"39 pesama" u KC Gradu: utorak, 23. septembar

Iako je knjiga objavljena pre više od godinu dana, već je putovala u svim pravcima, te dobacila i do Jokohame, San Franciska, Londona i Kaira - "39 pesama" do sada nije imala pravu promociju - od one vrste na kojoj autor, tj. ja odgovaram na pitanja domaćina književne večeri, onda čitam izabrane pasuse iz priča, a kraj mene je i neko "o knjizi lepo misli", 
red muzike, 
red druženja 
i sve šta već ide uz to.

Zato ćemo je napraviti 23. septembra u KC Gradu >>, od 20 časova.

Domaćin večeri će biti Bojan Marjanović >>, urednik programa Gradska knjižnica, a specijalni gost biće stariji kolega pisac i stari drugar Borivoje Petković >>, sa čijih vinila sam neke od 39 pesama prvi put i čuo.

Nakon priče - počinje muzika.
Nećemo slušati samo tih 39 pesama :)

Vidimo se u KC Gradu! 

Više informacija - KC Grad Facebook link >>
.

"39 pesama" - uživo u sredu i petak :)

#1

Ukoliko ste planirali odlazak na Sajam knjiga - razmislite o sredi, 23. oktobru. 

Pored toga što sreda nije "porodični dan" na Sajmu, tog dana ću od 18h biti na štandu izdavačke kuće Booka >>

Nema čitanja priča. U planu je preslušavanje muzike, druženje i potpisivanje knjiga, ko želi.

#2

U okviru ciklusa tribina "Pop kultura" koje jedan od najboljih poznavalaca pop-kulture - Aleksandar S. Janković predano organizuje u Domu Omladine - u petak 25. oktobra od 19h pričamo na temu "Kulta pesama": "U novo doba, od Noela Kauarda, Berta Bakaraka, Kola Portera, Roberta Džonsona preko Elvisa, Bitlsa, Kinksa, Cepelina pa sve do Madone, Džastina Bibera, Kejti Peri, trominutne pesme su sveprožimajući fenomen kojim ljudi dele empatiju. Velike pesme su kao i veliki narativi epohe, sklone socijalnim, psihološkim, emotivnim turbulencijama u vanvremenskoj ideji da se menja svet. Nebojša Krivokuća je samo jedan od pisaca koji je sažeo svoje emotivne stranputice i katarze mapiranjem omiljenih pesama. Koliko su danas pesme velike i koliko značajne kao nekad?" 

U Domu Omladine neće biti prodaje knjiga, ali je knjižara Beopolis >> odmah tu, iza ugla :)

Vidimo se!

.

Peter Gabriel: "In your eyes" [četrdeseta pesma]

>> Play

Prizemlje "Arene", 5. oktobar 2013. godine, 20:30.

U njegovoj garderobi smo.

Piter:

"H-fala, le-po? It sounds a bit... African when I say it?"

Maša, Duda, Srđa i ja u glas:

"H-vala, le-po! You're doing fine!"

Piter:

"Now I have to repeat the whole part from the beginning. How much time do we have?

Asistent:

"Eight minutes, Peter!"

Piter je potpuno normalan tip, pametnih pitanja i radoznalih očiju. 
Sve ga zanima - do toga kako se i sa čim jede ajvar koji su mu Maša i Srđa poklonili - a svašta ima i da podeli sa nama. 
Bilo bi sjajno imati ovakvog ujaka ili strica u familiji.

Piter:

"Ok, ok, just once again... Dob-ro ve-che, Beo-grad-E!

Dvadeset i šest godina nakon što sam sedeći uz radio učio reči "In Your Eyes" sa frekvencije Studija B, sedimo kraj Pitera Gebrijela i učimo ga našem jeziku.

Imamo još sedam minuta.

Zajedno se smejemo njegovom naporu da pravilno izgovori "ž", "lj" i "nj".

Zaista mu dobro ide. 
Neke reči menjamo "lakšim", sa manje "šuštavih slova".

Još tri minuta.

Idemo.

* * *

<< Rewind

Mesec dana ranije nas nekoliko je napravilo dogovor: putovaćemo 800 kilometara tamo i natrag u 24 sata da bi bili u parteru 2 Zagrebačke Arene (jedina preostala pristojna mesta sa kojih se dobro vidi bina). 

