Tuesday 27 January 2009

Svadbas

Ako iskoristim ono malo sačuvanih znanja iz fizike, zaključujem da je ovaj zvuk do Beograda mogao putovati ne više od 20 minuta (brzina zvuka kroz vazduh je 340 m/s). Putem kabla, mogao je stići i brže, stizale su gore stvari većom brzinom i iz udaljenijih krajeva.

Sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine otkrivam Svadbas, bend iz Zagreba.

Onda povezujem imena članova sa špicom Matanićevog filma "Fine mrtve djevojke", otkrivam niti koje povezuju tu skupinu već duže vreme, vidim da su 2006. čak dobili i nagradu za najbolju pesmu godine za "Treblebass".

Verovatno postoji zakon fizike koji objašnjava zašto se kroz zid koji deliš sa komšijom uvek čuju samo narodnjaci i svađe a nikada ono što bi ti prijalo. Kako drugačije objasniti da Svadbas do mojih ušiju dolaze tek sada.

Interesovanje bude i činjenice da a) nemaju Facebook fun club, grupu, obožavaoce, štagod; b) Na Last.fm imaju relativno mali broj slušalaca; c) na co.yu, odnosno .rs domenu o samom bendu nema ni reči, ali ni hrvatski online mediji nisu razapeli prevelika platna i dali im zasluženi prostor. Preteško je žanrovski ih definisati? (nije: žanr se zove "dobra muzika"). Nisu dovoljno cool? Skrivene afere, ekscesi na koncertima? Gubim orijentir i počinje zaista svašta da mi prija?

Prosto ne želim da zamaram uši informacijama koje se o Svadbas mogu pronaći na Mreži. Materijala za pisanje ima – no više ga ima za uživanje: sjajnih zvučnih slika, punih iznenađenja koje može ponuditi dobra (pop?) muzika. Ima tu i lirike svojstvene Rundeku; ponekad zavodljivog prkosa koji je krasio glas i tekstove Vesne Vrandečić (nekada Xenia, Rijeka); nesputane radosti i kutova u kojima se može mirno razmišljati.

Šta, zapravo, više očekivati od muzike?



I ne sudite samo po ovoj pesmi. Ima tu još svačega, a novi album će uskoro, tvrde na http://www.svadbas.com.hr/hrv/

Saturday 24 January 2009

Peščanik i Srbija, januar 2009. godine



"OBAVEŠTENJE SLUŠAOCIMA I ČITAOCIMA PEŠČANIKA

Posle fizičkog sprečavanja promocija Peščanika u Aranđelovcu i brojnih pokušaja (Pančevo, Futog...) pojavila se i virtuelna, manje hrabra, internet družina koja vas onemogućava da čitate naš sajt - http://www.pescanik.net/.

Obavešteni smo da se radi o organizovanoj grupi hakera koja danima, iz nekog mraka, obara sajt http://www.pescanik.net/, da je ova akcija sinhronizovana, da se obavlja sa brojnih lokacija i da je to razlog zašto je naš sajt trenutno nedostupan.

Kako se do sada nismo susreli sa napadima ovog tipa, ovo je jedini način da se obratimo našoj publici i obavestimo vas o čemu se radi. Od velikog broja slušalaca dobili smo i informacije da se jučerašnja emisija Peščanik i današnja repriza emitovala uz prekidanje, šuštanje i ometanje signala radija B92 u Beogradu i širom Srbije.

Molimo vas da prenesete dalje ovu poruku svima koje smatrate zainteresovanima.Nadamo se da ćemo se uskoro ponovo videti na http://www.pescanik.net/

Pozdravljaju vas dve Svetlane i mali tim radio emisije Peščanik
AKO VAM JE DOBRO, ONDA NIŠTA"

Podcast "Peščanika" (preslušajte emisije): http://podcast.b92.net/pescanik.xml

Sunday 18 January 2009

[prekriveno]

Uvlačim novi jorgan u navlaku za prekrivač.

