga kroz druga vrata, za koja do maločas nismo ni znali, dok Morliju otvara prostor i za drugačiji - prisniju i poetičniju naraciju.


(Pol Morli, ponovo)

"Na kraju, Love Will Tear us Apart je "o" njenoj melodiji.

Kako vreme odmiče, ona će biti sve lepša.
Ne možete je promašiti.
(...)
Rad na ovakvom projektu više je rad na sebi.
Možda i nije bilo tako da je želeo sam sebe da uništi, nego tako da je mogao da se ponovo sabere.
I zašto je moralo da se dogodi baš tog dana, a ne nekog drugog?
Jednog dana, pisaću o svemu tome iscrpno i detaljno.
(...)
Muzika se talasa i meša sa zavijanjem vetra.
Zbog toga što je nemoguće biti u pravu, reći istinu.

Štitili smo se humorom jer bismo se u suprotnom raspali.
Ovo malo vremena što nas deli od praznine prozirno je kao san.
(...)
Kad svet nije isti onakav kakav naša svest veruje da jeste, onda smo u košmaru.

I shvatio sam da ne postoje "bolesti duše". Postoje samo reči.
(...)
Joy Division će mi pomoći da se razaberem u svemu tome.

Oni će mi pomoći da upamtim šta se dogodilo."
(Kraj)

*


Ova knjiga nema slučajno titulu najvažnijeg dela napisanog o bendu. Intimna preispitivanja i sazrevanje Pola Morlija; nežno portretisanje predstavnika celog pokreta (čak i dokazanih, genijalnih baraba poput Tonija Vilsona), izuzetni pasaži o dizajnu Pitera Sevila, kao i zvučnom dizajnu Martina Haneta - sve to čini ovu knjigu dirljivim, kružnim spuštanjem u srce i dušu mita o Joy Division koje nije namenjeno samo obožavaocima, već i onima koji će tek otkrivati važnost mitova u pop-kulturi, naročito sada, 

kada ih je sve manje.

"Joy Division će vas rasturiti na komade. Mirno." (P.M.)




(Knjigu objavio Kontrast, 2019, prevod Matija Jovandić)



Thursday, 23 May 2019

Muzika za bolji petak :: Petkovača za četvrti rođendan [mix]



Šta rade u istom miksu
Luj Prima,
The Chemical Brothers,
Hari Belafonte,
Underworld,
Darkwood Dub,
The Buzzcocks,
Violent Femmes i
Izdrži ribice?

Mućkaju se u miksu za bolji petak!

Radio stranica Prešlicavanje slavi četvrti rođendan.

Hvala 175.000 puta!

👇






Tuesday, 14 May 2019

Dejvid Birn: "Kako radi muzika" [fragment]

David Byrne


"Moja spoznaja o stvaranju došla je neverovatno sporo. Ta spoznaja odnosila se na na to kontekst u velikoj meri određuje ono što se piše, slika, vaja, peva ili izvodi. To i ne zvuči kao neki poseban uvid, ali jeste nešto što je suprotno od konvencionalne mudrosti po kojoj stvaranje proističe iz nekakve unutrašnje emocije, iz sedimenta strasti i osećanja, i po kojoj kreativni napor ne može uroditi plodom, da je reč o nečemu što samo mora naći svoj kanal da bi se čulo, pročitalo ili videlo. Prihvaćeni stereotip podrazumeva, dakle, da kompozitor klasične muzike, s čudnim pogledom u oku, počne mahnito da beleži gotovu, završenu kompoziciju koja ne može postojati ni u jednom drugom obliku. Ili da rokenrol pevač, gonjen žudnjom i demonima, u dahu izbaci tu neverovatnu, savršeno uobličenu kompoziciju koja mora trajati tri minuta i dvanaest sekundi - ni manje, ni više. Čini mi se da putanja stvaranja odstupa za celih sto osamdeset stepeni od tog romantičarskog poimanja kako nastaje proizvod kreativnog rada. Verujem da mi, nesvesno i instiktivno, stvaramo delo tako da se uklopi u prethodno ustanovljene formate.
Naravno, strast i dalje može postojati. Samo zato što je forma nečijeg dela unapred određena i oportuna (u smislu da neko nešto stvara, jer se za to ukazala prilika), ne znači da je kreacija nužno hladna, mehanička, bez duše. Mračni i emotivni motivi obično pronalaze način da se uvuku u proces oblikovanja - oblikovanja forme tako da odgovara određenom kontekstu - koji je u velikoj meri nesvestan i instiktivan. Obično ga i ne primetimo. Prilika i dostupnost često umeju da budu majka invencije. Emocionalna priča - "teret koji mi pritiska grudi" - biće ispričana, ali njenu formu određuju prethodno ustanovljene kontekstualne determinante.