Piterov planirani dolazak "u komšiluk" je retka prilika da vidimo uživo čoveka čiji rad je oblikovao naše glave, uši i duše.

Srđa neće reći Maši da kupujemo karte, to će biti iznenađenje. 

I nakon što smo uz mnogo peripetija uspeli da 
uplatimo novac za karte, 
pronađemo smeštaj 
i organizujemo prevoz - 
u danu u kojem su nam karte poslali poštom ka Beogradu objavljeno je da koncerta u Zagrebu neće biti, već da se šou prebacuje na pet stotina metara od mesta na kojem sam prvi put čuo "In Your Eyes".

Ta činjenica mi donekle olakšava muku - višednevnu prepisku sa Zagrebom na temu otkazivanja smeštaja i vraćanja uplaćenog novca - "možete nam dostaviti karte lično".

Ok, pronaćiću način da vam dostavim karte natrag.

Dvadeset dana pre koncerta našao sam se pred blagajnom u Beogradu kupujući karte beogradski koncert za sedam ljudi, u tom trenutku razbacanih na tri kontinenta i u različitim vremenskim zonama.

Kupujem sedam od preostalih osam karata u parteru.

Petnaest dana pre koncerta bio sam u Jurišićevoj ulici kraj Trga Bana Jelačića i vraćao karte za ZG koncert a preuzimao priznanicu koja je tvrdila da će mi novac biti uskoro vraćen.

Svih tih dana u kolima najčešće sam slušao ovu pesmu, iako nije jedina kojoj sam se radovao.

("...when I want to run away/I drive off in my car,
but whichever way I go/I come back to the place you are...")

Tri dana pred koncert Srđa mi saopštava da ćemo, možda, ući na tonsku probu.

Sve muke oko organizacije odlaska, vraćanja karata, prepiske sa Zagrebom i kupovine karata za ljude rasute po kontinentima postaju nevažne. Umesto osamstotina kilometara putovanja, možda ćemo imati čast da ga slušamo nekoliko minuta više, nas nekolicina.

("... I see the light and a heat"...)

Već na tonskoj probi je bilo jasno da će sve biti - sjajno. 
Njegova asistentkinja nam otkriva da nije običaj da tokom probe Piter komunicira sa publikom.

Tonska proba.

Nešto kasnije smo za stolom sa njim i Tonijem Levinom. Pored svih tema došli smo i do toga da mu objašnjavamo kako pravimo koktel pod imenom "Dunav".

Maša, Duda i Srđa me zavitlavaju da su mi uši crvene.
.

Photo: Maša

>> Start

Iako nisam očekivao, grlo mi se prvi put steglo na opštem mestu - kada je na "Solsbury hill" prvi put otpevao "Grab your things/I've come to take you home".
U tom trenu, srce je prvi put preskočilo.

Na drugom opštem mestu je predivna Dženi posle tri otpevana tona izbrisala na tren sećanje na Kejt Buš i na licu mesta učinila da Piter izgleda dvadeset godina mlađe.

Na "Mercy street" nas je sve bacio na pod, ležeći na podu, ispod objektiva kamere.

I onda su se Arenom, konačno, razlili uvodni tonovi "In your eyes" i uvodne reči koje je Piter u poslednji čas uklonio iz verzije pesme koja je završila na albumu "So":

"Accepting all I've done and said/I want to stand and stare again
Til there's nothing left out/It remains there in your eyes
Whatever comes and goes/I will hear your silent call
And I will touch this tender wall/'Til I know I'm home again."

Kod kuće sam, na svojoj zemlji.

Znam svaki njen ton: bas liniju, sinkopu, prateću klavijaturu, svaki vokal, sve do Levinovog dubokog odjavnog glasa, tik pre no što pesma ode u tišinu i nastavi da odjekuje mojom glavom.

I sve što znam, odvija se sada, pred našim očima.

"Love, I get so lost, sometimes..."

I stvarno se izgubim.

Vraćam se natrag tokom aplauza i horskog pevanja ljudi oko mene koji vraćaju Pitera i bend na binu i koji koncert završavaju osvrtom na to zašto je 5. oktobar važan za nas i zašto je ta borba za slobodu nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni >>, i da će nakon pesme "Biko" mikrofon okrenuti ka publici.

