Friday, 24 September 2021

Najdraže pesme i albumi 3/4 2021 :: Tri meseca u tri sata!


Ovog leta sam više i češće putovao prstima po karti i ušima za zvukom nego drumom.
Otkrio sam bossanovu pevanu na Velškom, muziku Korzike puštenu kroz wah-wah pedalu, fenomenalni džez na harfi... ali i neke 4-taktne pesme koje će se naći na listi najdražih svih vremena.
Najdraže otkrića iz prethodna tri meseca spakovao sam u miks od tri sata ;)

Čekaju te i Billy Bragg, Baobab, Caroline Shaw, Emma & Jimmy, Helado Negro, James Blake, Jon Batiste, KOIKOI, Lady Blackbird, Lenhart Tapes, Little Simz, Madrugada, Manic Street Preachers, Orchestre Tout Puissant Marcel Duchamp, Plesač Sporog Stepa, Pocket Palma, Rodrigo Leão & Michelle Gurevich, Rogi, Sitzpinker, The Coral, The Stranglers, Tom Rosenthal, Yola...

p.s. Vreme je sadnje drveća! Kompletan iznos sakupljen od vaše podrške Prešlicavanju (tj. opcije Subscribe/Support na Mixcloudu) je pre nekoliko dana preusmeren ka organizaciji @ŠumaPeva. Hvala vam!
Više informacija
o tome >>

Sad play na mix, a lista albuma koje bi trebalo da preslušaš je u nastavku ;)


20 albuma za preslušavanje (po abecednom redu, linkovi >> vode na bandcamp)

Basheskia & Edward EQ - Seven Lessons With Mehmed Begić >>

Caroline Shaw & So Percussion - Let the Soil Play Its Simple Part >>

Durand Jones & The Indications - Private Space

Fat Freddy's Drop - Wairunga

Half Waif - Mythopoetics

Heartless Bastards - A Beautiful Life >> 

Lady Blackbird – Black Acid Soul

Lenhart Tapes – Duets >> (i singl: Baresha >>

Liam Kazar - Due North

Little Simz - Sometimes I Might Be Introvert

LUMP - Animal

Maggie Rose - Have a Seat

Marinero - Hella Love

Nala Sinephro - Space 1.8 >>

Quivers - Golden Doubt

Pachyman - The Return of...

Rodrigo Amarante - Drama

The Stranglers - Dark Matters

Tom Rosenthal - Denis Was a Bird

Yola - Stand For Myself

*

Friday, 17 September 2021

Saopštenje redakcije radio-stranice Prešlicavanje - ili kako je album Lenhart Tapes učinio da nema nove emisije

Drugarice i drugari, poštovani slušaoci,

Redakcija ove male radio-stranice je (u sastavu: Glava (komada 1), Par Ušiju (1), Par Ruku (1) i Srce (1) tokom proteklih dana vredno radila na izboru pesama za listu najdražih iz ¾ godine, koja je trebalo da bude emitovana ovog petka uveče.
U početku je sve išlo dobro.
Odbačene su pesme koje nisu odzvanjale glavom nakon dva emitovanja, zatim i one koje nisu zvale na peto ili šesto preslušavanje. Sa liste su sklonjene sve pesme koje preslabo utiču na centar za emitovanje endorfina ili dopamina, iako su na prvo slušanje možda i delovale na pridružene članove redakcije (Par Stopala (1) i Par Kukova (1). Par Stopala je iskoristio pravo prigovora u dva navrata, od kojih je jedan čak i uvažen!
A onda... se pojavio jedan novi album i (bonus) pesma koji su doveli u pitanje veliki deo urađenog posla.
Nakon prvog preslušavanja albuma i (sedam... osam...?) uzastopnih preslušavanja bonus pesme - Srce i Par Ušiju su ušli u koaliciju i predložili da se Glava zavetuje na tišinu dok ne osmisli najavu dostojnu celog albuma, i te pesme.
Par Ušiju je predložio da se umesto liste emituje ceo album, dva puta. Nova Koalicija (Srce i Par Očiju) je izašla sa radikalnim predlogom da se pesma „Baresha“ emituje u krug sve dok se slušaocima ne učini da ilustracija sa omota albuma igra u ritmu muzike, da bi dalji rad blokirao ultimativni zahtev Saveza Glave i Srca: da se iz tela izvuče jedan DNK lanac i da ga Ruke vrte kao konopac koji će Stopala preskakati, dok svi ne popadamo.
Bez obzira na različite stavove – svi članovi redakcije već peti dan neprestano slušaju samo taj album. Ostale pesme i albumi tiho čekaju po folderima i na policama da ih se neko seti - a svaki dalji rad na izboru najdražih pesama iz ¾ 2021 postao je nemoguć.
Novi sastanak redakcije Prešlicavanja zakazan za sledeći petak, kada će lista Najdražih pesama (valjda) biti emitovana.
Hvala na razumevanju.
*
Album „Duets“ Vladimira Lenharta, poznatog i kao Lenhart Tapes je zvučni spektakl kakav se ukazuje jednom u mnogo godina, a ovakav tretman ’naše’ muzike nije se pojavio od vremena kada je melodije, napeve i tekstove sa ovih prostora u sprave ubacivao Suba, i stvarao čudesne amalgame.
Ono što radi (i kako radi) Lenhart na svom profilu opisuje rečima “One guy, 4 walkmans. Goat and sheep dialogues, muslim chanting, loops, e-bow instructions, turbo-folk anthems, language lessons, satanist rituals, heavy metal guitar for beginners… “
Pop Depression // Pop Depresija u promotivnom materijalu navodi: “Za nas je ovaj album neka vrsta završene Vavilonske kule u kojoj svako i dalje priča i peva na svom jeziku, ali svi ti jezici i strofe stapaju se u jednu pesmu, jednu muziku, jednu ljubav.”
Na to se može dodati samo: jedna ljubav + drugi zvuk + treći svet = četvrta dimenzija.
Preslušajte singl “Baresha”, a zatim i album “Duets”.
Više puta.
Nakon preslušavanja možda otkrijete da više ne znate put do kuće,
ali vam to neće biti ni važno.

Pesma "Baresha": https://lenhartapes.bandcamp.com/album/baresha

Monday, 13 September 2021

David Sylvian: "Gone To Earth", 35 godina

Ukoliko bi neka zla sila uništila sve izvore muzike na planeti Zemlji, sve vinile, diskove, kasete i striming servise - ovaj album bi ostao u potpunosti sačuvan u mojoj glavi, do poslednjeg šuma, uz sve varijacije različitih odjeka na dobošu u “Taking The Veil”, boje trube i klavira u “Laughter and Forgetting”, prostor kojim plovi gitara Bila Nelsona u “Answered Prayers”, udahe Jozefa Bojsa u semplu u kojem priča o kraju svega, možda sam zbog tih reči počeo priču zlom silom, ali ona ne može pobediti ovakvu muziku.
 
“Gone To Earth” je soundtrack prvog tinejdžerskog očijukanja sa “ezoterijom”, ton mnogih noći tokom odrastanja, krila koja pričvršćuješ remenom pre no što se prepustiš padu, ozvučeno snoviđenje, muzika uz koju možeš "da misliš i pišeš", bukvar pun putokaza ka Robertu Fripu, Keniju Vileru, Bilu Nelsonu, Robertu Grejvsu, Jozefu Bojsu, Milanu Kunderi i Gurdžijevu.
(A odjek ovog albuma ćeš otkrivati tokom narednih godina na neočekivanim mestima, poput stranica "Bernarda Panasonika" Zorana Janjetova).

U vreme stvaranja ove slojevite audio-skulpture Dejvid Silvijen je imao tek 28 godina. Njegova snažna želja da se odrekne slave, novca i statusa pop-zvezde, i da zapliva ka pučini naišla je na negodovanje Ričarda Brensona i ostalih glavešina izdavačke kuće “Virgin” koji nisu želeli da plate za snimanje drugog, instrumentalnog dela albuma.
Dejvid je snimanja finansirao sam.

Albumom “Gone To Earth” Silvijen se 13. septembra 1986. snažno otisnuo od tla, i povratka više nije bilo.

Ričard Brenson je poleteo trideset i pet godina kasnije.
Stigao je do ivice kosmosa,
i morao je da se vrati na Zemlju.

*


*



Friday, 3 September 2021

Noćurak :: September's here again


Znam trideset i jednu pesmu za svaki dan avgusta, devet pesama koje zvuče kao različite nijanse Jonskog mora, i najmanje četiri pesme slatke kao različite vrste smokava.

