Za Lice ulice, februar 2025: Esperanza Spalding & Milton Nascimento, Nemeček, The Cure

„Neki zvuci basa mogu da se osete samo telom zato što ih uho ne registruje“ – podseća muzički producent Rik Rubin u konačno prevedenoj knjizi „Kreativni čin: način postojanja“. „Primetićete razliku ako muziku slušate preko slušalica ili preko zvučnika. Slušalice stvaraju iluziju, obmanjuju vaša čula da čujete sve što muzika sadrži... Mnogi od nas žive kao da život slušaju kroz slušalice. Umanjujemo puni registar. Čujemo informacije, ali ne detektujemo tananije vibracije koje se osećaju telom.”
Rik je tip kojem, kada su u pitanju muzika i zvuk, valja verovati – a ova tri albuma nalaze se na nekim listama najboljih izdanja 2024. i trebalo bi ih preslušavati „celim telom”.
Zapravo – verovatno je jedini razlog što ovi albumi nisu na svim mogućim listama taj što nisu preslušavani na pravi način.

Ovaj tekst vas, dakle, nagovara da provedete najmanje tri sata u snažnom zagrljaju sa novom muzikom. I imate šansu da vas ta muzika nikada ne pusti.

Esperanza Spalding & Milton Nascimento: „Milton + Esperanza“ (Concord Records, 2024)

Ovaj album je poput pinjate koja se rasprskava od sudara muzika koje izbijajaju iz Esperance (džez-basistkinja, kompozitorka i pevačica, 5 „Gremi“ nagrada za 40 godina života) i Miltona (pevač, legenda, takođe „5 Gremi“ nagrada, 81 godina). U tom čudesnom sudaru džeza, brazilske muzike i popa se granice između žanrova lako tope tako da nećete ni primetiti da ste se našli u zagrljaju obrade jedne pesme Majkla Džeksona, dok „A Day in the Life“ The Beatles zvuči kao da je napisana samo da bi se njih dvoje poigrali. Od poznatih pikanterija vezanih za ovaj album najzabavnija je verovatno ona koja kaže da je Pol Sajmon (83) – jedan od gostiju – proveo nekoliko nedelja učeći portugalski da bi mogao da otpeva jednu od pesama sa Miltonom u duetu. Toliko mu je bilo stalo da snima sa njima.

Nemeček – Prokletije II (Lack of Records, 2024)

Svedoci nedavnog koncerta Nemečeka u zagrebačkoj dvorani „Pauk” tvrde da je za totalni ugođaj u furioznom zvuku ovog trija potreban specijalni sound-system, a da li je tako ćemo imati prilike uskoro da se uverimo i u Beogradu. Opet, drugi deo trilogije „Prokletije” verovatno zvuči impresivno i kada se sluša na tranzistoru.
Prošlogodišnji dobitnici Nagrade Milan Mladenović stvaraju nesvakidašnje zvučne kovitlace glasom, tamburom-u-pojačalu, gitarom, klavijaturama i bubnjevima, što se najbolje čuje u pesmama „Na kraju svega (Beograd)“, „Mirila“ i „Kuvet“.
Bend poput Nemečeka može nastati i postojati samo u ovom delu sveta.

The Cure: „Songs of a Lost World“ (Fiction, 2024)

Mnogi već trideset i pet godina živimo u zagrljaju veličanstvenog albuma „Disintegration”.
Nakon dva – najblaže rečeno diskutabilna – albuma sa početka XXI veka i šesnaest godina pauze, slabo ko je očekivao da će se The Cure vratiti albumom koji će vas nagovoriti da – barem na neko vreme – ostavite prvopomenuti da se konačno malo odmori od vas, i obgrlite “Songs of a Lost World” kao nekoga ko vas zaista razume, kao i vaše godine, strahove, treperanja i nade. To je prirodno. Šezdesetpetogodišnji Robert Smit nas svakako bolje razume od onoga koji je imao dvadeset i devet kada je napisao „Pictures of You” i „The Last Dance”.
Ukoliko nakon ovolikog čekanja ostanete ravnodušni na „A Fragile Thing” ili „All I Ever Am“ najpre nabavite veće zvučnike. Ukoliko to ne pomogne – brzo zakažite pregled kod otorinolaringologa, a zatim i srcologa.
Može i obrnutim redom.

Više o februarskom broju magazina Lice ulice >>

"Mačke su zakon" (33 obrtaja, Pobjeda.me)

Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...

Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.

Tekst je dostupan i na sajtu Pobjeda.me >>

Rock Radio / "Faca nedelje" (o muzici, Noćurku i otvaranju Legata Milana Mladenovića)

"O racionalnoj manjini i gradu koji ,,ispod prvog sloja jefitnog betona i dalje ima neverovatnih stvari”, o neverovatnim muzičarima koji su našli put do mnogih zahvaljujući njegovom "Prešlicavanju”, o katalizaciji tona i reči na jednom mestu…
O vraćanju impulsa natrag za sve one koji su njega obogatili, o Legatu Milana Mladenovića..."

Hvala Katarini, od srca! ;)

O izmišljenim svetovima / Jean Michelle Jarre, Bremer & McCoy, Laurie Anderson (Lice ulice, oktobar 2024)

Maštarima je sve teže.
Jer, živimo u svetu prezasićenom fotografijama na kojima je vidljiv svaki detalj – od peska na najdubljoj tački Marijanskog rova, do strukture stena na površini Marsa.
Sve se vidi, i to je sjajno!

 Ali, te savršeno fotografisane scene, ekrani puni kolora i pokretne slike - ostavljaju sve manje prostora za izmaštavanje onoga što nam nije dostupno, i što se ne vidi.
Ostaje nam – zvuk, poslednje utočište.
Ako osećate želju za izmaštavanjem nekog drugačijeg, toplijeg, osunčanijeg, zdravijeg i pravednijeg sveta - pokušajte sa nekim od ovih albuma.
Svet koji budete izmaštali - biće samo vaš, jer ga niko drugi ne može zamisliti kao vi.

Jean Michelle Jarre: “Oxygen” (Disques Motors/Polydor, 1976)

Ukoliko ste rođeni posle kraja osamdesetih verovatno ste promašili vreme kada su ovi – u to vreme čudni i revolucionarni elektronski zvuci bili neodvojivi soundtrack svih naučno-popularnih emisija i špica. Ali, u tome je i vaša prednost. Vi ćete videti ovu muziku drugačije. Muzički kritičari su i dalje – gotovo pedeset godina od kako se ovaj album pojavio – podeljeni između tvrdnji da je ovo jedan od najvažnijih albuma elektronske muzike svih vremena, i tvrdnji da je “Oxygen” sladunjavi derivat hrabre, pionirske elektronske muzike sedamdesetih godina prošlog veka koju su stvarali neki drugi autori, ali to je najmanje važno. Jedno je sigurno: bez obzira na to koliko godina imate i koliko god vam ova muzika možda zvučala ‘retro’ – čućete trenutak u kojem se u Žarovom svetu pojavljuju kiseonik, voda i život.
Dalji tok evolucije tog sveta zavisi samo od vas.

Bremer / McCoy – Kosmos (Luaka Bop, 2024)

Ovaj danski duo stvara svoje kosmose drugačijim sredstvima od Žara, najčešće koristeći svega dva instrumenta: klavir i bas, uz česte, duge odjeke koji dolaze sa neočekivanog mesta – iz dab muzike. Ti odjeci i spirale šuma čini je eteričnom, blago sanjivom – i neverovatno asocijativnom.
Ovaj album nigde ne žuri, niti vas požuruje. Morten Mekoj i Morten Bremer sviraju tako opušteno da ćete se u svakom trenutku sa lakoćom provući između dve note do drugog sveta, i svaki put ćete se naći na drugom mestu.
Jedino što je zajedničko tim svetovima je njihova lepota i krhkost.
“Kosmos” je jedno od najlepših izdanja ove godine. Ali, o tome će se pisati malo i retko - zato što će se premali broj ljudi vratiti iz tog zvuka u našu stvarnost.

Laurie Anderson: “Amelia” (Nonesuch, 2024)

Prethodna dva albuma iz ove priče vam ostavljaju slobodu da maštate i lutate po želi.
“Amelia” priča konkretnu priču o kojoj znamo sve, osim kraja.

Ipak, draga Lori je priča tako da vam ostavlja slobodu da birate kako tu priču kadrirate ili bojite.
“Amelia” je inspirisana pričom Amelije Erhart i snimljen je u saradnji sa simfonijskim orkestrom. Ovaj album se može slušati poput radio-drame, koja u trideset pet minuta muzike priča o poslednja četrdeset i četiri dana žene koja je krenula na let oko sveta.
Iako kratak – pun je zvukova, šumova i naracije zbog kojih ćete neke scene zamišljati u slow-motionu.
Zato će let trajati i nakon što se muzika završi.

Prešlicavanje za Lice Ulice: Arooj Aftab, Hermanos Gutierrez, Susso (jul / avgust 2024.)

Koliko god civilizacija napredovala – još uvek nismo izmislili brže prevozno sredstvo od muzike.

Jedan pokret prstiju spuštenih na žice kore, i eto nas u zlatnom predvečerju na zapadu Afrike. Nema skloništa od vrućine, ali taj zvuk vibrirajućih žica čini da vrelina postane nevažna, a mi pravimo kovitlace prašine bosim stopalima dok plešemo u ritmu koji nikada ranije nismo čuli, ali ga naše telo zna iz nekog drugog života.
Ne moramo znati kako se zove udaraljka čiji zvuk pred nas stavlja sliku hodanja po pesku plaže nedaleko od Sao Paula, gde su ritmovi slični onima koje smo upravo čuli u Africi ali se broje drugačije. Nije važno da li razumemo reč onoga što peva Sezaria Evora, ali ćemo odmah prepoznati čežnju, i pre nego što ona završi prvu strofu sedimo kraj nje na stenama Zelenortskih ostrva, zagledani u okean, uvereni da će se na pučini ipak ukazati visoki jarbol.
Samo muzika može stvarati takve scene u našim glavama. Bez filtera.

Uživajte ovog leta u slikama koje ćete stvoriti sami, inspirisani zvucima sa ovih albuma.

