još i zbog vešto stvorenih nevolja izmišljenih bića."
(Gabrijel Garsija Markes, "Sto godina samoće")
Mnogo godina kasnije, gledajući prvu najavu ekranizacije „Sto godina samoće“, setio sam se onog davnog popodneva kada mi je otac pružio ovu knjigu, prvu sa police biblioteke koja je bila u sobi roditelja.Imao sam četrnaest godina, i ‘svet bio tako nov i mnoge stvari još nisu imale ime.’
Ono što sam čitao u naredna tri dana potpuno se razlikovalo od knjiga koje sam do tada čitao. Na kraju sam bio zbunjen - ‘Šta je ovo?’, pitao sam ga vraćajući mu knjigu.
- ‘Bilo bi neverovatno da si je razumeo na prvo čitanje. Ali ćeš verovatno poželeti da je pročitaš ponovo.’
Bio je u pravu.
Sada, naravno, znam da pri prvom ulasku u Makondo mnogo toga nisam razumeo, da nisam dovoljno znao o svetu da bih razlikovao stvarnost od Markesovih maštarija, te - najvažnije - da ne može sve da se razume.
Od tada sam se vraćao knjizi svake godine, kao što se ide na sistematski pregled ili u posetu rođacima, i vremenom otkrivao kako se menjamo i knjiga i ja.
Bilo je tu čitanja pri kojima su u prvi plan izbijale surove ljubavne priče (prvi Buendija kaže “Ljubav je bolest”). Pri drugim čitanjima sam otkrivao sličnosti politike i ideja koje eksploatišu moju zemlju, kao što čerupaju države Latinske Amerike. Bilo je i čitanja tokom kojih nisam otkrivao ništa novo, već plovio po rečima, uživao u jeziku i slikama u kojima se sudaraju istorijsko i mitsko; u opisima Aurelijanovog delirijuma i pisanja stihova Remedios; u gledanju kiše koja pada četiri godine, jedanaest meseci i dva dana; cvetovima koji prekrivaju Makondo na dan smrti Hose Arkadija, u slušanju vetra koji Makondo briše sa lica zemlje.
Konačno, istoriju Makonda sada možda znam i bolje od istorije nekih stvarnih mesta, a porodično stablo familije Buendija, sticajem okolnosti, poznajem bolje nego sopstveno.
Zato sam pred emitovanje prvog dela serijala u decembru 2024. strepeo od ulaska u ekranizovani Makondo, poput Hose Arkadija pri prvom susretu sa Melkijadesovom dagerotipijom.
U sećanju nemam neko posebno sećanje na ranije pokušaje ’oslikavanja’ Makonda. Oni koje pamtim su uglavnom završavali u preterivanju ili naivnosti, i oduvek mi je najdraža bila serija insceniranih fotografija Hana Valrafena >> objavljenih prvi put pre više od trideset godina. (kakav obrt – Valrafen je izgubio vid nedugo nakon poslednjih snimanja u Kolumbiji i sada ga predstavljaju kao 'slepog fotografa').
Čitanja knjige su me utvrđivala u stavu da je ovu priču nemoguće ekranizovati – ne na način na koji se ekranizacije obično ’rade’. Kako dočarati taj zamršeni sudar tokova vremena i priča; kako prepričati nemoć stanovnika Makonda pred naletom bolesti nesanice, kako objasniti gledaocu da se imena junaka ponavljaju i zato što sve ide u krug, kao i vreme, jer 'vremenska mašina pokvarila'?
U prvim najavama ekranizacije se - možda baš zbog sumnjičavosti obožavalaca - insistiralo na autentičnim lokacijama, glumcima i jeziku, te da će iz poštovanja prema autorovim zamislima biti snimljeno čak šesnaest jednosatnih epizoda i da je Markesova familija strogo nadgledala kompletan produkcioni proces.
Sve je to obećavalo, ali nije umanjivalo strepnju kako će izgledati ekranizovani Makondo i samoća.
