Preko svake granice (o knjigama i taksama)

Sećate se tog lepog doba kada se u „Politinikom zabavniku“ moglo pročitati kakve sve bizarne zakone imaju tamo neke (uglavnom Američke) države, od kojih su se mnogi graničili sa fantastikom ili čak opasno prelazili u zonu neverovatnih izmišljotina. Malo pažljivijim guglanjem i sada se mogu pronaći mnogi – od kojih neki, gotovo sigurno, pripadaju domenu urbanih legendi ili se prosto ne primenjuju.

U Ajovi, Maršaltaun je konjima zabranjeno da jedu hidrante.

U Tenesiju je zabranjeno loviti ribu uz pomoć lasa.

U Konektikatu je zabranjeno hodati unatraške posle zalaska sunca.

U Vermontu je zabranjeno prdenje ispod vode.

U Jorku (Britanija) je još uvek na snazi zakon koji dozvoljava ubistvo Škota, ukoliko je naoružan lukom i strelama, ali i zakon po kojem trudnice imaju pravo da uriniraju u šešire policajaca.

U Švajcarskoj je muškarcima zabranjeno da vrše nuždu stojećki posle 22h.

U Ohaju je ženama zabranjeno da istovremeno nose suknje i lakovane cipele, da se u odsjaju istih ne bi videlo šta ne bi trebalo.

U Kanadi je zabranjeno pojesti glasački listić.

Na Floridi deca ne smeju da čitaju „Harija Potera“ bez pismenog odobrenja roditelja.
.
Sasvim sigurno, nijedan od navedenih zakona nije donet slučajno.

(U svakoj drugoj opciji, možemo da zamislimo dvojicu birokrata koji sede u podrumskoj kancelariji i dobacuju jedan drugom ideje za nove zakone: „Hej, Džek, kako bi bilo da ženama zabranimo da koriste reč „Ne“ za vreme venčanja?“ – „Predvidivo, dragi Džone. Ja razmatram predlog zakona o zabrani korišćenja slova „a“ petkom u vestima od deset.“)
.
A sada je trenutak da Džeka i Džona preimenujemo u, na primer, Vladu i Julijanu, naše ljude. 

I da shvatimo da je ovaj zakon, tj. uredba o knjigama doneta tek tako.

U Srbiji je nedavno ponovo pokretnuta priča o taksi na iznošenje knjiga (vaše lične imovine) preko granice, a u iznosu od 1300 dinara po komadu. Odluka je, navodno, objavljena još u decembru 1994. godine, „mada se primenjivala godinama pre toga“, a na snazi je i danas te postoji „zbog zaštite kulture i baštine“.

Dobronameran građanin bi mogao da pomisli da je ova genijalna uredba doneta u vreme kada je država Srbija/Jugoslavija uvodila i taksu na izlazak iz zemlje (ko je zaboravio, neka se priseti – taksa je uvedena 1993. godine, usred sankcija (!?!?), te nije eliminisana decembra 2000. godine, kada je taksa za izlazak iz Srb...Stradije povučena. Još dobronamerniji bi mogli da pomisle da je u pitanju zlonamerno tumačenje zakona o iznošenju kulturnih dobara/autorskih umetničkih dela preko granice – ali – nije to u pitanju. Prosto, carinici imaju pravo da vam naplate iznošenje vaše lične imovine, i to knjiga – iz vaše rođene države.

Kad to saberem, shvatim da ja više nisam dobronamerni građanin, jer ne vidim da je država dobronamerna prema – građanima, i mislim da bi umesto argumentacije „zbog zaštite kulture i baštine" bilo i iskrenije i tačnije da su iskoristili čuvenu „zbog da jedeš govna“, jer je teza o zaštiti kulture i baštine – neodbranjiva i da je ovo već preko svake granice.

(Digresija:

Nije ovo ni prva nijedna svinjarija koja se odnosi na knjige i državu, tj. odnos države prema knjigama. Pre nekoliko nedelja je, povodom zabrane fotokopiranja knjiga u celosti objavljeno i ovo objašnjenje: “Našim pravosuđem je utvrđeno da kada student za potrebe učenja i polaganja ispita na fakultetu umnoži autorsko delo, reč je o komercijalnoj potrebi, jer on time ulaže u svoje obrazovanje, posao i platu.” Sad, da je država malo dovitljivija, mogla bi da zabrani i spavanje – jer spavanjem ulažemo u obnovu moždanih ćelija, koje će nakon te kažnjive radnje funkcionisati bolje, čime takođe, sram nas bilo, imamo šanse da dobijemo bolji posao i bolju platu. Kraj digresije.)