Onaj stari najpre tresem, temeljno i dugo, kao da želim da isteram iz njega sve čega se nakupio tokom godina, a zatim pakujem u ogromnu kesu, zipujem ga u što je mogući manji format.

Sa njim odlazi i stari sat- alarm, jer više ni on nije potreban.
Njih dvojica - jorgan i alarm su stari par i jorgan ga se naslušao tokom godina, kao i toliko različitih ring-tonova telefona koji su alarm odavno poslali u penziju.


Pakujem sve.


I kao da pakujem i sva brojanja ovaca ali i ovnova zbog kojih moram da se budim kad mi vreme nije, pre svih, pre njih. 
Mislim na ovnove.

Pakujem i mnoga čudna budna stanja u kasne sate.
Ideale, 
ideje, 
mrtve petlje.
(Kad već nisu zaživele, bolje je spakovati i njih.)

Taj jorgan ionako previše pamti i zna:


Hladne noći prespavane sa kapuljačom na glavi jer je stanarina nekada bila polovina plate. 

Nije stanarina bila velika, već plata mala, a račun za struju zabrinjavajući. 
.
Prvo rasklapanje kreveta za nas dvoje. 
Sa Njom sam i birao ovaj novi jorgan koji upravo uvlačim u navlaku.
.
Uz stari jorgan odlaze i toliki sati čitanja: prvi susret sa Peljevinom, Četvinom, Erlandom Luom, Mangelom. Novi susret sa Remedios koja se vinula u nebo, Barikovom Jun iz "Zamkova gneva", prvo čitanje prvi put objavljenih delova Kerouaka na srpskom, "originalni svitak", roman konačno u obliku u kojem ga je Džek putovao.
.
Okean muzike, sa ili bez slušalica - prvi, drugi plejer, onda iPod i plutanje, ronjenje, davljenje, vraćanje na obalu - sve uz muziku. 
I traganje za harmonijama koje odgovaraju i genotipu i fenotipu - onima koje lepo uspavljuju.
.
Ne pakujem promene, zablude i odgovore koje su te muzike donosile. 
Sve to mi je još uvek potrebno.
.
Toliko filmova "sa kolena", dok ih laptop greje u zimske sate.
.
Jedna mačka.

Druga mačka.
.
Pripreme za putovanja, putne groznice i putne povratke, snoviđenja o Kubi, snove o Siciliji, grčkim ostrvčićima, snove posle Normandije, Pariza, hladnog Praga, radost spavanja u sopstvenoj postelji nakon službenih puteva, radost čiste kose, 
"toplo je na jastuku, u polusnu."
.
Snovi o sopstvenom krevetu, ne podstanarskom.
Snovi koje nisam razumeo, ali sam zapisao iako sam znao da niko neće da ih otključava.
.
Pakujem i oblepljujem trakom i nekoliko izbornih noći provedenih uz ekran ili na Mreži. 
(Ne mogu da spakujem jedan uspeli atentat, psovanje govnara koji su ga organizovali i sproveli i mnoge nesanice koje su došle posle. To ne pakujem i ne zaboravljam.)

Pamti stari jorgan i radost i radost novog posla lakša ustajanja, radost buđenja subotom prepodne, kada si dovoljno daleko od petka i bezbedno udaljen od ponedeljka ujutro. 

Pamti i razbacane fotografije za vreme sređivanja kutija iz pre-digitalne ere - fotografije osoba koje su se motale po nekim prethodnim jorganima, a pamti i gledanje tih istih osoba na ekranu televizora, češće je gorko nego slatko. 
("Život piše romane i pravi malu decu", što bi rekao v.d. kuma.)

I finale u basketu protiv Amera. Drugo poluvreme Liverpul-Milan, od 0:3 do Pehara Lige Šampiona u rukama Stivena Džerarda.

