Saturday, 31 December 2022

Mitar Subotić Suba: U potrazi za muzikom što kuca u srcu Zemlje


Želja da ukažu na lepotu njegove muzike, i ljubav prema Mitru Subotiću Subi nedavno su u Novom Sadu okupili putnike iz različitih delova sveta. Muzika, tekstovi, dokumenta, fotografije, audio-vizuelne instalacije, glasovi i sećanja - sve to su u „Suba sobi“ tokom sedam dana novembra 2022. sa posetiocima „Suba sobe“ delili poštovaoci i zaljubljenici u Subinu muziku iz Brazila, Nemačke, Engleske, Francuske, Holandije, Amerike i Srbije. Iako različitih generacija, kultura i jezika – okupljani su se savršeno razumeli, kao i za vreme muzičkih jam-sessiona tokom kojih su re-kreirali ideju muzičke Pangee koju je Suba stvarao tokom života.

Ali, ko je taj čovek, ovde godinama zapostavljen, a čije ime je Bebel Žilberto izgovorila čim je stala pred publiku u Srbiji 2007. godine („I’m here, in the land of Subaaaa!“) i čiji se album „Sao Paulo Confessions“ našao u čuvenoj knjizi „1001 Albums You Must Hear Before You Die“?

Ko je Rex Ilusivii?

Priču o njegovom putovanju za muzikom započeti na sledeći način.
Mitar Subotić Suba je rođen 23. juna u Novom Sadu, dva meseca nakon što je jedan čovek po prvi put uspeo da uzleti, napusti Maticu Zemlju, obleti je, i vrati joj se u zagrljaj.
Ta činjenica za ovu priču nije nevažna. Od te, 1961. godine stanovnici Zemlje počeli su drugačije da posmatraju i shvataju svoj jedini dom, ovu planetu.

Suba je odrastao u gradu i porodici koja je negovala ideje multikulturalnosti.
Majka Ruža je bila novinarka i urednica, a Mitrov otac Radomir–Nenad Subotić radio je na TV Novi Sad kao scenarista, reditelj i autor više od 350 TV emisija posvećenih kulturama vanevropskih zemalja, te je i odlikovan za kulturne zasluge ordenom Vlade Brazila 1988. Možda je i to mladog Mitra dodatno usmerilo ka ideji da je muzika univerzalna sila, i da ona može nastajati uklapanjem komponenti koje su naizgled nespojive. U seminarskom radu koji je pisao 1983. citira ideju Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje” i poredi sličnosti kultura i muzika od Afrike do Japana, verujući u neophodnost međusobnog zbližavanja, “zato što imamo zajedničku sudbinu".

Početak Subine muzičke karijere otkriva nam još jednu važnu komponentu njegovog rada. Suba je od prvog dana nastupao kao muzički antiheroj, a u projektima na kojima je radio tokom života kao da se trudio da ne bude u prvom planu. Prve napravljene snimke ostavljao je na portirnici tadašnjeg Radija Novi Sad za Vitomira Simurdića, legendarnog urednika radio programa, ali bez otkrivanja svog imena.
Služio se čudnim pseudonimom: Rex Ilusivii. Taj pseudonim najčešće se prevodi kao “Kralj iluzija”, ali nam latinski koren te reči daje i drugo, zabavnije značenje - a to je “provokacija”. Provokacija postoji i u samom imenu, jer je ono napisano “gramatički netačno”.

Suba je od prvog snimka provocirao: naša srca, uši i naše poimanje muzike. Kompoziciju "Plazma" je kreirao usporavajući snimke frula indijanaca sa Amazona. Na snimku "Zla kob" kombinovao je pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, a u kompoziciji “Ptice” je u sve to umešao i sempl “proroka” iz filma “Žitije Brajanovo”.

Sačuvani snimci iz tog vremena otkrivaju Subinu stalnu spremnost na igru, izuzetnu duhovitost i potpunu okrenutost ka muzici koja je “živa”, neprekidno se menja.

Klasično muzički obrazovan, vanredno talentovan, naslušan najrazličitijih vrsta muzika i dokazano spretan u korišćenju studijske opreme za dobijanje neverovatnih zvučnih slika, Suba počinje da radi na svim kanalima. Istovremeno radeći muziku za pozorišne predstave i filmove, snima i sa Masimom Savićem, Igorom Popovićem iz benda Jakarta i Kostom Bunuševcem, između ostalih. Sa Marinom Perazić snima i danas čuvena “Plava jutra”, a sa Milanom Mladenovićem pank-fank obradu “Sex Machine” Džejmsa Brauna. Sa Milanom će tokom godina sarađivati još mnogo puta, a između njih dvojice će zauvek postojati duboka međusobna privrženost.

Iako neumoran u stvaranju muzike za novi svet, Suba tek 1987. godine objavljuje prvi i jedini vinil u tadašnjoj Jugoslaviji. Objavljen u skromnom tiražu od 500 primeraka, ovaj vinil je otkrio Subinu spremnost da uplovi u neočekivane eksperimente. Pored pesama na kojima gostuju Milan (“Nabor na postelji”, “Courage”) i Masimo (“Facedance”), drugu stranu vinila činila je samo jedna kompozicija – “Thank You, Mr. Rorscharh”, na kojoj je kombinovao čuvenu Satijevu klavirsku temu (svirala je Branka Parlić), ambijentalne zvuke okoline, i audio zapis govora Hadži-Mitketa iz “Koštane”. Sa distance od 35 godina - taj spoj i danas zvuči sveže i avangardno.
Suba je u tadašnjim (retkim) intervjuima tvrdio: “Ne pišem tekst na muziku, nego muziku na zvučni zapis situacije koja mi se dogodila (...) Želim da snimam, kao što i radim, potpuno različite stvari (...) Ne znam šta će biti, ali odlično će zvučati.”

Uskoro će snimiti i "In the Mooncage" – muziku nastalu spojem elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana. Dugo smatrani za “izgubljene” ti snimci su konačno objavljeni pre nekoliko godina, a Subi su doneli UNESCO nagradu i omogućili da se prvi put zaputi u Pariz. Tamo radi i sa Goranom Vejvodom, umetnikom koji se već bio iselio iz Jugoslavije nakon nekoliko godina aktivnog učešća na našoj novotalasnoj sceni. Rešeni da kreiraju album ambijentalne muzike, Goran i Suba slažu slojeve zvuka preko snimaka ptica sa egzotičnih ostrva. Ova muzika je poslužila kao predložak za zvučno-prostornu instalaciju “The Dreambird” koja je postavljena u Novom Sadu 13. juna 1987. godine. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, Suba ga je nekoliko godina kasnije štampao u Brazilu u malom tiražu, zbog čega se i “Pticama” takođe dugo pričalo kao izgubljenom albumu.