Arooj Aftab - Night Reign (Verve Records, 2024)

Aruž već deset godina stvara muziku koja se opire poznatim definicijama, a nabrajanje svih pečata koje kritičari stavljaju u njen muzički pasoš oduzima previše vremena. I dalje jedina umetnica rođena u Pakistanu koja se može pohvaliti Grammy nagradom, Aruž je nakon sjajnog prošlogodišnjeg „Love in Exile“ već objavila novi album na kojem nastavlja da nas očarava pevajući na engleskom („Whiskey“, nova verzija predivne „Last Night“ po tekstu koji je napisao Rumi) ili maternjem urdu-jeziku („Na Gul“, „Aey Nehin“).
„Night Reign“ vas može odvesti bilo gde – kao što je ona stari standard „Autumn Leaves“ uspela da odvede daleko od načina na koji su je svirali Majls Dejvis i Net King Kol, učinila je svojom a zatim je poklonila – tebi.

Hermanos Gutiérrez - Sonido Cósmico (Easy Eye Sound, 2024)

Nekoliko godina je prošlo od kako su prve zvučne razglednice braće Gutierez stigle do ovdašnjih onlajn radio stanica i podkasta, i postale stalni deo repertoara koji nas vozi pustim drumovima južne Kalifornije, Teksasa i Meksika.
„Sonido Cosmico“ je njihova druga vožnja za izdavačku kuću „Easy Eye Sound“ Dena Ojerbaha (The Black Keys) koji se, kao „treći brat“ i ovoga puta vozi sa njima.
Ojerbah i na ovom albumu sa zadnjeg sedišta u zvučne slike ubacuje još zvečećih gitara, nežnih udaraljki i klavijatura, što auto-put pred nama čini još širim.
Ovo je idealna muzika za vrele sate, čitanje priča Sema Šeparda i pesama Vladana Krečkovića.

Susso - Keira (Soundway, 2016)

„Keira“ je jedan od blistavijih primera muzike koja „na moderan način tumače muzičku tradiciju Afrike“. Tamo gde su se mnogi muzičari izgubili pokušavajući da uklope elektroniku i etno-zvuk Afrike i stvarajući jeftine razglednice – Mark Benet je stvorio divan amalgam repetativnih, hipnotičkih ritmova i melodija „mandinka“ muzike odsviranih na kori i balafonu, prepunu neverovatnih glasova koje je nemoguće imitirati.
Pustite za početak „Bani“ ili „Ansumanu“. Ukoliko uspete da ostanete mirni, možda je vreme da prestanete da uzimate paket aranžmane i putovanja počnete da organizujete sami.
Prijaće vam.

"Radio je posao najlepši na svetu" ("Danas", 27. juli 2024.)

Rubrika Radeta Radovanovića - "Ljudi, sećanja"

*

Neka sve počne dramom, uz zvuk sirene vozila Hitne pomoći koja juri ka bolnici u kasno proleće 2016.
U vozilu sam ja.
Imam četrdeset i dve godine. Srce me upravo opominje – sinkopama kakve Stjuart Koplend ili Ivica Vdović ne bi umeli da odsviraju – da više ne bi trebalo da se ponašam kao da imam dvadeset i dve.
Prvi put suočen sa takvim ritmom srca – premotavam film, i shvatam da nema odluka ili poteza zbog kojih žalim.

Jer, sve što sam radio je bilo u skladu sa onim što mi je to srce govorilo.
I nisam se štedeo.
Sve što je bilo do mene – bez obzira da li sam radnik u magacinu, komandir straže, „pomoćnik scenografa“, voditelj programa nedeljom od šest ujutro, golman, montažer zvuka, mentor, kreativni direktor ili pisac – radio sam najbolje što znam, i kako mislim da je ispravno. Tako su brata i mene učili kod kuće.

Ta misao pomaže srcu da se donekle smiri. Više pomaže doktorka na bolničkom prijemu.

„I ja sam imala isti problem. Ali, ja radim u Urgentnom centru, to je stresan posao. A šta ti radiš?“
„Pravim reklame.“
„Verovatno nešto radiš pogrešno.“

Znam da je u pravu. Ali, i nije.
Jer, naučen sam i to da bi sve trebalo raditi punom snagom, ili ne raditi uopšte.

*

Detinjstvo je puno igre, smeha i „zujanja pčela“ o kojem je pisao dragi profesor Vava. Sve mi je dozvoljeno i sve može – dokle god to ne smeta ili ne ugrožava druge.
To je možda najvažnija lekcija koju sam naučio kao dete: gde se završava moja i počinje tuđa sloboda. Druga lekcija je da se od jedna kutije Lego kockica može napraviti dvorac, čamac, svemirski brod za „Blejkovu sedmorku“... sve što si u stanju da izmaštaš, a ne samo ono što je na slici na pakovanju. Mnogo godina kasnije Lego će imati genijalnu kampanju u kojoj je čitav copy, odnosno tekst bila ta, jedna reč: „Imagine“.

Detinjstvo je ogromno dvorište iza zgrada u Vojvode Stepe prekoputa bioskopa „Voždovac“ u kojem gledam „Bekstvom do pobede“, i dvorište škole „Braća Ribar“ kod Saborne crkve u koje se tokom raspusta preskače zato što koševi imaju mrežice. To je „Kosmos“ Karla Segana koju izdavač iz Rijeke nudi na ćirilici i latinici, i knjige iz istorije koje me nagovaraju da postanem istoričar kad porastem. Prvi dobijeni vinil od dve tetke – „Muppet Show“, i na njemu Animal koji „peva Geršvina“ u desetak sekundi, atonalno i van ritma, čist pank!
Detinjstvo su duga leta u kampovima na Jadranskim otocima i na našem placu, odrastanje u šarenolikom društvu koje lako prepoznaje različita izvođenja Čajkovskog ili Betovena sa tranzistora. Među njima su i oni uz to znaju i da naprave ceo automobil od zarđale karoserije i rastavljenog motora, vikendicu, krevet, brod. Sve sopstvenim rukama, poput mog ćaleta.

Detinjstvo je Jugoslavija.
Jugoslavija je trebalo da bude i budućnost, ali se ta budućnost nije dogodila.
To je jedini usud sa kojim se nisam pomirio, i zbog toga srce zna da se uznemiri.

*

U školi „Braća Ribar“ učimo da „možemo da hranimo celu Evropu“, ali i mnogo važnije lekcije, kroz praksu. Ako se trudiš – to će biti primećeno i nagrađeno. Ako si u nečemu dobar – dobićeš priliku da se razvijaš dalje. Ako neko razbije prozor – platićemo svi, ali nećemo kriti ko je bacio loptu, da mu se pravljenje štete ne osladi. Ako imaš dobru ideju kako nešto može da bude funkcionalnije ili urednije – predloži, biće ostvareno. Ako je slavski dan – dobićeš dozvolu da odsustvuješ sa poslednjih časova, ne samo zato što ti je baka prvoborac koju u školi svi znaju. Nekima ovo zvuči nezamislivo, znam.

Svi nosimo iste plave bluze i jedemo iste 'državne' debele bele kifle pred čas, ali nismo isti. Svako je divan na svoj način i u nečemu je najbolja ili najbolji. To se osvešćuje odrastanjem uz „Niko kao ja“ Šarla Akrobate.

U sedmom razredu nam za profesorku engleskog dolazi Vera koja nas uči svačemu. Najomiljenija vežba: napišite tekst o nečemu na dve strane, a da ne kažete ništa konkretno. Žongliramo rečima i idejama, zabave i vežbe radi.

Odjednom, ono što u udžbenicima piše o partizanima i četnicima, bratstvu i jedinstvu i ostalom postaje upitno. Neupitno je da će Onaj koji govori da „ni oružane bitke nisu isključene“ uskoro napraviti nemerljivu štetu. I dalje ne razumem kako su neki od nas sa šesnaest godina to videli jasnije od starijih. Ne trebaju ti „godine iskustva“ da bi prepoznao zlo.

*

Direktori Prve beogradske gimnazija su – naravno – članovi SPS, a neki od profesora sve više naglašavaju reči „naše“, „Srbija“ i da smo „žrtve Jugoslavije“. Na jednom času srpsko-hrvatskog profesorka me pred odeljenjem optužuje da sam „izdajnik“ zato što imam „Vreme“ u školskoj torbi.

Godina je 1991. Stariji drugari se sa odsluženja vojnog roka u naš blok vraćaju uglavnom polu-ludi. U to vreme u bioskopu „Jadran“ gledam film „Mediteraneo“ i raspadam se na rečenicu „U ovakvim vremenima, bekstvo je jedini način da ostanete živi i nastavite da sanjate.“
Već regrutovan i sa rezultatima testova koji me preporučuju za Školu rezervnih oficira – shvatam da postoji samo jedan način za odlaganje služenja vojnog roka – a koji nije lomljenje ruke kao u filmu „Bekstvom do pobede“.
Iako sam odličan đak – nakrcaću nekako četiri keca od januara do juna, i tako automatski ponoviti razred.
Ali, taj plan ne mogu da podelim sa svim profesorima od kojih mi kečevi trebaju.
No, vremenom i oni shvataju šta radim. Jedna od „legendi Prve beogradske“ viče na hodniku za mnom: Dobićete svi dvojke, svi ćete ići u rat!

Obukao sam uniformu godinu dana kasnije.
Čuvao sam domovinu najbolje što znam, bio uzoran vojnik, ali to više nije bila moja zemlja.
Postala je otadžbina.

 Tokom ponovljene godine, željan da muziku u kojoj sam pronašao sklonište delim sa drugima – počinjem da radim na radiju. Upoznajem Aleksandru, moju ljubav. Objavljujem prvu kratku priču i pišem prvi scenario.
Sve se promenilo.
Najdraža priča o Kortu Maltezeu mi je oduvek bila ona o docrtavanju linije života u dlan.

Kada bih seo u onaj svemirski brod iz „Nedeljnog zabavnika“ Vajte i Rusa koji leti brže od zvuka, mogao bih da 'stignem' davno emitovane radio-talase sa Zemlje, i među njima bih čuo najgora tri minuta programa Radio Pingvina.