I sad, kako je zaista idiotski raspravljati o uredbi zasnovanoj na tvrdnji da je iznošenje knjiga iz države ugrožavanje naše kulture i baštine, ja bih državi predložio još nekoliko mogućih zakona, čija bi primena takođe ne samo popunila budžet Republike Srbije, već bi i podigla stepen tragikomedije na viši nivo, te kompletirala utisak o potpunoj pajtonizaciji Srbije u proteklih nekoliko godina:

Predlozi zakona:

1. Ukoliko građanin napušta državu i u posedu ima emiter zvuka (CD-plejer, vokmen, kasetofon i sl.) – za iznošenje pesama u istom naplatiti 50 dinara po pesmi, a zbog ugrožavanja srpske kulture i baštine. Zakon se ima primeniti čak i ukoliko građanin na emiteru zvuka poseduje isključivo inostrane izvođače.

2. Ukoliko se pokaže da građanin ima za 1 ili više komada donjeg veša (npr. „gaće“) od broja prijavljenih dana koje će provesti van države (na primer – 8 komada gaća za 7-dnevni put), građaninu se ima naplatiti svaki dodatni komad donjeg veša, a zarad čuvanja naše kulture i baštine. Za bokserice – 1000 dinara; slip model – 1500. Dugačke gaće imaju se naplatiti samo ukoliko građanin napušta državu u letnjim mesecima, bez obzira na destinaciju. U slučaju da građanin poseduje potvrdu G-1984 o putovanju u zemlju oštre klime a koja se izdaje za iznos od 15.000 dinara, građanin ne plaća iznošenje dugačkih gaća iz države. Ukoliko je u pitanju građanka: tanga model ima se naplatiti 300 dinara, a klasičan – 500 dinara + 10 din x broj cvetova ili mašnica koje su sastavni deo dezena istih. Tip brazilke ima se naplaiti 750 dinara, a tip bokserice– da se uhapsi, jer šta ima žena da nosi bokserice.

3. Ukoliko se pokaže da građanin ima za 1 ili više komada čarapa od broja dana koje će provesti van države (na primer 3 para čarapa za 2-dnevni put), građaninu se ima naplatiti svaki dodatni komad istih, a zbog zato. Jednobojne čarape, tip sokna – 300 dinara; dizajnirane čarape – 500 dinara, a ukoliko građanin poseduje čarape tipa „hula-hop“ - da se uhapsi. Ukoliko je u pitanju građanka – cene iznošenja čarapa su iste, izuzev u slučaju čarapa tipa „hula-hop“, onda građanka da se ne uhapsi, ako su sa žabicama.

4. Ukoliko se u prtljagu građanina koji napušta državu nađe kontraceptivno sredstvo tipa kondom procedura je sledeća. Ukoliko građanin putuje sa saputnicom koja je istovremeno i zakonski partner, građaninu naplatiti svaki kondom po ceni od 500 dinara, zbog nehajnog odnosa prema problemu bele kuge. Ukoliko građanin putuje sa nezakonitim partnerom, kondom naplatiti po ceni od 1000 dinara, iz istih razloga. Kondomi se ne naplaćuju isključivo ukoliko je građanin u bračnoj zajednici, a putuje sa švalerkom, jer može biti nezgodno.

5. Ukoliko građanin u svom prtljagu poseduje fotografiju porodice, utvrditi broj lica na fotografiji i naplatiti iznošenje fotografije iz države po formuli (broj lica)x100 dinara + PDV.

6. Ukoliko građanin napušta državu posedujući knjigu Dobrice Ćosića, da mu se ne naplati..

Ilustracija: Graforidza 

.
Nije smešno.

Logično je: srpski pisci bi prvi trebalo da krenu u borbu protiv ove gluposti.

Ovaj zakon je direktna provokacija onih koji čitaju, tj. njihove publike.

Veliki deo te publike je već prešao granicu, nekako u ono vreme kada su se u Srbiji uvodile takse na izlazak iz zemlje. Prešli su granicu u jednom pravcu, knjige nisu ni poneli sa sobom.

Bilo im je važno da iznesu živu glavu i zdravu pamet.

Na predstojećem Sajmu knjiga očekuje se porast prodaje knjiga manjeg formata, koje mogu stati u dupe, a zarad švercovanja.

p.s. "Nedavno sprovedeni PISA tekst pokazao je da je 60 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji funkcionalno nepismeno i da ne razume suštinu pročitanog teksta"

Novo! (dan nakon objave ovog i drugih tekstova a u vezi sa temom):
,
Ana Ješić javlja: "juče su, posle negativnih reakcija u javnosti, okačili dodatno objašnjenje:
http://www.nb.rs/events/event.php?pf=1&id=20539&url=%2Fevents%2Fevent.php%3Fpf%3D1%26id%3D20539
ovoga:

http://www.nb.rs/pages/article.php?id=10075"

Ukoliko je vam jasnije, onda dobro: 
U saopštenju stoji "(...)na zahtev zainteresovanih građana(...)", dok u obrascu i dalje stoji  da se ta usluga plaća. 
Nama je, dakle, dato na slobodu da se obratimo nadlažnom organu ili ne? Eto, danas status kandidata i odmah slobodnija tumačenja zakona... ;)

"Volim devedesete"