Moj stav je da ovo nije onako loše kao što bi se moglo očekivati. Bogu hvala što, recimo, ne moramo svaki put iznova da izmišljamo točak, kad nešto stvaramo.

U određenom smislu, radimo unazad, svesno ili ne, stvarajući delo saobrazno mestu koje nam je dato. Isto važi i za druge umetnosti: stvaraju se slike koje odgovaraju belim zidovima galerija, i dobro izgledaju na njima, baš kao što se piše muzika koja dobro zvuči, bilo u diskoteci ili u simfonijskoj dvorani (ali verovatno ne u obe istovremeno). U neku ruku, prostor, platforma i softver, "stvaraju" umetnost, muziku, ili već nešto od toga. Kad nešto doživi uspeh, prave se nova mesta slične veličine i sličnog oblika u kojima će nastajati još više toga istog (...)"

* * *

Prvo poglavlje knjige "Kako radi muzika"* Dejvida Birna (David Byrne), čoveka koji čini da zgrade sviraju, noge mrdaju a mi poverujemo da nam je sve jasno, dok pevamo sa njim.
Danas slavi 67.


* - objavila "Geopoetika", 2015. Više o knjizi >>


Friday, 10 May 2019

Noćurak iz 1989 :: The Beat(en) Generation :: [emisija]




Te godine je u Jugoslaviji otvoren prvi seks-šop, u bioskopima se puštao "Kako je propao rock'n'roll", u etar su upali B92 (ima u emisiji i delić početka emitovanja!) i 3K, "Ritam" se pojavio na kioscima, u izloge prodavnica ploča su, sa manjim ili većim zakašnjenjem stizali "Disintegration" The Cure, "Green" REM, "Mind Bomb" The The, Lu Ridov "New York", preko drugara su stizali presnimci presnimaka The Stone Roses, Pixies i Galaxie 500, a u novootvorenim "frišopovima" mogle su se, po sasvim prihvatljivim cenama, pronaći i dobre strane cigarete, "Finlandija" i strane čokolade.

Ali, glavne zvezde 1989. nisu bili muzičari, radio-voditelji, glumci, ili Danilo Kiš, "poslednji jugoslovenski pisac" već neko drugi.

U slušalicama je svirala bezbrižnost, koja neće trajati.

... Big Audio Dynamite, David Byrne, De la Soul, Electronics, Elvis Costello, Galaxie 500, Happy Mondays, James, Kate Bush, Koja & Tragači & Slobodan Milošević & Ante Marković, Les Negresses Vertes, Love and Rockets, Mano Negra, Neneh Cherry, New Order, Peter Murphy, REM, Soul II Soul, The B-52s, The Creatures, The Cure, The House of Love, The Jesus and Mary Chain, The Pixies, The Pogues, The Stone Roses, The The...