Filmovi sa TV ekrana, mešanje filmova i sna u umornim satima. 
Filmovi čiji kraj nikada nisam pogledao, sećanje na Vendersovu izjavu da voli filmove uz koje se lepo zaspe, koju sam često vežbao na njegovim novijim filmovima. 
I široko otvorene oči na "Do kraja sveta".

Mislim da je Neruda zapisao "Volim te kao stare cipele".


Pakujem sve to staro, 
radujem se snovima 
i danima koji će doći.
.
Do,
Re,
Mi, 

spavamo.

Wednesday 14 January 2009

"Nema Boga!"



"Ateističku bus kampanju" pokrenula je leta prošle godine Adrian Šerin, mlada londonska spisateljica, iritirana brendiranim autobusima koji su "širili poruku od Boga" koristeći citat iz Biblije - potpisanim od strane organizacije koja je, između ostalog, obećavala prokletstvo, oganj, "špansku cipelu", Industriju obuće Beograd, pakao, Peko i ostale muke onima koji "ne prihvate krst". Nakon razgovora sa predstavnicima ASA-e (Advertising Standards Authority), koja nije imala nikakav problem sa ovakvom vrstom oglašavanja i njenim zakupcem, te odgovora da su dobili svega dve pritužbe građana na kampanju, Šerinova rešava da uzvrati.

Šerinova objavljuje u Gardijanu (20. jun, 2008) članak "Atheists, gimme five!" – poziv donatorima (po njenoj računici bilo biovoljno oko 4.500 ljudi) koji će priložiti po 5 funti radi zakupa autobusa koji će nositi poruku - "There's probably no God. Now stop worrying and get on with your life." ("Po svoj prilici, Bog ne postoji. Prestanite da brinete i počnite da živite!").

Jedan bloger je otvorio račun za potrebe kampanje.

Novac je počeo da stiže.

Do meseca oktobra sakupljeno je preko 100.000 funti. Do decembra oko 140.000. Akciji se priključuje i Ričard Dokins, kao i nekada ugledni konzervativci, pisci, muzičari, filozofi. Osniva se (naravno) i Facebook grupa, Šerinova obaveštava uredno javnost o napredovanju kampanje, medija planu (izbora autobuskih linija!!!), mediji prate priču revnosno.

Šestog januara 2009, na ulice Britanije izlazi oko 800 autobusa koji "pronose" gore navedenu poruku.





Uskoro će se i čuvenoj Londonskoj Podzemnoj pojaviti još 1000 postera.

Britanska Oglasna organizacija je prijavila da je dobila stotinak žalbi. Po zakonu, da bi se postupak protiv Ateističke Bus kampanje pokrenuo, ASA mora da dokaže da Bog – postoji. Kampanju otvoreno kritikuje kler, poručujući da je cela akcija "lišena rasuđivanja i smisla za realnost".

Kampanja je u novembru počela i u SAD – sloganom "Why believe in a God? Just be good for goodness' sake.", dok su u Australiji i Tasmaniji slični pokušaji – onemogućeni. (Što me asocira da se zapitam – kakva bi bila reakcija naše javnosti? Poslednja medijska provokacija slične vrste bio je "Gebels" Maćaševa.)

Nakon Španije, koja je koristila istu poruku kao i britanci, jutros je objavljeno da će se italijanski ateisti pojaviti uskoro sa kampanjom "Loša vest je da Bog ne postoji. Dobra vest je da ti nije potreban."
Konačno, ali nikako najmanje važno, kampanja je inspirisala – nove akcije. U SAD je grupica ljudi počela da proizvodi nalepnice za automobile - "Darwin Fish".

Gorespomenuta FB grupa okuplja preko 17.000 članova.
Grupa koja želi da zaustavi ovu akciju ima 9 (devet) članova.

Ljudi šire ideje,
ideje šire fras.