Nakon saradnje sa Haustorom na albumu “Bolero”, Subino ime se pojavljuje i na omotima albuma La Strade, Oktobra 1864, Ekatarine Velike (“Samo par godina za nas”, “Dum dum”), kao i novosadske grupe Kalifornija. Fotografije i dostupna arhiva otkriva nam da u to vreme često nastupa sa Milanom pod imenom “Angel’s Breath”, a sačuvani “notni zapis” iz kataloga koji je najavljivao jedan od tih koncerata otkriva nam da njih dvojica ne stvaraju samo muziku-po-notama, već ostavljaju prostor za improvizacije koje ih vode do novih muzika i novih svetova.



Gringo Paulista, ili “naš stranac”

Kao mesto na kojem će se u potpunosti posvetiti toj ideji, Suba bira – Brazil.

"Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući", pričao je.

Povodom nedavno reizdatog albuma “The Dreambird” Goran Vejvoda piše: “Suba je imao potrebu da se udalji od svojih suvih evropskih intelektualnih okvira i duboko zaroni u druga mesta i otkrije i oslobodi svoj duh i telo. Njegova znatiželja je bila beskrajna, kao i njegova žeđ za umetnošću i znanjem. Kada je stigao u Brazil suočio sa neverovatnom razlikošću koju je ta muzička scena nudila i on je skočio u njene dubine i počeo da istražuje sve njene slojeve i kompleksnosti (...) Brazilski spoj različitih kultura postao je njegova mantra. Kako neko ko dolazi iz daleke Vojvodine, dospe u Brazil i tamo unapredi i osveži nešto što je svet uzimao zdravo za gotovo? Kako je on uspeo da udahne novu duhovnost i muzikalnost u širom sveta obožavani brazilski vajb? Razlog za to je što je Suba već na neki način bio pripremljen i bio proizvod te beskrajne mešavine u kojoj se našao (...)
Mi smo bili migranti koji su tražili nešto što nismo imali ili što nam je nedostajalo, bežali smo od onoga što smo mislili da znamo i hrlili ka uzbudljivom, misterioznom i nepoznatom bivstvovanju.”

Prvi projekat na kojem je radio u Brazilu sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memoria mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan.

U intervjuu snimljenom za Radio Novi Sad 1990. godine on priča:

„Imam sreće, našao sam svoje mesto i dosta brzo sam se uklopio u tok muzičkog života koji se dešava u Brazilu. Imam fantastičnu saradnju sa jednim Buto teatrom. U Sao Paulu je najveća kolonija Japanaca van Japana. Taj buto je, za mene, nešto najbliže mojoj muzici - slike bez reči, sa kontrolom i koordinacijom pokreta.
Imam svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće tamo. Uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda, Pariza, uspeo sam da ga pronađem u Sao Paulu. Sa te strane sam vrlo srećan. Imam sa kim, imam za šta, imam publiku koja će to da gleda, ili da čuje. Izgleda da sam napravio pravu stvar što sam otišao, pošto je za moju glavu to najbolje mesto na kojem sam bio.“

U jednom od pisama roditeljima, a koje se moglo videti u “SUBA sobi” zapisao je:
“Verovatno polako postajem brazilac.”

Muzika četvrtog sveta

Muzički – Suba je to zaista postao. Njegovo ime će se naći na nekim od najboljih albuma brazilske scene devedesetih godina koje su objavljivali Marina Lima, Arnaldo Antunes, Edson Natale, Taciana Barros, Mestre Ambrosio...
Bio je svuda.

U zimu 1993. godine u Brazil dolazi i Milan Mladenović. Žoao Paraiba kaže da je taj susret delovao “poput susreta dva brata koji se dugo nisu videli”. Zajedno počinju da stvaraju novu muziku, a delić atmosfere tih dana zabeležen je i u filmu “Praia do Ventu Eternu” koji je prošle godine objavila Zadužbina Milana Mladenovića.

Rezultat tih sesija bio je album “Angel’s Breath” koji objedinjuje različite senzibilitete i iskustva, vanserijsko i kompleksno delo koje zaslužuje visoko mesto na listama muzika pevanih i na našem jeziku.

"Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.” 

Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" potvrđuje da je "radni naziv projekta bio ‘Pangea’, prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". Sa distance od gotovo trideset godina je potpuno jasno - “Angel’s Breath” nije samo remek-delo, već i album koji nagoveštava kako bi se dalje razvijala muzika Milana Mladenovića, da je poživeo.

Sao Paulo Confessions

Iako i u drugoj polovini devedesetih prezauzet saradnjom sa različitim muzičarima – Suba u to vreme stvara još dva muzička remek-dela, od kojih je prvo album “Sao Paulo Confessions”.

Na omotu tog albuma Suba priča: "Sao Paulo, Brazil (...) Stresan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."

O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions"  piše se i danas, na  nekoliko svetskih jezika. Muzičar i producent Beko Dranof tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je Suba najveći. BBC je u muzičkom TV serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih.

Na žalost, Suba nije dočekao inauguraciju, kao ni objavu drugog albuma koji ga je učinio svetski poznatim i priznatim. Drugog novembra 1999. godine u ranim jutarnjim satima njegov studio zahvata požar. Iako je već bio spasen iz vatre, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master trake albuma “Tanto Tempo” koji je snimao sa Bebel Žilberto.
Nešto kasnije je umro u bolnici od posledica gušenja dimom.

Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi sutradan.

“Tanto Tempo” je objavljen 2000. godine, i postao najprodavaniji album jednog brazilskog umetnika van Brazila svih vremena.



A Noite Sem Fim

U prvim godinama nakon Subine smrti o uspomeni na njega kao da su više brinuli njegovi prijatelji iz Brazila. Objavljen je album “Tributo” sa novim verzijama Subinih pesama, a zatim osnovan i “Suba Institut” u Sao Paulu.

U Srbiji je najpre tiho, a zatim sve glasnije - zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama “mama Sube” Ruže Subotić, Zoranja Janjetova (SUBorca), Branke Parlić i Subinih prijatelja i poštovalaca - pokrenuta inicijativa za objavljivanje njegove velike muzičke zaostavštine. Offen Music iz Nemačke je zahvaljujući neverovatnom trudu Vladimira Ivkovića i šire grupe ljudi već objavio nekoliko naslova koji nam pomažu da taj čudesni kaleidoskop bude potpuniji.