Ali, nisam siguran kako zvuči septembar.
Nekada sam mislio da se čitav mesec može spakovati u minut i dvadeset sekundi jedne pesme koju peva David Sylvian. Sada verujem da su septembar i Bryan Ferry, Richard Hawley, The Coral, Nina Simone, The Style Council, kao i novi snimci koje su objavili Yola, James Blake, Japanese Whisper, Tom Rosenthal, Liam Kazar, Olivia Vedder, Leon Bridges i Rogi.

Sakupljao sam tokom leta nove pesme kao školjke i kamenčiće, ubacio sam i neke stare, i torba je sada puna.
Sve želim da podelim sa tobom, a i mikrofon se vratio sa raspusta ;)



Monday, 30 August 2021

Tom Rosenthal: "Not a Catastrophe" ili 3-minutna iluzija da svet ima smisla i da će sve biti ok


Ne znam koliko pesama je Tom Rosental do sada objavio.
Znam desetine, imam utisak da su u pitanju stotine.
Sve su naizgled iste, i sve me rade na isti način.
U prvih nekoliko tonova i stihova on obriše otrov iz tela, to učini bez ili uz malo suza - poput spretnog dečijeg zubara - a u nastavku pesme mi stvori iluziju da će sve biti ok i da svet nije baš toliko loš, iako u pesmi ne obećava srećan kraj, raj ili tepsiju krempita u poslastičarnici kod Svetog Petra.
Ipak, dok peva ili svira, ja (mu) verujem da sve ovo ima smisla.

(Nisam jedini. Postoji podatak da su njegove pesme na Spotify platformi preslušane više od 350.000.000 puta.)

To što mi Tom radi ne može biti samo pitanje njegovog talenta, ili boje glasa koju je možda jednom davno imao Tom Bombadil. Deo odgovora je možda i njegovo obrazovanje.
Tom je antropolog.
Zna ko smo, šta smo, kakvi smo, i šta nam je potrebno.

Mogu da ga zamislim kako ide po kući sa ukuleleom u rukama, ili kako odlazi do prodavnice snimajući se na telefon da ne bi zaboravio reči ili melodiju, kako neprekidno pravi genijalne pesme o svemu.
Pesme poput “You will marry a wrong person again” i “You’ll find somebody to fart with” dokazuju da ima neverovatan smisao za humor. “Hugging You” i “If We All Die Tommorow” nam dokazuje da je Tom genije, kojem su poznata sva pitanja srca.

Rosental je ovih dana objavio novi album, posvećen nedavno preminulom ocu. Među svim tim pesmama (barem) jedna svetli poput svetionika na obali ostrva isceljenja.

"Not a Catastrophe" je veličanstvena pesma.
Tom ponovo briše otrov iz srca, uverava me da svet nije toliko loš, i da sve ovo ima smisla.
 
Zato je valja konzumirati više puta dnevno.


Wednesday, 25 August 2021

Kako sam proveo letnji raspust




Ovog leta sam više puta išao na groblje

nego na plaže.

Primećujem da u vodu ulazim sve opreznije, ili teže, 

dok odlasci na groblje postaju sve lakši.


Tuesday, 24 August 2021

Kit Ričards piše o Čarliju Votsu (iz knjige "Život")

“Čarli sve može da izvede na najobičnijem klasičnom kompletu. Ništa pretenciozno, ali kada ga čuješ, buke ti ne nedostaje. U njegovoj svirci ima mnogo humora. Obožavam da gledam kroz providnu membranu kako mu radi desna noga. Čak i ako ga ne čujem, mogu da pratim njegov ritam samo dok ga gledam. Drugo kod Čarlija jeste trik koji je preuzeo, mislim, od Džima Keltnera ili Ala Džeksona. Na kontračineli većina bubnjara svira sva četiri udarca, međutim, na drugom i četvrtom, važnim akcentima rokenrol „bekbita”, Čarli samo podigne ruku. Krene kao da će odsvirati, ali se onda povuče. To čitav zvuk prepušta dobošu, bez interakcije u pozadini. Možeš da dobiješ srčanu aritmiju gledajući ga. On napravi dodatni pokret koji je potpuno nepotreban. Taj dodatni napor vas malo zavlači. Osećaj šljampavosti u Čarlijevom sviranju potiče delom od tog nepotrebnog pokreta kod svakog drugog udarca. (...) To kako on razvlači ritam i ono što mi radimo preko te praznine predstavlja tajnu zvuka grupe Rolingstouns. Čarli je vrlo tipičan džez bubnjar, zbog čega je i ostatak grupe na izvestan način džez bend. On ima taj osećaj, oslobođenost i ekonomičnost u svirci.

Čarli je svirao i po svadbama i krštenjima, tako da može da odradi i ljige. Sve je to posledica ranog početka i sviranja po klubovima od prve mladosti. Ima on i osećaj za šou, iako nije šoumen sam po sebi. Ba-BAM. Navikao sam da sviram s takvim čovekom. 

Posle četrdeset godina, Čarli i ja imamo bliskost u svirci kakvu ne bismo umeli ni da opišemo, niti smo je, verovatno, sasvim svesni. Mislim, toliko smo se izbezobrazili da ponekad pokušavamo jedan drugoga da zajebemo na sceni.”

(Iz knjige "Život", 2010.)


Saturday, 21 August 2021

Noćurak :: Felicidade :: Summer Mixtape #4




Ovaj miks je poput poslednjeg sumraka na plaži.

Pravimo koktele od preostalih zaliha ruma, auruma, limete, mente, leda i meda.

Lovimo objektivima poslednje zrake za suncarijum koji ćemo prelistavati tokom jeseni i zime.

Sve duže senke plešu na zlatnom pesku kraj mora,
beskonačno ravnodušnog na naše odlaske.

Za šankom smo Dinah Washington, Sade, Erykah Badu, Vinicius Cantuaria, Suba, St Germain, Mop Mop feat. Anthony Joseph, Pachyman, Radikal Dub Kolektiv, Altin Gün, Durand Jones & The Indications, Reper Iz Sobe, Khruangbin, Devendra Banhart, Tame Impala, Charlotte Gainsbourg, Sébastien Tellier, Ariane Moffatt & Lou Doillon, ti i ja.


Friday, 6 August 2021

Noćurak :: Sea Gets Hotter :: Summer Mixtape #3



Avgust je pretposlednji red čokolade, još dva prsta Biske u boci, smokve raspukle od slasti, pesak koji namerno ostavljaš u patikama do sledećeg leta, pesme Jovana Hristića koje čitaš u sumrak na još uvek toploj steni, odustajanje od knjige da bi gledao u nebo, uživanje u odjeku starih pesama lepljivih poput smole, još duži spisak pitanja koja tek sada sebi više ne smeš da postaviš, ljudi koje više nikada nećeš videti, snovi o ostrvima na koja nikada nećeš otići i frotir preko stomaka kada te pred zoru povetarac podseti da ništa nije večno.

I ovaj miks je takav: Astrud Gilberto, Bebel Gilberto, Durand Jones & the Indications, Khruangbin, Roy Ayers, Jakarta, Charlotte Gainsbourg, Serge Gainsbourg, Dinah Washington, Nina Simone, Norah Jones, Marlon Williams, Kings of Convenience, Paul Weller, Thomas Dybdahl, The Coral, Hania Rani, U pol devet kod Sabe, F.S.Blumm & Nils Frahm, The Stranglers + letnji guilty pleasures ;)



Friday, 30 July 2021

Midnight Summer Dream / Rabac




Neočekivano i bez vremena za pripremu, nakon više od trideset godina našao sam se u mestu u kojem su mi se mnoge važne stvari dogodile prvi put.

(Sa spiska možemo izdvojiti prvi ’pravi’ poljubac, prvo pijanstvo i prvo spavanje na plaži.)

Mesto se, naravno, promenilo.
I ja sam.
I to je dobro.

Iako rešen da ne kopam po sećanjima, opkoljen i dalje prepoznatljivim (ili neokrnjenim) detaljima, nisam mogao da odolim a da na istoj plaži sebi ne zavrtim neke od pesama koje su nam tog leta bile važne (i nesumnjivo zaslužne za poljupce, pijanstva, spavanje na plaži, i sve što je bilo posle.)

Većina pesama zbog kojih smo kao budale ručno premotavali kasete (štedeći baterije na kasetofonu, filterima od cigareta, ko još nosi olovke na plažu?) mi sada gotovo ništa ne znače.
I to je dobro.

Samo jedna izaziva žmarce istog inteziteta.
Pet tonova, šest sekundi.
Toliko je Dejvu Grinfildu dovoljno da ponovo otvori vrata ka blaženstvu, i dokaže mi da postoje stvari koje će zauvek ostati lepe, mlade, blago opijene i nepromenjive,
bez obzira na vreme koje prolazi.
I to je dobro.