 Autor ta tri minuta sam ja, devetnaestogodišnjak, i to je moj prvi „prilog“ za najslušaniju radio stanicu u Beogradu. Nerazgovetno je, i nesuvislo – što shvatam prateći mimiku ton-majstora koji je sa druge strane stakla. Na moju sreću, Dača Kocjan me ohrabruje da ne odustanem „ako stvarno želiš da to radiš“.

U narednih godinu dana radim kao „organizator“, javljam se na telefon, nameštam reklame na trakašima (ultimativni test fizičke i mentalne spretnosti, danas potpuno nekorisna veština), zatim učim da mrdam reglere, biram muziku, vežbam čitanje „preko olovke-u-vilici.
Kada sam se ponovo našao pred mikrofonom, znao sam dosta o tome kako radio radi, i šta je sve moguće.  

Radio je najlepši posao na svetu. Za razliku od drugih medija, prezasićenih slikama – radio ostavlja prostor za maštanje. Zvuk snažnije podstiče naše glave od bilo koje druge senzacije. Tako smo napravljeni – da osluškujemo i pretvaramo zvučne talase u slike. Šteta je što današnje radio-stanice to ne koriste kao prednost.
Kada je ideja Radio Pingvina – doslovce – upucana, nastavili smo na Radio Indexu, gde od tehnike ništa osim mašte nismo ni imali.
Ako je suditi po broju onih koji su me narednih godina prepoznavali po glasu – izgleda da smo nešto radili dobro.

Oni koji su to slušali su otkrivali nove svetove, kao što sam i ja to nekada činio uz radio-aparat. Zato sam – čim su internet i tehnologija to omogućili – posle mnogo godina nastavio da pravim „Noćurke“ iz kuhinje u našem malom stanu.

Ipak, najveći uspeh te radio-stranice nisu hiljade preslušavanja, komentari i lajkovi, već desetak stabala zasađenih od donacija slušalaca i zahvaljujući udruženju „Šuma peva“.

I kada ta radio-stranica utihne, ostaće šuštanje lišća i pesma ptica u krošnjama.
Dok ih „urbanistički planovi“ i Gradski Orci ne satru.
Ali znamo kako se Šuma na kraju obračunava sa orcima.

*

U prijemnoj komisiji na FDU su oni od kojih te je sramota da nisi pročitao: Jovan Vava Hristić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Vlada Stamenković, Boško Milin, Vesna Jezerkić... Nismo, na žalost, dočekali da nam svi budu i profesori tokom školovanja.

„Deco, danas bi trebalo da učimo šta je kadar. Ali, pošto nemamo kameru, a ni filmske trake, čitaćemo poeziju Brodskog.“

To je, ukratko, ono što smo zatekli na tadašnjem FDU.
Ipak – i opet na sreću – neki profesori i asistenti, svesni da su nas drugi profesori prepustili ličnoj radoznalosti ulažu dodatnu energiju u naše obrazovanje, van nastavnog programa. Ljiljana Bogoeva Sedlar smatra nedopustivim da postanemo diplomirani dramaturzi bez uvida u teatar XX veka, što je moglo da se dogodi.
Prve snimke Pine Bauš video sam na časovima engleskog jezika, sa njenih VHS kaseta.

Na turniru u malom fudbalu na ideju Uglješe Šajtinca igramo pod imenom „Savonarola i njegovi prijatelji“, profesoru Hristiću u čast, iako svesni da bi najbolje bilo da profesor nikada ne sazna da smo u slušaonici za nastavu igrali fudbal.

Prva i jedina radio-drama koju sam napisao snimljena je u Radio Beogradu i predstavljala je Jugoslaviju na „Prix Europa“ Festivalu 1998. Honorar za dramu uplaćen mi je mnogo meseci kasnije. Na račun banke koja je nekoliko dana pre toga otišla u stečaj.

Završio sam fakultet, predstavljao Jugoslaviju, „znao sve o muzici“, vodio neke od slušanijih emisija u beogradskom etru, do tada već snimio mnoge reklame... i, opet, morao ponekad da pitam roditelje za džeparac.

U to vreme u 'marketinškim agencijama' rade reditelji, scenografi, pisci, kompozitori, ali i inženjeri mašinstva, šahisti, psiholozi od kojih je bilo zadovoljstvo učiti.
Ogroman deo tih ljudi nije školovan za advertajzing, već ono što znaju iz svojih profesija primenjuju na reklame - što stvara neverovatne kampanje, a strance sa kojima smo sarađivali ostavlja u čudu.

I opet sam imao sreće. Iako sam u agenciju Communis došao na dva meseca – sticajem okolnosti i zahvaljujući jednom većem dogovoru koji je propao – sa Ivanom Stankovićem sarađujem već sedamnaest godina.
Učim od njega i dalje.

Pravljenje reklama je zanat, kao i svaki drugi. I u ovom poslu postoje majstori, i fušeri. Ako si otporan poput fudbalske lopte, imaš blagoglagoljivost misionara, radnu etiku i nešto talenta da stvoriš 'novu kombinaciju već poznatih stvari' (to je, u najkraćem – Ideja), velika je šansa da ćeš uspeti u tom poslu.

Ja sam, sudeći po analitici, uspeo. Radio sam na kampanjama koje su postale deo svakodnevnog govora, ili bile viralne.
Neke su pomogle da ovo društvo bude za zeru bolje, i one su mi najdraže.

*

Posao copywritera, a kasnije i kreativnog direktora me – između ostalog – učio da sa što manje reči kažem što je moguće više.
Da ne bih zaboravio da pišem obećao sam sebi 2011. godine da ću na blogu Prešlicavanje do 39. rođendana napisati 39 priča o 39 pesama koje su mi menjale život.
Prva priča iz serijala bila je o pesmi „To sam ja“ Ekatarine Velike.

I opet sam, na neki način, imao sreće. Ivan Bevc, vlasnik tada mlade izdavačke kuće „Booka“ javio se na polovini pisanja tog serijala sa idejom da od toga napravimo knjigu.

Promociju smo napravili na moj 40. rođendan u najdražoj knjižari u Beogradu.
Drugarice i drugovi iz „Beopolisa“ tvrde da je veću gužvu na promociji imao samo Erland Lu.
Knjiga je rasprodata, i nema razloga doštampavati je. Ispravnije bi bilo napisati novu.

Znam koje pesme bi trebalo da se nađu toj novoj. Ipak, priče o tome kako smo učili Pitera Gebrijela da govori srpski, o prstima na žicama gitare na kojoj je sniman jedan meni važan album, i jednoj noći u Makarskoj koja je ublažila prošlog leta nedostajanje države u kojoj sam rođen - moraće da sačekaju neko vreme.

*

Radeći na monografiji o Milanu Mladenoviću u poslednje dve i po godine ja van radnog vremena često ponovo boravim u mojoj domovini. Krećem se kroz tuđa i sopstvena sećanja na jedno vreme i čoveka o kojem zapravo znamo neprihvatljivo malo.
Nije njegov stih „Ti ne znaš ko sam ja“ slučajno tu.

I dok preturam po medijskim arhivama, sećanjima svedoka, Milanovim neobjavljenim spisima i moru fotografija i dokumenata – često se stresem od sudara sa budućnošću koja se nije dogodila.

Ali, dok ta knjiga raste – opet pomislim – kakva sreća! Izabran sam da uradim najlepši posao na svetu: da ispričam priču o čoveku kojem se divim već četrdeset godina – zbog fenomenalne muzike koju je stvarao i svirao, i zato što se nije štedeo kada je podizao glas van scene, ne odustajući od svojih principa, bez obzira na cenu.

Ako ta knjiga neke ljude bude ohrabrila da iste principe prihvate kao jedine ispravne – vredeće truda.
Možda će shvatiti da nisu usamljeni. Možda će odlučiti da zajedno podignu glas.
Ili počnu da prave neku novu, fenomenalnu muziku, uprkos svemu i svima.

I to će me učiniti srećnim.

*

Biografija
Nebojša Krivokuća

Rođen 1973. u Beogradu. Diplomirani dramaturg (FDU, 1998). Sa nepunih sedam godina se prvi put našao pred mikrofonom i doživotno zaljubio u radio.

 Tokom devedesetih radio mu je tu ljubav uzvratio – i preživeo je tu deceniju radeći na „Pingvinu“ i „Radio Indexu“. Od 2015. pravi internet radio program u kuhinji i emituje sa bloga/radio-stranice pod imenom „Prešlicavanje“ >>

Objavio je knjigu kratkih priča „39 pesama“ o muzici i odrastanju (Booka, 2013). Trenutno završava Monografiju o Milanu Mladenoviću >> koja će biti objavljena 2025.
Redovno piše o muzici za ulični magazin „Lice ulice“ >>

Prvu reklamu snimio 1992. godine. Od 2007. godine je kreativni direktor agencije Communis sa kojom je osvajao nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima.

Šta radite kada otkrijete da ljudi čijim se delima divite veruju u vama neprihvatljive ideje? (za Lice Ulice, jun 2024)

Da li ste ove godine pratili prenos takmičenja za pesmu Evrovizije nadajući se da će neki učesnici hrabro iskazati svoj stav? Koliko ste puta gledali snimak izlaska predstavnice Italije na binu, nagađajući da li je njena kombinacija crne haljine i zastave Italije namerna asocijacija na zastavu Palestine? Da li je za iskazivanje stava potrebna hrabrost, ili je to pitanje odgovornosti prema publici?

Da li se još uvek nadate da će se Nik Kejv ipak oglasiti saopštenjem da ne želi da nastupi u Savamaloj, već na nekoj drugoj lokaciji u Beogradu? Nadate se njegovoj reakciji – iako je nedavno na blogu „Red Hand Files“ na slično pitanje – a u vezi sa drugim festivalom – fanovima odgovorio da je on „samo umetnik koji radi u veoma toksičnoj industriji“, i da će umesto onih koji otkažu „svakako nastupiti drugi, gladni muzičari“.
Na kraju tog pisma obožavaocima Nik pita: „What would you do?“

Šta radite kada otkrijete da osoba uz čiju ste muziku odrastali ne deli vaše stavove o vakcinaciji, tragovima aviona na nebu, obliku Planete na kojoj živimo, postojanju Iluminata, nekadašnjoj zajedničkoj državi, ili razlozima raspada te države? Da li je dovoljno vremena prošlo pa nam je sada svejedno što su neki svojevremeno pesmom raspirivali mržnju, drugi ponavljali, kao mantru, reč „Miiiiiiir“, a treći – ubeđeni u nemoć da nešto promene – jednostavno otišli?