Svojevremeno pokrenut EXIT stage koji je nosio njegovo ime više ne postoji, a Subino ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, te će se u njegovom rodnom gradu uskoro podići i spomenik o čijoj simbolici ne moramo pričati ovde.

Uprkos svemu - Subina muzika je već pronašla novu, mladu publiku, u čijim grudima ta muzika nastavlja da kuca. To se videlo i u “Suba sobi” koju su zajednički organizovali novoosnovana “Suba fondacija” i organizacija “Nove uši”, uz podršku Fondacije “NS 2022 – Evropska prestonica kulture”.

Na otvaranju ove multimedijalne instalacije bilo je i onih koji ne znaju mnoge detalje iz ove priče, ali koji su uveliko zaljubljeni u tu muziku.
To je bilo neminovno.
Jer, Subinu muziku intiutivno osećaju svi oni koji su svesni da imamo zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god se rodili, gde god pobegli, i gde god pronašli mesto na kojem smo u sazvučju sa sobom, svetom i njegovim ritmom.

I ako nam se ponekad učini da takvog mesta na Planeti trenutno nema, ili ga više nikada neće biti - zauvek imamo te zvuke i muzike koji će zauvek biti naša domovina.

*

Izabrana diskografija:

“Disillusioned” (1987.)

“In the Mooncage” (1988. / 2015.)

“The Dreambird” (sa Goranom Vejvodom, 1990 / 2022.) >>

“Angel’s Breath” (1994.) >>

“Sao Paulo Confessions” (1999.) >>

“Suba: Novi Sad” (izabrani radovi iz osamdesetih, 2022, CD promo)

*

(Tekst objavljen u magazinu Liceulice, decembar 2022 >>,
tematski posvećenom izmeštenosti iz sopstvenog jezika i kulture.
Fotografije: Suba Fondacija, Vladimir Radojičić, Prešlicavanje)


Friday, 30 December 2022

Eduardo Galeano piše o Peleu (iz knjige "Fudbal - sjaj i tama")

Pele

Ime mu se spominje u stotinu pesama. Sa sedamnaest godina je bio svetski prvak i kralj fudbala. Imao je nepunih dvadeset godina kada ga je vlada Brazila proglasila državnim blagom i stavila zabranu na njegov izvoz.

Sa reprezentacijom Brazila osvojio je tri Svetska prvenstva, a sa Santosom dve titule klupskog prvaka sveta. I kada je premašio cifru od hiljadu golova nastavio je da trese mreže. Odigrao je preko hiljadu trista utakmica, u osamdeset zemalja, u silovitom ritmu bez predaha, postigao skoro hiljadu trista golova.

Jednom prilikom je zaustavio rat: Nigerija i Bijafra su sklopili primirje da bi ga gledali kako igra. A vredelo je i mnogo više od jednog primirja videti ga kako igra.

Kada bi se Pele dao u trk, kroz protivničke igrače je prolazio poput sečiva. Kada bi zastao, protivnici bi se izgubili u lavirintu njegovih nogu. Kada bi skočio, vinuo bi se u vazduh kao da se penje merdevinama. Kada bi šutirao slobodan udarac, protivnici bi se u živom zidu okretali licem prema golu, da bi mogli da vide gol.

Rodio se u sirotinjskoj kući, u jednom zabitom seocetu, a popeo se na sâm vrh slave i moći, tamo gde je crncima zabranjen prilaz. Van terena, nikome nije poklonio ni minut svoga vremena, i nikada mu iz džepa nije ispao nijedan novčić. Ali, mi koji smo imali tu sreću da ga vidimo kako igra, bili smo darovani nesvakidašnjom lepotom: trenucima koji su dostojni besmrtnosti i koji nam dopuštaju da verujemo da besmrtnost postoji.

Peleov gol

Bilo je to 1969. godine, Santos je na Marakani igrao protiv Vasko da Game.
Pele je u vihoru prešao ceo teren, ne dodirujući zemlju i izbegavajući protivnike u letu. A onda je fauliran, pred samim golom, kada je već gotovo uleteo u mrežu, sve s loptom u nogama.

Sudija je svirao penal, Pele nije hteo da šutira, ali ga je nateralo sto hiljada ljudi koji su uzvikivali njegovo ime.

Pele je na Marakani dao mnogo fantastičnih golova. Poput onog koji je postigao 1961. godine protiv Fluminenzea, kada je predriblao sedam igrača a onda i golmana. Ali, ovaj penal bio je nešto skroz drugačije: ljudi su osetili da je to bio sveti trenutak. Na stadionu je iznenada zavladao muk, kao po nekom naredenju.
Zaćutali su najbučniji navijači na svetu: niko nije govorio, niko nije disao, svi su iščezli. Ni na tribinama ni na tribinama više nije nikoga na osim Pelea i golmana Andrade.

Stajali su, potpuno sami: na beloj tački Pele sa loptom, a dvanaest koraka dalje, u čučnju, izmedu stativa, spreman na skok, Andrada.

Andrada se bacio, ali je samo uspeo da dotakne loptu. Pele ju je prosto zakucao u mrežu.
To je bio Peleov hiljaditi gol.
On je jedini igrač u istoriji profesionalnog fudbala koji je postigao hiljadu golova.

Potom su se navijači ponovo stvorili na tribinama, skočivši poput deteta van sebe od sreće, a noć je zablistala.

(iz knjige "Fudbal, sjaj i tama" Eduarda Galeana, objavio Beopolis, 2004.)


Friday, 16 December 2022

Najdraže pesme 4/4 2022 ili - Šta ima novo?

Zašto slušati novu muziku, stalno tragati i otkrivati – kada ima toliko “dobrih starih pesama”?

Naučnici tvrde da slušanje nove muzike utiče na stvaranje novih sinapsi u mozgu.
Ja tvrdim da ima nešto i u žmarcima, endorfinu, želji da se otkrije odakle dolazi taj zvuk i ko ga je stvorio, i otkrivanju tajnih veza između različitih muzika.

Evo tridesetak pesama koje dokazuju da uvek ima nešto novo, a dobro.

U 120 minuta preslušavamo nove pesme iz poslednje četvrtine godine koje sviraju i pevaju:
Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Benjamin Clementine, Björk, Danielle Ponder, Egret, Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra, Fatoumata Diawara & Damon Albarn, Gabriels, Gaz Coombes, Goat, Hermanos Gutierrez, Jay-Jay Johanson, Lira Vega, Lucrecia Dalt, Mabe Fratti, Nadine Khouri, Natalia Lafourcade, Neuky? & Darko Rundek, Nev Cottee, Rayland Baxter, Simple Minds, Special Interest, Taino, The Lightning Seeds, The Soft Pink Truth, Tindersticks, Todd Rundgren & Rivers Cuomo, i Sault.