Jer - "From now on - is up to you.".

Pesnice se podižu u vazduh.

Jer, nije kraj.
.

Photo: Tony Levin. Poslao nam je onu na kojoj se vidimo u publici.

Fwd >>

Ljubavi,

ukoliko jednom ipak budemo stali pred matičara, moja želja je da "In Your Eyes" bude tu, na početku ili na kraju.

"I want to be that complete/
I want to touch the light/
The heat I see in your eyes."

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisanih do 39. rođendana dostupne su ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

.

Prvi "veliki" intervju :)

...Nadam se da će članovi šire i uže familije prihvatiti pojavu intervjua u "Bazaru" kao dokaz da sam uspeo u životu, i da završimo više sa tim :)
Jučerašnji broj, strane 74 i 75.

(Desni klik/Open in new tab na sken za lakše čitanje :)

.

"39 pesama", promocija! :)

Kada se Ivan >> pre nešto više od godinu dana javio sa idejom da serijal priča o 39 meni važnih pesama objavi kao knjigu, pričali smo o mogućnosti da promocija knjige bude na moj 40. rođendan.  Nema boljeg dana za zvaničnu promociju knjige priča o pesmama koje su učinile da se rodim, rastem, menjam i otkrivam svet a koje sam pisao do 39. rođendana na blogu >>.
Sticajem okolnosti - tako će i biti :) 

U proteklih godinu dana sve priče objavljene na blogu doživele su promene: drugačije su raspoređene, obogaćene nepravedno zaboravljenim detaljima, promenjenih pasusa tada pisanih za ekran a ne listanje stranica. Neke od njih su dobile i drugačiji ton - naročito "Enjoy the Silence" čiji je poslednji pasus dopisan u noći nakon konačno održanog koncerta Depeche Mode u Beogradu. 
Priče su zatim "polagale lektorski" kod stroge ali pravične i požrtvovane Staše od koje sam za nekoliko dana naučio mnogo, da bi ih na kraju grafički uobličavao Benussi, koji je bio svedokom barem tri od trideset i devet priča početkom devedesetih.

Autor nasmejane fotografije je Aleksandra.

Promocija knjige "39 pesama" zakazana je za ponedeljak, 10. jun.
Vidimo se u knjižari "Beopolis" (tržni centar u prolazu između Makedonske ulice (broj 30) i Dečanske 5), od 18h.
"Promocija" će trajati do 21h. Navodnike stavljam zato što ovo neće biti jedno od onih večeri u kojima autor čita omiljene odlomke, dok mu sa leve i desne strane sede kritičari ili prijatelji "koji o knjizi lepo misle". Slušaćemo muziku, uživati u piću i druženju - ko želi može dobiti i potpis... i to je to!
Izdavač je za promociju upriličio i specijalnu cenu.
Više o knjizi možete pronaći i na ovom linku >>

Dobro došli! :)

P.S: KAKO JE BILO NA PROMOCIJI - FOTKE :)

"U pripremi: 39 pesama" :)

Iako trenutno poslednji na korici novog Begbedeovog romana - u dobrom sam društvu :) 

Zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >> priče iz serijala "39 pesama", svojevremeno objavljivanog na ovom blogu uskoro će biti na papiru.

Svaka od trideset i devet priča doživela je promene. 
Jednoj će ovih dana biti dopisan happy-end. 
Još uvek razmišljam da li da dopišem i četrdesetu kao "bonus track", 40. rođendan je sve bliži.

"Prva ruka" priča i dalje je dostupna na ovom linku >> (izlistane od poslednje ka prvoj objavljenoj).

Napravite mesta na polici :)
.

"From Above" (Ben Folds & Nick Hornby; 39 pesama, #39!)