(Večeras će na sceni "Arene" biti "domaće snage" - i tim snagama ću se i ja koristiti)
.
"Volim":
.
Pobedu Kande, Kodže i Nebojše na Palilujskoj olimpijadi, takozvanom POK-u. Nekoliko godina kasnije, njihov prvi album, objavljen na kaseti, te konačno, negde pred kraj dekade maestralni "Igračka plačka". Neko mi je svojevremeno pričao da je kompletan spot za "Prirodu" snimljen za 50 nemačkih maraka, uključujući i benzin. Taj mit odgovara dekadi.
.
"U nedogled" Darkwood Dub i Šijakove neverovatne spotove rađene prvenstveno za taj bend. (Ne bi trebalo zaboraviti Šijakove špice, fore i fazone rađene za "Muzičku televiziju Srbije".)
.
"Najvažnije je biti zdrav" i "Ovaj zid stoji krivo", kao i prvo emitovanje Obojenog programa na MTV-u, onom, velikom ne ove regionalne ispostave i sve to.

.
Veliki prezir, Kanal Tvid, Kristale, prve koncerte Del Arno Benda i poslednje koncerte Ekatarine Velike, Kojine snimke iz Londona; Popcycle.

Pretposlednji album EKV - "Dum dum" i zajednički projekat Milana i Sube.
.
(I bilo bi surovo zaobići "povratnički" album Darka Rundeka, Kuzma je u Beograd valjda doneo desetak primeraka, jedan je završio kod mene. "Apokalipso" je došao, poput vode davno spečenoj zemlji, sada mnogo manjoj. Ujedno, Rundekov prvi koncert u Beogradu, decembra 2000. bio je za mene, zapravo, "kraj devedesetih")
.
I stotine radijskih emisija, prvenstveno B92 i Radio Indexa, od "Velike Rock'n'Roll prevare", preko "Face Off"-a Miška i Koste, "Makroa, dilera i muzičkih saradnika" i onog jednog noćnog programa u kojem Mjehur emituje materijal sa snimanja reklame za "Njujorške priče", a meni bilo beskrajno zabavno.
.
Knjiga se ne sećam. Mali je broj pisaca bio tu, koji je imao snage da bude suroviji ili snažniji od stvarnosti.
Ali se sećam pretpremijere "Bureta baruta" u JDP-u.
.
Sve je to, jasno je, hrana za glavu.
A pucali su u meso.
.
"Ne volim":

.
Ako zakoračim na ulicu i premotam traku stvarnog sveta oko mene - setiću se tenka na Zelenom vencu u danu poslednje šanse; letnja kiša koja počinje nad Studentskim trgom na kraju protestne šetnje u leto 1992. dok sa razglasa počinje uvodni rif za "Ono što pokušavam sad" (i sad se naježim, kada rekonstruišem tu scenu); setiću se prvog, drugog i trećeg odlaska u vojni odsek; onda dana kada keva pošalje poštom u 9 ujutro kintu za boks cigareta, a dok stigne do mene vredi za pola, pa kum i ja kupimo zajedno jedan boks; blata na čizmama i onog momenta koji je snažniji od svega - taj poslednji prolazak kroz kapiju kasarne; setiću se vremena kada je lokalni diler deviza znao više o mojim primanjima od moje države a lokalni prodavac cigareta više od mene koliko zapravo cigareta dnevno pušim, setiću se metka koji mi je prošao na 20cm od glave u potpuno mirnoj, zimskoj noći, niotkuda ... zapravo - ne želim da sada ovde nabrajam čega se sve sećam - jer će krv, suze i govna poteći sa ekrana, no, potpuno je jasno - nema tu mnogo toga što bi se moglo "voleti".

.
Ali.
.
Svi ti ljudi koji se večeras kreću ka "Areni" i koji "vole devedesete" idu tamo isključivo zbog pesama koje su obeležile njihovo detinjstvo ili mladost, oni večeras odlaze na žurku na kojoj će se vrteti pesme njihove mladosti. 
.
Nije njihova krivica što su oni, uz te pesme, tih godina prvi put zapalili cigaretu; napili se; potukli; naboli prvi snošaj i prvi raskid sa njom ili njim; prvi put išli na ekskurziju bez roditelja, i sve uz baš te iste pesme. 
.
I neće niko od njih dok bude slušao tekstove poput "oči boje tuge" (ilikakogodtovećbilo) imati pred očima Arkana ili Miloševića, osim ukoliko se specijalnim video-linkom večeras u program ne uključi iz Moskve neko od ono dvoje, i to kao "rodonačelnik žanra" i "prijatelj projekta". A neće.
.
Nije njihova krivica što se od kraja devedesetih pa do danas mnogo toga nije razjasnilo i što je ostalo dekontekstualizovano, te se i dalje ne zna ko su ubice, ko inspiratori a ko svirci. Imali smo deset godina vremena da pokušamo da raščistimo dvorište. Sada ih više nemamo, sada nam je potrebno dvadeset godina.  
.
Nije, dakle, njihova krivica. 
U ono vreme to niko nije ni mogao da učini. 
Danilo Ž. Marković? 
Roditelji? 
Koliko se sećam, roditelji su nekoliko puta većinski glasali za njegovog partijskog šefa.
.
No, od tada je prošlo deset - jedanaest godina.
U međuvremenu, prostorijama u kojima sede oni koji bi (ili - je) trebalo objašnjenjima da se pozabave, a koje se nalaze u Nemanjinoj ulici, Vlajkovićevoj i Andrićevom Vencu odzvanja tišina.
A iz "Arene" kreće grmljavina.
"Ko ne sluša Esmu,
slušaće Usniju" 
reče devesetih Boško Milin, iz zezanja.
.
Ovo večeras će se završiti, a od ponedeljka razmislite - da se umijemo ili ubijemo, što bi rekla stara izreka.
.
Ceo film:.