Da li moramo da znamo stavove umetnika čija nam dela menjaju ritam srca?
Zašto je važno da znamo za koga je glasao na izborima, ili koga podržava?
Nije li lakše živeti u neznanju, i jednostavno uživati u delu?
Kako reagujete kada vas neko neprijatno iznenadi?
Kako reagujete kada vas neko prijatno iznenadi?
Da li vas iznenađuje vest da je Marko Purišić (Bejbi Lazanja) odbio novčanu nagradu u iznosu od 50.000 evra od Vlade Republike Hrvatske i predložio da se taj novac usmeri ka zdravstvenim ustanovama kojima je taj novac potrebniji – ili ste tako nešto od njega i očekivali?

Toliko je pitanja, a univerzalno upotrebljivih odgovora – nema.
Svako od nas ima ’slabu tačku’: pisca, pevačicu, pesnika, umetnicu... zbog kojih pravimo izuzetak, i ne merimo njihova odstupanja od naših svetonazora istim metrom.
Jednom idolu opraštamo što je u trenutku ludila podigao ruku u nacistički pozdrav, dok drugoga izbacujemo iz fonoteke zato što je svirao pred ’kontraverznim biznismenima’ za nezamisliv honorar.

Ali, ako odgovora nema – moramo da pokušamo da do njih dođemo.
Zato je kreiran ovaj ’test’. Njegova svrha je da:

a) Saznate nešto novo o pop-zvezdama i umetnicima kojima se divite
b) Po želji i u skladu sa potrebama – zauzmete stav spram njihovih ne/dela
c) Zabavite se

Odgovori ne donose, niti oduzimaju „bodove“.



Od kako je 2020. godine iskazao stav da je globalna pandemija virusa COVID-19 „sredstvo kontrole” i počeo da peva o tome – kada čujete glas Vana Morisona vi u njemu vidite:

a) Doktora za dušu na čije pesme niste imuni, ali koji se ne razume u pitanja imunologije

b) Čoveka kojem ne može baš sve u životu biti oprošteno zato što je svojevremeno napisao i otpevao “If I ventured in the slipstream between the viaducts of your dream / Where immobile steel rims crack and the ditch in the back roads stop / Could you find me?”

c) Hrabrog čoveka čije ste pesme oduvek voleli, a u poslednje vreme njegove pesme koristite umesto aspirina, sredstva za umirenje i drugih šarenih pilula koje “proizvodi zla farmakomafija željna profita.”

Iako se naknadno izvinio javnosti – nacistički pozdrav Dejvida Bouvija okupljenim fanovima na stanici Viktorija 1976. godine i njegova izjava da je “Adolf Hitler jedna od prvih rok-zvezda”:

a) Dokazuje da preterano konzumiranje kokaina loše utiče na rasuđivanje čak i superiornih bića (da, ovo je igra reči)

b) Predstavlja u Bouvijevoj karijeri jedinu goru stvar od snimanja singla “Little Drummer Boy” sa Bingom Krozbijem

c) Predstavlja glupost koju je Bouvi anulirao pevajući “Heroes” kraj Berlinskog zida desetak godina kasnije

Dok na ekranu vašeg mobilnog telefona Bono Voks upravo nešto smatra na temu aktuelnih političkih događaja u svetu vi:

a) Razmišljate kako gumene bradavice na kostimu nisu najgora stvar u trećem nastavku serijala o Betmenu, već Bonovi stihovi „You're a big smash / You wear it like a rash” napisani za taj film

b) Sa setom se sećate vremena kada niste znali o čemu Bono govori dok ne peva

c) Zakopavate omiljene rane albume U2 još dublje u srce, i tako ih sklanjate na sigurno. Od njega.

Kada čujete pesmu "Pogledaj dom svoj anđele" vi:

a) Pomislite na strica koji je - oduševljen tadašnjim političkim okolnostima - krajem osamdesetih celokupnu ušteđevinu uložio u "Zajam za Srbiju", koju nikada nije dobio natrag, a što je uticalo na finansijsku stabilnost čitave familije. Ipak, verujete da Bora Đorđević nije znao šta je stvorio.

b) Razmišljate kako ne bi bilo loše da se Riblja Čorba raspala nakon odlaska Bajage i Rajka Kojića iz benda, jer tako bi ostali među legendama – i da je Bora Đorđević znao čemu će ta pesma poslužiti.

c) Verujete da je ovo jedna od najvažnijih pesama u istoriji našeg rokenrola, da nam je bila potrebna, “dabogda pocrkali dušmani”

Koncert koji će Nik Kejv odsvirati u Savamaloj je:

a) Još jedna prilika da budete spaseni zahvaljujući njegovoj muzici

b) Jedinstvena prilika da čujete “Take a little walk to the edge of town and go across the tracks / Where the viaduct looms, Like a bird of doom” u adekvatnom crime scene ambijentu

c) Razlog što ste prvi put u životu pisali jednom idolu – ne sa željom da vam pošalje potpisanu majicu, već u želji da možda sazna na kakvom mestu će nastupiti

Dok slušate kako Ian Braun, nekadašnji pevač The Stone Roses peva “They'll plant a microchip, every woman, child and man / They plan to chip us all to have complete control / The land, the sky, your soul” vi:

a) Shvatate da njegovi stari stihovi “I don’t have to sell my soul / He’s already in me” nisu bili metafora

b) Shvatate da stihovi “I am the Ressurection, and I’m the Life” ipak nisu bili o raskidu sa devojkom

c) Sada imate potvrdu da oduvek nije bio “Sharpest pen in the box” (ovo nije stih iz pesme, prim. aut)

Nakon što je Lili Alen na Glastonberi festivalu pesmu “Fuck You” posvetila petorici sudija vrhovnog suda koji su glasali za poništenje prava na abortus u slučaju Rou protiv Vejda ta pesma vam je:

a) Postala veoma draga

b) Postala još draža

c) Postala najdraža

Muziku Bilija Brega slušate...

a) Zato što je drug Breg iskreni levičar i jedan od poslednjih trubadura na planeti Zemlji

b) Zato što ste u njegovoj pesmi “Sexuality” čuli stih „I had an uncle who once played for Red Star Belgrade / He said some things are really best left unspoken / But I prefer it all to be out in the open“, iako vam nije bilo potpuno jasno o čemu on tu peva

c) Još uvek niste do kraja pročitali nedavnu razmenu vatre između druga Brega i onih koje ga smatraju mizogenim tipom

Pročitali ste vest da je Sting svirao na svadbi sina jednog od ruskih oligarha, a koja je – po tvrdnjama medija - koštala desetine miliona dolara.

a) Ne tangirate se, ionako ste sa njim završili kada je snimio “All for Love” sa Adamsom i Roćkom, i ništa ne može biti gore od toga

b) Zabavljate se idejom da je okupljenim zvanicama posvetio stihove “Believe me when I say to you / I hope the Russians love their children too”, i kako su ti stihovi, eto, dobili novo značenje

c) Stavljate na gramofon drugi album “Regatta De Blanc” njegovog benda The Police i ponovo se oduševljavate tom muzikom

*

Sada vam je, možda, lakše da prihvatite da nema bezgrešnih, i da je zaista teško postaviti univerzalni princip koji biste primenili na sve sa kojima se ne slažete.

(Ukoliko ste, pak, uspeli da postavite taj univerzalni princip onda verovatno posedujete i skalu za merenje težine greha, te vas autor ovog teksta moli da mu taj uređaj pozajmite s vremena na vreme, hvala!)

I sada je možda kucnuo čas da proverite šta o temama koje su vama važne misle autorke i autori pesama, knjiga i filmova koje volite, a koji nisu navedeni u ovom tekstu.
Neka otkrića će vas verovatno oduševiti.
Postoji i šansa da će biti prijatno iznenađeni.

Dokle god ste raspoloženi da se bavite tim pitanjima, iščitavate kako su ti stavovi obrazloženi i polemišete sa njima – imamo razloga za optimizam.
Jer, sve je bolje od bezuslovnog prihvatanja stavova onih čija dela cenima, i sve je bolje od nezainteresovanosti.
Ako neki umetnici mogu sebi da dozvole da budu ostanu neodređeni, nedorečeni, nejasni, neutralni ili nezainteresovani - vi nemate tu mogućnost.

Borba za bolji svet počinje zauzimanjem stava.

Prešlicavanje za "Lice ulice" :: Hali Gali 2, English Teacher, U2 (maj 2024.)

U trenutku masovnih protesta protiv segregacije u Americi jedan tamnoputi dečak od dvanaest godina uzvikuje „Everybody Say Yeah!“ i upada na top-liste najprodavanijih. Zovu ga „Mali“ Stivi Vonder. Iste godine mladi Bob Dilan piše i snima „Blowin’ in the Wind“.
U okruženju koje insistira na kolektivnoj istosti trojica mladih akrobata stvaraju poklič „Niko kao ja!“
Kroz procepe između teskobnog okruženja i loših vremena čuju se mladi, novi glasovi!
Ili oni stvaraju pukotine kroz koje dopire svetlo?

Razni izvođači: „Hali Gali 2“ (Pop Depresija / Kišobran, 2024)

Stvari su jasne već od prve pesme i urlika „Ovde nema nikog / nikog osim nas!“, i taj poklič bismo mogli da usvojimo svi, bez obzira na to kojoj generaciji pripadamo.
Četiri i po godine nakon prvog zajedničkog izdanja beogradskog kolektiva Hali Gali pred nama su ponovo Šajzerbiterlemon, Sitzpinker, proto tip, Vizelj, Gazorpazorp, sv. Pseta i KOIKOI, uz nove članove kolektiva – Daze, Cactus Fields i Ubili su Batlera.
To što je čak sedam bendova sa prve kompilacije preživelo ovo vreme dokaz je neverovatne žilavosti scene koja je ponikla, odrasta i sazreva u jezivim uslovima.
Svaka od deset pesama koje se nalaze na kompilaciji dokazuje da put do spasenja ne vodi kroz kukanje već pevanje (i zdravo zavitlavanje), i svaka od njih osvetljava put u budućnost.