Saturday 10 January 2009

Talas


Zanimljivo je da se o filmu "Talas" (original: "Die Welle") uz svu pomoć Googlea ne može pronaći mnogo linkova ka stranicama pisanih na srpskom – iako je prikazan na prošlogodišnjem festivalu na Paliću te se bavi jednom od najvažnijih tema u Srbiji 2008. godine – "narastajućim fašizmom".*

"Talas" je druga zapravo ekranizacija "Eksperimenta Ron Džonsa", profesora istorije koji je 1967. godine, u školi u Palo Altu (Kalifornija) - želeći da studentima pokaže i dokaže kako su fašizam, ali i neznanje nemačkog naroda o logorima smrti tokom II svetskog rata itekako mogući i razarajući – "osnovao" pokret "Treći talas" koji se zasnivao upravo na premisama fašizma. Mobilišući u svega nekoliko dana neverovatan broj studenata, koji su (očekivano?) u tako kratkom roku asimilovali i počeli u delo da sprovode sve premise istog, Džons je eksperiment okončao kada je shvatio da je projekat počeo da ga prerasta a ideja poprima zastrašujuće dimenzije. Eksperiment je, naravno, izazvao ne male polemike u Americi u predvečerje "Leta ljubavi" a i danas postoje izvori koji tvrde da je cela priča urbana legenda, medijsko spinovanje što bi danas rekli srpski (b)analitičari. Zapravo, društvo je bila sramota da prizna poraz, slepilo. Tokom eksperimenta niko od studenata čak ni ime "Treći talas" nije povezao sa Trećim rajhom.

I dok je prva verzija ovog filma, snimljenog kao TV drama za mrežu ABC 1981. godine prilično naivna** - gledana iz vizure Srbije 2008. godine - film Denisa Gansela vraća priču u kolevku: savremenu Nemačku, među decu udaljenu tri generacije od II svetskog rata, rođenu posle rušenja Zida, "internacionalizovanu", jedva okrznutu duhom kolektivne krivice koju nemačka kinematografija (i društvo uopšte) raščlanjuje već nekoliko decenija.

Prebacivanje radnje u drugo okruženje, naravno, ne menja principe i reakcije društva na izazov - mehanizmi i rezultati su identični.

Kao i u originalnoj priči, eksperiment koji u ovoj verziji sprovodi profesor Rajner Wenger (fenomenalna gluma Jirgena Vognera) daje iste, početku XXI veka primerenije rezultate – nasilje, netrpeljivost prema neistomišljenicama, isključenje iz zajednice, te širi dijapazon oruđa kojima novoosnovani pokret komunicira sa okolinom i međusobno, više mučnine, te – po završetku eksperimenta – samoubistvo onoga ko je u snazi i svesti kolektivnog pronašao sve što nije imao u privatnom. Jednoobraznost, Ime, Simbol, Pozdrav, Uniforma i - najvažnije - udobnost kolektivnog odlučivanja i delanja predstavljali su idealnu zamenu praznom, nesrećnom životu.

Eksperiment, dakle, daje identične rezultate bez obzira na mesto i vreme, bez obzira na stepen "razvijenosti društva", u ekonomskom, duhovnom, kakvom god smislu, što je i Ron Džons nedavno potvrdio na predavanju posvećenom ovoj priči.

Tema, dakle, bliska onome što je tištilo Srbiju proteklih godina, a tištiće je, sigurno i u budućnosti.
Autori "Šejtanovog ratnika" najavljuju za ovu godinu film "Šišanje" - koliko znam - film o mladom školarcu-matematičaru koji ulazi, a zatim i hijerarhijski napreduje kroz organizaciju naci-skinhedsa. Nadam se i verujem da neće otići u pravcu "Football Factory" i sličnih. Materijala za delo upečatljivosti i oporosti koju nosi "Die Welle" ima uznemirujuće mnogo. Stevan Filipović, reditelj "Šejtana" i "Šišanja" ima dvadeset i osam godina, osam manje od reditelja "Talasa" (kao i reditelja fenomenalnog "Životi drugih" Floriana fon Donesmarka, obojica su '73. godište!) ali je - zahvaljujući državi u kojoj živi - sigurno iskusio, video, proživeo više "priča za film" od gore navedene dvojice. I snima filmove u državi koja opušteno negira postojanje ovog problema, uglavnom naivnim, dečijim "gledanjem iznutra". Zato željno iščekujem ovaj film.