(P.S: Ništa od navedenog ne odnosi se na organizatora i onoga ko je spektakulum ovako nazvao. Za njega nemam reči opravdanja.)
.
novo: 
dva zanimljiva, "mlađa" pogleda na devedesete kao takve:
blogche >>
siobhanfaber >>

"The Sound of Noise" (2010.)

Kada se pre nekoliko godina na Mreži pojavio klip pod naslovom „Music for One Apartment and Six Drummers“ u kojem nekoliko ljudi „gerila akcijom“ upada u tuđ stan i počinje da „muzicira“ koristeći sve raspoložive izvore zvuka u stanu – verovatno niko, te ni sami autori, nisu mogli da pretpostave da će od te ideje nastati pravi film – čiji je triler-zaplet i "romatnični" rasplet kreiran oko sprovođenja futurističkog manifesta Luiđi Rusola iz 1913. godine.

„The Sound of Noise“ je priča o „Koncertu za šest bubnjara i grad“ – muzičkom delu čija 4 čina zahtevaju i kreativnosti i hrabrosti i ludosti, te korišćenje potpuno gerilskih („hit'n'run“) načina borbe. Za umetnost.

Kada se na putu ostvarenja takvog cilja nađe glavni inspektor, čiji je tragični usud totalna nemuzikalnost i kojem muzika izaziva bol (inspektor, naravno, potiče iz ugledne porodice klasičnih muzičara), stvaraju se svi uslovi za uživanje u jednom od najzabavnijih filmova sezone, prošle godine ovenčanog „Young Critics“ nagradom na Kanskom festivalu.

Ukoliko vas tokom gledanja filma uhvati neizdrž da stvarate, ne brinite.

To i jeste cilj.
Jer, sve može biti muzika.
Sve što vam je potrebno za početak je – metronom.

I nešto ludila.

„Dobro je što je otkazano” (? - "Parada ponosa 2011"))

(Jeste, ovo bi trebalo da bude prijatno nedeljno rano popodne, kao stvoreno za "lepše stvari". I možda je blesavo što se po tako lepom danu bavim problemima, ali, jebi ga - ukoliko se njima ne bavimo - oni će se baviti nama.)

Ovo pisanije je trebalo da se pozabavi dobrom stranom otkazivanja „Parade ponosa” - ali sa polazišta koje je potpuno opozitno stavovima onih koji otkazivanje proslavljaju kao „pobedu porodičnih vrednosti”.
Rečenica iz naslova je, naravno, citat - veoma čest ovih dana.
Prošle godine je bilo lakše analizirati, jer se dogodilo >>.

Ove godine - sve što je dobro, može stati u nekoliko redova.

Dobro je znati da se država povukla pred pretnjama našista. Kapitulacija, u punom značenju te reči + naknadno farbanje „da to nije tako“. To je, naravno - loša vest – ali dobro je što znamo da je tako – jer će to saznanje (valjda) uticati na dalji plan i program. Bolje znati nego misliti.

Iluzije su nam ionako došle glave nekoliko puta u proteklih dvadeset godina.

Drugo, sad se jasno vidi ko na sceni ima hrabrost da kaže šta misli, glasno i jasno, bez obzira na stanovište koje zastupa. Konačno se dogodila ta, valjda poslednja faza raslojavanja prljavštine u čaši punoj vode. Sada je jasno ko ima petlju da saopšti stav, kakav god stav bio, a ko se krije iza saopštenja pripremanih sa premisom da je IQ publike niži od 60, i to ne bi smelo da se zaboravi.

Treće, ovo otkazivanje je dokaz da - uz potpuno poštovanje prema trudu koji su organizatori uložili u kampanju - to nije dovoljno i da je neophodno da bude i glasnije i jasnije i preciznije. I da se odvija svaki dan, u saradnji sa onima koji nisu pri „odlučno možda” stavu.

Četvrto bi moglo biti ono što se juče dogodilo - a to je taj kratki prekid saobraćaja koji su organizatori izveli u centru Beograda, iznošenjem transparenta na svetlo dana. Gerila akcija, dakle - kada ne može drugačije.