Sunday, 18 July 2021

Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda: "Tandemski govor"

Pablo Neruda piše* o tandemskom govoru sa Lorkom, koji su održali 10. novembra 1933. u Buenoj Airesu, u čast pesnika Rubena Darija: 

“Priredili smo veliko iznenađenje. Pripremili smo tandemski govor. Vi možda ne znate šta to znači, kao što nisam znao ni ja. Federiko, koji je oduvek bio sklon novotarijama i prepun svakojakih ideja, objasnio mi je: „Dva toreadora mogu istovremeno da se bore sa istim bikom, i to uz korišćenje istog plašta. To je jedna od najopasnijih disciplina u borbi s bikovima. Zato se vrlo retko izvodi. Najviše dva ili tri puta u jednom stoleću, i to samo ako ih izvode dva toreadora koja su braća, ili barem iste krvi. To se naziva tandemska borba s bikom. Tu tehniku ćemo ti i ja primeniti u našem govoru.

Tako smo i učinili, a da to prethodno niko nije znao. Kada smo ustali kako bismo zahvalili predsedniku PEN kluba na priređenom banketu, učinili smo to istovremeno, kao dvojica toreadora, za jedan isti, zajednički govor. Pošto je hrana bila poslužena za različitim stolovima, Federiko se nalazio na jednom, a ja na drugom kraju prostorije, tako da su me ljudi oko mene vukli za rukave sakoa da sednem, misleći da je u pitanju greška, što se identično događalo i Federiku na drugom kraju sale. I tako započesmo naš zajednički govor, prvo ja sa onim neizostavnim „Gospođe“, za kojim je usledilo njegovo „Gospodo“, i tako sve redom, preplitale su se i umetale naše rečenice i slivale se u jednu savršenu celinu, do samog završetka našeg govora.
Taj govor beše posvećen Rubenu Dariju, jer smo i Garsija Lorka i ja, ne izazivajući sumnju da spadamo u moderniste, Rubena Darija slavili kao jednog od najvećih i najznačajnijih stvaralaca na polju pesničkog izraza u španskom jeziku.

Evo teksta tog govora:

Neruda: Gospođe...

Lorka:... i gospodo. U borbi s bikovima postoji disciplina poznata pod nazivom „tandemska korida“, u kojoj dva toreadora izazivaju bika udruženim snagama i tela ujedinjenih pod istim plaštom.

Neruda: Federiko i ja, spojeni istim električnim vodom, oglasićemo se kao tandem na ovom izuzetno značajnom skupu.

Lorka: Običaj je da na ovakvim skupovima pesnici iskažu svoju živu reč, srebrnu ili drvenu, i vlastitim glasom pozdrave svoje kolege i prijatelje.

Neruda: Ali mi ćemo ovde među vas za isti sto postaviti jednog pokojnika, jednog udovca, mračnog u pomrčini smrti veće od svih drugih smrti, udovca života, čiji zadivljujući supružnik svojevremeno beše, sakrićemo se izgarajući pod njegovim senima, ponavljaćemo neumorno njegovo ime sve dok njegova moć ne uzleti i ne vine se iz zaborava.

Lorka: Mi ćemo, nakon što pošaljemo svoje nežne pingvinske zagrljaje istančanom pesniku Amadu Viljaru, mi ćemo rasprostreti jedno veliko ime pred vas, sigurni da će se čaše rasprsnuti, viljuške poiskakati, u potrazi za očima za kojima žude, i more će u jednom svom silovitom naletu zbrisati sve. Mi ćemo izgovoriti ime pesnika Amerike i Španije: Rubena...

Neruda:... Darija. Jer, gospođe... 

Lorka:... i gospodo... 

Neruda: Gde je, u Buenos Ajresu, Trg Rubena Darija?

Lorka: Gde je spomenik Rubenu Dariju?

Neruda: On je obožavao parkove. Gde je park Rubena Darija?

Lorka: Gde je ružičnjak Rubena Darija?

Neruda: Gde su jabučnjak i jabuke Rubena Darija?

Lorka: Gde je srezana ruka Rubena Darija?

Neruda: Gde su ulje, smola, labud Rubena Darija?

Lorka: Ruben Dario spava u svojoj „rodnoj Nikaragvi“ ispod svog zastrašujućeg lava od veštačkog mermera, poput onih lavova koje bogatuni postavljaju iznad kapija svojih kuća.

Neruda: Lav iz dućana za izumitelja lavova, lav bez zvezda onome ko je s neba skidao zvezde.

Lorka: Iskazivao je šumski žamor jednim pridevom i, kao fra Luis de Granada, jezički čarobnjak, limunom gradio obeležja, i jelenovim kopitama, i mekušcima punim jeze i beskraja: otisnuo nas je na more s fregatama i senkama u zenicama naših očiju i sagradio golemo divovsko šetalište na najsivljem popodnevu što ga je nebo ikada imalo, i kao starog poznanika pozdravljao mračni jugozapadni vetar, sav u grudima, kao pesnik romantičar, i spustio ruku na Korintski kapitel uz ironičnu i tužnu sumnju svih epoha.

Neruda: Njegovo crveno ime zaslužuje da bude pomenuto i prizivano na sve strane sa svim svojim strašnim bolima srca, sa svojom plamtećom nedoumicom, svojim silaskom u zavijutke pakla, svojim uspinjanjem na kupole slave, svojim obeležjima velikog pesnika, odvajkada i zanavek i nezaobilazno.

Lorka: Kao španski pesnik, u Španiji je podučavao stare učitelje i decu, s primesom univerzalnosti i velikodušnosti koje toliko nedostaju današnjim pesnicima. Podučavao je Valje-Inklana i Huana Ramona Himenesa, kao i braću Maćado, i njegov glas beše voda i šalitra u pukotinama našeg voljenog jezika. Od Rodriga Kara do braće Arhensola ili don Huana Argiha, u španskom jeziku ne beše takvih svetkovina reči, takvih okršaja konsonanata, takve svetlosti i oblika kao kod Rubena Darija. Od Velaskezovog pejzaža i Gojine lomače i od Kevedove melanholije do kulta kao jabuka rumenih bakarskih seljanki, Dario je prošetao po španskoj zemlji kao po sopstvenoj rodnoj grudi.

Neruda: U Čile ga izbaci plima, toplo more severa, i tamo ga more ostavi, napuštenog na gruboj i zubatoj obali, da ga okean bičuje svojom penom i zvonima, i crni vetar Valparaisa da ga zasipa škripavom prozračnom solju. Podignimo mu večeras spomenik od vazduha protkanog dimom i glasom i okolnostima, i životom, baš kao što je njegova veličanstvena poezija protkana snovima i zvucima.

Lorka: Ali taj njegov vazdušni kip ja želim da ovenčam njegovom krvlju kao koralnim vencem uzdrhtalim od plime, njegovim nervima nalik na fotografiju svetlosnog snopa, njegovom minotaurskom glavom, na kojoj je gongorovski sneg oslikan letom kolibrija, njegovim bludećim i odsutnim očima milionera suza, ali i njegovim nedostacima. Police koje već nagrizoše kupusnjače, po kojima zveči tugaljiva praznina, s flašama konjaka njegovih dramatičnih pijanstava, i njegovim očaravajućim neukusom, njegovim napabirčenim rimama što čovekoljubljem ispunjavaju ono mnoštvo njegovih stihova. Izvan normi, formi i podupirača, na čvrstim nogama ostaje da stoji plodna srž njegove veličanstvene poezije.

Neruda: Federiko Garsija Lorka, Španac, i ja, Čileanac, prebacujemo odgovornost za ovo prijateljsko veče na tu golemu sen koja je pevala uzvišenije od nas, i svojim nesvakidašnjim glasom pozdravljala argentinsku zemlju kojom hodimo.

Lorka: Pablo Neruda, Čileanac, i ja, Španac, govorimo istim jezikom i delimo istu ljubav prema velikom nikaragvanskom, argentinskom, čileanskom i španskom pesniku Rubenu Dariju.

Neruda i Lorka:... U čiju čast i slavu podižemo ove čaše.

*prekucano iz knjige
"Priznajem da sam živeo" Pabla Nerude >>, Kosmos izdavaštvo 2018, prevela Aleksandra Matić.

Friday, 16 July 2021

Noćurak za dugo toplo leto :: Summer mixtape #2


(Najaviću ga ovako, u miksu nema priče)

"Poštovane vlasnice i poštovani vlasnici barova, vila, restorana & srodnih objekata na obali mora,
na donjem linku je moja prijava za poziciju muzičkog urednika u vašem objektu.