Kao i svaka knjiga koja stvara (a zatim i razara) jedan paralelni ili izmaštani univerzum – “Sto godina samoće” sadrži sve što je potrebno da bi bila tumačena na mnoge načine; kao refleksija stvarnosti, sociološka studija, kritika kapitalizma, proročanstvo, razbarušena fantazmagorija... štagod čitalac želi. Neko od takvih čitanja književnog predloška, prilagođeno očekivanjima sadašnje televizijske publike a šezdeset godina nakon objave romana verovatno bi mogla stati u dva ili tri sata filma ili mini-serije.
Na sreću – ova ekranizacija nije od te vrste, već predstavlja celovitu, vernu vizuelnu i narativnu odu Markesovoj maštovitosti i genijalnosti, kao i svakom od usamljenika iz njegove priče.
(To su - svi, od Hose Arkadija do Babilonija.)
Prvi deo ekranizacije “Sto godina samoće” je – ukratko rečeno – urađena posvećenošću kojom se Hose Arkadio upustio u rastavljanje pijanole da bi u njoj pronašao dokaz o postojanju boga, ili onom kojom se Fernanda posvećuje prepisci sa nevidljivim lekarima – i ta briga o detaljima iz originala, a koji priču o Makondu inače čine uverljivom, neodoljivom a ponekad i duhovitom je gotovo dirljiva.
(Dva primera:
Dok se mladi Arkadio šunja kroz mrak sobe u kojoj spavaju braća Pilar Ternere ka njenoj mreži jedan od njih odista izgovori – kao i u knjizi – “Bila je sreda!”
Tu su i mali žuti cvetovi na Melkijadesovim zubima u čaši, u danima pre nego što ovaj dostigne besmrtnost.
Takav odnos prema svakom detalju čini da je “Sto godina samoće” – po sadašnjim ‘standarima’ – ‘spora’ serija. Ali, ona je u potpunosti poštuje tempo Markesove naracije.)
Na sreću – i najvažnije – detaljisanje i vizuelna raskoš nisu svrha sebi, i ova ekranizacija nije 'slikovnica'. Sve ono što priču o Buendijama i ostalim stanovnicima Makonda čini magičnom je tu: Prudensiova čežnja za životom, ljubavni čemeri Pjetra Krespija, Rebeke i Amarante, Ursulina odlučnost da ludaci ne upropaste kuću Buendija, Aurelijanov pogled ka streljačkom stroju dok čeka predskazanje smrti koja još uvek ne oglašava, zato što će je njegov brat oterati puškom.
Prvi deo serijala završio se jurišom pukovnika Aurelijana Buendije na Makondo.
Drugi deo će biti emitovan od 5. avgusta.
Ko je čitao knjigu zna da tek stiže kiša koja će padati četiri godine, jedanaest meseci i dva dana; da će Makondo uskoro biti prugom povezan sa svetom a što će omogućiti dolazak Kompanije Banana i tako ubrzati njegovu propast, da uskoro pred kapiju stižu sedamnaest sinova Pukovnika Aurelijana Buendije sa krstom od pepela na čelu, da nas tek čekaju lude terevenke Aurelijana Drugog i Petre Kotes, i smešni Fernandini pokušaji suzbijanja razuzdanosti Buendija pravilima koja su neprimenjiva na pleme ‘koje je osuđeno na sto godina samoće i koje nije imalo druge svrhe na zemlji’.
Zato jedva čekam da se ponovo vratim u Makondo.
Ukoliko ga do sada niste posećivali - pročitajte, ipak, najpre knjigu.
Zatim se možemo sastati u knjižari katalonskog mudraca, da raspravimo kako ova mašina iluzija radi.
*
Još o "Sto godina samoće":
Oproštajna pesme Pjetra Krespija u "Sto godina samoće" >>
Još o "Sto godina samoće":
Oproštajna pesme Pjetra Krespija u "Sto godina samoće" >>