To je poučak.

Fotografija sa E-novina. Beograd, centar, juče.

Sa druge strane je brdo lošeg.
Planina.

To je, zapravo, bila parada srama.

No, zapravo je najlošije to lagodno prihvatanje demagogije - „kriv je prozor što se našao u putanji bačenog kamena” – osmišljene tako da netralizuje ionako inertnu javnost, kojoj je sve ok dok se lično ne nađe na udaru.

Za njih, postoji onaj čuveni citat Martina Nimelera (inače – „crkveno lice”), očigledno nedovoljno puta ponovljen:

(U Nemačkoj)

„Prvo dođoše po Jevreje - ja se nisam bunio, jer nisam bio Jevrej.

Onda su došli po komuniste - ja se nisam protivio, jer nisam bio komunista.

Onda su došli po članove sindakata, ja se nisam protivio, jer nisam bio član.
Onda su došli po Katolike - ja se nisam protivio, jer sam bio Protestant.

Kad su došli po mene, nikog nije bilo da se usprotivi... „

Juče je u Novom Sadu pretučen čovek koji je sa zida zgrade u kojoj živi pokušao da ukloni navijački grafit. Pretučen. Jedan ga je tukao, dvojica su ga bodrila, dvadeset je gledalo, sve dok se jedan nije usudio da pomogne.

Taj koji je pomagao – nije pretučen.

„Sve što je potrebno za pobedu zla je - da dobri ljudi ne čine ništa.” (E. Burk)

Naravno da sve što se dogodilo nije dobro i da ovo nema veze samo sa „Paradom ponosa”, već - svima nama i opštim principima.

Borba traje, svaki dan.

Ako možeš da pobediš danas, ne ostavljaj za sutra.

(Napomena:
Do sada - gotovo 48h nakon zabrane održavanja skupova, niko nije uhapšen. U međuvremenu je otkriveno da su huligani planirali da mlate; bacaju kondome napunjene bojom; otmu autobus; žare i pale; još jedino Leteće špageti čudovište nedostaje. Zveri su za danas najavile na Avali skup sa pevanjem, paljenjem i pljuvanjem. 
Ne znam da li je i to otkazano, ili zabranjeno?)

  

Bryan Ferry [koncert, 8 dana kasnije]

Ovaj snimak je najbliži atmosferi koju je Brajan Feri stvorio u Beogradu.

Osam dana nakon koncerta: sve je i dalje puno kolora, "vivid" - rekli bi stranci; odjeci i dalje putuju glavom.

Možda zato što je čitav koncert tekao kao 90-minutni Ferijev spot, uživo: besprekoran zvuk; vrhunski svirači; mitski prateći vokali, sjajne projekcije koje su često ulazile u kopnenu zonu kiča, ali bez prelaska granice - a sve to podređeno njemu, sasvim raspoloženom da nas podseti kako život može biti - lep i bezvremen i zatim nas nakon sat i po vrati - natrag.

Razlog sigurno nije samo izbor pesama, niti njihov raspored te večeri.

"Let's Stick Together", zapravo, nije bio vrhunac večeri, iako su svi to očekivali. 

To sam shvatio gutajući knedlu već na trećoj pesmi, stvorenoj za hedoniju a ne tamo neko emotivisanje -  a to je "Don't stop the Dance".

Možda je odgovor upravo to: sve je manje rafiniranih stvari u svakodnevici, i ta hedonija deluje sve udaljenije.

I kada sam negde na polovini koncerta uhvatio sebe u nadi da neće svirati  i ovu pesmu u nastavku, shvatio sam da i dalje postoje senzacije pred kojima smo, zapravo, bespomoćni, i to je dobro, jer znači da smo još uvek živi.

PressPausePlay [2011]

Šta nam donosi demokratizacija tehnologije?

Da li će činjenica da sada svako može biti umetnikom povećava broj prosečnih ili broj genijalnih a dostupnih dela iz domena muzike, filma, fotografije, književnosti?

Da li je ova promena slična onoj koju je donela Gutembergova mašina, koja je demokratizovala reč?

Kako bi se, u novonastalim uslovima snašli sada priznati umetnici, ponikli u analognoj eri?

Kako se način uživanja u tim, novonastalim delima, (ali i onim klasičnim) ubrzano menja, zato što smo po prvi put - i mi koji nismo elita - u mogućnosti da upravljamo načinom na koji konzumiramo ta dela?

(Press/Pause/Play...)

Toliko pitanja, mogućnosti, strahova i nada.

Film o “nadama, strahovima i digitalnoj kulturi” postavlja neka od ključnih pitanja u vezi sa postojećim, ali i budućim tendencijama pop kulture. Impresivna lista sagovornika – od Endrua Kina (Andrew Keen), preko Bila Dramonda (Bill Drummond, najpoznatiji kao polovina KLF, a zapravo mnogo više od toga), Seta Godina (Seth Godin, čitali ste „Plavu kravu“? Prevedena je i na srpski), Mobija (Moby) ali i Šona Parkera (Shaun Parker, „Napster“) i Hot Chip otkrivaju svoje viđenje izazova i daje naznake kuda sve ovo ide dalje.
Samo naznake, jer odgovore, zapravo, još uvek ne znamo.