Lista albuma iz 1989:

10000 Maniacs – Blind Man's Zoo
Beastie Boys – Paul's Boutique
David Byrne – Rei Momo
De la Soul - 3 Feet High And Rising
Disciplina Kičme – Zeleni zub na planeti dosade
Galaxie 500 – On Fire
Kate Bush – The Sensual World
Laurie Anderson – Strange Angels
Lou Reed – New York
Mano Negra – Puta's Fever
Neneh Cherry – Raw Like Sushi
New Order – Technique
Peter Murphy – Deep
Public Enemy – Fear of Black Planet
Soul II Soul – Club Classics Vol. I
The B52's – Cosmic Thing
The Cure – Disintegration
The Pixies – Dolittle
The Pogues – Peace & Love
The Stone Roses – s/t
The The – Мind Bomb

Sunday, 5 May 2019

Piran - Verona - Siena - Opatija - Beograd [umesto putopisa]

Noćne ptice Piranskog zaliva i zvuk blagih talasa u kasnim satima,
glasovi i jezici koji se mešaju dok žmuriš sedeći na pločniku ispod Torre Dei Lamberti,
reči ispisane na zidu Romeove kuće,
Kevin Morbi koji se čuje u foajeu ludog hotela u Veroni i recepcionerka koja se široko osmehuje na pitanje da li to ona bira muziku i moj naklon, 
totalna tišina u mračnoj Sieni i pogled ka nebu u Palazzo Publico,
čudni šumovi u manastiru iz XIV veka koji sada služi kao hotel,
zastoj na prilazu Lago Di Gardo u kojem niko ne pomišlja da sirene pokreću automobile,
izuzetno uslužni recepcioner hotela u Opatiji,
galebovi koji nadleću Kvarner,
lica na zidu slavnih u Angiolina parku,
sećanje na bezbrižne zimske raspuste provedene na toj obali, 
šuštanje vetra u krošnjama,
Sem Kuk, kroz blago krčanje na frekvenciji Riječkog radija dok vozimo ka Ravnoj gori,
glas voditeljke koja najavljuje Underworld i gužvu na ulicama Zagreba i poziva nas da iskuliramo,
2700 kilometara brujanja motora.
Sve te scene, zvuci i glasovi mi govore: 
nisi u Srbiji,
zato te ništa
ne boli,
vidiš kako život može da bude normalan.













Saturday, 20 April 2019

Po šumama i ravnim gorama... [skica za priču ili film]



"Dan nakon Promena u našoj maloj Državi, Predsedavajući Ujedinjenih nacija objavio je da će prvi vid pomoći biti slanje spasilačkih trupa koje će činiti 10.000 psihijatara. Njihov zadatak biće da tokom naredna tri meseca razgovaraju sa svim našim građanima i procene zatečeno stanje.
Tek nakon rasprave o njihovom izveštaju, a o šteti nastaloj tokom proteklih decenija, UN i ostale organizacije zainteresovane za uključenje naše male a promenjene Države u svetske tokove ideja, robe i novca, proceniće da li je vreme za otvaranje pristupnih fondova, odnosno novčanu pomoć, ili će biti procenjeno da je za novčanu pomoć preuranjeno."

Radoje, krmeljiv od slavljenja slobode prethodne noći, uznemireno zaklapa novine.
Navlači čizme. Uzima povodac za psa, zatim otvara fioku. Metke stavlja u džep, tri preostale konzerve i otvarač u ranac.

Pušku je očistio preksinoć, iz drugih razloga.

Radoje izlazi na prag kuće i doziva psa, gledajući u pravcu oboda šume koja počinje nedaleko od njegovog imanja. 

Žmirka dok procenjuje gde bi bilo najbolje kamuflirati se i pritajiti.

Onda promrmlja: 
"Psihijatri, jebote. Nikad."
I krene ka šumi.

*

Još ovakvih komada >>




Friday, 12 April 2019

Noćurak pun blaga, #5 :: New & Old Hidden Gems [emisija]




Blago se krije na neočekivanim mestima.
Eno ga na završnim stranicama "Pjevača u noći" Olje Savičević Ivančević iz kojih se čuje "We Almost Lost Detroit" Gil Skot Herona i Brajena Džeksona;
u kratkom zapisu Olje Lakićević o Snupiju iz kojeg dopire najlepša pesma o aprilskoj zaljubljenosti u pogrešnu osobu;
u rođendanima koje obeležavamo a više ne slavimo zajedno;
u novoj knjizi Juvala Noe Hararija koji tvrdi da će nam mašine uskoro birati muziku bolje od ljudi, zato što nas odaje biohemija.