U međuvremenu - "Die Welle" je obavezna lektira – pojavio se u bioskopu ili ne.

[*] Tekst Vladimira Pištala koji se bavi i ovim filmom, objavljen u sarajevskim "Danima" preneo je "Peščanik", u martu 2008.

[**] linkovi ka relativno lošoj, ali gledljivoj kopiji verzije filma iz 1981. postoje, ako vas zanima – znate koga da pitate :)


Thursday 8 January 2009

"Complicated Game" (Milan Mladenović i XTC)

Saša Zalepugin, Jr, priča o Milanu Mladenoviću, iz serijala "Kao da je bilo nekad"

"Mi smo išli i razgovarali o jednoj pjesmi grupe XTC koja se zove "Complicated game" koja je onako, od cijelog njihovog opusa najkompliciranija, nekako najviše njihova i u principu neslušljiva za nekog ko to ne voli.

Nama je to bila ono, najbolja pjesma njihova.

I idu prema nama dva pijanca, onako, ubiše se od alkohola i onako nešto pjevaju nebulozno.

I on je meni tad rekao, ja se ne sjećam, da li je rekao "Znaš li kad će biti raj" ili "Kad će biti komunizam" ali nešto od to dvoje je rekao, u smislu - "Znaš li kad će ljudsko društvo biti realizirano?"
Ja pitam "Kad", a on kaže – "Kad ćemo ovako ja i ti ići a kad će prema nama ići dva pijanca i pjevati "Complicated game".

 

"I ask myself should I put my finger to the left, no 
I ask myself should I put my finger to the right, no 
I say it really doesnt matter where I put my finger 
Someone else will come along and move it 
And its always been the same 
Its just a complicated game 
A little girl asked me should she part her hair upon the left, no 
A little girl asked me should she part her hair upon the right, no 
I said it doesnt really matter where you part your hair 
Someone else will come along and move it and its 
Always been the same 
Its just a complicated game 
 A little boy asked me should he put his vote upon the left, no 
A little boy asked me should he put his vote upon the right, no 
I say it really doesnt matter where you put your vote 
Someone else will come along and move it 
And its always been the same 
Its just a complicated game 
 They wanted tom 
They wanted joe 
To dress em up and stick em out on show 
They were arrows in a very bad aim 
Its just a complicated game 
God asked me should he ought to put his world on the left, no 
God asked me should he ought to put his world on the right, no 
I said god, it really doesnt matter where you put your world 
Someone will come along and move it 
And its always been the same 
Its just a complicated Game" .

Sunday 4 January 2009

"Pesme uz koje ne igram" (Dragan Todorović)

Pamtim njegove tekstove, pamtim emisiju sa "Radio Politike", 
čuvam ovaj tekst koji sledi u nastavku. Objavljen je u "Rocku" (pre no što je postao Pop-Rock), u rubrici "Pesme uz koje ne igram".

Koliko se sećam, tekst je bio naslovljen "
Mali crveni tranzistor", ali to ne garantujem, tu stranicu magazina nisam sačuvao. 