English Teacher: „This Could Be Texas“ (Island, 2024)

Konačno!
Mesecima su English Teacher tizovali pažnju javnosti singlovima poput „Nearly Daffodils“ ili „R&B“ i sakupljali epitete „najvažniji novi bend“, „najbolja pesma 2023.“ (magazin „Time“). Da bi njihov debitantski album mogao biti nešto veliko otkrivao je jednostavni stih: „And that's why we are how we are / And that's why we don't get very far” iz pesme „Albert Road”.
Pokazalo se da je vredelo čekati.
Za razliku od većine sličnih bendova novije generacije – English Teacher se ne boje baš ničega, i nije im strano da usred pesme zalutaju u buku, psihodeliju ili gorki humor. Nasuprot te buke stoji predivan glas Lili Fontejn. Poslušajte „You Blister My Paint“ ili genijalnu „The Best Tears of Your Life“ i shvatićete da pred našim očima odrasta veliki bend.

U2: „Boy“ (Island, 1980)

Svi dinosaurusi su nekada bili mali, krhki i nesnađeni.
Ovo bi valjalo imati na umu na početku priče o bendu koji danas zarađuje gotovo dva miliona dolara po koncertu u „Sferi“ u Las Vegasu, iako su poslednju hrabru ploču objavili pre trideset godina.
Mnogo pre nego što je prvi glas ovog benda otkrio u sebi poriv da smatra o pravdi, jednakosti i bogu, U2 su bili četvorica maloletnika koji se gitarama, palicama i glasom bore protiv čemera odrastanja u Dablinu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i koji se ne libe da pevaju o tome.
Bez obzira na sve što je usledilo i početničku neizbrušenost pesama – debitantski album U2 je dirljiva i iskrena ploča koju vredi preslušati ponovo. Ako ništa drugo – ove pesme o bezuslovnoj ljubavi („I Will Follow“), odrastanju („Out of Control“), dečačkog sukoba sa egom („A Day Without Me“) i drugarstvu („Stories for Boys“) vas možda inspirišu na razmišljanje u kakve ljude su izrasli oni koji su vam nekada bili bliski, i kako ste se nekada dobro razumeli.

Više o majskom broju magazina Lice Ulice posvećenom odrastanju u doba nasilja >>

Prešlicavanje za Lice ulice: Škofja Loka, MGMT, Katarina II (april 2024.)

Mogli bismo početi ovu priču citatom iz nekog važnog istraživanja koje otkriva kako muzika utiče na mentalno zdravlje. Ali, ne moramo. Znate i sami da statistika i brojevi ne mogu kvantifikovati „šta nam radi“ muzika“, da nas tokom svakog slušanja „Birdhouse in Your Soul“ They Might Be Giants, „Enjoy Yourself“ u bilo kojoj verziji ili „Planin“ Mapo Keys zapljusne seratonin, da postoje pesme u koje možemo uskočiti kao u onaj dečiji bazen pun gumenih loptica.

Pred vama su neki od albuma koji vam ovog proleća mogu menjati raspoloženje, igrati sa vama, učiti plesnim koracima ili važnim lekcijama; grliti, tešiti, okretati stranice kalendara – ili otkrivati skrivena značenja. Zato ih valja uvek imati u džepu i uz sebe, ako osetite nagli pad dopamina.
Jer muzika je zdravija od čokolade.

Škofja Loka: „Ljubim ti dušu“ (Geeneger Records i Pop Depresija, 2024)

Iza najlepšeg naslova u novijoj istoriji muzike sa ovih prostora čeka vas zabavna, topla, plesna, prkosna, opominjuća, šašava, ozbiljna, raspričana muzika koju je oblikovao šarenoliki skup ljudi okupljenih oko „Tricky Art Studija“ u Beogradu. Ako se zagledate u spisak članova benda i ljude sa kojima su radili na albumu – otkrićete da neke već veoma dobro znate.
Iako ćete pesme poput „Okinawa san“, „Nikad niko“ i „Osmeli se“ možda ponavljati i više puta – ovo je album koji je sjajno slušati u celosti, od prvog do poslednjeg tona.
Ako pustite muziku da ljubi dušu što je moguće duže, bolji će biti i rezultati.

MGMT: „Loss of life“ (Mom + Pop, 2024)

Deluje pomalo neverovatno, ali jedna od ključnih pesama početka XXI veka uskoro će postati punoletna. Da, mislim na „Time To Pretend“.
MGMT su u međuvremenu objavili tri manje primećena albuma, doživeli neočekivanu popularnost na TikToku („Little Dark Age“) i napunili po četrdeset godina.
Zato je i prirodno da Endrju i Ben više ne pevaju „We’re fated to pretend” već “... a time to stop pretending”. Uz predivnu “Nothing to Declare” i sasvim dobru “Mother Nature” – MGMT su na ovom albumu objavili možda i najbolju pesmu karijere (“Nothing Changes”) i samo je pitanje trenutka kada ćemo to svi prihvatiti.

Katarina II: „Katarina II“ (ZKP RTVLJ, 1984)

Na digitalnim platformama odnedavno možemo ponovo da slušamo debitantski album jednog od najvažnijih bendova SFRJ, a koji se prvi put pojavio u prodavnicama ovih dana pre tačno četrdeset godina.
Svojevremeno objavljen u svega 3000 primeraka automatski ga je učinilo kultnim. Ipak, „Katarina II“ i danas zvuči moćno i turbulentno ne samo zahvaljujući dobro urađenom remasteru. Pored saradnje sa izuzetnim producentom (Đorđe Petrović), bend je tokom dve godine čekanja na snimanje i mnogih personalnih promena imao vremena da pesme poput „Ja znam“, „Treba da se čisti“, „Jesen“ i „Radostan dan“ prošeta kroz mnoge žanrove dok nisu dobile finalni oblik, u kojem ih znamo i danas.
Nijedan superlativ za ovaj album nije preteran, nijedno ponovno čitanje tekstova ovih pesama neće dva puta dati isti rezultat.

Više o aprilskom broju magazina Lice ulice >>

Prešlicavanje za Lice ulice, broj 99 (februar 2024.)

Kada kažemo da je neka umetnica ili umetnik „na margini poznatosti“, najčešće mislimo na one koji nisu imali sreće, ili podrške da se nađu na sredini pozornice, pod najjačim reflektorima. Ali, postoje i one koje su izabrale da ostanu u senci, ili dovoljno daleko od buke koju slava donosi. One su često i najveštije kada je potrebno pronaći mesto gde je moguće neopaženo preći granicu, i prokrčiti put zainteresovanima za drugo i drugačije.

Ovoga puta biramo tri umetnice i tri albuma koji su obeležili prethodnu godinu.
Jer, vreme je da otkrivamo nove puteve i bezbedne prelaze.

Joanna Sternberg: I’ve Got me (Fat Possum Records, 2023)

Glas Džoana Šternberg je krt, gotovo dečije nesiguran, jedan od onih koje je gotovo nemoguće primetiti u metežu glasova i buke. Ali kada stigne do vas, nećete moći da prestanete da ga slušate. „I’ve Got me“ je njen drugi album, na kojem nastavlja da peva o sebi, ali na način koji će biti prijemčiv svakoj introspektivnoj, ili zapitanoj duši tako da ćete njene reči, sumnje, i pitanja brzo usvojiti kao sopstvene. Ukoliko budete zbunjeni ili sumnjičavi tokom prve tri strofe prve pesme sa ovog albuma, kada Džoana zapeva „Why is it so hard to be kind and gentle to myself?”, shvatićete da ste upravo pronašli novu, iskrenu prijateljicu, sličnu Danijelu Džonstonu.

Melanie De Biasio: Il Viaggio (Pias, 2023)

Kada je pre desetak godina objavila prvenac “No Deal” Fil Selvi iz Radiohead je pričao da taj album zvuči “kao da je Bili Holidej počela da radi sa Markom Holisom iz Talk Talk”, a njeni obožavaoci postali su i Džuls Holand i Džajls Piterson. Melani je u tom trenutku mogla da bira. Nekoliko pažljivo odabranih džez standarda, poneki duet ili malo komercijalnijeg zvuka učinili bi je globalnom zvezdom. Ali, ona je nastavila svojim, drugim putem, koji je ovoga puta odveo do dolina i vrleti njenih predaka u Italiji.
“Il Viaggio” je audio-skulptura uzvišene lepote, i jedan od onih albuma koje vredi slušati u celini, sve dok se u njemu ne izgubite. Ukoliko vas ovi redovi nisu ubedili – probajte sa “We never kneel to pray” ili “Now is Narrow”, i pokušajte nakon njih da pronađete put natrag.

Hania Rani: “Ghosts” (Gondvana Records, 2023)

“Odjednom postajem svesna. Niko više ništa ne može učiniti, osim mene.”
Na omotu ovog albuma Hanja citira segment romana “Letovi” Olge Tokarčuk, knjigu posvećenu potrebi za kretanjem, slobodom i istraživanjem. Ovaj album tako i zvuči.
Na albumu “Ghosts” ćete pronaći sve što vam je za putovanje ili istraživanje potrebno – bez obzira da li se ono zaista dešava, ili na njega odlazite stavljanjem slušalica na uši.
Hipnotička “Hello”, lomna “Don’t Break My Heart” i predivna “Dancing with Ghost” otpevana sa Patrikom Vilsonom trebalo bi da postanu obavezni soundtrack za putovanje svakog unutrašnjeg emigranta.
A ima nas, sve više.

Više o februarskom broju magazina Liceulice >>

Tom Petty: "The Last DJ", za #WorldRadioDay

“There goes the last DJ
Who plays what he wants to play
And says what he wants to say.

And there goes your freedom of choice
There goes the last human voice
There goes the last DJ.”

Među mnogim pričama o nastanku radija oduvek mi je najzabavnija bila ona o Dejvidu Sarnofu, koji je pre nešto više od 100 godina među prvima razumeo potencijal tada novog izuma.