Vidi blago u prolistalim krošnjama,
i u grafitu na zidu koji se upravo ruši.

Svuda je, ali gubi na vrednosti ako ostane nepodeljeno.

Večeras sa tobom delim ono što sam pronašao: 
Andrew Bird, Barry Adamson, Bohemija, Cowboy Junkies, Durand Jones & the Indications, Edwyn Collins (novi!), Gil Scott-Heron & Brian Jackson, Glen Hansard, Howe Gelb, J.S. Ondara, Norah Jones (nova!), Paul Weller, R.E.M., Ratso & Nick Cave, Shriekback, Talk Talk, The Delines, The House Of Love, The National, Villagers...




Sunday, 7 April 2019

Olja Savičević Ivančević: "Pjevač u noći" [fragmenti]



Uzimao sam ovu knjigu sa noćnog stočića kao što uzimam teglu meda iz frižidera.

(Uživanje traje danima. Nemaš želju, ni potrebu da se prejedaš; jedna kašika zgusnute melase ti čini dobro, i čini da misliš na to što radiš neko vreme zato što ti ostavlja sladak ukus u ustima; navikavaš se da svakog dana uzmeš po malo, taman savladaš naviku i dođeš do dna tegle.)


Olja Savičević Ivančević divno barata jezikom, scenama i likovima. Reči kroti tako da joj poput pčela sleću na prste, nadlanice i podlaktice, i to čini bez zaštitne maske kojom se pčelari čuvaju od uboda.

Neću ti pričati o čemu se ovde radi, zato što knjige ne biram po tome, već kako su urađene.

(Tri fragmenta koje sam istrgao iz knige ti neće pomoći da shvatiš radnju,
već bi trebalo da te
rade.)


*


Ipak, činjenica je, uviđam to: svatko ima svoje dijete. Nekome je dijete pas, nekome mačka, nekome partner, netko je sam svoje dijete, nekome je dijete posao, nekome kabriolet, a nekome kći ili sin. Kao i svi roditelji bez djece, ponekad se zapitam kako bi izgledala ili izgledao? Svojoj nepostojećoj kćeri nikad neću priuštiti svoju odsutnost, nervozu, svađe, rastavu, lošu hranu, loše obrazovanje, možda i neki rat ili logor, statistički, to je prilično vjerojatno, svaku drugu generaciju kači, neće je raznijeti terorist na školskoj ekskurziji, neće se ubiti u metrou, neće se beskrajno dosađivati, neće je zlostavljati školski kolege ili šef drkadžija, neće je silovati ili mlatiti, ona se neće osjećati usamljeno, depresivno, promašeno, neće joj nitko slomiti srce, neće živjeti osrednji život, neće je zgaziti neki prosječnjak za kojeg će se naposljetku vjerojatno udati, neće umrijeti bolesna ili u nekoj banalnoj nesreći, a nešto od toga bi se dogodilo, možda sve. Beri to nisam mogla objasniti.

Biti dobar roditelj nije moguće ako želiš biti još nešto drugo. A ja sam željela to drugo. Ljudi rode tu svoju djecu, pa im ih odgajaju nepoznate žene u sobama pretrpanim klincima koje (sobe) malo vonjaju na dječju mokraću. Pretpostavljam da za nekoliko desetaka, najkasnije stotinjak godina neće postojati obitelji nego porodične organizacije nalik na mini rodovske zajednice u kojima će svi brinuti o djeci, kao što je to nekad činilo cijelo selo (incestuozno selo, doduše). O djeci će brinuti brižni plaćeni roditelji, ne nužno biološki, nego oni koji su nadareni i obučeni za taj bitan cjeloživotni posao. Talentirani profesionalni očevi, dobro plaćene profesionalne majke, ljudi visoke emotivne inteligencije, blagi i čvrsti, topli i suosjećajni i za koje desetljeće: ni manijaka, ni pedofila, ni vojnika ne bi bilo. Nagledala sam se mladih glumica koje su mislile da je to slatko, kupile su lijepa kolica i domalo nestale sa scene, za prvim došlo i drugo, vratile se deset kila teže, sluđene od kućnog režima, od muža, od djece, neke su zauvijek nestale, pametnije se razvele, operirale sise, trbuh i vratile. Al uzalud, mladost prođe dok demijurg pucne prstom. Ili bičem.