Verujem da će vam miks na linku otkriti da me za tu poziciju preporučuje nekoliko veština.

Pored toga što biram pesme po parametrima koje algoritam nikada neće spoznati (npr - druga pesma u miksu savršeno se uklapa sa bojom mora na osmom metru od obale), sklon sam pravljenju koktela od pesama koje su međusobno udaljene i po pedeset godina a savršeno se slažu u letnjem sumraku, te u kolekciji imam i dosta snimaka koji savršeno funkcionišu i kao ligeštuli bez obzira na stil, odnosno žanr u kojem su napravljeni. Ne brinite - iako miksevi koje pravim imaju predznak ’noć’ iskustvo mi govori da se isti češće konzumiraju po danu.

Za posao me dodatno preporučuje i to što u prisustvu mora jedem i govorim malo ili nimalo, te mi nije potreban veliki prostor za rad, miks pult, konzole, ovo-ono. Najveći deo dana provodim uz more (ili u njemu), izučavajući interference zvučnih i morskih talasa. Ono što naučim od mora, to smiksam.

Položio sam vozački ispit (B kategorija), odslužio vojni rok, govorim engleski, a umem i da montiram šarke na kuhinjskim elementima.

Uz nadu da će se naša saradnja odvijati na obostrasno zadovoljstvo, te da će započeti što pre, ovim dvosatnim miksom vas pozdravljamo Bebel Gilberto, Khruangbin, Nat King Cole, Sebastian Tellier, Quincy Jones, Phoenix, L'Impératrice, Unknown Mortal Orchestra, Pocket Palma, Avtomobili, Kings of Convenience, Richard Hawley, The Antlers, Pachyman, R.E.M, Durand Jones, The Style Council... i ja.

Srdačan pozdrav,
vidimo se na obali!




Friday, 2 July 2021

Noćurak :: Ti piješ vino ispod slamnatog šešira :: summer mixtape

Nije važno gde si,
spusti obod šešira,
osluškuj morske i zvučne talase,
interferencija.

Zamisli plažu,
senku, so i smolu,
zrikavci su preuzeli mikrofon,
a za miks pultom je neko ko ti ispunjava muzičke želje, pre nego što ih izgovoriš.

... Bebel Gilberto, Erlend Oye, Helado Negro, Gordan Spasovski Trio, Sebastian Tellier / Childish Gambino, Rodrigo Leao & Michelle Gurevitch, Patrick Watson & Teresa Salgueiro, Evora, Khruangbin & Quantic, Slim Gaillard, Luedji Luna, Vještice, Kings of Convenience, Plesač sporog stepa, Sharhabil Ahmed, Izae, Nicolas Godin, Miles Davis, Suba...

Vidimo se na obali.



Friday, 25 June 2021

Zemljo moja

"Nebojša, vaš najveći problem je osećaj da više nemate domovinu." - 
R.B, psihoterapeut, 2017.

Verovatno se nikada nećemo složiti zašto se to dogodilo,
kao što se nećemo složiti ni kada je počelo.
Da li znamo kada se završilo?

Kada je naša domovina prestala da postoji?

Onog utorka u oktobru 1988, kada se pojavila ideja bojkota robe iz Slovenije?
Ili onog petka u avgustu 1990. kada su preprečili puteve balvanima? U subotu, 9. marta 1991. kada su na ulice Beograda izašli naši tenkovi?

Za prepoznavanje trenutka u kojem si ostao bez domovine neophodna je vremenska distanca.

Negde u ovo vreme, malo pre mraka pre tačno trideset godina, 25. juna 1991. neko je stigao iz grada i doviknuo nam:
„Ode Slovenija!“

Neki veruju da je tada tek počelo.

Ima onih tvrde da se raspad Jugoslavije završio u nedelju, 17. februara 2008. godine.

Ipak, taj proces će trajati dokle god među živima ima onih koji su u toj državi bili srećni. 
Ili srećniji nego što su danas.



Friday, 18 June 2021

Najdraže iz 2/4 2021 :: tri meseca u tri sata!




Četrdeset najdražih novih pesama iz proleća ’21 ili tri meseca u tri sata!

Čekaju te: Allison Russell, Ana & The Changes, Arooj Aftab, Auf Wiedersehen, Bleachers, Crowded House, Curtis Harding, Dope Lemon, Dry Cleaning, Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra, Hannah Peel, James, Japanese Breakfast, Kings of Convenience, KOIKOI, Lord Huron, Matt Berry, Mdou Moctar, Modest Mouse, Omar Sosa, Pitaj klince, Rhiannon Giddens & Francesco Turrisi, Rodrigo Amarante, Sharon Van Etten & Angel Olsen, Sons Of Kemet, St. Vincent, The Antlers, The Chemical Brothers, The Chills, The Coral, The Stranglers i Tony Allen feat. Ben Okri & Skepta, UNKLE...

Najdraža pesma je, naravno, poslednja u miksu, 

a dole te čeka i lista albuma koje bi trebalo da preslušaš ;)

 

LISTA ALBUMA ZA PRESLUŠAVANJE (po abecednom redu, linkovi >>)

Allison Russell - Outside Child >>

Anthony Joseph - The Rich Are Only Defeated When Running for Their Lives >>

Arooj Aftab - Vulture Prince >>

Auf Wiedersehen - Hej Bejbe >>

Black Midi - Cavalcade >> 

David Walters – Nocturne >>

Dry Cleaning - New Long Leg >>

Fatima Al Qadiri - Medieval Femme >>

Greentea Peng – Man Made

Hannah Peel - Fir Wave >>

James - All The Colours Of You

Japanese Breakfast – Jubilee >>

KOIKOI - Pozivi u stranu >>

Marianne Faithfull - She Walks in Beauty (with Warren Ellis)

Matt Berry - The Blue Elephant >>

Mdou Moctar - Afrique Victime >>

Pitaj klince - Dušice... >>

Rhiannon Giddens - They're Calling Me Home (with Francesco Turrisi) >>

Sarah Neufeld - Detritus >>

Sons Of Kemet - Black To The Future

St. Vincent - Daddy's Home

Squid - Bright Green Field >>

The Babe Rainbow - Changing Colours >>

The Black Keys - Delta Kream

The Chills – Scattebrain >>

The Coral - Coral Island

Tony Allen - There Is No End

Vijay Iyer, Linda May Han Oh, Tyshawn Sorey - Uneasy >>


Sunday, 6 June 2021

Postoji drugo (KOI KOI: „Pozivi u stranu“, 2021)

Znao sam da će ovo biti dobro, još od prvog slušanja „Bog te ubio!“ koju su KOI KOI objavili na kompilaciji HaliGali 2019. godine.

Da će biti još bolje postalo mi je jasno jedne nedavne subote, kada sam se probudio u petnaest do šest ujutro glave pune odjeka glasova sa prvog singla koji je najavljivao „Pozive u stranu“ ("Ja sam pratio, ja sam pratio, ja sam pratio, i nisam se vratio...")

Zatim je potekao drugi singl, „Misisipi“.
Od njega se nisam budio samo zato što sam ga preslušavao toliko često da glava nije imala kada da ga emituje sama.

Da je album „Pozivi u stranu“ čudo shvatio sam u petak popodne, nekoliko sati nakon što je objavljen, otkrivajući pesmu po pesmu, birajući najdužu rutu za hodanje a da bih što duže uživao u preslušavanju muzike koja zavrće i miluje uši. (Ovom prilikom želim i da se izvinim roditeljima koji su bili u Tašmajdanskom parku tog popodneva. Usamljeni muškarac koji je iznenada počeo da aplaudira nikome vidljivom nije želeo da traumatizuje vaše mališane. Sludela me pesma „Hrast“. Nisam očekivao da će se pesma tako razgranati.)

Mogao bih ovde da završim sa osvrtom na „Pozive u stranu“ ali, ipak, moram da dodam i ovo: 
Debitantski album benda KOI KOI čini deset odlično sašivenih, promišljenih, odsviranih i produciranih pesama koje su kao stvorene za one koji vole da se bave vivisekcijom i žanrovskim određenjima. Ipak, pokušaji mapiranja onoga što se čuje na albumu „Pozivi u stranu“ bili bi kontraproduktivni i nepotrebno bi opterećivali ono što su Marko, Emilija, Ivana i Ivan napravili u saradnji sa producentom Urošem Milkićem.

Ovaj album je dokaz da postoji drugo.