Endru Kin tvrdi da se nalazimo na početku novog mračnog doba; da je kreativnost uništena, te je sve svedeno na kakofoniju i samopromociju.

Druga strana tvrdi da je sjajno što nam je tehnologija omogućila da svi stvaramo interesantne stvari. Set Godin tvrdi da je ovo zlatno doba za umetnike.

Film je od pre nekoliko dana, a u skladu sa temom dostupan on-line, dok se sa zvanične stranice >> mogu preuzeti i dodatne scene, koje se ne nalaze u integralnoj verziji.

Premotavajte.

Zaustavljajte.

Vraćajte.

Gledajte.

Promislite.

„Šerujte” dalje ;)

Krakow #2 [“Crno i belo” + “Sa prave strane”]

(prvi deo priče o snimcima i bendu dostupan je ovde >>)

Ovo na fotografiji je Vladina kaseta -  poslednja kopija snimaka našeg benda za koju znamo da postoji.

Možda je suvišno napisati: traku sam morao da premotavam drvenom olovkom, onda još jednom očistim glavu deka, stavim traku u isti, povežem dek sa zvučnom kartom, podesim sve za snimanje na računar i pustim od prvog obrtaja, ne znajući da li će biti prilike da se ono što je na traci preslušava - drugi put.

I suvišno je reći: traka je negde pred kraj prve strane pukla, taman kada je sa nje na hard disk prešao i poslednji snimak (a dok sam traku otvarao, namotavao i ponovo lepio, naša mačka je upravo traku otkrila kao novu igračku, nešto mnogo starije od nje, a tako zabavno za igru. 
(Ova scena uopšte nije rokerska.)

Postoji taj tren, podjednako nabijen emocijama kao i trenutak prvog izlaska na binu sa bendom - a to je momenat u kojem čuješ voditelja radio emisije kako najavljuje tvoj bend i vašu pesmu.
I nakon toga slušaš, kao i svi drugi koji su na toj frekvenciji - kako zvučite.

Čistom srećom, na Vladinoj traci je ostao zabeležen taj momenat: prvo emitovanje snimka „Crno i belo“ na Radiju B92, april 1990. godine, emisija „Demo top 8“, subota prepodne. I taj snimak je u mnogo boljem stanju od onog na kojem najave voditelja nema, ali nema ni pola instrumenata za koje sam siguran da smo umeli da ih sviramo.

*

Drugi spaseni snimak ujedno je i poslednji na kojem smo radili. Trivia podatak bi mogla da bude činjenica da je 24-kanalna traka koju smo koristili u Radio Beogradu ujedno bila i master pesme „Brazil“ Bebi Dol. Ovaj snimak je, pak, preživeo zahvaljujući tome što ih je Vlada snimio preko Bouvijevog „Let's Dance“ albuma (i ja bih ovim putem želeo da zahvalim ondašnjoj kompaniji Jugoton što je pakovala i prodavala trake koje mogu toliko da izdrže.)

Taj poslednji snimak možda je i najbolja stvar koju smo snimili, aranžirajući je i spremajući kao da ćemo iz studija zakoračiti pravo na stadion.

Almost famous.

*

Ovim je, za sada, priča o bendu Krakow i izgubljenim trakama završena. Preostala dva snimka - demo „Mora da sanja“ i snimak uživo pesme „Olovo“ iz SKC-a a emitovana na Radio Beogradu su u dovoljno lošem stanju da ću ih poslati samo onima koji su na njima svirali, kao i onima koje/koji su u prvim redovima na tim koncertima najglasnije vrištali.

Zaslužile i zaslužili su :)

novo! u čitavu interkontinentalnu operaciju se, na kraju svega, uključila i draga Jasna, koja je sačuvala "Mora da sanja". Kombinacijom njene i Vladine kopije, i ova pesma je dovedena u slušljivo stanje. Pet snimaka je ponovo zajedno, na jednom mestu. Ovde >>

najnovije (mesec dana kasnije) Nadin i Nikolin iznenadni dolazak iz Utrehta otkrio je još jednu kopiju snimaka (izgleda da su ove trake svi imali izuzev mene? ;), sa kojeg je snimcima priključena i ta pesma odsvirana uživo u SKC-u, zime 1990. godine, nazvana "Olovo". Sada je zaista, gotovo.

Underworld: „Cow Girl“ [39 pesama, #23]

Nije nam išlo tih dana.
Nismo se svađali,

no nismo se ni viđali ni sviđali.

.

(„Hurt.The necessary feeling.“)

.

A kriške utehe i antidepresiva sam po prvi put pronalazio ne u proverenim standardima već - u plesnoj muzici: tamnije sorte, ali suštinski ipak stvorenoj - za igru.