+

15 albuma koje vam preporučam za preslušavanje:

Benjamin Clementine - And I Have Been >>

Beth Orton - Weather Alive  >>

Bonny Light Horseman - Rolling Golden Holy >>

Brian Eno - ForeverAndEverNoMore >>

Egret - Silent Turns [EP] >>

Gabriels - Angels & Queens - Part I >>

Gilla Band - Most Normal >>

Hermanos Gutierrez - El Bueno Y El Malo >>

Lira Vega - Posledice rada I >>

Nadine Khouri - Another Life >>

Natalia Lafourcade - De Todas las Flores >>

Nev Cottee - Madrid >>

Various Artists - A Tribute to Ryuichi Sakamoto - To the Moon and Back >>

Vieux Farka Toure & Khruangbin - Ali >>

Vince Guaraldi Trio - Jazz Impressions Of Black Orpheus (Reprint) >>





Tuesday, 13 December 2022

Ryuichi Sakamoto: "Merry Christmas Mr. Lawrence" / Playing the Piano 2022. - ili: 'Kanpeki'




Nakon gledanja prve montaže filma „Merry Christmas Mr. Lawrence“ u kojem je prvi put glumio na filmu - Riuči Sakamoto je bio izuzetno razočaran sopstvenom glumom („Mrzeo sam sopstvenu glumu. Bila je ružna, i loša.“)
 
Sa željom da se, koliko je moguće, iskupi reditelju – Sakamoto je pomislio „
hajde da ove loše glumljene scene prekrijemo predivnom muzikom.“

U tom trenutku Sakamoto je već muzička zvezda Japana i iza sebe ima nekoliko odličnih albuma - ali nema nikakvog iskustva u pisanju muzike za film.
Nezadovoljan metodama koje su mu iskusniji muzičari preporučili – shvatio je da mora da stvori sopstveni metod.

Rezultat je bila muzika koju je svet zavoleo više od filma (i Bouvijeve glume).



Sakamoto ovu muzičku temu (poznatu i pod imenom "Forbidden Colors") svira već četrdeset godina - u različitim aranžmanima, sa različitom pratnjom, sa i bez Dejvida Silvijena.
Ukoliko odvojite neko vreme i preslušate zabeležene snimke u nizu - otkrićete kako se ona tokom godina neprimetno menja: u tempu, aranžmanu i akcentima.

U poslednje vreme je najčešće svirao sam za klavirom, nastavljajući da je oblikuje.
Juče je sa svetom podelio poslednju verziju, u okviru novog „Playing the Piano” koncerta, kakve je već svirao u nekoliko navrata.

Uvod u ovogodišnje izdanje koncerta je potresan.

U kratkom obraćanju gledaocima, Sakamoto ne krije da zbog bolesti sa kojom se bori nema snage da svira ceo koncert odjednom, te da ćemo ove godine gledati ‘onlajn koncert’ koji je sniman pesmu po pesmu tokom više dana.
A onda, na kraju tog obraćanja prosto kaže: "Well then, enjoy!" 

>> 

Merry Christmas Mr. Lawrence” je pretposlednja tema koju je odsvirao.

Čini se da je pronašao njen konačni oblik.

Englezi koriste reč ‘stripped’.
‘Ogoljena’ mi ne zvuči odgovarajuće.
Ali, Japanci imaju reč „kanpeki“ koju možemo prevesti sa tri reči:
savršeno,
besprekorno, 
potpuno.

Ovo nije snimak uobičajenog izvođenja, ovo je drama.
Usamljeni čovek za klavirom nakon četrdeset godina sviranja jedne melodije uspeva da dosegne njenu potpunost, od prvog tona svestan da nam svira možda poslednji put.

Poslednja tema koju je odsvirao u u okviru koncerta bila je
„Opus – Ending“.



Thursday, 8 December 2022

Grejl Markus o pesmi "The Crystal Ship" The Doors (fragment)

(...) „Ulice su polja koja nikad ne umiru“, stih iz pesme „The Crystal Ship“ sa albuma „The Doors“, nosio je u sebi sliku koja pleni, kao i „Govori tajnom abecedom“, iz pesme „Soul Kitchen“, koju su izveli neposredno pre „The Crystal Ship“.

Te slike su ostajale da lebde u vazduhu, a ideje su odzvanjale. Ispisane na papiru, kad biste ih odmotali u svesti, možda su delovale jasno, ali kad ih je pevao Džim Morison, nisu bile takve.
Kad je reč o smrti, Džordž Šo je imao pravo. Ko je mogao da zna kuda se zaputio Morisonov, ili bilo čiji kristalni brod? Kad danas slušamo nedokučivi snimak te pesme sa albuma The Doors, ili onu intenzivniju, proširenu interpretaciju iz "Matriks" (kluba, Markus piše o ovoj verziji pesme), pesma deluje kao da je smeštena negde između sna i buđenja, govora i ćutanja, maštanja i delanja, smrti i novog jutra. Koje neće svanuti. Ravnoteža koju Morison uspostavlja nad bestežinskim, treperavim segmentima te pesme – u čija prva dva stiha se čuje odjek tišine u praznoj kući; brišuća, upečatljiva bas-linija, visoki, vazdušasti tonovi Manzarekovih orgulja, a više od svega, ono stoičko, temeljno uspinjanje u Densmorovom ponavljaju fraza na snaru ili cimbalu, kojima se obeležavaju prelazi iz jednog stava u drugi, iz jedne perspektive u neku sledeću – sve to zajedno podseća na mesečara koji hoda po razapetom konopcu. Fizički, ta interpretacija deluje kao uzdah koji traje dva i po minuta, i koji bi mogao biti poslednji.

Čudnovatost početnih reči – „Pre no što klizneš u svesno“ -
Be
   Fore
       You
            slip
into
unconsciouness

opčinjava slušaoca, pokorava ga od samog početka. To može biti san, ili prekomerna doza, koju je uzeo pevač, ili osoba kojoj se on obraća; a možda je reč o ubistvu, samoubistvu, ili zajedničkom samoubistvu. Od početka do kraja – muzika sve vreme kao da lebdi – Morison dočarava situaciju savršeno pribrano. Glas podiže i pojačava samo jednom, potkraj pesme, u časa kada peva njen naslov kao da ga je tog trenutka otkrio; te tri reči koje čine savršenu metaforu, avetinjski brod duše.