Ova pesma ostala bi nenapisana da joj nije prethodila priča o jednoj drugoj pesmi - o kojoj je Nik Hornbi pisao smatrajući da je Ben Folds autor teksta, iako ovaj to nije bio.
.
No, sudbina je uredila da sve dođe na svoje mesto. 
Benova melodija i Nikov tekst pronašli su jedno drugo, zato što su srodne duše. Tako je nastala "From Above".
.
<<Rewind: ili kako je sve počelo.
.
Nik Hornbi u knjizi "31 pesma" kaže:
.
"Smoke" je jedna od najoštromnijih i najmudrijih pesama o sporom umiranju veze za koje znam. Mnogi su se okušavali na trnovito romantičnoj temi započinjanja ispočetka (...) i obično zaključivali da to nije lako, ali jeste poželjno i izvodljivo. U Foldsovoj pesmi je dirljivo to što on u isto vreme uspeva da izrazi očaj naratora i nemogućnost srećnog ishoda (...) "Smoke" je tekstualno besprekorna, oštroumna i lepa (...) i jedna od tako malobrojnih pesama posvećenih samom procesu ljubavi, a ne njenom objektu ili subjektu. I to je pesma koju sam neprestano slušao u vreme (dugog i predugog) umiranja mog braka. 
Imala je smisla onda, ima ga i sada. Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
Ne bi ovaj pasus bio toliko važan da Hornbi nije taj vatromet hvalospeva uputio na pogrešnu adresu: Ben jeste autor ogromnog dela opusa koji svira i peva, ali je "Smoke" jedna od pesama koju nije napisao sam, već je samo autor muzike. Tačnije, bila je to jedina pesma sa tog albuma koju je napisao sa Annom Goodman.
Tada već bivšom suprugom.
.
Ipak dirnut onim što je pročitao u Nikovoj priči, Ben mu se zahvalio porukom i objašnjenjem da pesma, ipak, nije samo njegova.

Godinu dana kasnije su se i upoznali. 
Ben i Nik.
Usput prebrojali brakove: Ben iza sebe ima četiri braka, Nik - dva.
Nešto kasnije, Nik je Benu poslao nekoliko svojih tekstova.
Ben je počeo da komponuje. 
Nik je konačno dobio priliku ne samo da piše o muzici, već da piše muziku.

Ben je u iskrenom obožavaocu dobio maestralnog tekstopisca, kakvog je samo mogao da poželi.
.
Tako je nastao "Lonely Avenue", ozbiljno dobar album na kojem su Benove melodije pronašle svoje srodne duše u Nikovim tekstovima - i obratno.
Sve se konačno uklopilo.
.
[Pause]
.
Imali su ideju da snime album za tri dana. 
Tokom snimanja, koje je potrajalo mnogo duže, otkrilo se još važnih detalja: Nik - pisac koji je kroz lik Roba Fleminga i knjigu "High Fidelity" ispisao neke od najlepših pasusa posvećenih vinilu i LP pločama kao takvim uveliko je slušao isključivo mp3 fajlove na svom iPodu! Ben je, pak, upravo ušao u fazu odbijanja korišćenja digitalnih naprava pri snimanju i sve je snimao na klasičnu dvoinčnu studijsku traku, te je zvuk albuma miksao tako da zvuči idealno za gramofonsku ploču!
.

Divni detalj u dnu covera albuma: "Stereo/Hi-Fi" ;)

[Play >>]
.
Konačno, pesma "From Above":
Sećam se večeri u kojoj sam je prvi put čuo: NPR je objavio kao novi singl i najavu albuma, nije bilo ni spota ni previše informacija, ali je tekst pesme već bio tu i ubrzo sam uhvatio sebe kako je slušam sedmi put zaredom, da bih osmi put već znao čitav tekst naizust, naporedo tragajući po Mreži za ostalim pesmama, ponovo nestrpljiv poput tinejdžera koji je svakog dana osoblje u prodavnici ploča u Nušićevoj maltretirao istim pitanjem: "Da li ste dobili album....?" - onaj stari osećaj ushićenosti otkrićem nečeg novog, a koji sam pomalo već počeo da zaboravljam. 
.
U pevljivu, predivnu pop-melodiju bio je umotan jedan od onih tekstova za kakve je Hornbi dokazani majstor: vešti izazivač katarze kada je ne očekujete i kada zapravo niste ni gađani vi, nego neko drugi - ko takvu priču zaista proživljava.
.
"Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
"They even looked at each other once/Across a crowded bar/

He was with Martha/She was with Tom.