.
Dragan Todorović - "Pesme uz koje ne igram/Mali crveni tranzistor" (Rock, 1987)
.
Mislim da je to bilo u martu, ali nije mnogo bitno. Otišao sam kući sa nekoliko novih albuma i preslušavao ih do duboko u noć. Iznenada, u magnovenju, upitao sam se kako sam stigao dovde, do noći u kojoj imam 29 godina i ništa više, sem nekoliko stotina albuma i singlova, stotinak kaseta i haj-faj liniju. Čovek ne raste kao trava, čovek raste po stepenicama. Dakle, koje sam to stepenike gazio da bih došao do ove noći? Život ne ostaje u romanima, život ostaje u fragmentima. Koje sam to scene snimao da bih dobio ovaj film?
Onda mi se učinili da bi bilo strašno zanimljivo montirati jedan generacijski film – ne ići tragom jednog slučaja, nego zabeležiti karakteristične epizode skupa ljudi koje poznajem. Da ne bih napravio galimatijas, jasno mi je bilo, morao bih da pratim jednu generaciju. Sasvim je prirodno što sam se opredelio za svoju, onu iz 1958. Nekih šest meseci sam beležio detalje razgovora i slagao ih u jedan mozaik koji je tek skica za sliku. Možda je to što sam dobio apsolutno bezvredno, a možda je preciznije nego što mislim, ali sasvim je mouće da je put koji sam želeo da otkrijem zaista tu negde, u tim fragmentima.

Dakle:
.
1969:

Zaljubio se prvi put u životu. Jedanaest mu je godina i ide u četvrti rzred osnovne. U njegovo odeljenje došla je nova devojčica, kćerka pozorišnog glumca koji se preselio u lokalno pozorište.