Nigde drugde Morisonov glas nije tako umeren, a tako pun.
On nikad nije bio soul pevač – u tome ga je sprečila suzdržanost čoveka koji uvek o svemu razmišlja, koji sve mora da promisli – ali se ovde prepušta koracima pesme, koracima sačinjenim od slika, tonova, ponajviše od melodije; čini to sasvim uveren u to da ga ti koraci vode nekud kuda vredi otići, bez obzira na to što nema ni nagoveštaja šta bi to moglo biti. „Ponekad smislim reči zato da bih mogao da zapamtim melodiju koju čujem“, rekao je Morison jednom prilikom. Ovde se može čuti da se događa upravo to.
Unutar ove nežne, utešne, izuzetno elegantne pesme, postojalo je ono što Rejmond Čendler naziva velikim snom, a Ros Makdonald jezom (...)"

(prekucano iz knjige „Dorsi – pet opakih godina muzike za ceo život“, Grejl Markus.
Preveo Zoran Paunović, objavio Clio, 2022. >> )



Wednesday, 30 November 2022

Prešlicavanje za Liceulice :: o privatnosti i nadzoru

Why Do They Call a Private a Private / When there's nothing more public on earth?...” kaže deo pesme Frenka Lesera koju je napisao 1944. godine!

Tokom prethodnih dekada pitanjima privatnosti i nadzora bavili su se i Henk Vilijams, The Kinks, Dejvid Bouvi, Kejt Buš, Massive Attack, Nil Jang, Depeche Mode, Lenard Koen...

Danas vam za preslušavanje preporučujem albume koji su nas na vreme upozoravali, ili nas pripremaju za probleme koji tek dolaze.


Radiohead: „OK Computer“ (Parlophone, 1997)

Ovenčan slavom i etabliran kao pevač benda koji tamom i bukom pročišćava duše - Tom Jork je izjavio: “zapisujem sve pozitivne stvari koje čujem i vidim oko sebe” i obećao da će novi album Radiohead biti drugačiji. OK, za to drugo je bio u pravu.
Zagledani u svet oko sebe, Radiohead su kreirali muziku veka koji još uvek nije počeo.
Tom je, inspirisan Filipom K. Dikom, Hobsbom, Čomskim (ali i Bazom Larmanom i Daglasom Adamsom) nizao stihove o savremenom životu, smrti, globalizaciji i anti-kapitalizmu, dok je bend stvarao višeslojan, kompjuterizovan (sic) i sinematičan zvuk.
Sa distance od dvadeset pet godina “OK Computer” - nije izgubio ništa od svoje zastrašujuće veličanstvenosti. Štaviše, dvadeset i prvi vek ga uporno čini sve moćnijim (“Filter Happier”).

Kraftwerk – Computer World (Warner, 1981)

Paradoksalno: mašinski precizni i naizgled lišeni ljudskog - Kraftwerk su decenijama činili da u budućnost ljudske vrste gledamo optimistično i sa nadom. Još luđe: danas generacijama koje su odrastale uz njih – taj zvuk izaziva nostalgiju za budućnošću koja je trebalo da se dogodi.
Computer World“ je objavljen u vreme pojave prve generacije kućnih računara i vizionarski najavljivao kako ćemo živeti, raditi, zaljubljivati se i stvarati bolji svet. „Computer Love“ je i dalje jedna od najčudnijih ljubavnih pesama u istoriji elektro-popa, a „Pocket Calculator“ valjda i dalje jedina pesma ikada ispevana džepnom digitronu.

Brian Eno – ForeverAndEverNomore (Verve/UMC, 2022)

Nekadašnji član Roxy Music, producent nekih od najvažnijih albuma u istoriji rokenrola (David Bowie, Talking Heads, U2, Coldplay...) i verovatno najpoznatiji tvorac ambijentalne muzike se nakon višegodišnje pauze nedavno oglasio albumom koji pretresa pitanja vremena u kojem živimo. Globalna kriza, ratovi, tehnologija, ekološki problemi – sve to je inspirisalo Brajena Ina da se zagleda u sebe, pokuša da pronađe odgovore i ostrvca nade.

Preslušavanje pesama poput „Who Gives a Thought“, „We Let It In“ i „There Were Bells“ postaje još zanimljivije ukoliko pročitate i objavu kojom je Ino najavio ovaj album. U njoj, pored ostalog, kaže: „Kao i svi drugi – osim većine vlada sveta – razmišljao sam o našoj neizvesnoj budućnosti, i ova muzika je potekla iz tih misli. Da budem precizniji osećao sam tu budućnost.(...) Moramo se ponovo zaljubiti. U prirodu, u našu vrstu, i u naše nade za budućnost.“

Ovaj album na sebi svojstven, setan i melanholičan način, osvešćuje upravo to: moć osećanja.

*

Više o novembarskom broju magazina Liceulice >>


Saturday, 26 November 2022

Noćurak :: Subterraneans

Uši su se u jednom trenutku umorile, ali je muzika je nastavila da mi se obraća: kroz novi film o Dejvidu Bouviju, i rupe neobičnih oblika u stropu Kuće Muzike u Budimpešti. Muzika mi se obraćala kroz glas i reči Dejvida Silvijena u monologu na Radiju BBC; kroz razgovore sa ljudima koji su svirali neke od meni najdražih pesama; dokumenta i slike izložene u SUBA sobi u Novom Sadu, koje sam izučavao okružen pesmom ptica sanjalica.

Sve to odjekuje u novom Noćurku, kroz nove i stare pesme povezane značenjima, prostorom, genetikom, ili vremenom.

Čekaju te:

Massive Attack & Tracey Thorn, Nadine Khouri, Natalia Lafourcade, Vince Guaraldi Trio, Lucrecia Dalt, Neuky? & Darko Rundek, Angel’s Breath, Suba, Chet Baker, Jay-Jay Johanson, Egret, Bohemija, Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Regina Spektor, Benjamin Clementine, Japan, David Sylvian i David Bowie.




Thursday, 17 November 2022

David Sylvian, nakon 14 godina tišine


Meri En Hobs sa Radija BBC je u najavi ove emisije Silvijena definisala kao „jednog od najzagonetnijih muzičara na svetu“.

Nakon četrnaest godina njegovog odsustva iz medija - ništa tačnije nije moguće reći.
U pop-muzici nema mnogo sličnih slučajeva.
(Iz vremena najveće slave benda Japan imamo još dvojicu takvih majstora: Marka Holisa iz Talk Talk i Pedija iz Prefab Sprout, koji je u otišao u tišinu iz drugačijih razloga.)

Dejvid je svojevremeno bio pop-zvezda, i nosilac titule „najlepši čovek na svetu“.
Zatim je postao „poslednji romantik“, i muzičar koji se svakim albumom sve više udaljava od uobičajene strukture pop-pesme i slave.
 