Neither of them really knew what was going on/A strange feeling of never/Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
. 
Most of the time/It was just near misses/Air kisses
Once in a bookstore, once at a party
She came in as he was leaving/And years ago, at the movies, she sat behind him
A six-thirty showing of 'While You Were Sleeping'/He never once looked around
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
And it's not like they were ever actually unhappy/In the lives they lived
He married Martha/She married Tom
Just this vague notion that something was wrong
An ache, an absence, a phantom limb/An itch that could never be scratched.
.
Neither of them knew what was going on/A strange feeling of never,
Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
.
Who knows whether that's how it should be/Maybe our ghosts live in that vacancy
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones/Maybe that's how books get written
Maybe that's why songs get sung/Maybe we owe the unlucky ones"
.
Nekoliko dana kasnije na Mreži se pojavio i fenomenalan video-klip, istovremeno i sladak i tužan, jednostavan u izvedbi, kompleksan u naraciji. Bolje i jednostavnije ne može.
I kao što su srodne duše najpre pronašli Benova melodija i Nikov tekst, tako je pesma dobila srodnu sliku.

.
(Napomena: ukoliko niste načisto sa sopstvenim izborima u životu, pripremite maramicu.)

.

.
I kao i sve druge prave velike pop pesme - i ova se ne završava dosadnim ponavljanjem refrena i fade-outom, već tamo gde treba. 
.
[Stop]
.
Tako i ja želim da završim ovaj serijal priča o 39 pesama. Autor čije su me priče zapravo najviše inspirisale da se odvažim na pisanje svih ovih priča pre nešto više od dve godine ušao je na scenu u poslednjoj strofi serijala, kroz priču o pesmi koja je nastala isključivo zahvaljujući njegovoj priči - o jednoj drugoj pesmi.
.
To je valjda pravi, najbolji kraj. 
Bolji zapravo trenutno ne umem da napišem. 
(Dobro, možda nakon svega dodam i listu pesama koje nisu "stale na kasetu", red je.)
.
Sutra proslavljam 39. rođendan.

Igla gramofona prelazi na onaj prazan deo između poslednje pesme na drugoj strani ploče i etikete.
Malo krckanja vinila, a onda se ručica gramofona podiže i sama vraća na ležište.
Ploča se zaustavlja.

Tišina iz zvučnika.

Kraj strane.

Sklanjam ploču s gramofona,
biram sledeću.

. . . 
.
[Ideja serijala “39 pesama”, započetog u martu 2010. godine bila je: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Prethodnih 38 tekstova dostupno je ovde.]
.

„I won't back down“ (Johnny Cash, 39 pesama, #38)

(Ovaj tekst objavljujem drugi put, tj. u drugoj verziji.

Prvu sam pisao pre tačno godinu dana.

U ovom, drugom pokušaju dopunjujem detalje i usmeravam priču ka ovoj pesmi, želeći da postane pretposlednja iz serijala „39 pesama“.)

Kada sve sagledam iz drugog ugla, shvatam da gotovo ništa u životu nisam uspeo „iz prve“.
No, shvatam i da se nisam predavao, a ne sećam se da sam o predajama uopšte i razmišljao.

Moja prva vožnja pravog, velikog bicikla (dva prava točka, 24 cola, marke "Rog", nema više pomoćnih; imam sedam godina i sposoban sam da teram bicikl koji ima klasičan volan i sve to probam po tada mirnim ulicama Voždovca) neslavno se završila ujedom psa, koji se zatrčao iz jednog od okolnih dvorišta i nije se zaustavio isključivo na jurenju točkova, već je zario zube u moju cevanicu. 

Nisam, naravno, odustao od ideje da je lepo voziti bicikl.

Prvi odlazak „na more sa školom”, kako se to tada zvalo, sasvim prirodno je bio trenutak i za pokušaj prvog poljupca, namenjenog devojci koja je, tad se otkrilo, već imala svog prvog u Beogradu, a to je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – što je izazvalo i prvo spavanje na plaži u Rapcu do kasnih jutarnjih sati - a sve to je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio.

Naravno da je posle došlo i do drugog poljupca.
.
Prvi bend koji smo osnovali nije zasvirao izvan nekoliko soba i jedne napuštene ruševine. Na ono što je ostalo iza drugog benda bih mogao biti čak i ponosan.

.

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka koju su stavili ispred mene podrazumevala je i mogućnost produženja istog, taj detalj nisu ni krili, sve su naznačili unapred.

Nisam otišao iz prvog puta, već 12 meseci kasnije, nakon što sam u završni razred išao – dva puta te školovanje završio kako sam i želeo - kao odličan đak. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Nikada nisam zažalio što sam to učinio.