Za razliku od mnogih koji su o radiju razmišljali kao uređaju koji omogućava ljudima da komuniciraju “jedan-na-jedan”, Sarnof je shvatio da radio može biti iskorišćen za priču “jedan-ka-svima”.

(To nije jedini slučaj da tek osmišljena sprava dobije novi život zahvaljujući nečijem promišljanju. Da parafraziram Gabrijela Garsiju - svet je još uvek bio mlad, i mnoge stvari još uvek nisu imale svoje konačno ime, i nismo znali kako ćemo ih koristiti. Tomas Edison nije konstruisao fonograf da bi ljudi snimali i slušali muziku, već da bi jedni drugima slali glasovne poruke. Ipak, muzika je pobedila.)

Kada je Sarnof pozvao investitore da ulože novac u razvoj “bežične muzičke kutije”, bogatuni nisu razumeli komercijalni potencijal radija: “Ko bi platio slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?”
Magija radija nikada nije bila svima razumljiva.
Paradoksalno, bogatuni su vremenom shvatili “komercijalni potencijal”, i to će biti ono što će tu magiju najčešće limitirati – i, konačno, inspirisati Toma Petija da napiše pesmu “The Last DJ”.
Ona peva o radijskom di-džeju koji je frustriran što ne može da pušta šta želi, i odlazi u Meksiko u potrazi za slobodom.

Tom Peti je ovu pesmu posvetio Džimu Ledu, radio-voditelju koji je decenijama emitovao program na nekoliko radio stanica širom Kalifornije.
Možda i ne znaš da znaš njegov glas? Džimov glas izgovara “najave” na albumu “RADIO K.A.O.S” Rodžera Votersa iz 1987.

U trenucima najveće slave Džimovu emisiju je re-emitovalo oko 160 radio stanica širom Amerike.

To je magičan, teško objašnjiv osećaj, koji nema veze sa “slavom”, “uticajem”, i ostalim glupostima.
On air svetli iznad mikrofona, kroz studijsko staklo vidiš da te u nekim trenucima ne slušaju ni “rođeni” tonac i muzički urednik emisije, zato što su se prebacili na kontrolne zvučnike i nameštaju trake ili vinile koji će tek biti emitovani - ali ti znaš da to što pričaš u mikrofon ponekad slušaju i stotine hiljada ljudi. Dok pričaš – znaš da među tim hiljadama postoji Jedna, ili Jedan koji će neku pesmu čuti prvi put u životu, i otkriti novi svet.
Nikada nećeš upoznati tu osobu. Radio je jednosmeran, “jedan-ka-svima”. Ta osoba ne može da ti ostavi lajk ili komentar. I nikada nećeš saznati šta će ta osoba uraditi sa tom pesmom, i gde će je odvesti. Možda će baš tu pesmu izabrati za prvi ples na venčanju. Možda će tražiti da bude sahranjena uz nju. Ne znaš, ali deliš pesme i priče dalje, tako pomažeš pesmama da stignu do onih kojima su namenjene.

*

Nedavno sam imao priliku i čast da razgovaram sa čovekom čije su emisije svojevremeno meni otkrivale nove svetove, i punile uši i dušu zvučnim slikama koje su me terale da tragam dalje.
Dečačko oduševljenje što smo u istom prostoru, i što pričamo o muzici dok nam pušta Džulijana Lejdža postalo je još jače u trenutku kada je izgovario suštinsku rečenicu, koju bih rado prigrlio kao svoju.
Citiraću ga po sećanju: “Osećam unutrašnji mir, i ispunjenje - u nadi da sam jednim delom svoje egzistencije učinio nekome nešto dobro, emitovanjem neke muzike.”

A učinio je, odavno. 
Mene je, ne znajući, doveo tu gde sam danas, rešen da nastavim da delim muziku kako umem i znam, čak i kada radija kakav znamo više nema, pa pravim “radio iz kuhinje”.
Nema klasične On Air lampice, ali je Aleksandra napravila nešto bolje.

Tomova pesma kojom je ova priča je u nastavku.
Nema spota, samo zvuk.
Velikim pesmama slike nisu potrebne.
Džim Led kojem je pesma posvećena umro je krajem prošle godine.
Poslednjih dvanaest godina radijske karijere je radio emisiju u kojoj je puštao “manje poznate bendove”.
Ostao je slobodan.

Specijalno priznanje za Prešlicavanje

Glas, i način na koji je Vlada Čeh pričao jedan je od razloga zašto sam se kao klinac zaljubio u radio.

Slušanje njegovih emisija je bilo poput obrazovnog programa – ne samo zbog onoga o čemu je pričao, već kako je to radio. Mali je broj malih ljudi iz radija koji su znali kada uneti dozu drame u govor, kada nešto reći kroz osmeh, kada napraviti malu pauzu da bi ona rekla više od reči.

Tek kada sam se mnogo godina kasnije prvi put našao iza mikrofona shvatio sam koliko je veštine za to potrebno, i zašto je važno da na emisiju dođeš potpuno pripremljen.

Vlada Čeh je autor (barem jednog) slogana koji me privukao „svetu reklama“. Saopštiti sve o novom proizvodu na tržištu u samo nekoliko reči, a na način koji će biti i jasan i pamtljiv je - sada to znam – velika veština. „Pali se lako, ne gasi nikako“ za lansiranje nekada čuvene „Hepo kocke“ je dokaz za to.

Imao sam priliku i čast da radim sa Vladom, i gledam koliko rada, ideja, strasti i domišljatosti stoji iza njegovih kratkih, britkih doskočica koje su na sastancima sa klijentima, ili u razgovoru sa kolegama izazivale smeh, i veliko poštovanje. To je bila možda najvažnija lekcija koju sam od njega mogao da naučim: kako ispričati priču tako da je svi razumeju, usvoje, i prepričavaju dalje.

To je suština onoga što radimo, u svakodnevnom poslu ili različitim radio-formama.
Zbog svega toga mi je, kao prvom laureatu ovog priznanja, puno srce.

Hvala!

Milan Mladenović, ZNANI JUNAK

(Za magazin Lice ulice, decembar 2023.)

Promena naziva ulica jedna je od omiljenih zabava lokalnih samouprava na prostorima bivše Jugoslavije. Zahvaljujući tome možemo bolje razumeti kojih se i kakvih sve to nazora aktuelne vlasti pridržavaju, kao i da nas revizionizam čeka, doslovce, iza ugla.

Ipak, ukoliko se zagledamo u mape gradova na teritoriji nekadašnje zajedničke države, primetićemo jednu neočekivanu anomaliju. Na novijim mapama pojavljuje se ime čoveka koji je za života bio opozicija velikoj većini imena na novoizrađenim uličnim tablama. U poslednjih desetak godina svoju ulicu, prolaz ili plato u Podgorici, Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu dobio je Milan Mladenović, muzičar i nekadašnji vođa benda Ekatarina Velika. Dobri duhovi Kraljeva okupljeni oko „Lokalnog fronta“ postavili su pre nekoliko godina tablu >> na „prolaz Znanog junaka Milana Mladenovića“, Sarajevo ga je nedavno proglasilo počasnim građaninom, a u budućnosti će jedan toponim poneti njegovo ime i u Makarskoj. Da, neke od tih ulica jesu tek „parče asfalta“, kažu pomalo razočarani poštovaoci Milana u Zagrebu, ili kratke, slepe uličice poput one u Podgorici. Ipak, Milan je u mapama.

Zašto jedan rokenrol muzičar trideset godina nakon smrti dobija tu počast?

Priča o Milanu Mladenoviću nije samo ona o muzičaru koji je na teritoriji Jugoslavije odsvirao više od dvesta koncerata pred ukupno 150.000 ljudi. Ti brojevi su za poštovanje, ali nisu dovoljni za dobijanje ulice.

Ovo je priča o čoveku kojeg danas prepoznajemo kao simbol doslednosti i neodustajanja. O čoveku koji se nije kolebao da podigne glas u vreme kada su mnogi zaćutali, i koji se glasom, gitarom i rečima borio protiv zla, čak i kada je bio sam na ulici.

I koliko njegova muzika i danas menja hemiju u našim glavama toliko bi priča o njemu trebalo da nas podseća na značenja reči doslednost i ljubav.

ZAGREB – SARAJEVO – MAKARSKA – BEOGRAD
ILI „KUDA VODE OVI TRAGOVI“

Na Milanovo delo i stavove svakako su uticali njegovo poreklo i gradovi u kojima je odrastao. Rođen u Zagrebu 21. septembra 1958, iz ljubavi Makarke Danice Puharić i Kruševljanina Spase Mladenovića, oficira JNA, Milan gotovo da nije pamtio grad najranijeg detinjstva, ali će sa zagrebačkom publikom imati poseban odnos tokom kari­jere. Kada je imao šest godina, porodica se zbog Spasine prekomande seli u Sarajevo. Soliter od dvanaest spratova u kojem su Mladenovići živeli i danas stoji kraj Miljacke, ali s novom uličnom tablom. Ime Đura Salaja ispod broja trideset nakon rata odmenilo je ime Kemala Kapetanovića.

Razgovori s Milanovim drugarima iz vremena odrastanja u Sarajevu otkrivaju grad od blata i snega u kojem su ulične tuče bile ispit za dečaštvo, ali i dečaka s naoča­rima debelih stakala koji se nije povlačio pred jačima od sebe. U to vreme je, pričaju njegovi stariji rođaci, počeo da stvara svoj svet – otkrivajući Bitlse, Korni grupu >>, svira­nje gitare i pisanje pesama. O odrastanju u Sarajevu najčešće neće želeti da priča u budućim intervjuima, ili će govoriti uz dosta gorčine, a njegovo mesto sreće biće Makarska, u kojoj će provoditi leta sve do početka devedesetih.

Zahvaljujući novoj Spasinoj prekomandi taj isti dečak, koji već ima trag pod desnom miškom od gitare i prve dve objavljene pesme u zborniku „Vijetnam u srcima mladih“, doći će 1970. godine u Beograd. Mladenovići će živeti najpre na Topčideru, a zatim na Konjarniku, da bi se polovinom sedamdesetih konačno našli u svom stanu, na petnaestom spratu impresivnog i monstruoznog solitera, u to vreme okruženog nepreglednim peščarama Novog Beograda u izgradnji i betonskim zgradama.