Učiteljica muzičkog često svoje časove pretvara u male koncerte: ko god zna nešto da otpeva, može da izađe, pokloni se i počne. On jednog dana skuplja hrabrost, izlazi i najavljuje veliki hit Đorđa Marjanovića "Romana". Dok peva uvodne stihove, "Ko li ukra od noći deo najcrnjih boja, pa ti utka u oči i dade im sjaj", on stoji pred njenom klupom i gleda je. Ne smeta mu što ona ima izrazito plave oči, kao što mu ne smeta to što on nema sako a truba je da skine majicu i baci je teatralno na pod, kao što to radi Đoka. U stvari, stidi se bele potkošulje koju mu je keva navukla. Nastup je bio uspešan. Od tada sebe smatra vatrenim "đokistom" i svoju budućnost vidi na festivalima. Nekoliko dana kasnije sluša "Večernju reviju želja" i prvi put obraća pažnju na Beatlese koji pevaju "Yellow Submarine". Nalazi da je melodija zanimljiva i počinje da je zvižduće. Pred spavanje, iste večeri, prvi put će iskusiti sukob generacija. Otac će pojavu nekog dugokosog tipa na televiziji prokomentarisati sa "Vidi čupavca, majke mu ga četničke! Sve bi ja te bitlse ošišao do glave da sam neka vlast!"
.
1971:
Posle par meseci upornog navaljivanja, otac mu je kupio japanski portabl-gramofon sa MW radijom, marke "Taya". Pošto roditelji rade i ostavljaju mu pare za burek i jogurt, on počinje dijetu, ali postepeno povećava kolekciju singlova. Prvi koji je kupio je "Lay down" Melanie, četvrti "Što sam ti skrivio živote moj" Kemala Montena (uz pratnju sastava Pro arte). Prelazak sa crvenog tranzistora kupljenog u Trstu na lepo dizajnirani "Taya" gramofon smatra velikim uspehom i za sebe i za čovečanstvo. Pošto je njegov drug imao takav gramofon mnogo pre njega, zaključuje da mora odmah napraviti korak dalje, pa kupuje i pravu longplejku. To su Stonesi "Gimme Shelter". Singl košta 630 dinara, a LP 4500. Burek i jogurt su 700 starih dinara , tako da je zbog Stonesa preskočio šest doručaka a ostatak novca je skupio podižući rešetke za skidanje blata ispred telefonske govornice. U to vreme ploče voli najviše zbog toga što se mogu skupljati, a duže traju nego sličice.
.
Skuplja još i "Životinjsko carstvo", "Zemlje i gradove sveta" i "Kanditove" markice sa poleđine čokolada i postiže vredne rezultate. Majka iznenada dovodi u vezu njegovo mršavljenje sa porastom broja ploča u kolekciji, izražava filozofski stav da "ne treba bacati pare na ta govna, kad je burek važan za razvoj" i zabranjuje mu skupljanje ploča. On nastavlja prelazeći u ilegalu.
.
Tajne materijale od plastike krije na vrhu šifonjera, ne sanjajući da još neko u kući ima iste ideje. Jednog dana, tražeći ploče nalazi nešto meko u sjajnom staniolu, otvara ga i vidi da je u pitanju nešto slično balonu, ali malo vlažno sa čudnim repićem na kraju. Pred punom kuhinjom gostiju pita roditelje šta je to. Mama je počela intenzivno da kuva kafu, a otac je uzdahnuo, potegao dim i gutljaj i muklo rekao: "To je kurton, sine". Objasniću ti kad odu gosti."
.
1972:
Seksualno obrazovanje stiče uglavnom čitajući "Ljubavno iskustvo" u "Čiku". Ima trinaest i po godina i u dnevnik zapisuj "Zabrinut sam zbog veličine svog polnog organa. Ako to moja seksualna partnerka primeti tokom neophodne predigre, verovatno ću postati impotentan.
Možda je najpametnije da ugasim svetlo i da doživim preranu ejakulaciju, pa neće ništa ni primetiti.
.
Pored omiljene rubrike čita i vesti sa domaće i sa svetske scene i polako postaje sve bolje informisan. Od svega što je pročitao o rocku, najviše mu se dopao potpis jedne fotografije: "Alman Brothers Band, žene, prijatelji, psi i odabrana deca". Veliki hit "Mamy blue" nije ga oborio snogu. Više mu se dopada David Bowie i njegov muzički broj "Starman" (tako su ga najavili jedne noći na Radio Zagrebu). Igrajući fudbal doživljava prvu tuču i oseća se kao pravi muškarac, mada nije baš najbolje prošao. Jedne noći sanja kako drugarica iz razreda otvara svoju svesku na velikom odmoru, dok su sami u učionici (redari), on otkopčava pantalone i stavlja svoju stvar na njenu svesku, ona sklapa svesku... Ujutro otkriva da su mu gaćice vlažne i zna šta je to, ali se oseća prilično glupo jer je prvi put, makar i u snu, bilo sa – domaćim zadatkom.
.