A bio sam i uzoran vojnik, čak mi nudili da se aktiviram.

.

Prvi posao koji sam radio nije bio nimalo glamurozan i jedva da je imao veze sa rečima: u mračnom podrumu državne firme vukao sam tamo-amo naramke pune odštampanih materijala za sastanke (jedna gomila = 200 kopija jedne iste stranice teksta) i sortirao ih po brojevima strana na skupove koji smo zatim koričili za sastanke. 
Nisam odustao od bavljenja rečima. A bila je to sjajna prilika da mi se pisana reč ogadi za do kraja života.

.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan - dobacio sam do drugog kruga. No, taj uspeh zacementirao je želju da ga upišem, što sam učinio iz drugog puta, boljom dramom nego prve godine.

.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta radio-drama predstavljala ostatke moje domovine na uglednom međunarodnom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću, koja je adekvatno plaćena - toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu. Nešto kasnije sam napravio i drugu štetu, istina manju. 
Nisam prestao da vozim. 
Automobil koji sada vozim nema nijednu ogrebotinu.
I vozački sam položio iz drugog puta.

.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar - zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Bio je jeziv. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz – postane ti jasno da nije svrhovito da se predaješ, jer ne ide sve iz prve.

.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

.

* * * 

.

„I will stand my ground/...

But I won't back down.“

.

I ova pesma, inače jedna od najboljih ikada ispevanih na temu nepristajanja na predaju i odstupanja od onoga što je zaista važno - nije, zapravo, zablistala u punom sjaju u prvoj izvedbi, odnosno u verziji njenog pravog autora, Toma Petija. 

Od prvog preslušavanja ove pesme bilo je jasno da je Tom napravio nešto veliko. Inače Majstor za pisanje dobrih pesama, ovoga puta kao da nije imao strpljenja ili hrabrosti da je ostavi u izvornom obliku, onako kako je napisana - ogoljenu i jednostavnu. I zaista, u dokumentarcu Pitera Bogdanoviča, Tom otkriva taj strah: "... bio sam nervozan kada sam je napisao i činilo mi se da bi trebalo da je nekako zamaskiram, pesma je bila suviše lična... "

.

Tek kada je kroz glasne žice i žice gitare propustio Džoni Keš, koji nije imao razloga da maskira bilo šta, a još manje da bude nervozan - i tako joj dao drugu šansu - dobila je neophodnu, a veličanstvenu čvrstinu koja je čini jednom od 39 važnih pesama.

.

U toj, Kešovoj izvedbi je sve jasno: 
glas, 
gitara: E-mol, D, G, C-dur, 
stav. 

..
Još uvek nemam ni 39. 
Tom Peti je ovu pesmu napisao u 39. godini života. 
Džoni Keš je otpevao u pedeset i osmoj.
.
Nema predaje.
.


.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

"S.A.T." (Kanda, Kodža i Nebojša; 39 pesama, #37)

Kanda, Kodža i Nebojša, oko 2000 godine: Vladislav Rac, Stevan Dimitrijević - Dimi, Marko Petronijević - Prca, Oliver Nektarijević i Ivan Topisirović.

Imam dvadeset i pet godina. 

.
U džepu imam nešto para za cigarete, možda za paklicu. 
.

Zapravo, toliko nemam para da muziku ne mogu da slušam dok idem na posao drugačije nego sa reporterca - malog novinarskog kasetofona koji ima mono audio izlaz – što znači da se zvuk čuje na obe slušalice, ali je zvuk izobličan, monofazan, skučen, muljav.

.

Nemam, zapravo, ni stalni posao - na onaj koji imam odlazim svakog dana hranjen isključivo idejom da će tih nekoliko pesama i rečenica koje ću pustiti u etar biti lekovit i za mene i za one koji to slušaju i da je to moj mali doprinos promeni stanja: još uvek radim na radiju, ali muziku u hodu slušam u mono tehnici, divna ironija.

.