Saradnike za nove eksperimente je pronalazio u Sakamotu, Šukaju, Haselu, Robertu Fripu i Arve Henriksenu, između ostalih.
Na za sada poslednjim objavljenim radovima instrumente je odmenio šumovima i atmosferskim zvucima. U poslednjih deset godina ne peva, već stvara "spoken-word" dela, u kojima su reči ili poezija tek proplanak okružen šumom šumova (poput gostovanja na albumu Twinkle3 pre nekoliko nedelja).

(Za sada poslednja pesma u kojoj je pevao bila je "Do you know me now" i stihovi "And if you think you knew me then / You don't know me now")

Odmetnut od svih i svega, Dejvid Silvijen četrnaest godina nije dao nijedan intervju.
Konačno je progovorio: o eksperimentima kojima se bavio u poslednjih petnaest godina, zvučnim instalacijama koje je stvarao na ostrvu Naošima u Japanu, načinu na koji sada stvara muziku, bavljenju fotografijom, korišćenju grešaka u umetničkom procesu, ali i o pesmama koje je nekada pevao, i kojima više ne želi da se vraća.

Govorne segmente Meri En preseca divnim izborom Silvijen / Japan pesama od vremena „Quiet Life“ do „Fire in the Forest“ i „Blemish“ radova.

Preslušavanje ove jednosatne priče otkriva još nešto:
Dejvid i dalje ima spektakularan glas.

Kako sada izgleda nekada "najlepši čovek na svetu" više niko ne zna - jer novijih fotografija nema, ali to nikada nije bilo ni važno.

Snimak će biti dostupan na BBCu još samo nekoliko dana >>


Sunday, 6 November 2022

"Moonage Daydream": spektakularna seansa sa Bouvijem

(Neophodan lični uvod ili „There's a tension of a most unfathomable nature“)

Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem.
Iako četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.

Iščekivanje je, konačno, okončano.
Nagrada je spektakularna.

Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.

Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“), kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u vremenu i prostoru u kojem je živeo.

Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom sedamdesetih, ili do liste
100 knjiga koje smatra najvažnijim >>

Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?

Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za ispunjen i smislen život u 21. veku“.

Wow!

Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela, skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.

Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni film.

„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio – od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).

Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi, umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave – Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.

Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno, kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere).
On je otvoren i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.

Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.

„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika želi i udovoljavao joj“),  delom na period devedesetih („This chaos is killing me“).
Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.

Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom.
Štaviše – u filmu veći prostor imaju svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)

Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. 
Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme 
savršeno prearanžiraju za potrebe filma.

Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.

Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.

Dejvid Bouvi je izmišljeni lik,
kreacija,
priča.
A kreacije ne mogu nestati.

*

Obavezno gledanje na velikom platnu.
I ostanite do kraja odjavne špice ;)

*Pol Morli: „Bouvi i njegovo doba“, strana 32.


Wednesday, 2 November 2022

"Suba soba" :: Novi Sad (20-26. novembar)


Suba je čista muzika,
nastala iz grešaka.

Erik Sati koji svira klavir u četiri ruke sa Mitketom.

Pesma ptica sa Madagaskara koje se čuju
do obala Sene, Dunava i Sao Paula.

Lovac na jata retkih šumova koje uči da propevaju,
i onda vraća na slobodu.

Uspavanke koje ti ne daju da zaspiš od lepote.

Zvuk sudara Brazila, Balkana i sveta.

Neuhvatljiv i neprikadan za poznate definicije,
prkosi vremenu, briše granice.

*

Otkrivamo ga ponovo od 20. do 26. novembra >> 




Monday, 31 October 2022

Prešlicavanje za LiceUlice: Zvuci gradova






Ruben Gonzales dugačkim prstima prelazi preko dirki i otvara nam prolaz u salu drvenog poda sa pogledom na Muzej Revolucije u centru Havane.

Martin Henet snima zvuk lifta za prvi album Joy Division i tako nas odvodi u Mančester 1979.

Vižljasti pevač u kožnoj jakni i pogleda skrivenog iza tamnih naočara iz pozadine broji “One, two, three, four”, i mi stojimo ispred ulaza u čuveni CBGB klub, čekamo da vidimo The Ramones.
Priče o Berlinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka odvijaće se u senci Zida, i u njima će biti pomenut ‘Hansa Studios’ u kojem su, na puškometu stražara snimali Igi Pop, Dejvid Bouvi, Depeche Mode i Nick Cave & The Bad Seeds.
Postoje gradovi i mesta koja imaju i svoje zvučne spomenike, izrađene od vinila.

Damon Albarn: “Mali music” (Honest Jon’s/EMI, 2002)

Dejmonova zvučna razglednica iz Malija nezasluženo stoji u senci albuma koje je snimao sa Blur, Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, njegovih solo albuma i drugih hiljada stvari koje je snimao tokom karijere. Možda inspirisan sličnim izletima Dejvida Birna, Pola Sajmona, Pitera Gebrijela i drugih ‘belih’ muzičara koji su tokom karijere koketirali sa takozvanim ‘etno-zvukom’ ili možda zato što je genije – Dejmon je okupio svojevrsnu lokalnu super-grupu (Toumani Diabate, Afel Bocoum, Lobi Traore, Ko Kan Ko Sata Doumbia), sa kojom je putovao zemljom i snimao muziku začinjenu suncem, prašinom, tradicionalnim instrumentima i glasovima među kojima je on tek jedan od ravnopravnih. Dejmonova ljubav prema Bamaku, toj zemlji i muzici odjekuje i danas. Ukoliko ne verujete, poslušajte ponovo “Desole” koju je snimio sa najlepšim glasom Malija – Fatumatom Dijavarom.

David Bowie: “Heroes” (RCA, 1977)

O “Berlinskim danima” Bouvija, Igija i ekipe koja se našla u Hansa Studios se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Ali, čak i da ništa ne znate o snimanju albuma u studiju sa pogledom na stražare Istočne Republike Nemačke, Bouvijevom druženju sa članovima grupe Kraftwerk, oduševljenju zvukom benda Neu! i čuvenom poljupcu Tonija i Antonije Mas nedaleko od zida koji je završio u naslovnoj pesmi – na ‘Heroes’ ćete čuti odjeke zapadnog Berlina s polovine sedamdesetih godina, grada čija je funkcija da vri i vibrira, baš uprkos zidu i komšiluku. U “V-2 Schneider” i instrumentalu "Neuköln" Berlin odjekuje najglasnije. Iako se dramatično promenio od pada zida i protoka vremena – zahvaljujući ‘Heroes’ taj grad postoji i dalje.

