Ovaj snimak je najbliži atmosferi koju je Brajan Feri stvorio u Beogradu.
Osam dana nakon koncerta: sve je i dalje puno kolora, "vivid" - rekli bi stranci; odjeci i dalje putuju glavom.
Možda zato što je čitav koncert tekao kao 90-minutni Ferijev spot, uživo: besprekoran zvuk; vrhunski svirači; mitski prateći vokali, sjajne projekcije koje su često ulazile u kopnenu zonu kiča, ali bez prelaska granice - a sve to podređeno njemu, sasvim raspoloženom da nas podseti kako život može biti - lep i bezvremen i zatim nas nakon sat i po vrati - natrag.
Razlog sigurno nije samo izbor pesama, niti njihov raspored te večeri.
"Let's Stick Together", zapravo, nije bio vrhunac večeri, iako su svi to očekivali.
To sam shvatio gutajući knedlu već na trećoj pesmi, stvorenoj za hedoniju a ne tamo neko emotivisanje - a to je "Don't stop the Dance".
Možda je odgovor upravo to: sve je manje rafiniranih stvari u svakodnevici, i ta hedonija deluje sve udaljenije.
I kada sam negde na polovini koncerta uhvatio sebe u nadi da neće svirati i ovu pesmu u nastavku, shvatio sam da i dalje postoje senzacije pred kojima smo, zapravo, bespomoćni, i to je dobro, jer znači da smo još uvek živi.
No comments:
Post a Comment