Bend koji na debitantskom albumu nema filler, tjpesmu za popunjavanje prostora“ i koji uspeva da deset puta zaredom iznenadi slušaoca (obrtima, uklapanjem glasova, tekstovima, malim soničnim eksplozijama, poigravanjem) nema šta da traži u igri poređenja, već zaslužuje totalno predavanje, podršku, obožavanje i skakanje na koncertima kojima se radujem unapred.

Jedva čekam da aplaudiram uživo.

(Dobro, jedva čekam i da čujem neki hedbenger remiks "Hrasta")

Bravo za prvenac! 

*

Link za preslušavanje i preuzimanje na bandcampu >> 

(plati-koliko-možeš, a na koncertima pevaj „Ja sam platio, ja sam platio, ja sam platio..." :)


Friday, 4 June 2021

Noćurak :: Kako rade obrade, #13 :: Cover Songs


Po deficiniji iz rečnika - “obrađivati” znači “dorađivati nešto što nije završeno, doterivati ga kako treba za određeni cilj”. Na listi sinonima su i: uzgajati, paziti, gajiti, sejati, čuvati.

Danas Black Pumas, Khruangbin, Allison Russel, Helado Negro, Patti Smith, Rhiannon Giddens, The Black Keys, Tindersticks, James Blake, Cowboy Junkies, Dr. Lonnie Smith & Iggy Pop, Marianne Faithful, Neko Case & Nick Cave... pokazuju kako čuvaju i paze pesme koje su pisali David Bowie, New Order, Donovan, Bob Dylan, Sixto Rodriguez, Joy Division, The Breeders, Neil Young i Neutral Milk Hotel... Na kraju je jedan dragoceni, zvanično nepostojeći snimak do kojeg sam došao... neobičnim putevima... a zbog kojeg emisija možda neće dugo ostati na mreži.
Zato - požuri sa preslušavanjem ;)



Monday, 24 May 2021

Bob Dilan je...

Bob Dilan su tetka i teča, akustične gitare, davno.

Bob Dilan je sva muzika koju sam počeo da razumem posle 30. godine života.

Bob Dilan su prevodi Dragoslava Andrića koje volim možda i više od originala.
(I neke pesme koje su mi donedavno zvučale bolje u tuđim verzijama.)

Bob Dilan je dokaz da je reč moćnija sila od Arhimedove poluge.

Bob Dilan je tip koji je zaljubljen u radio više od mene (“... Kao zvuk voza u daljini, ili zvona sa crkve, radio je bio soundtrack mog života."),
i najbolji radio voditelj kojeg sam slušao u životu.

Sve tvrdnje iz ovog iskaza su sećanje,
ili subjektivni osećaji,
izuzev poslednje za koju imam pregršt dokaza.

https://www.themetimeradio.com/
("Theme Time Radio Hour with your host Bob Dylan")




Saturday, 22 May 2021

Noćurak :: Driving Nowhere


Vožnja bez navigacije!

Nasumično pratimo znakove, signale, skretanja, ulazimo u kružne tokove i glasamo gde izlazimo, pratimo akorde, ritmove, rifove i ideje.
Imamo rezervoar pun pesama – i novih i onih koje znaš.

Autostoperi mogu na zadnje sedište, ako odgovore na pitanje:
"No-where ili now-here?"

Suvozači: ... Billy Bragg & Wilco, Calexico & Iron & Wine, Cass McCombs, Darko Rundek & Cargo Orkestar, First Aid Kit, Israel Nash, Khruangbin & Leon Bridges, Marlon Williams, Matt Berry, Neko Case & KD Lang & Laura Veirs, Paul Weller, REM, Rhiannon Giddens, Rodrigo Amarante, The Antlers, tu su i novi The Black Keys i The Chills i The Coral i The Stranglers; stari Tommy Guerrero, Tony Joe White, Valerie June...

Pesnici koje ćemo pokupiti usput: Borivoje Petkovic, Mehmed Begić i Vladan Krečković.


Foto: bez GPSa, nedaleko od Pirana, jednom.


Friday, 14 May 2021

David Byrne, 69


Kako definisati Dejvida Birna?

Različiti izvori tvrde: pevač, kompozitor, producent, glumac, pisac, teoretičar muzike, kao i jedan od osnivača benda Talking Heads.

Taj i takav spisak deluje impresivno, ali sve nabrojano nije u potpunosti tačno, a nije ni dovoljno. Možda je problem u gramatici, i standardnim definicijama koje nisu u potpunosti primenjive na tipove poput njega.

Opisati Dejvida Birna zahteva i korišćenja pluseva između ovih reči, pravljenje složenica, i poneki razlomak.

Dejvid Birn istovremeno sve gore nabrojano, a sinteza je ključna odlika njegove karijere pevača, recitatora, svirača ukulelea, kompozitora, plesača, producenta, snimatelja, gitariste, izdavača, glumca, pisca, scenariste, arhitekte, neuromarketing istraživača, teoretičara, sempladžije, humoriste, propovednika, pozitiviste, konstruktora zgrade-instrumenta, pisca libreta, promotera world music, bicikliste, crtača, pokretača medija čija je misija da nas uveri da svet nije, još uvek, otišao dođavola.

(I opet nisam nabrojao sve šta on jeste)

U izuzetnoj knjizi “Kako radi muzika” >> (objavio je pre 60. rođendana) priznao je da je kao mlad želeo da bude “tajni agent i kosmonaut. Istovremeno, ukoliko je moguće.”

Za dosadašnjih 69 godina je uspeo i to da bude.
Kosmonaut je - vratimo se definicijama i grčkom značenju reči od kojih je ova kovanica nastala – KOSMIČKI MORNAR, a “kosmos” nisu samo zvezde, Kosmos je i “Poredak”, “Univerzum”, "Sve".

Ukoliko u okviru nekog narednog projekta bude fizički poleteo ka zvezdama,
ni taj let neće biti uobičajen.

U to ime, i na njegov 69. rođendan - prigodna pesma, i živeli!



Saturday, 8 May 2021

Himnični Noćurak ili All We Ever Wanted (... was everything)


Po definiciji himne su „pesme u slavu Boga, ideologije ili države.

Za mene je himna svaka pesma koja slavi ljubav, prijateljstvo, slobodu, sunce, putovanje, plažu, prkos, lude ideje, zatrčavanje u talas, smeh, ples, život, borbu, kuraž, drvo, poljubac... i koja izaziva talas adrenalina, oksitocina, sreće ili "naježa".

Pesme koje su godinama čekale da budu u Noćurku, i neke nove koje izazivaju žmarce sviraju i pevaju: Beirut, Black Pumas & Hypnotic Brass Ensemble, Camera Obscura, For Those I Love, J.J. Cale, Jah Wobble & Dolores O’Riordan, James, Johnny Cash, Katarina II, Kings of Convenience, Moby feat. Gregory Porter & Amythyst Kiah, Pixies, Pokey Lafarge, R.E.M., Rialto, Richard Hawley, Rundek & Ekipa, Sitzpinker, Sivert Hoyem, The National, The Walkmen...



Saturday, 1 May 2021

"Ništa se nije desilo" (Stefan Janjić)

Počeću podsećanjem na možda najvažniju lekciju za dobrog čitaoca:
 
Bez obzira na broj naslova koji čekaju na čitanje i snažnoj želji da pročitaš sve, ne odlaži čitanje knjiga za koje imaš više od dve preporuke od ljudi čijem sudu veruješ. 

Zatim ćemo se podsetiti druge najvažnije lekcije

Odlična knjiga je imuna na vreme. Nikada nije kasno.

Sada možemo o knjizi.

*

Iako ima čvrstu strukturu roman "Ništa se nije desilo" (Imprimatur, 2019; prethodno Matica Srpska, 2017) nije dovoljno prepričati, naročito ukoliko pripadate vrsti čitalaca koju od pitanja šta je priča više zanima kako je priča ispričana. 
(U slučaju ovog romana to ne znači da je fabula eterična, nejasna ili nevažna - nasuprot.)

"Ništa se nije desilo" je višeslojna, policentrična priča sa kojom se može izboriti samo disciplinovan, vešt i talentovan pisac, a Stefan Janjić je sve to.

Da ne bih ostao previše kriptičan ili eteričan (te zato što želim da ova knjiga dođe do što je moguće većeg broja čitalaca zaljubljenih u majstorluk) - dužan sam da otkrijem barem osnovne upornišne tačke ili kičmu ove priče.