Beograd: “Remek depo” (PGP-RTB, 1983.)

Vreme otkrivanja drugačijeg zvuka, mogućnosti ritam mašina i sintisajzera – a u godinama koje pamtimo i po restrikcijama struje. Vreme u kojem Beogradska scena vri od koncerata, neobičnih muzičkih formacija, izložbi, performansa, i dalje nošena snagom novog talasa koji se sudario sa novim romantizmom, i koji sada zajedno dalje pomeraju granice sloboda. Vreme u kojem se svaka umetnička metafora može kodirati i kao politička poruka, ako tako želimo (“Oni su kontrolori, i imaju moć”). “Remek depo” grupe Beograd možemo slušati i na taj način. Iako snimljen pre gotovo četrdeset godina, ovaj album i dalje zvuči moderno – a “Opasne igre”, “Kontrolori” i “Soba” zaslužuju važno mesto u priči o zvuku grada Beograda osamdesetih godina prošlog veka.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>


Saturday, 15 October 2022

Oktobarski Noćurak :: This is a Photograph





Sve je počelo od nove obrade stare pesme The Kinks o tome ko se, zašto i kako fotografiše. Škljoc po škljoc, film je počeo da se odmotava – od Pola Sajmona, preko Bili Brega, Kevina Morbija i Wilco, do Elvisa Kostela, Siere Ferel, Dejvida Bouvija, Toma Rosentala, R.E.M i nekoliko pesama iz albuma sa slikama Lenarda Koena koje su retuširali Igi Pop, Nora Džouns i Vili Nelson.

Za njima su u kadar ušli i Belle & Sebastian, Villagers, The National & Bon Iver, I Am Kloot, The Saxophones, novi Tindersticks, i Vladan Krečković.

Fotka na fotku, ovaj miks je postao zvučna podloga za pregledanje fotografija i traženje detalja koji su do sada možda promicali.



Friday, 7 October 2022

Siguran hod po žicama ("EKV unplugged Skopje, 1992")


Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.

Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.

Gledao sam ih kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom olovkom na nadlakticama.
Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude, kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.

Ali, čega se zaista sećam?

Nakon trideset godina u sećanju pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.

Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i – najviše –neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.

Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.

Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću tehniku tog vremena.

Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.

Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije, dok snimak beogradskog koncerta iz 1993. (objavljen 2019. pod nazivom „Iznad grada“) tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.

Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića >> u saradnji sa Universalom.

EKV Unplugged Skopje 1992“ 
je snimak koncerta održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.

Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.

Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana, vredna nagrada.



Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama
(„Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade Vukovara.
(„Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana Golubović mnogo godina kasnije.) 

Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i „Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.

„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve ljude.

Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“  predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.

Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.

Ne postoji bolji način da osetiš
kako je bilo nekad,
i kako je bilo tu.

Album je dostupan za preslušavanje i na drugim streaming platformama >>


Friday, 30 September 2022

Mitar Subotić Suba & Goran Vejvoda: "The Dreambird" (reizdanje, 2022)



Nakon dugog čekanja,
celo jato ptica sanjalica doletelo je do nas.

“The Dreambird” je godinama bio izgubljeno blago, delo koje nije bilo lako pronaći, a tek sada je objavljeno u celosti.

Uz ovo izdanje - koje sadrži dva do sada nedostupna snimka - objavljen je i izuzetan tekst Gorana Vejvode, koji kaže:

"Zanimljivo, snimci "The Dreambird" nikada nisu bili planirani da se objave. Od prvog puta kada mi je Suba pomenuo ovaj projekat, uvek je govorio o njemu kao o 'in situ' zvučnoj
projekciji.
To je oduvek trebalo da bude umetničko zvučna instalacija/hepening.
Događaj se odigrao krajem juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava.
Spoljni zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačalo iskustvo i interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja.
Snimak "The Dreambird" se vrteo bez prestanka tokom čitavog popodneva. Uveče je bio vrhunac događaja uz 'son et lumière' i laserske svetlosne efekte.
[...]
Sećanja blede, često, ponekad bespovratno.
Iskreno, veoma malo informacija ostaje o ovom projektu i sve govori u prilog činjenici da je sećanje izgubljeno, izbrisano, maglovito, neumoljivo."

*

Nepouzdano sećanje otvara nam put ka čistom uživanju u slojevima zvuka, putovanje bez putokaza i let bez kompasa, dosezanje nivoa u kojem su preplitanje instrumenata i pesma ptica jedina potrebna realnost.
Ili lekoviti san.

*

Muzika: Mitar Subotić & Goran Vejvoda
Snimano u FUNKTION STUDIO, Pariz, 1987.
Mastering: Slobodan Misailović
Dizajn omota: Sometimes Always
Crteži: Arthur Longo

Više informacija i preslušavanje je dostupno ovde >>


Prešlicavanje za Liceulice: Kako produžiti leto?

Leto je, kao i uvek, prebrzo proletelo i samo što nije sletelo.

Ukoliko želite da let potraje još malo, evo nekoliko albuma koji će prkositi prirodnim zakonima i grejati vas u prvim danima jeseni na svoj način.
Najmanje jedan će učiniti da vam bude i prevruće.

Sessa: „Estrela Acesa“ (Mexican Summer, 2022)

Nije teško otkriti odakle dolazi taj zvuk. Dremao je omamljen vrućinom u rilnama tropicalia i samba-folk vinila iz sedamdesetih, u pesmama Žobima i Kaetana Velosa, crvenkastom pesku plaža i vlažnom vazduhu Sao Paula, iz kojeg Sesa potiče, a „Estrela Acesa“ je njegov drugi album.

Ukoliko ne znate reč portugalskog – boja njegovog glasa, meke žice, bas, timpani i šumova će vam doneti čudni mir. Kada budete otkrili da Sesa peva ne samo o ljubavi, već i njenom kraju, samoći i odbačenosti - zavolećete ga još više.

Album je dostupan za preslušavanje i na
https://sessa.bandcamp.com/album/estrela-acesa

Haustor: „Treći svijet“ (Jugoton, 1984 / Croatia Records, 2022)

Nedavno objavljivanje remasterizovanog vinila „Treći svijet“ (a u svega nekoliko dana razmaka od reizdanja „Odbrane i poslednjih dana“ Idola) i tronedeljni boravak na vrhu liste najprodavanijih ponovo je rasplamsalo priču o „najboljem jugoslovenskom albumu svih vremena“. Drugi album Haustora pripada vrhu te liste, sad se jasno vidi.