Mila moja nepostojeća kćeri, s bistrim očima, s malo klempavim desnim uhom koje proviruje kroz kosu, s pjegavim nosom i divnim smiješkom, nećeš me gledati kako se udajem i rastavljam, propadam, debljam se, starim, zanemarujem higijenu, nećeš pobjeći od mene, nećeš živjeti sa mnom, neću gledati kako se udaješ i rastavljaš, kako propadaš, debljaš se,
stariš, zanemaruješ, također, nećeš me zaboraviti i nećeš mi slomiti srce, reći ne volim te (ali ni volim te, doduše).

Svi ovo znaju, ali opet svi misle: rodit se, to je ipak bolje nego ne roditi se. I ti bi voljela da sam te rodila, ne?

(str. 67-68)

*


PISMO NEROĐENE PJESNIKINJE

Jednog dana pitat će tebe, moju dragu mamu, jesam li bolesna. Oprosti, je li tvoja mala nešto bolesna? Bit će to prva kritika mojih pjesama. Zašto bi dijete pisalo ako je zdravo? Pa ima tolikih stvari za konzumirati, optrčati. Sve su to zdrave stvari za mlade. Ali, ti ćeš im mama reći, jer ćeš me voljeti i kad me ne razumiješ, da pišem i čitam i na svježem zraku i da mi gledanje u slova razvija oštrinu vida, da vidim kroz kožu, da su mi prsti od pisanja već ogromni za moju dob i da zapravo ne provodim puno vremena zapisujući, više zapažajući, što ti često otežava razgovor sa mnom. Naši znanci, kad nas ne bude da ih čujemo, međusobno će zaključiti: Iz čega će onoliko biće proizvesti novu stvarnost, novi jezik, gdje su joj sirovine, alat - pretjerivanje, dijete će im poludjeti prije dvadeset i neke. Ali naravno da neću. Tvrdo ću srasti uza sve što dodirnem, bit će me teško porušiti ako se ne radi o ljubavi.

Uzimat ću svaki predmet i okružiti ga stoosamdesetipet puta, ponjušiti ga i oblizati. Za moju struku važno je poznavati okus drva, miris čavla, svojstva materijala, osnove ako želiš graditi tekst. Neprestano ću optrčavati jednu te istu ulicu dok to ne budem mogla izvesti zatvorenih očiju, na jednoj nozi, čak i za pedeset godina. Svaku riječ, ovisno o sastavu, rastvorit ću na zrna baruta, neutrone ili dlake i prašinu, a svaki zalogaj premetat ću jezikom dok slano ne postane slatko, a katkad i obrnuto. Kao pjesnikinja prvo moram biti sportašica, znanstvenica, dvostruka špija, ali ne i recimo poljoprivrednica. Ipak, vrijeme će mi uvijek teći sporo, živjet ću sezonu po sezonu, da stvari stignu dozrijevati. Neću biti pametnija ni osjetljivija, a ni hrabrija od drugih, samo detaljnija. Iz toga ću detaljnog poznavanja svega što sretnem na ovom svijetu načiniti nekoliko tisuća pjesama, od kojih će ukupno stotinjak neki ljudi često ponavljati u svojoj glavi, kao da pjevaju.