.

(„Why dont you call me/I feel like flying in two...“)

.

U plejeru se danima vrteo Underworld album „Dubnobasswithmyheadman“.

Hipnotička repeticija vodila je ka zaboravu, pulsirajući bas pokretao je stopala i činio da krvotok ne stane.
.

(„Everything/everything/everything/everything/everything...“)

II

Istovremeno, tih dana su se na ekranu mog računara smenjivali prvi veliki poslovi, za velike klijente. Pripremao se novi Urban Experience, a za mene prvi na kojem sam radio.

Lep projekat, a važan.

Kolega Dragan je svemu tome već dao naziv -„Cyberia“ – i uputio se ka skladištima i otpadima tragajući za raznim retro-elektro zvrkčkama - komponentama od kojih će kreirati identitet događaja. Za to vreme, mi - pisci - dobili smo zadatak da razvijamo priče koje će odisati duhom Cyberie i popuniti prostor između najava zvezda koje će nastupati tih večeri: 8 stranica o zvezdama + 8 stranica prateće brošure, A5 format. Aleksandar je preuzeo na sebe teoretski deo, baveći se primenama Bodrijara na priču. Ja dobijam „neformalni“ deo.

I počinjem da primenjujem sebe na Cyberiu.

(„You know what i mean/This electric stream.“)

I kako se ona i ja tih dana nismo ni svađali, ali ni sviđali ni viđali, a meni stalo, sve što sam pisao uvek je odlazilo u istom pravcu: evakuacija u „Cyberiu“ – u kojoj sam pronašao prostor za nas dvoje, lišen definicija vremena i prostora. Definisani kroz datume rođenja: dan-mesec-godina-ona i dan-mesec-godina-ja, mi počinjemo da komuniciramo kroz te priče u brošuri, u tonu koji priliči Cyberia prostoru.

(„This is my beautiful dream.“)

I sve to, dakle, kroz štampani format koji se radi kao zvaničan book događaja, kreiran da gradi imidž vrste cigareta/brenda koji je veliki klijent agencije, u kojoj sam zapravo jedva počeo da radim.

U srcu izdanja velikog klijenta, u tiražu od nekih 15.000 primeraka, ona i ja.

(„I'm hurting no-one, hurting no-one...“)

Gotovo niko nije znao šta to radim. Tek pred kraj, kada su mnoge vinjete već bile napisane – Mišela me kao vođa projekta pita za koncept – a ja, bez pokušaja muljanja otkrivam šta zapravo radim.

Klimnula glavom, osmehnula se.

Dragan me je, verujem, provalio bez da pita.

Kompletan materijal odlazi u štampu.

(„Everythingeverythingeverythingeverythingeverything...“)

III

Stranice brošure:

IV

Dosta godina kasnije, izvan Cyberie, cela priča deluje i naivno i nevino i potpuno dečački.

Ali, dok ovu priču postavljam u cyberspace,  

ona spava,

tu,

iza mojih leđa.

(„I want to give you everything“)

Jedan od retkih preživelih audio CD-ova u našem stanu - „Dubnobasswithmyheadman“ - stoji na polici kraj kreveta.

Zaslužuje da ostane tu, materijalan, a ne samo binarni niz, u nekom od foldera na hard disku.

Tekstove reklamnih brošura ili letaka čitam nasumično.
Do sada nisam pronašao ni trag ničeg sličnog ovoj našoj priči.



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

Vladimir Živković, tenkista

(Važno: tekst je od 2011. godine dopunjavan podacima, fotografijama i linkovima koji su naknadno pronađeni.)

Iako ovaj incident ne pripada daljoj istoriji, te je mesto dešavanja centar Beograda a postoje i dokazi o prisustvu novinara - mali je broj validnih dokaza koji potvrđuju da se sve dogodilo onako kako pamtim.

Prošlo je svega dvadeset (i brojem: 20) godina od dana kada je Vladimir Živković dovezao borna kola do centra grada, ali je rekonstrukcija izuzetno teška. Jedan od retkih dostupnih izvora navodi da postoji jedna (i brojem: 1) fotografija incidenta, ali se ona u ovom trenutku ne može pronaći na Mreži.

Delići informacija kojima raspolažem postavljaju događaj u period između 21. i 24. septembra 1991. godine (postoje navodi da se sve dogodilo čak i 29. septembra, ali su oni nepouzdani, odnosno dolaze sa druge strane). Mesto zbivanja je svakako plato ispred Skupštine (ne)postojeće države. (Da li je država postojeća ili ne - zavisi od ugla gledanja, mesta stanovanja i medija koji ste pratili te jeseni).

Pouzdano znamo ime i prezime: Vladimir Živković.
Starost: između 30 i 40 godina.
Mesto stanovanja: Valjevo.
Zatečen kao: mobilisani tenkista.
Jedan od izvora navodi i „prisilno mobilisani“, ali tu procenu mogao bi zapravo dati samo on.