Par dana kasnije, jedan drug mu glasom punim divljenja priča o nekom frajeru koji ima sva četiri albuma Zeppelina. Odlučuje da i on počne da naručuje ploče iz Engleske, nalazi adresu kompanije "Cob Records", stavlja dve desetohiljadarke u pismo i traži Temptations, album „Аll Directions“. Ploča mu nikada nije stigla, jer je neko na pošti verovatno našao pare.
.
1973:
Završava osnovnu školu i za odličan uspeh dobija stereo-gramofon „Traviata“, plastičan, bele boje, sa zvučnicima koji kad se sklope pokrivaju gornju polovinu aparata. Produžuje kablove, montira zvučnike na regal i stiče nezgodan običaj da usred noći gromoglasno pusti samo onaj Plantov krik sa „Whole Lotta Love“, ne paleći svetlo i odmah zatim isključujući gramofon. Dok se njegovi roditelji dignu i sva svetla preko puta upale, on spava mirno i nevino. U komšiluku počinju da pominju duhove. Naučio je da svira „Crnog leptira“ YU grupe i „Smoke on the Waer“ Deep Purple. Smatra da su festivali zastareli i da neće nastupati uživo, samo će snimati ploče. Počinje da voli lagane stvari, jer što ih bolje poznaješ, lepše igraš uz njih, a što lepše igraš, manje si usamljen.
.
.
1975:
Često odlazi u disko i tamo pije pivo i povremeno puši. Smatra sebe krajnje pokvarenim, ali ne želi da ga generacija ostavi za sobom.
.
1977:
Završava gimnaziju i odlazi na more sa drugovima, gde ostaje punih mesec dana i upoznaje devojku svog života. Upisuje fakultet i otkriva da se za izostanak sa predavanja ne dobijaju neopravdani pa to počinje da koristi. Pada na prvom ispitu u januarskom roku, jer mu je devojka u oralnoj fazi. Pravi je ekspert za muziku, a ploče voli jer ga svaka podseća na nešto.
.
1978:
Osniva grupu sa dvojicom drugova. Na dvokanalnom magnetofonu čehoslovačke proizvodnje snimaju dve pesme. Za jednu su sigurni da je veliki hit, smatraju da je time rešeno pitanje uspeha prvog albuma i razmišljaju o materijalu za drugi album. Pošto izbijaju nesuglasice oko imena druge ploče, grupa se rastura. U leto odlazi na dvonedeljnu vojnu obuku za brucoše (eksperiment koji je potrajao svega par godina, ali je zahvatio tu generaciju).
.
Po izlasku odlučuje da jednoga dana odseče sebi desni kažiprst, jer mu je dosta vojske. Odlaz sa drugom na more, gde gleda tezgaroše na terasama kako sviraju stare hitove i disko muziku i zaklinje se da nikada neće svirati svadbe. Vraćaju se sa mora ranije nego što su planirali, jer je u toku njihovog boravka na obali benzin poskupeo sa 630 na 670 starih dinara. Zabavlja se sa devojkom svog života, ali to nije ona od prošle godine.
.
1980:
Fakultet ide sve lošije. On tvrdi da su profesori idioti i da on takvima ne želi da dozvoli da menjaju njegove životne stavove. Gitaru svira sve ređe, jer je razočaran situacijom na domaćoj sceni. Upoznao novu devojku svog života. Sve više sluša jazz. Sanja da leti: hodajući ulicom, on iznenada odluči da sledeći korak ne dovrši, da ne spusti nogu – i zaista, poleteo je! Znači, u tome je trik – letenje je samo nedovršeno koračanje!
.
1982:
Nijedan korak ne dovršava, ali ipak mu ne uspeva da poleti. Sve je buntovniji, a onda odlazi u vojsku. Suprotno svojim očekivanjima, dobro se oseća i svrstava se neprimetno u ogromnu većinu muškaraca koji tu i tamo razvezu priču o vojničkim danima.
.
1983:
Izlazi iz vojske i nalazi posao. Poslednjih dve-tri godine jako se udaljio od muzike. Retko kupuje ploče i retko ide na koncerte. Sve je buntovniji i počinje da se zanima za 68.
.
1984:
Interesovanje za 1968. naglo poraslo kad je prvi put spavao sa jednom devojčicom rođenom te godine. Prvo je pomislio kako je stvarno (očigledno) bila jedna vatrena godina, a onda iznenada ukapirao da je deset godina stariji od tog deteta u njegovom naručju. Ustao iz kreveta, uvukao stomak i pustio Dilena „Segnior“. Mala ga je posle dva minuta zamolila da joj pusti nešto drugo, a ne tu limunadu. Pitala ga je da li možda ima nešto od Duran Duran. Te noći, kad je ona otišla, teško se zapio i oko tri ujutro legao uz zaključak da „sve je to Orvel, majke mu ga“.
.
1986:
Veći deo njegove generacije oženjen. Devojka ga uglavnom dvojako tretiraju – ili misle da je mator, pun iskustva i da ga treba konzumirati za jednu noć ili misle da je mator, pun iskustva i da je zgodna prilika za udaju. Bežeći i od jednih i od drugih, sve se više okreće muzici. Pušta stare ploče duboko u noći, puši dva pakla dnevno i planira put do Trsta, gde bi kupio jedan mali crveni tranzistor.
.
. . .