Nekako u to vreme do mene je došla i kopija prvog pravog albuma Kande, Kodže i Nebojše – „Igračka plačka": najsvetliji primer zdravog prkosa koji je godinama rastao na asfaltu koji je bio u sve lošijem stanju, a koji je zapravo označavao kraj jednog dela i mog života i karijere benda koji sam uveliko dobro znao: slušao sam ih kada su pobeđivali na „Palilulskoj Olimpijadi Kulture“ (!!!) još 1992, bio sam na njihovim koncertima u vreme kada je Oliver bio van zemlje, što nije sprečilo Rastka, Raca, Dimija i Prcu da nastave da grade svoj zvuk uz pomoć gostiju i prijatelja; dve godine pre pojave "Igračke" sam gurao „Prirodu“ na radiju do toga da je te godine čak proglašena „domaćim hitom godine“ a koja je objavljena na njihovom prvom kasetnom izdanju, kako se to tada zvalo – no, bez obzira na sve to – nisam očekivao da će me „Igračka plačka“ rastaviti u paramparčad na prvo slušanje, nije mi smetao ni taj mono zvuk, uši su mi zvonile od onoga što sam čuo i Oliverovih tekstova, znao sam da je mlađi od mene, ali mu je sve bilo mnogo jasnije nego meni.
.
Sve se, konačno uklopilo nakon toliko godina truda - zvuk benda, neverovatna uhodanost Raca i Dimija kao ritam sekcije, atmosfera, Oliverovo u tom trenutku "neobično" pevanje i parole koje su parale mrak. "Igračka plačka" je, zapravo, jedan od najboljih albuma koje sam čuo u čitavoj deceniji.

.

Nakon prvog slušanja, motam traku na "S.A.T."

I još jednom.

Sve dok nisam ušao u radio i na licu mesta premetnuo pola emisije da bih krenuo od ovog snimka.

.

"I samo da znam da sve je u redu/

I svaki dan siguran"

.

Iako svestan da to nije jedino o čemu Oliver peva i da nije slučajno ta skraćenica naslov pesme – „S.A.T“ je za mene u tom trenuku bio pesma o odlasku i prilagođavanju drugom mestu i drugačijem jeziku. 

.

Mnogi prijatelji su već uveliko bili na raznim krajevima sveta, tih meseci su informacije počele da stižu malo brže, povezujemo se preko Mreže, nisu se više čekala pisma na po petnaest dana, razmenjemo fotografije na kojima ih gledam u društvu novih prijatelja ili tek venčane ljudima koje ne znam, neke i sa decom; mi kao ovde čuvamo bazu, koja nas, zapravo, ne priznaje kao svoje. Istovremeno -  i mi ovde i oni tamo zapravo delimo istu želju: da sve bude u redu, i svaki dan siguran.
Ništa više od toga, za početak.
.

I koliko su i ta pesma i ostatak albuma istovremeno potvrđivali činjenicu da beogradski asfalt još može sve da apsorbuje i vraćali snagu i veru da se vredi boriti; da nisu baš sve igračke polomljene i da nam nije samo plačka namenjena - toliko je ova pesma meni bila ono što je nesnosna "Moji su drugovi" bila nekom drugom svetu tih godina. 
Razlika je jasna: nije to bila priča o nekakvim rasutim biserima, već o prostom odlasku, bežaniji, želji da se bude "sve što smo uvek hteli" makar na nekom drugom mestu, kad već ne ide tamo gde si ponikao.

.

Od "S.A.T."-a nisam stigao da napravim novi hit godine: nekoliko nedelja nakon prvog preslušavanja albuma sam se i zvanično odjavio iz programa i muziku nastavio da slušam i puštam kod kuće, sada stereo, reporterac sam vratio. Promenio sam posao, počeo da radim ono čemu sam i danas posvećen. I izvorni sastav benda se menjao: Rastko je otišao još pre ovog albuma; nešto kasnije i Top koji ga je odmenio kao gitarista i koji je i danas u Kanadi; Dimi je otišao nešto kasnije, koliko znam i danas je u blizini Srbije ali ne u njoj, za Prcu ne znam gde je, a Rac se nedavno vratio sa Jasnom, ponovo su u Beogradu. 

.

Kanda Kodža i Nebojša sviraju i danas, nešto drugačije.

.

Dok je večeras ponovo preslušavam, najpre samo tu pesmu a zatim i ostatak albuma - sve što mi preostaje je da se nadam - da su svi uspeli da urade sve što su uvek hteli, ali i da će se uskoro ponovo pojaviti nešto što uliva veru da se vredi boriti. 