Mladi student medicine po dolasku u Beograd iznajmljuje stan u kojem pronalazi tragove falsifikovanja stvarnosti u periodu rata u Bosni i Hercegovini. Pokojni vlasnik stana, novinar Beogradskih prilježno je godinama objavljivao tekstove u rubrici "Crni odjeci", menjajući imena žrtvama, prevodeći ih na "našu stranu", čineći tako učinjene zločine i rat na teritoriji Bosne i Hercegovine još strašnijim. Otkrivanje činjenica i detalja tog dela gusto je isprepletano sa ličnom pričom mladog studenta, njegovim reminscencijama o životu na selu, sadašnjem odnosu sa bakom i majkom, kao i introspektivnim sudarima sa realnošću, koje Stefan Janjić pažljivo uklapa stvarajući tu čudesnu polifoniju koja će se završiti jednim gromoglasnim akordom dugog eha, poput onog kojim se završava "A Day in The Life".

Pored te i takve priče koja ovu knjigu čini jednim od poštenijih osvrta na period rata, ostaje i ta posvećenost svakoj rečenici koja krasi Janjićev stil.

(sledi citat)

"Prostorijom trepere sekunde koje rađa stari sat. Isti je kao onaj što kuca u mojoj kući, na selu. Taj naš više ne kuca, doduše; ali je dugo kucao, kuckao, pucketao. (Ovom ćemo se teskobnom sunovratu ka perfektu vratiti nakon dve uzgredne rečenice.)

Na našem časovniku staklo je naprslo, i to u formi slova ipsilon, koje moja baka naziva rašljama. Naš sat je uprkos tom oštećenju – ili možda baš zbog njega – u svoje najbolje vreme, dok je kucao kao pravi (to je govorila baka), dok je radio kao da je napravljen u Švajcarskoj (to je govorio deda), a ne u People’s Republic of China (to sam proverio ja), titrao nesumnjivo tiše; označavao je da život prolazi, ali mu pritom nije smetao.

Vratimo se na glavni kolosek: našem je časovniku utihnuo vertikulus kordis onog dana kada je deda umro. Budući da je tradicija nalagala da se svaka golema sreća ili tuga dezinfikuju alkoholom, poslali su me u podrum po dve staklene flaše. Plašeći se da ću u tom hadu naše kuće nešto polomiti, pre zbog umora nego zbog tuge, jer se manifestacija pogreba otegla, uzeo sam baterijsku lampu, koja se, obuhvaćena mojom rukom, oglasila lenjivim, sjajnim zrakom. Da li je svetlost zaista najbrža na svetu? – eto, o tome sam razmišljao, slušajući kako se jecaji iza mojih leđa sjedinjuju u jedan harmonični, simfonijski zvuk, a potom nastavljaju svoje različite intonativne puteve. Svetlost iz lampe je posle nekoliko sekundi nepovratno klonula, bez ikakvog odgovora na nervozne pokušaje reanimacije.

Nije bilo rezervnih baterija, kao što ih u našoj kući nikada i nije bilo, te sam izvadio dve iz zidnog sata i premestio ih u lampu. Baka je nedugo potom videla da su se kazaljke zaustavile na deset i deset, a onda je danima prepričavala čudo: 

„Stale su tačno kad je on umro. Stale, evo, u desetideset, ne pomakla se, u desetideset su stale.” 

Gledao sam popucale kapilare na njenim beonjačama, a potom suze i trome pokrete platnene maramice; gledao sam je kako se upinje da pronađe posebnost u jednoj bolnoj, ali prilično svakidašnjoj smrti. Ništa joj nisam rekao, njena lakovernost bila je draga i mučna."

(Strane 10-11.)

*

Brižljivo ispričan, pun detalja i referenci koji nisu tu da bi dokazale piščevu erudiciju, već zato što im je tu mesto, pažljivo vođen od prvobitne intrige do svojevrsnog prihvatanja falsifikovane realnosti ("... Iz klupka pitanja koja me prevazilaze najčešće se rađa jedno "svejedno" koje boli i teši u isto vreme.") - roman "Ništa se nije desilo" otkriva (čak i čitaocu koji kasni, poput mene) jedan novi, talentovan glas i donosi ushićenje čitanjem, poput onog koje je svojevremeno doneo "Kako vojnik popravlja gramofon" Saše Stanišića, i to nije jedina sličnost između ova dva naslova.

*

Prvih dvadeset i sedam stranica romana dostupno je na sajtu Imprimatura >>Nadam se da izdavač još uvek ima primeraka za prodaju.

Pre praznika je knjiga bila dostupna i u beogradskom Beopolisu>>  Ukoliko je nema - Borise i Sonja - molim vas da se krene ka štampariji, ova knjiga zaslužuje brzi reprint, hvala ;)


Tuesday, 27 April 2021

James: "Beautiful Beaches" (kakva pesma!)

Tako je, doktore, dobro ste me razumeli – iste simptome sam primetio i pre više od trideset godina, kada sam čuo „Those who find themselves ridiculous, sit down next to me...”

Nekoliko godina kasnije se isto dogodilo kada sam prvi put čuo “Tommorow”. Jednom sam vrištao u mikrofon uz njihovu pesmu, nisam znao da je regler podignut, sve je otišlo u etar, a inače nisam sklon podizanju glasa.
Jeste, već trideset godina neke od tih pesama uzimam svakodnevno kao pomoćna lekovita sredstva, one jače koristim kao lek.

Postoji i jedna koju slušam samo jednog dana u godini, na dan ćaletove smrti, stvari su uz nju podnošljivije.

I evo, u nedelju ujutro sam prvi put čuo njihov novi singl, koji sam od tada uneo intra-ušno barem dvadeset puta, što znači da sam stotinu minuta proveo slobodan, plivajući u slatkom, omamljujućem endorfinu.
 
Ne, doktore, ne žalim se na bolove, nego me zanima - možete li da otkrijete, uradite neke analize, ili još bolje - ako imate možda i diplomu muzičke škole – otkrijte mi šta se to nalazi u tim pesmama, šta mi rade ti ljudi, da znam da ih konzumiram još više.

Možete da počnete od ove nove.
Ako vam se ništa ne desi, proverite sebi puls, možda ga nema.


Friday, 23 April 2021

Beograd u Aprilu, 2021 :: Noćurak



Umesto dva stabla i male zelene površine, ispod našeg prozora se od pre nekoliko dana nalazi jedan novi spomenik, mnogo betonskih ploča, sada još manja zelena površina, i šest mladica koje će biti nekakav hlad za otprilike deceniju.

Seča ta dva stabla, izgled spomenika, čuda koja su već podignuta po gradu i planovi za nove spomenike - sve to me podsetilo na priču o kamenim kipovima i propasti ljudi na Uskršnjem ostrvu. 
Potresna je, i poučna.
(Cela priča te očekuje u prethodnoj objavi na blogu.)

Alu, mi više nemamo vremena da budemo pesimisti, ili depresivni.

Večeras podrška stiže od Eduarda Galeana, Gorillaz, Dragana Babića, Black Pumas, The Specials, Sretena Ugričića, Bouvija, Majkla Kivanuke, Manic Street Preachers, Sault, Risaunda, Saramaga, TheThe, µ-Ziq... i drugih čije pesme i reči su tu da te podsete zašto je borba važna, kako se bori i kako da sledeći april u Beogradu bude bolji.



Monday, 19 April 2021

O kamenim kipovima, posečenim stablima i kraju jednog društva (iz "Kratke istorije napretka" Ronalda Rajta)

"Oko dva veka pre španske invazije Perua, jedna holandska flota u Južnim morima, dalje zapadno od Čilea i ispod južnog povratnika, naišla je na prizor koji nije bio ništa manje vredan strahopoštovanja, a bio je još neobjašnjiviji, od megalitskih građevina u Andima. 

Na Uskrs, 1722, Holanđani su uočili nepoznato ostrvo na kome uopšte nije bilo drveća i koje je bilo tako erodirano da su od njegovih golih brda pomislili da su dine. Zaprepastili su se kad su, dok su se približavali, ugledali stotine kamenih likova, neka visoke poput amsterdamskih kuća. (...)

Kapetak Kuk je kasnije potvrdio pustoš ostrva, jer nije našao "ni drva za gorivo, niti imalo pijaće vode da se ponese na brod". Opisao je malene kanue ostrvljana, načinjene od delova olupina prišivenih jedan uz drugi poput kože za cipele, kao najgore na Pacifiku. Priroda je, zaključio je, bila "krajnje štedljiva darovima na ovom mestu".

Velika misterija Uskršnjeg ostrva koja je iznenadila sve rane posetioce nije bila samo u tome što tako gorostasne statue stoje u tako malenom i udaljenom kutku sveta, već i u tome što je izgledalo kao da su statue tu postavljene bez ikakve opreme, kao da su spuštene na zemlju s neba. Španci koji su raskoši arhitekture Inka pripisali đavolu prosto nisu umeli da prepoznaju dostignuća jedne druge kulture. Ali čak ni naučni posmatrači nisu, u početku, mogli da objasne megalite sa Uskršnjeg ostrva. Likovi su stajali kao da se rugaju, prkoseći zdravom razumu.