Egzotičan i ezoteričan, prepun sličica iz mašte na kojima mnogi i dalje prepoznaju Korta Maltezea i Morganu, ali i Bulgakova; prepun zvukova koji odjekuju od Anda preko Jamajke do Zagorja – „Treći svijet“ je autohtono čudo muzičke scene Balkana koje sjaji istim intenzitetom i nakon gotovo četrdeset godina.

Dok se ne pojavi i dub verzija naslovne pesme na kojoj članovi Haustora upravo rade, sedite na bicikl sa Nenom i krenite ka „prašnjavoj luci crnoj od znoja robova“. Ukoliko zalutate, ne brinite, samo pratite zvuk.

Danger Mouse & Black Thought: „Cheat Codes“ (BMG, 2022)

Svet je ovaj album čekao više od sedamnaest godina.
Toliko je vremena prošlo od trenutka kada su Black Thought (ukoliko je potrebno da se kaže – The Roots) i Danger Mouse (nemoguće je nabrojati sve projekte) počeli da planiraju saradnju na zajedničkom projektu. Konačno, hip-hop je dobio novi, „moderni klasik“.

„Cheat Codes“ zvuči kao old school hip-hop. Teške matrice lišene (očekivanih?) zaokreta su tu da bi Black Thought i gosti (A$AP Rocky, Raekwon, Run The Jewels, Michael Kiwanuka, posthumno MF Doom) počeli da gaze sve sobom, ispaljujuće životne, filozofske i druge istine (
Better be willing to pay with every dream that you deferred”) koje greju glavu i dlanove.

Preslušavanje ovog albuma, konačno, inspiriše na novo gledanje genijalnog dokumentarca “NY 77: Coolest Year In Hell” koji podseća na to kako letnja vrelina, nekoliko nestanaka struje i mnogo nakupljenog bunta mogu da promene svet, zauvek.

*

Više o septembarskom broju magazina Liceulice >>



Sunday, 25 September 2022

Rovinj, još jednom

Obilaziš ga godinama, u sunčanim jutrima i vetrovitim kišnim noćima, i poveruješ da si video sve.
On te ponovo iznenadi - ljupkošću, atmosferom i svetlom.
I pošalje mačad da ti uskaču u krilo, bez poziva.


Wednesday, 21 September 2022

"Mesto u mećavi", revisited



Aristotel je tvrdio da je vreme „broj promena, u smislu pređašnjeg i potonjeg”, a da „vremenom” nazivamo merenje i prebrojavanje tih promena.

Vreme je potvrdilo da postoje stihovi, muzika i zvuci koji imaju moć da se menjaju i da s godinama dobijaju dodatni, novi smisao, ali da ne gube ništa od svoje prvobitne snage. To se dešava kada ih autor kuje vešto, beskompromisno i srčano. 

Junak ove knjige pripadao je tom plemenitom autorskom soju, i rođen je na današnji dan, 1958. godine.
Prvi put objavljena u ograničenom tiražu pre više od dvadeset godina, knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića dugo je imala status nedostupnog svedočanstva, koje je putovalo od ruke do ruke i od srca do srca poštovalaca i obožavalaca. Ponovno objavljivanje knjige 2014. potvrdilo je njenu bezvremenost, kao i superiornost Žikićevog pristupa u odnosu na dela nekih drugih autora koji su takođe pisali o fenomenu EKV i životima članova ovog benda. 

Lišena senzacionalizma i proizvoljnih tumačenja, knjiga „Mesto u mećavi” i dalje predstavlja jedan od retkih svetionika našeg rokenrol novinarstva. ️
Rasvetljava vreme, život i delo Milana Mladenovića – od njegovih dečačkih dana, preko furioznog perioda postojanja „Šarla akrobate”, sazrevanja „Katarine II” u EKV, pa sve do projekta „Angel’s Breath” i preranе smrti. 

„Mesto u mećavi” je pažljivo složen kaleidoskop, sačinjen od stotina verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić uklapa u vredan i verodostojan portret. 

Iako pisan kao „izveštaj”, uz blagu ali neophodnu novinarsku distancu, taj portret je istovremeno oslikan nežno, kako Milan i zaslužuje.

(Pisano za knjižaru "Beopolis" >>, objavljeno 21. septembra 2022)




Sunday, 18 September 2022

Najdraže pesme treće četvrtine 2022 ili tri meseca u dva sata

 Pesme uz koje smo ovog leta hladili glavu, spuštali temperaturu, brojali dane do-i-od-mora, vozili, otkrivali svet i usamljene plaže; skakali po pesku, pa u vodu; pesme koje su nam rušile predrasude; one koje zvuče kao novi početak, i one koje najavljuju kraj svega.

Preslušavamo u dva sata najdraže rifove, bitove i stihove iz treće četvrtine 2022. godine:

Arctic Monkeys, Benjamin Clementine, Beyoncé, Cass McCombs, Catherine Graindorge & Iggy Pop, Danger Mouse & Black Thought & Michael Kiwanuka, Death Cab For Cutie, Early James & Sierra Ferrel, Gorillaz, Hermanos Gutiérrez & Dan Auerbach, Jack White, Jungle, Kokoroko, Laufey, Magdalena Bay, Marlon Williams, Ondara, Regina Spektor, Sessa, Suede, Tami Neilson, Vieux Farka Touré et Khruangbin i Yeah Yeah Yeahs.


Deset albuma za preslušavanje:

Danger Mouse & Black Thought - Cheat Codes 

https://open.spotify.com/album/0rEbmIQjHTKzKraH4UqiDy

Early James - Strange Time To Be Alive

https://earlyjamesandthelatest.bandcamp.com/album/strange-time-to-be-alive

Jack White - Entering Heaven Alive

https://officialjackwhite.bandcamp.com/album/entering-heaven-alive

Jockstrap - I Love You Jennifer B

https://open.spotify.com/album/4YFlC5Abaj48ERwaOPfpu8

Laufey - Everything I Know About Love

https://open.spotify.com/album/3t4SFDwWJlt7A3RQS2YT1c

Nate Najar - Jazz Samba Pra Sempre

https://open.spotify.com/album/0v24JawZKdUSVTB4xl0iJO

Rachika Nayar - Heaven Come Crashing

https://rachika.bandcamp.com/album/heaven-come-crashing

Regina Spektor - Home, before and after

https://open.spotify.com/album/4VlJ9qrXIoKFQ2Ai0nhKL7

Sessa - Estrela Acesa

https://sessa.bandcamp.com/album/estrela-acesa

Tami Neilson - Kingmaker

https://tamineilson.bandcamp.com/album/kingmaker-4