Jednog dana pitat će tebe, moga dragog tatu, zašto tvoje dijete piše strašne i nastrane stvari. A ti, moj otac, jer me voliš i jer me razumiješ i bolje nego što si mislio da ćeš znati, reći ćeš im da se tu radi o stilskoj vježbi: vježbanju figura slobode. Ta vježba plaši ili je ne trebaju. Ljudi neprestano pjevaju o slobodi, ali se pri tom svim udovima, uključujući i jezik, drže za granicu. Pa to je tako ljudski, treba razumjeti. Nosit ćeš me kad se umorim i tek onako, kupit ćeš mi neke knjige, igrati sa mnom tenis i ja ću ti reći kad dobijem prvu menstruaciju. Naš odnos bit će presudan za moje zanimanje. Za moj uspjeh bit će presudna tvoja rana smrt. Ona će me u spisateljskom smislu učiniti prastarom i besramnom. Pored mojih, tuđe će se riječi često doimati bojažljivima i beskrvnima, ili kao one dječje igre u sigurnoj sobi. Sve delikatno i krhko što ću stvoriti dolazit će iz mišića punog snage. Za sve ostalo, naučit ću se služit knjigama i iz njih cijeli život neumorno izrezivati i krasti.

Vi još ne znate da sam s vama, a tu smo zajedno, dok vodite ljubav: moji povjerljivi roditelji, moji roditelji puni povjerenja, dolazim da bih vas upoznala i, jednom, bit ćete potpisani pod svaku moju riječ.

(str. 154-156)*



Sa FB stranice Olje Savicevic Ivancevic


"A ljubav je jedini istinski spektakl koji se nudi, ako ne volite rat. Ako je ljubav sporedna, onda je sve sporedno. Ako ljubav nije važna, onda ne postoji ništa ozbiljno između rođenja i smrti, osim ozbiljne bolesti."


(strane 106-107.)


(Pjevač u noći : romansa, Olja Savičević Ivančević, objavio LOM, 2017.)



Sunday, 31 March 2019

Svetska vlada tvrdi: 492 karaktera nedeljno je dovoljno! (ideja za priču, #xyz)

Suočena sa potpunim zagušenjem Mreže protokom informacija, besmislicama i količinama podataka pod čijim teretom pucaju serveri, Svetska vlada odlučuje da ograniči broj karaktera, fotografija, video klipova i ostalih sadržaja koje Korisnik Mreže može postaviti tokom sedam dana. 

Svesna delikatnosti teme, Svetska vlada najpre sprovodi dugosežno istraživanje na temu optimalne količine karaktera koja je svakom ljudskom biću dovoljna na nedeljnom nivou, a da se izrazi. Istraživanju se priključuju naučnici, sociolozi, filozofi, borci sa ljudska prava, čak i nutricionisti koji pokušavaju da primene algoritme slične onima koji se koriste za optimalni unos hrane i pića, ne bi li došli do optimalnog broja karaktera i materijala koji bi Korisnik u budućnosti mogao da postavi na Mrežu, a da ne oseti ograničenje. 


Nakon više meseci rada, rasprava i kratkotrajnog rata između sociologa i nutricionista kojima se prebacivalo što pokušavaju da reči broje kao ugljene hidrate, fotografije kao masti a video klipove kao vitamine, Svetska vlada konačno proglašava da je optimalna mera za svakoga 492 karaktera, 1 video klip, 1 statična slika, plus jedan gif/boomerang/story, po želji i potrebama (Broj unosa na Mrežu je neograničen). Svetska vlada takođe podvlači da ukoliko se definisana količina materijala ne iskoristi tokom planiranog perioda od sedam dana, to nije prenosivo na naredni period, te da se ona odnosi na statuse na društvenim mrežama, komentare na vesti ili bilo koji drugi vid objavljivanja ili komunikacije putem Mreže. 

Na preporuku sociologa, od ove mere biće izuzeto pretraživanje Mreže, odnosno karakteri koje će Korisnici unositi u polja za pretragu, zato što bi ograničavanje broja karaktera u toj sferi uticalo na suzbijanje ionako ugrožene radoznalosti Korisnika. 