„Borba“ je (navodno) 24. septembra 1991. godine objavila sledeće:

"Vojnik Živković, mobilisani rezervista JNA, uspeo je neometano da dotera svoja borna kola sa "fronta" iz Šida ravno pred Saveznu skupštinu! Niko ga juče (23. septembra, prim. N.) pre podne na putu od Šida do Beograda nije zaustavljao, verovatno i zato što ovih dana (u svim pravcima) prolazi toliko vojnih vozila da to miliciju ne uzbuđuje. 

Tek kada je protutnjavši kroz Sarajevsku ulicu pregazio dva automobila (mercedesa i "keca") za Živkovićem (kažu da je Rom i star između 30 i 40 godina) se dala u poteru beogradska milicija u čijoj je pratnji dospeo do saveznog zdanja. Ubrzo je intervenisala vojna policija kojoj se Živković predao. Oklopno vozilo, blatnjavih gusenica i sa po nekim listom kukuruza među točkovima, stajalo je zatim na platou još nekih sat vremena da bi ga potom vojna policija (pristigla u dva džipa) odvezla, zaustavljajući saobraćaj, u pravcu Ulice Kneza Miloša.

Pre no što je transporter odvezen oko njega su se okupljali radoznali Beograđani i komentarisali: "Kako je to moguće", "Da ovo nije izložba", "Sigurno je neki Hrvat", itd. U jednom trenutku, tvrde očevici, čak se pojavio i "pauk", pa su se čuli i razni šaljivi komentari. Sam vozač "pauka" samo se, navodno, prekrstio, rekao "Ovo je malo preteško za mene" i "pokupio" nepropisno parkiranog "renoa". Ažurni radio reporteri, kako čujemo, uspeli su da pronađu jednog od vlasnika pregaženih automobila i zabeleže njegovu izjavu: "Pa šta sad? Sve je propalo, država je propala i ja sam propao". 

U okviru iste vesti, objavljeno je i saopštenje „prve vojne oblasti”:

„Vojnik u rezervi Vladimir Živković, vozač oklopnog transportera, u fazi psihičke labilnosti, samovoljno je borbenim vozilom došao pred Skupštinu SFRJ. Sve okolnosti u vezi ovog događaja se ispituju o čemu će biti dato potpunije saopštenje.”

Ukoliko ove navode tretiramo kao tačne (drugačije ne možemo, originalno izdanje “Borbe” nije dostupno), preostaje teži deo, a to je rekonstrukcija čitavog događaja i - ključno pitanje: kakva je muka vojnika Živkovića naterala na ovaj čin i kako je, uopšte, uspeo da stigne do Beograda? Da li se sve već toliko raspalo?

Jedan od izvora navodi da je za učinjeno delo kažnjen sa 11 meseci zatvora.

I to je poslednje što se o njemu može pronaći u zvaničnim 'vestima'.

Vredelo bi pronaći ga i zabeležiti njegovu priču.

U nekom paralelnom univerzumu - Danilo Kiš je živ i od ovog incidenta stvara komad dostojan „Grobnice za Borisa Davidoviča”.

U drugom, paralelnom a srećnijem univerzumu - ovaj incident se ne događa i ovaj rat ne postoji. 

U ovom našem, takvom kakav je, ova priča ne sme biti prepuštena zaboravu.

Ono što je Vladimir Živković uradio bio je čin lude hrabrosti i prkosa ludilu.

*

Dodatak 1 Igor Nađalin je pronašao priču o Vladimiru Živkoviću u filmu - "Srpska verzija raspada JNA - dokumentarni film" >>. Živkovićev slučaj se pominje oko 35. minuta filma, u jednoj rečenici, uz kratki snimak (screenshot je iz filma).

Dodatak 2 (2015): U međuvremenu se na mreži pojavila fotografija autora Zorana Raša. .

Dodatak 3:  Zlatko Paković piše o ovom slučaju u "Danasu", 16. septembar 2016. >>

Komentar ispod teksta kaže:
"Gospodin Vladimir Živković je Valjevac. Ima dva starija brata, obojica su završili Vojno-tehničku akademiju u Zagrebu. I obojica su skinuli uniformu i rade u civilnom sektoru. Sva trojica su sinovi vojnog lica starog kova. Vladimir ima dvoje divne dece, devojčicu Nevenu (srednjoškolku) i dečaka (izvinjavam se na senilnosti, uvek ga prozivam po prezimenu) koji je učenik osmog razreda osnovne škole. Skroman, neprimetan čovek. Čak i u Valjevu se ne pamti više njegova hrabrost. Čime se bavi, stvarno ne znam, ali svaka mu čast na tom potezu od pre x godina."

Dodatak 4: Fotografija sa FB stranice "CK 13 Omladinski centar" >>, autor nepoznat:

Dodatak 5: Tekst iz dnevnog lista "Borba", objavljen 26. septembra 1991. Među izjavama rezervista nalazi se i izjava Vladimira Živkovića. (kliknuti za uvećanje)