Sad znamo odgovor na tu zagonetku, i on je strašan. Uprkos onome što je rekao kapetan Kuk, Priroda nije bila neuobičajeno škrta u svojim darovima. Izučavanja polena kraterskih jezera na ostrvu pokazla su da je ostrvo nekada bilo dobro snabdeveno vodom i puno zelenila, s bogatom vulkanskom zemljom na kojoj su rasle guste šume čileanske vinove palme, vrlo dobrog drveta koje može da dostigne veličinu hrasta. To nije promenila nikakve prirodna katastrofa: nikakva erupcija, suša, niti bolest. Katastrofa koja je pogodila Uskršnje ostrvo bio je čovek.

Rapa Nui, kako Polinežani zovu to mesto, naselili su, tokom petog veka, doseljenici sa Markiskih i Gambijskih ostrva koji su stigli u velikim katamaranima sa zalihama uobičajenih vrsta useva i životinja: pasa, kokošaka, jestivih zamoraca, šećerne trske, banana, slatkog krompira i dudovog drveta od čije se kore pravilo platno (...) Uskršnje ostrvo bilo je isuviše hladno za hlebno drvo i kokosovu palmu, ali bilo je bogato morskom hranom: ribom, fokama, delfinima, kornjačama i pticama što se gnezde na moru. Za pet ili šest vekova, broj stanovnika je porastao na deset hiljada - što je mnogo za 64 kvadratne milje. Izgradili su sela s dobrim kućama na kamenim temeljima i očistili najbolju zemlju za njive. Društveno, podelili su se u klanove i slojeve - plemiće, sveštenike, obične građane - a možda je postojao i nekakav vrhovni poglavica ili "kralj". Poput Polinežana na nekim drugim ostrvima, svaki klan je počeo da odaje počast svojim precima podižući impresivne kamene kipove. Klesali su ih u podatnoj vulkanskoj sedri kratera i podigni na postolja kraj obale. Kako je vreme odmicalo, taj kult kipova postajao je sve veći predmet takmičenja i preterivanja, dostigavši vrhunac za vreme poznog evropskog srednjeg veka, dok su kraljeve iz loze Plantageneta vladali Engleskom.




Svako pokolenje kipova bilo je veće od prethodnog, zahtevalo je više drveta, kanapa i radne snage da se dovuče do ahu, ili oltara. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da niče, a taj su problem još više pogoršali doseljenički pacovi, koji su jeli seme i mladice. Do 1400. više nije bilo polena drveća u godišnjim slojevima kraterskih jezera: najveći i najmanji sisari na ostrvu zajedničku su uništili šume.

Možda mislimo da bi na tako ograničenom mestu, gde su, s visine Terevake, ostrvljani mogli da obuhvate čitaj svoj svet jednim jedinim pogledom, bile preduzete neke mere da se zaustavi seča, da se zaštite mladice, da se posadi novo drveće. Možda mislimo da bi, kako se drveće proređivalo, podizanje kipova bilo smanjeno, a drvo čuvano za osnovne svrhe kao što su pravljenje brodova i pozdanje krovova. Ljudi koji su oborili poslednje stablo mogli su da vide da je poslednje, mogli su da budu sasvim sigurni da više nikad neće nići nijedno drugo. I svejedno su ga posekli. Sav hlad je nestao iz zemlje, osim senki oštrih rubova koju su bacali okamenjeni preci, koje su ljudi voleli još više jer su se pored njih osećali manje usamljeno.

Tokom otprilike jednog naraštaja bilo je dovoljno starog drveta da se vuče veliko kamenje i ipak sačuva nekoliko kanua pogodnih za plovidbu po dubokoj vodi. Ali došao je dan kad je propao i poslednji valjan čamac. Ljudi su tada shvatili da će morske hrane biti jako malo i da - što je još gore - neće nikako moći da pobegnu. Njihova reč za drvo, rakau, postaja je najdraža reč u njihovom jeziku. Izbijali su ratovi oko starih dasaka i crvotočnih delića olupina. Pojeli su sve pse i gotovo sve ptice što se gnezde, i nepodnošljiva tišina ostrva produbila se kad su utihnule životinje. Jedino što je ostalo bili su moai, kameni divovi koji su progutali zemlju. A oni su i dalje obećavali povratak izobilja, samo ako ljudi ne izgube veru i ako im budu odavali još veće počasti. Ali, kako ćemo vas odneti do oltara?, pitali su klesari, a moai im odgovoriše da će, kad kucne pravi čas, oni sami odšetati tamo. Te se lupa alatki i dalje širila iz kamenoloma, a zidovi kratera su oživeli u likovima stotina novih divova, koji su postali još veći sad kada ljudi više nisu morali da ih prevoze. Najveći lik koji je postavljen na oltar visok je preko trideset stopa i težak osamdeset tona, najveći ikad isklesan dug je šezdeset pet stopa i težak preko dve stotine tona, što se može uporediti s najvećim kamenjem koje su napravili Inke ili Egipćani. Osim što se, naravno, nikad nije pomakao ni za milimetar.

Pred kraj, bilo je više od hiljadu moaija, jedan na svakih deset ostrvljana u njihovo zlatno doba. Ali to doba je prošlo - nestalo je s dobrom zemljom koju su oduvali neprekidni vetrovi a iznenadne, žestoke poplave sprale i odnele u more. Ljude je zavela ona vrsta napretka koja postaje manija, "ideološka patologija", kako je zovu neki antropolozi. Kada su Evropljani stili na ostrvu u osamnaestom veku, najgore je već bilo prošlo; zatekli su jednu ili dve žive duše po kipu, jadne ostatke, "male, mršave, strašljive i bedne", kako je to Kuk rekao. Sad nije bilo krovnih greda pa su mnogi živeli po pećinama; jedine građevine bile su kameni kokošinjci u kojima su danonoćno jedni od drugih branili taj poslednji izvor proteina koji nije bio ljudskog porekla. Evropljani su čuli priče o tome kako je klasa ratnika preuzela vlast, kako se ostrvo grčilo pod teretom zapaljenih sela, krvavih bitaka i ljudožderskih gozbi. (...)



Čak ni to nije bila najniža tačka. Između posete Holanđana 1722. i Kukove posete pedeset godina kasnija, ljudi su opet zaratili i međusobno, i po prvi put, sa precima. Kuk je zatekao moaije zbačene sa svojih postolja, naprsle i obezglavljene, a po ruševinama su bile hrpe ljudskih kostiju. Nema pouzdanog izveštaja o tome kako se ili zašto to dogodilo. Možda je otpočelo kao krajnje zverstvo između neprijateljskih klanova, kao što su evropske nacije bombardovale katedrale tokom Drugog svetskog rata. Možda je otpočelo kada su stranci u nezamislivo bogatim i opasnim plovećim dvorcima raspršili osamu ostrva. Ti posednici drveta bili su donosioci smrti i bolesti. Koškanja sa mornarima često su se završavala streljanjem urođenika na plaži.

Ne znamo tačno šta su zahtevni moai obećali ljudima, ali čini se verovatnim da je dolazak jednog drugog sveta možda razotkrio određene iluzije kulta kipova, te je opsesivno verovanje zamenjeno jednako opsesivnim razočaranjem. Šta god da mu je bio pokretački duh, uništavanje Rapa Nuija besnelo je najmanje sedamdeset godina. Svaki naredni strani brod nailazio je na sve manje uspravnih kipova, dok na kraju više nijedan div nije stajao na svom oltaru. Rušenje je sigurno izuzetno teško palo nekolicini potomaka graditelja. Temeljnost i promišljenost uništavanja ukazuju na nešto dublje od ratovanja između klanova: na narod gnevan na svoje bezobzirne očeve, na ustanak protiv mrtvih. 

Lekcija koju naš svet može da nauči od Rapa Nuija ipak je zabeležena."

(Prekucano iz knjige "Kratka istorija napretka", str. 69-74, Geopoetika, 2007, prevod Bojana Vujin)


Sunday, 11 April 2021

The Antlers: "Green To Gold"



Danima preslušavam i uživam u albumu 'Green to Gold', prvom koji su The Antlers snimili nakon sedam godina.

Omamljen zvukom i slikama, nisam bio siguran samo u jedno: da li je ovaj album 'zvuk' kasnog proleća, ili celog jednog lenjog leta?