.

Zvuči gadno, no takvo ohrabrenje mi je četrnaest godina kasnije ponovo potrebno.

.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 
.

„Someone Somewhere in Summertime“ (Simple Minds, 39 pesama, #36)

Iako odavno nisam obožavalac takvih top-lista, drago mi je kada ugledam album “New Gold Dream” Simple Minds na listi “1001 albums You Must Hear Before You Die”. Iako ne posedujem dokaze za narednu tvrdnju, siguran sam da je taj album jedan od nekolicine koje sam ja zapravo preslušao 1001 put. Matematički je sasvim moguće: album sam prvi put presnimio od Vlade Gugla pre više od dvadeset godina - i kako sve pesme zajedno traju tačno 45 minuta (taman za jednu stranu kasete) – sasvim je moguće da sam nešto više od 32 dana života proveo slušajući ga.  Da znam da sviram sve te instrumente, mogao bih to da dokažem i tako što bih kompletan album odsvirao, jer znam svaki njegov detalj, od prvog udarca bas bubnja u „Someone Somewhere in Summertime”, do poslednje činele u „King is White and in the Crowd” koja zatvara album.

.

O „Someone Somewhere in Summertime” je zapravo teško pisati. Jer - svaki put kada čujem uvodni rif; od prvog udaraca bas bubnja i fantastičnog ulaska bas linije i gitare, sve to mi pomalo zamuti pamet poput slatkog Auruma, onog čudnog likera u kojem ima čak i previše šećera i gust je poput meda, na prve gutljaje deluje bezopasno - ali zapravo sadrži lep procenat alkohola – i tako neprimetno opija. Svaki put kada je čujem, pre no što Džim Ker zapeva, ja pomislim na polovinu avgusta, onaj period leta kada je glava već rasterećena višenedeljnom fjakom a još uvek sam bezbedno udaljen od početka septembra; noći su sve duže ali i dalje sviće dovoljno rano, tako da je lako dočekati zoru; pesma se lepi poput smole za prste, ali je ti ne skidaš sa kože jer se u toj mešavini slanog vazduha i lepljivih prstiju ne može uživati svaki dan, to je leto, i ti u njemu, negde.

.

Postoji, dakle, nešto vanvremensko u tim slojevima klavijatura, gitare i basa koji nikada pre nisu tako zvučali – bend je još uvek bio rasterećen slave koja je nastupila godinu dana kasnije i reflektori će uskoro istopiti preveliki deo magije njihovih albuma i poetike Džima Kera, koji je u tih četrdeset i pet minuta zapravo dosegao vrhunac (i nešto kasnije oženio Krisi Hajnd iz The Pretenders – zapravo – to je bio njegov vrhunac ;), nižući slike u kojima se lako nađeš kada imaš manje od dvadeset godina, lako je pronaći svoje mesto u stihovima poput “Somewhere there is some place/that one million eyes can't see/And somewhere there is someone, who can see what I can see”, koliko god ti stihovi sada, sa distance, delovali banalno.
.

„Someone Somewhere in Summertime” ujedno je bila i jedan od razloga odlaska na njihov koncert u “Areni” pre dve-tri godine. Nesrećno promašivši onaj prvi koncert u Beogradu, za koji su godinama sami članovi benda govorili da je to bio njihov najbolji nastup ikada, našao sam se konačno pred binom lišenom nepotrebnih pirotehničkih pomagala, nije bilo gužve i to je bilo sasvim ok. Džim je bio bolestan do mutiranja glasa, i zato se nakon druge pesme obratio publici:  „...I have influenca, you can hear it obviously... Doctors told me to cancel this show... But Simple Minds never cancel!  Not in Belgrade!...“ - i to je bilo sasvim dovoljno da sve u trenu dobije zlatni odsjaj i da uvodni taktovi ove pesme sruče neočekivane količine endorfina i dopamina koji me je i te večeri iz hladnog novembra vratio u ona leta u kojima se ne dešava ništa, ali se zapravo dešava sve, u vreme kada dani nisu imali imena i u kojima je bilo lako izgubiti se, “letim ka letu”, rekao bi jedan prijatelj.

.

Noć je, maj.
Preslušavam album 1002. put.

.

"Brilliant days/
wake up on brilliant days"



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

.