U toj sobi će tokom narednih godina nastati neke od najpoznatijih pesama jugoslovenskog rokenrola. Možemo ga zamisliti kako sedi na kraj prozora svoje sobe, i gleda pejzaž: „Toplana se ne vidi s mog prozora, već samo dim koji kulja iz nje. Ali zato ja uživam gledajući brodogradilište.“

„MI PRAVIMO PUT“

O muzici koju je Milan stvarao sa Limunovim drvetom, Šarlom Akrobatom, Katarinom II/ Ekatarinom Velikom, Subom i drugim muzičarima s kojima je sarađivao priča­ćemo detaljnije na drugom mestu i drugom prilikom.

Kada preslušavate muziku koju je stvarao, i ukoliko to činite skladno, i po redu, znajte da pratite putanju muzičara kojeg su vodile beskrajna radoznalost, upornost, hrabrost, kao i prilična nezainteresovanost za očekivanja publike, ili kritike. Ako pričamo o hrabrosti, poslušajte ponovo prvi i jedini album Šarla Akrobate, koji je osnovao zajedno s Dušanom Kojićem Kojom i Ivicom Vdovićem Vdom, „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...“, na kojem su ova trojica dvadesetogodišnjaka uradila sve što se ne radi, rušeći tabue oblikovanja pesama, ali i njihovog snimanja. Bila je potrebna hrabrost da bi se napisale pesme poput „Ljubavne priče“ >> (da, to je onaj Milanov tekst o pranju automobila zastava 101, to jest stojadina, krpicom i deterdžentom, u nedeljno jutro), ali bila je potrebna i ozbiljna posvećenost da se nakon takvog benda, oboža­vanog od kritike, posvetite oblikovanju novog, drugačijeg benda s novim ljudima (Katarina II), i da ne odustanete od svega iako gotovo tri godine ne možete na snimite nov materijal. Posvećenost je bila gorivo koje je sačuvalo bend tokom godina sviranja u malim prostorima i pred malobrojnom publikom – uprkos sjajnim pesmama – i gorivo koje je Milana, Magi i Bojana konačno dovela do prvog rasprodatog koncerta u Hali Pionir 1987, na kojem pet hiljada ljudi sa dignutim čašama više nisu samo stih iz pesme, već i stvaran svet oko njih.

U vreme prvih većih uspeha Ekatarine Velike (koji su bili ograničenog dometa u odnosu na popularnost nekih drugih bendova) Milan je u intervjuima govorio o tome da se bend nikada nije prilagođavao ukusima publike, niti odustajao od postavljenih principa, već da su tokom godina sviranja „navikavali publiku na sebe“.

Da se vratimo na hrabrost. Dve godine nakon što su objavili najprodavaniji album karijere („Samo par godina za nas“, čiju su naslovnu pesmu 2006. godine slušaoci nekadašnjeg B92 izabrali za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena), konačno dosegli slavu i dobili tretman dostojan velikog rokenrol benda, EKV je napravio dotad najradikalniji zaokret. Objavili su „Dum dum“, takozvani najmračniji album karijere, na kojem je Milan, kao autor svih tekstova, proročki pevao o užasima ratova koji nam predstoje („Idemo“, „Zabranjujem“, „Dolce Vita“...). Na pitanje novinarke zašto objavljuju tako težak album, pun opominjućih pesama i drugačije atmosfere, Milan odgovara: „Nova ploča je jako mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili četrdeset odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.”

Koliko još takvih umetnika s prostora bivše Jugoslavije znamo?



„U PROŠLIM DANIMA OSVOJILI SMO PONOS“

Reč po reč, dolazimo do godina u kojima su Milanov aktivizam i društveni angažman zaslužili poštovanje koje, očigledno, traje i danas.

Zanimljivo je čitati njegove intervjue iz osamdesetih godina, koji otkrivaju umetnika potpuno posvećenog muzici koju Ekatarina Velika stvara, značenjima te muzike, i uslovima u kojima ta muzika nastaje; umetnika koji uživa da razgovara o književnosti (obožavao je Harmsa, Ursulu Legvin, Kortasara, Nemanju Mitrovića...) ili tuđoj muzici koja ga oduševljava. Na pitanja novinara o stanju u društvu i Jugoslaviji u periodu izlaska albuma „Ljubav“ koji je bend učinio opštepoznatim, dobijaćemo odgovore da je to pitanje za političare, a ne umetnike.

I dok su krajem osamdesetih mnogi muzičari počeli da koriste svoju poznatost za dodatno raspirivanje rastućih nacionalizama širom tadašnje Jugoslavije, Milan se našao među malo­brojnima koji su ukazivali kuda će nas to odvesti. „Kada vidim šta se događa, osećam da nam predstoji kolektivna orgija (...) Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta! A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam“, izjavljivaće u intervjuima 1989. i 1990. godine, nakon koje će i inače relativno mali prostor koji ima u medijima početi sve više da koristi za opomenu, strahovanje, ali i osećaj gneva što ne može da utiče na tok istorije.

U nekim intervjuima prevladava strah, u drugima ljutnja i bes. Iako se forma koncerata EKV nije promenila, i nije bilo mnogo reči između pesama – stihovi i muzika su dobili nova značenja, a Milan kao da je osećao odgovornost prema publici koja dolazi na te koncerte. „To što mi radimo to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo ljude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su ljubavi, drže se jedni drugih.“

A šta te drugo, ako ne ljubav i ideja da se moramo držati jedni drugih i ulivati jedni drugima hrabrost u takvim vremenima, natera da otputuješ kombijem u Sarajevo u leto 1991, da bi odsvirao samo dve pesme na YUTEL koncertu za mir >> održanom u prepunoj Zetri?

Naredne godine ga vidimo kako snima i svira sa saborcima iz projekta „Rimtutituki“ čuvenu pesmu „Slušaj’ vamo“ s kamiona koji kruži gradom >>. Ta pesma, ne zaboravimo, nije snimljena samo za lokalne potrebe, već je stvorena i da bi se prijateljima koji su ostali sa druge strane granice – u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni poslao glas da u Beogradu još ima normalnih ljudi. Trebalo bi ponovo pročitati njegovu izjavu >> sa bine Sava Centra povodom dodele nagrade za grupu godine 1992. „...Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (i ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla?” Nakon minuta tišine salom Sava Centra se razlio aplauz, ali neki tvrde da je bilo i povika “uhapsite ga!”

Setimo se i tog momenta u kojem, iako “u džepu imaju po sto maraka” kako bi rekao jedan od svedoka događaja, Milan odbija da svira koncert u Banja Luci, zato što su u tom gradu upravo srušene mnoge džamije. Tu su i koncerti za mir odsvirani u Beču, Pragu i Berlinu zajedno sa bendovima iz Hrvatske, a vredi pomenuti i album “Neko nas posmatra” iz kojeg, neočekivano, izbija neki novi optimizam („... Mi to možemo zajedno“ >>), predivnu pesmu „Universal Love“, snimljenu 1993. s mnogim prijateljima za potrebe projekta Unicefa i, konačno, učešće u prvom telefonskom koncertu u okviru kojeg su zajedno, u vreme pre interneta, preko specijalno adaptiranih telefona zajedno svirali muzičari iz Skopja, Labina, Beča, Sarajeva, Beograda, i tako počeli da obnavljaju pokidane regionalne veze.

Mnogo godina kasnije, a povodom reizdanja albuma „Dum Dum“, novinar Zoran Tučkar na jednom hrvatskom portalu piše >> „Ne znam što bih dao da mogu svjedočiti hipotetskoj sceni između Milana i nekog domaćeg ’domo­ljuba’, u kojoj na pitanje: ’Gdje si bio 1991?’ Milan zenbu­distički strpljivo odgovara sugovorniku: ’Bio sam u Beo­gradu i nastojao sam biti čov(j)ek’.“ Ne možemo reći da je ovo priznanje sa „druge strane“ stiglo prekasno. Uprkos svemu i svima, Milan nikada nije ni izgubio poštovanje ljudi iz čitavog regiona.

Ove godine je na Milanov rođendan nagrada njegove Zadužbine dodeljena u Makarskoj. Nakon svečanog dela u divnom prostoru Malakološkog muzeja, a tokom kog je publici, u kojoj je bilo i njegovih bliskih rođaka, prikazan kratki film sa isečcima iz njegovog dnevnika >> iz Brazila 1994. godine, usledio je koncert kraj obale, nedaleko od staze ka Nuglu, plaže kraj Makarske koju je Milan voleo.

Noć je topla, leto traje još dva dana. Na bini se smenjuju muzičari iz Makedonije, Srbije i Hrvatske, a u publici su Novosađanke, Beograđani, Zagrepčani, Makrani, Sarajlije, Splićanke, dva tipa iz Berlina, lokalna ekipa iz Imotskog.

Mnogi su rođeni nakon Milanove smrti, i nikada nisu živeli u istoj državi, ali se druže, dovikuju, naručuju ture pića jedni drugima. U pauzama nastupa bendova na velikom platnu iza bine emituju se koncertni snimci Ekatarine Velike. I dešava se nešto neočekivano. Potpuno spontano, najpre tiho, a onda sve glasnije, svi zajedno počinjemo da pevamo s Milanom.

To je Ljubav.

*

Objavljeno u magazinu Lice ulice, decembar 2023. >> uz dodatne fotografije Goranke Matić.

Prešlicavanje za Liceulice / Superheroji (novembar 2023.)

Po definiciji, superheroji su „izmišljeni heroji koji imaju specijalne ili nadljudske moći“. Mogao bih, dakle, ovaj tekst mogu da posvetim Zigiju Stardastu i njegovom tvorcu, Dejvidu Bouviju. Ipak, novija definicija ima i nastavak koji kaže „izuzetno vešta ili uspešna osoba“.

To otvara mogućnost da se u narednim redovima pojave one i oni koji imaju super moći da nam menjaju raspoloženje ili učine da igramo; koji nas muzikom i glasom podsete koga želimo da zagrlimo, ili učine da se osetimo toliko moćno da možemo da pomerimo svet.
Dakle, moramo početi od Bouvija.