Megasvetske korporacije su prvog dana zahtevale da se zabrana ne odnosi na 'poslovnu komunikaciju i oglašavanje' i zapretile povlačenjem podrške Svetskoj vladi, ali je Generalna sekretarka vlade, Triša MekMilan zvanično odbacila te zahteve kao pokušaj narušavanja ravnopravnosti među ljudima, podsetivši ih da 'privatna prepiska' nije ograničena i da mogu da se međusobno dopisuju koliko god žele, te je napomenula da će se u narednom periodu razmotriti eventualno povećanje broja karaktera za Svetski servis vesti, odnosno Svetsku digitalnu biblioteku u koju umetnici, naučnici i svi drugi Licencirani autori i dalje mogu ne smetano postavljati svoja dela koja će biti dostupna Korisnicima.

Trgovina brojem karaktera, odnosno crna berza je onemogućena specijalnim softverom, 
a pokušaj hakera da promenom binarnih kodova povećaju broj unosa karaktera je onemogućen po kratkom postupku.

Neočekivano, 

i odmah nakon kratke ali bezopasne eksplozije novojezika sačinjenog od mešavine slova i emotikona, planeta je počela da se menja i postaje prijatnije mesto za život.


Friday, 29 March 2019

Najdraže iz 1/4 2019 :: 3 meseca u 3 sata [mix]

Tek je počelo da cveta i lista, a berba u prvoj četvrtini godine nikad bolja!
Tri meseca preslušavanja muzike u tri sata, a ispod liste te čeka i spisak albuma.

U miksu sviraju i pevaju: Adia Victoria, Aldous Harding, Amanda Palmer, Andrew Bird, Bella Technika, Better Oblivion Community Center, Bohemija, Charlotte Adigéry, Deerhunter, Durand Jones & the Indications, Foals, Helado Negro, International Teachers Of Pop, J.S. Ondara, James Blake, Jay-Jay Johanson, Jonathan Bree, Karen O & Danger Mouse, Lee Harvey Osmond, Little Simz, Lou Doillon, Madrugada, Nežni Dalibor, Nick Waterhouse, Nilufer Yanya, Our Native Daughters, Porto Morto, Rain Phoenix feat. Michael Stipe, Robert Ellis, Robert Forster, Sleaford Mods, Stella Donnelly, The Black Keys, The Cactus Blossoms, The Chemical Brothers, The Cinematic Orchestra, The National, The Specials, Vampire Weekend, W.H. Lung


Play > 




33 albuma:

Amanda Palmer - There Will Be No Intermission [bandcamp >>]
Andrew Bird - My Finest Work Yet
Bella Technika – Section [bandcamp >>]
Bohemija - Nasmeši se i reši se [bandcamp, download >>]
Cass McCombs - Tip Of The Sphere
Deerhunter - Why Hasn't Everything Already Disappeared
Durand Jones & The Indications - American Love Call
Foals - Everything Not Saved Will Be Lost Part 1
Helado Negro - This Is How You Smile [bandcamp >>]
Howe Gelb – Gathered
J.S. Ondara - Tales of America
James Blake - Assume Form
Karen O & Danger Mouse - Lux Prima
Kokoroko - Kokoroko [EP]
Lee Harvey Osmond – Mohawk
Leyla McCalla - The Capitalist Blues
Little Simz - Grey Area
Mats Eilertsen - And Then Comes the Night
Mercury Rev - Bobbie Gentry's The Delta Sweete Revisited
Nick Waterhouse - Nick Waterhouse
Our Native Daughters - Songs of Our Native Daughters
Porto Morto - Portfon [bandcamp >>, + izvinjenje za pogrešno ime benda u emisiji, som...]
Robert Ellis - Texas Piano Man
Robert Forster – Inferno
Shook Twins - Some Good Lives
Sokratis Sinopoulos Quartet – Metamodal
The Cinematic Orchestra - To Believe
The Claypool Lennon Delirium - South of Reality
The Comet Is Coming - Trust In The Lifeforce Of The Deep Mystery
The Delines - The Imperial
The Specials – Encore
The Twilight Sad - It Won`t Be Like This All The Time
Tommy Guerrero - Road to Knowhere [2018]
Unloved – Heartbreak