On zvuči kao sunčani dani; svuda su cvrčci i zrikavci, stihovi upućeni suncu ('keepin’ bright, bright, bright...'), ali i oni o oslobađanju i potrazi za mirom ('... for just one sec, free me from me.')

Zahvaljujući pokretnim slikama, sada imam odgovor.
"Green to Gold" je od pre nekoliko dana 'oslikan', od početka do kraja, i taj video će vam doneti možda najprijatnijih 48 minuta ovog vikenda.

Jer ovaj album jeste leto,
i lenjost,
i sloboda,
i ljubav.

Uživaj.


Ozbiljnija recenzija albuma >>


Saturday, 10 April 2021

Noćurak kasetaš :: New Gold Dream/s :: mixtape



Tri dana sam proveo slušajući, bez pauze & u krug, delove (ili celu) jednu te istu pesmu iz osamdesetih.
Tri dana, na poslu.
Ipak, nije nam bilo kao junacima genijalnog filma „Late Night Shopping“.
Do kraja trećeg dana snimanja kadrova ekipa je zviždukala ili pevušila tu pesmu, niko nije poludeo, dobro smo se zabavljali.
To me podsetilo da postoje pesme koje nemaju rok trajanja, i koje se nikada neće izlizati. I dalje se radujem tim pesmama, iako ih znam ’u šum’. Znam koliko traje odjek činele posle prelaza na bubnju, kako je ’obojena’ klavijatura, gde je producent ostavio ’ukras’ u trećem planu i gde je gitaristi ispala trzalica.

Takve sam birao za ovaj mixtape: Prefab Sprout, Style Council, Simple Minds, Talk Talk, Japan, New Order, Billy Bragg, Suzanne Vega, Lloyd Cole & The Commotions, The The, Psychodelic Furs... svi oni te čekaju u miksu koji traje 100 minuta.
Toliko je nekad moglo da stane na nedostižnu, retku, ’zlatnu’ Maxell High Bias XL II.

A kada je ’mixtape’ – nema priče, jer ko još troši dragoceni prostor na kaseti za najave voditelja.



(Cover: reklama „Maxell tapes: Break the Sound Barrier“, 1982. 
U glavnoj ulozi: Peter Murphy)


Tuesday, 6 April 2021

O 6. aprilu, Biblioteci, Hitleru i generalu Leru

Juval Noa Harari u „Sapijensu“ podseća na važnost i vrednost priča za našu vrstu. Da ne prepričavam poglavlja posvećena tom fenomenu (pročitajte celu knjigu, više puta) – skratiću: Priče su ono što svaku veću ljudsku zajednicu drži na okupu.

One su univerzalni „lepak“. Svaki majstor-amater zna da postoje stvari koje nikakav lepak ne može da reši. Dvokomponentni, montaž-kit, barsil... ništa ne radi, i onda se sjuriš do prve prodavnice i uzmeš ’bilo koji super-lepak’ kojim takođe ne uradiš ništa, osim što ulepiš barem tri prsta (!!!) a predmet lepljenja ostane zamrljan do kraja vremena, i neupotrebljiv. Svakog 6. aprila 1941. ovde se na mreži pojavi uvek isti neadekvatan, loš lepak kojim bi naše ozbiljno naprslo, i inače krhko nacionalno biće valjalo da bude malo dopravljeno. To je ona priča o generalu Leru koji je „priznao da mu je Hitler naredio da bombarduje Narodnu biblioteku 6. aprila 1941... Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.” To nije čak ni lepak, već mešavina lošeg brašna i vode.
Lažnjak. Radoslav Grujić (1878-1955), teolog i istoričar, upravnik Muzeja Srpske crkve i dopisni član SANU u svom svedočanstvu o bombardovanju Beograda priča: “Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio. Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.” Dakle, “jedna zapaljiva bomba, najviše dve”. Ne pričamo o bombama od 600 kilograma koje bi zbrisale ceo Kosančićev venac, već “štapićima” dužine 50 centimetara. Iz jednog aviona je, tvrdi Branislav Gajić, izbacivano do 1200 takvih štapića, od kojih su “jedna, najviše dve” pala na krov Narodne biblioteke i uzrokovala požar koji niko nije ugasio zato što je kapija bila zaključana. Sve to možda više govori o nama i organizaciji u tadašnjoj Jugoslaviji - nego o Hitleru i Leru čiji su bombarderi imali za cilj nešto drugo, na donjem Kalemegdanu. Hitler je, naravno, imao jezive ideje šta sve želi da nam radi - sam ili uz pomoć ovdašnjih kolaboranata u vidu raznih “srpskih majki” i ostalih bašibozluka. U moru dokazanih i dokazivih mračnih namera, na prvi pogled zvuči idiotski dopisivati izmišljotine. No, kada ta i takva, izmišljena priča počne da se koristi da bi se dodatno podcrtalo da smo oduvek bili nekakav "golemi trn" u oku raznim osvajačima, i kada ona postane potka za tirade o “spaljenim knjigama sa zabranjenom istorijom Srbije” i sličnim ... sranjima..., onda stvari postaju jasnije. Ekipa zadužena za širenje mitomanije je u kolektivnoj svesti već napravila zgarište strašnije od onog koje je ostalo od biblioteke na Kosančićevom vencu pre 80 godina. U našoj kolektivnoj svesti uskoro više ništa - i nikada - neće moći da bude izgrađeno na zdravom temelju, već će nam preostati samo zalivanje betonom. Da se vratim na početak - lepljenje nacionalnog bića lažnim i neadekvatnim lepkom ne može dati valjane rezultate. Ostaće nam ulepljena tri prsta, a ono što ste lepili biće ružno, i nefunkcionalno. * Koristan tekst Branislava Gajića o tom bombardovanju (kao i onom 1944) >> Svedočanstvo Radoslava Grujića je dostupno u tekstovima istoričara Dejana Ristića.

Friday, 26 March 2021

Najdraže pesme prve četvrtine 2021:: tri meseca u tri sata



Prva četvrtina godine spakovana u tri sata muzike!

Nove pesme koje su mi u prethodna tri meseca pomagale da renoviram moj babl, ojačam mu zidove i učinim ga otpornijim na sve veće talase ludosti i gluposti; nove pesme koje su mi pomogle da stvaram antitela na te ludosti i gluposti, i one koje su dane mrmota učinile lepšim.
Na listi su Nick Cave, Matt Berninger, Sivert Hoyem, Django Django & Charlotte Gainsbourg, Jessie Ware, Altin Gun, Jay Jay Johanson, James, Koala Voice... i ljute žene koje prže rokenrol po pustinjama Bliskog Istoka, nordijski antigravitacioni džez, pesme koje zvuče kao lenji letnji dan na obali okeana, i jedan “pop-instant-klasik” ;)

Ispod emisije te čeka i lista albuma koje ti preporučujem za preslušavanje 

👇




Najdraži albumi ¼ 2021 (po abecednom redu):

Aaron Frazer - Introducing... [bandcamp, preslušavanje >>]

Alex Maas - Luca [bandcamp >>]

Altın Gün - Yol [bandcamp >>]

Arab Strap - As Days Get Dark

Black Country, New Road - For the first time [bandcamp >>]

Carmen Villain - Sketch for Winter IX/Perlita [bandcamp >>]

Cassandra Jenkins - An Overview On Phenomenal Nature [bandcamp >>]

Claire Deak & Tony Dupé - The Old Capital [bandcamp >>]

Dumbo Gets Mad - Things Are Random And Time Is Speeding Up

Erlend Apneseth Trio - Lokk [bandcamp >>]

Israel Nash - Topaz [bandcamp >>]

Jakob Bro, Arve Henriksen, Jorge Rossy - Uma Elmo

Jane Weaver - Flock [bandcamp >>]

Jay-Jay Johanson - Rorschach Test

Jon Batiste - We Are

Judith Hill - Baby, I'm Hollywood!

Lost Horizons - In Quiet Moments [bandcamp >>]

Mogwai - As the Love Continues [bandcamp >>]

Neil Cowley - Hall of Mirrors [bandcamp >>]

Nick Cave & Warren Ellis - Carnage

Omar Sosa - An East African Journey 

Philippe Cohen Solal & Mike Lindsay - Outsider

Pino Palladino & Blake Mills - Notes with Attachments

Richard Barbieri - Under a Spell [bandcamp >>]

Snowpoet - Wait for Me [bandcamp >>]

Steven Wilson - Future Bites

Still Corners - The Last Exit [bandcamp >>]

The Weather Station - Ignorance [bandcamp >>]

Valerie June - The Moon And Stars Prescriptions For Dreamers [bandcamp >>]