David Bowie: „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and The Spiders from Mars“
(RCA, 1972)

Zigi, prva naučno-fantastična zvezda rokenrola, sleće na Zemlju pet godina pre njenog kraja. Na planeti iscrpljenih resursa zatiče stariju generaciju otuđenu od stvarnosti, i njihovu decu, utonulu u hedonizam. Zato je došao, da nam donese poruku nade, i ponudi spas.
Prošlo je tačno pedeset godina od kako je Bouvi spustio Zigija među nas (i nešto kasnije ga i napustio) - ali Zigi bi slično stanje zatekao i danas.
Možda je to razlog što pesme sa ovog albuma i danas zvuče tako živo i moćno (naročito u remasterovanim verzijama), i čine da se osećamo kao da je kraj sveta („Five Years“), tražimo spas u muzici („Starman“), lebdimo („Moonage Daydream“) ili jednostavno nalazimo utehu („Rock’n’roll Suicide“).
Astronomi su nedavno ponogo zabeležili kratki, snažni radio-talas iz dalekog i dubokog svemira. Možda nam Starman ponovo šalje taj „hazy cosmic jive“?

Daft Punk: „Random Access Memories“ (Columbia, 2013)

Pre tačno deset godina dva super-super-super heroja muzike obratila su nam se za sada poslednji put albumom koji je krcat super herojima - gostima. Možda prethodna rečenica zvuči profano, ali kada pogledate ekipu koja je pravila „R.A.M.“ – lako možete zamisliti plakat za filmski hit pod naslovom „Lose Yourself to Dance“ kojim dominiraju dva-tipa-pod-kacigama, dok iza njih vire Kazablankas, Moroder, Rodžers i Farel. Zaplet filma je jednostavan: ekipa se okuplja da bi stvorila muziku koja će nas sve namamiti u džinovsku disko-kuglu u kojoj ćemo biti bezbedni i bezbrižni, uprkos svemu.
Odjavna scena: svi dvehiljadedvadesetitreći put zajedno igramo uz „Get Lucky“, i nije nam dosadila. Happy end.

The Rolling Stones: „Hackney Diamonds“ (Polydor, 2023)

U prirodi superheroja je da nas iznova oduševljavaju trikovima koje već znamo.
Mik, Kit i Roni upravo to rade na tek objavljenom novom albumu. U saradnji sa novim producentom, i gostima u rasponu od Lejdi Gage do Stivija Vondera i Pola Mekartnija – Stounsi ne samo da deluju energičnije i življe od većine mlađih bendova koji tvrde da sviraju rokenrol, već i zvuče kao da su spremni za još nastavaka (Mik - naročito!)
Prva dva singla sa albuma - „Anger“ i „Sweet Sounds of Heaven“ će se naći na svakoj budućoj poštenoj kompilaciji najboljih pesama koje su snimili za ovih šezdeset (!!!) godina, ali „Hackey Diamonds“ nudi još genijalnih momenata i zato će biti jedan albuma Stounsa koji se preslušavaju mnogo puta. Obratite pažnju i na „Live By The Sword“, poslednji snimak na kojem sviraju i Čarli Vots i Bil Vajmen. Ako je ovo kraj – spektakularniji nije mogao da bude.

*

Novembarski broj magazina Liceulice >>

"Čovek koji se nije ogrešio o svoje standarde"

(Autor: Maja Vukadinović, Politika, 14. novembar 2023.)

Stvaralaštvo Milana Mladenovića, jednog od najvoljenijih rokera na ovim prostorima, još uvek pleni. Malo je muzičara kod nas koji su ostavili takav trag, čije delo živi i predstavlja konstantnu inspiraciju. Zato je odjeknula vest da je na inicijativu Zadužbine Milana Mladenovića u toku priprema monografije o umetniku.

Autor je Nebojša Krivokuća, diplomirani dramaturg i jedan od kreativaca sa najviše iskustva u našoj marketinškoj industriji. Objavljivao je tekstove o muzici, filmu i oglašavanju, autor je knjige kratkih priča posvećenih muzici „39 pesama” i bloga i podkasta „Prešlicavanje”, koji se bavi pop kulturom. Na početku razgovora, Nebojša kaže da je u ovoj priči samo vodič, ili neka vrsta kuratora koji će čitaocima omogućiti da sagledaju Mladenovićev opus – kroz Milanove reči, intervjue, dokumenta, tekstove i fotografije, osvrte relevantnih kritičara ili svedoka događaja, kao i kroz razgovore sa onima koji su mu bili bliski.

O Milanu Mladenoviću se može pisati iz mnogo uglova: o njemu kao muzičaru, pesniku, društveno angažovanom umetniku, ikoni jedne (ili nekoliko) generacija... Iz koje vizure sagledavate njegov opus?

Milan je bio sve što ste naveli. Zato ga sagledavam iz više uglova, uz razumevanje vremena u kojem je stvarao i okolnosti protiv kojih se borio. Ne zaboravimo – „Ekatarina Velika” je nakon godina mukotrpnog rada postao veliki bend koji je pred raspad Jugoslavije odsvirao više od 200 koncerata pred 150.000 gledalaca, ali njihova popularnost je bila ograničenog dometa. Milan nije samo „Par godina za nas”, „Krug” ili „Zemlja”. Neke pesme smo nepravedno zaboravili. Tu je i „Šarlo akrobata”, najprogresivniji bend ovog dela Evrope početkom osamdesetih, ali i „Angel’s Breath” na kojem je sa Subom stvarao „muziku četvrtog sveta”. Taj opus čine i iskoraci u eksperimentalnu muziku, performanse, filmove, kao i javni angažman. Jeste, izazov je pisati o svemu tome, ali on to i zaslužuje.

O čemu, zapravo, pišete kada pišete o Milanu Mladenoviću, šta on simbolizuje u našoj pop kulturi i koje vrednosti je zastupao?

Ovo je priča o izuzetnom umetniku koji se prvenstveno izražavao kroz rokenrol. O čoveku koji je simbol neprekidnih promena, i koji je bez zazora pratio unutrašnje impulse, te nije previše mario za reakcije muzičkih kritičara ili publike. Kada je 1991. objavljen „Dum-dum” – album pun antiratnih i opominjućih pesama – na pitanje novinarke zašto je album tako težak, Milanov odgovor je bio: „Nova ploča je mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili 40 odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.” To je ilustracija vrednosti koje je zastupao. Ovo je priča o čoveku koji se, da ga citiram „nikada nije ogrešio o sebe i svoje standarde”. Na početku i na kraju svega je muzika, koja odoleva vremenu, ima nove obožavaoce, i to je najvažnije. To što nas te pesme i dalje emotivno pomeraju bi Milana, verujem, činilo srećnim. Muzika je bila njegova najveća ljubav.

Koji segmenti portreta Milana Mladenovića zahtevaju posebnu pažnju da bi javnost stekla istinit i celovit uvid u njegov rad i ličnost? Postoje li neki mitovi o Mladenoviću koje treba dekonstruisati?

Za celovit uvid je neophodno sagledati njegov životni put od Zagreba, preko Sarajeva i Makarske do Beograda. Portret će biti celovit uz saznanja o stvarima koje su ga oduševljavale ili nervirale. Slika će biti jasnija kada se podsetimo priča iza nekih pesama, koje se često pogrešno tumače. Putokazi za tumačenja tih pesama biće deo ove knjige. Ovde se, prvenstveno zahvaljujući senzacionalističkim medijima, neprekidno ponavljaju neke bezvezne priče, ali ne možete život jednog čoveka vrednovati i posmatrati kroz prizmu tuđih navika, ili načina života nekih drugih članova benda u kojem je svirao. To su, da izvinete, gluposti i čista lenjost duha.

Foto: Maja Maričić / Zadužbina Milana Mladenovića

 

U obilju materijala, na šta ćete staviti akcenat ‒ na ono što se o Milanu ne zna, ili ćete pokušati da iz drugog ugla prikažete Mladenovića u odnosu na neke prethodne knjige o njemu i EKV?

O njemu se do sada premalo pisalo. Zato je Zadužbina Milana Mladenovića pokrenula inicijativu da se monografija oblikuje. Biografska knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića je objavljena pre gotovo 25 godina. Iz istog vremena je i „Dečak iz vode” – zbirka Milanovih pesama, uz segmente iz intervjua. Neke druge knjige, više fokusirane na Margitu Stefanović su često natopljene senzacionalizmom, a sadrže neke nepotvrđene, ili netačno prepričane priče. To je napravilo štetu svima. Zato će akcenat biti na onome što je odista bilo, što jeste, i što danas „baca svetlo daleko”.

Da li je veći izazov predstaviti Milana Mladenovića kao muzičara – o čemu se dosta zna, ili njega privatno?

To nije lako razdvojiti. Milan je neprekidno bio uronjen u muziku i njeno stvaranje. Sam je govorio „moje pesme – to sam ja.” O muzičaru se zna više, ali ćemo ga još bolje razumeti kada se podsetimo šta nam je pričao i radio van scene.

U kojoj meri društveni, odnosno antiratni angažman Milana Mladenovića iz devedesetih predstavlja inspiraciju i putokaz za mlade umetnike danas?

Prisetimo se učešća u projektu „Rimtutituki”, poziva na minut ćutanja za stradale u granatiranju Dubrovnika 1992. u prenosu na TV Beograd, odbijanja da nastupa u gradu u kojem se ruše džamije, učešća u Deklaraciji o slobodnom Sarajevu 1994... Toliko inspiracija i putokaza.

Po kom kriterijumu ste birali sagovornike i šta ste novo otkrili, s obzirom na to da dugo pratite i poštujete Milanovu muziku?

Pošto je cilj sagledavanje Milana iz različitih perspektiva, do sada sam razgovarao sa pedesetak sagovornika čiji su se životi preplitali sa njegovim u različitim dekadama. Biće ih još. Ali nisam ih birao ja – već on, za života. Sve zajedno mi je donelo otkrića i uvide zbog kojih ga cenim još više, a valjda i bolje razumem. Ukoliko čitaoci osete isto, onda će sve ovo biti vredno truda."