O prvim pokušajima i drugim uspesima

Ukoliko sve posmatram iz drugog ugla – neverovatno je koliko toga se urotilo protiv mene u prethodnih 38 godina.

Gotovo ništa nije valjalo - iz prvog puta:

Prva vožnja pravog, velikog bicikla (dakle - dva točka, gume 24 cola, bez pomoćnih točkova, klasičan volan, mirne ulice Voždovca) propala je ujedom psa, koji se zatrčao ka meni iz jednog od okolnih dvorišta – i nije se zaustavio samo na jurenju točkova, već je zario zube u moju nogu.

Zbog toga, naravno, nisam prestao da vozim bicikl. 

Prvi odlazak „na more sa školom” očekivano se poklopio i sa pokušajem prvog poljupca, namenjenog devojci koja je već imala svog prvog u Beogradu, što je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – a to je izazvalo i prvo spavanje na plaži do kasnih jutarnjih sati - što je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio, ti si Nebojša uzoran đak, a ona nije jedina devojka u kampu, videćeš kako će se to rešiti.
I bio je, naravno, u pravu.  

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka podrazumevala je i mogućnost produženja istog - na 18 meseci. Nisam otišao iz prvog, već 12 meseci kasnije. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Prvi posao koji sam radio „preko omladinske” bilo je nošenje stotina kilograma papira u podrumu, od sedam ujutro do četiri popodne. Drugi je bio nošenje rasvete na snimanju, od sedam ujutro do ponoći. Treći – javljanje na telefon u radio stanici. Četvrti – prilozi za istu radio stanicu. Peti – muzički saradnik. Šesti – muzički saradnik, tonac i voditelj, na istoj frekvenciji. I onda je moj prvi pravi poslodavac, odnosno osoba koja je obezbeđivala uredan honorar za te radijske dane – ubijena, i to u vreme kada sam konačno avanzovao do već pristojnog honorara.  

Prva osoba u čijim sam novinama objavljivao tekstove - takođe je ubijena. Suvišno je reći - honorari, naravno, nisu isplaćeni. Što ne znači da sam prestao da pišem.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan, dobacio sam samo do drugog kruga. Ali je zacementirao želju da ga upišem, što sam učinio - iz drugog puta, mnogo boljim radom nego prve godine.

Prvo pravo zaposlenje "za stalno" propalo je početkom bombardovanja. Nešto kasnije sam počeo da radim u drugoj agenciji, za manju platu, ali sa boljim ljudima. Sa boljim ljudima bilo je lakše zaraditi - i bolju platu.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta drama čak predstavljala ostatke moje domovine na uglednom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću. Plaćena je. Toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

Kada sam ostao bez prvog stalnog posla – radio sam na projektima koje niko nije tražio, ali koji su me vratili u igru.

Na prvom velikom otvaranju koje smo organizovali kao agencija, dragi kolega je zaboravio čekrke za podizanje platna spuštenog preko zgrade, površine cca. hiljadu i po kvadrata. Podigli smo platno. Pitajte četvoricu ljudi koji su stajali na krovu zgrade – kako.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar - zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz – 
postane ti jasno da ne smeš da se predaš.

U poslu kojem sam sada posvećen često koristim jedan citat Čarlsa Hendija, mudrog čoveka: “Veliki deo onoga što znam nije mi dalo moje formalno obrazovanje, već sam to naučio u seriji nezgoda i neuspeha. Učio sam na malim katastrofama.”

I verovatno će se i danas desiti jedan promašaj, dva karambola ili poneka katastrofa - manjeg obima. Sigurno će ih biti. Možda bude i neki veći odron.

Što ne znači da neću uraditi sve što sam namerio.

Toliko toga je ostalo da se uradi.

Ovaj levi na fotografiji, iz 1981. - zahteva to od ovog desnog, iz 2011.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

Danas punim tek punim 38.

. . .

Tekst je objavljen i na 365lepih dana.rs