Tačnije - malo od onoga što bi bilo normalno na kontinentu na kojem je pre dve i po hiljade godina zabeležena Hipokratova zakletva.
Tako da uglavnom možete da se zagrlite i zajedno plačete,
ili da se držite hrabro pred bolesnikom kao da je sve pod kontrolom, kao što će se i on pred vama junačiti a svima je zapravo ostalo samo da se nadaju da se čuda dešavaju.
Ne pišem ovo zato što verujem da će reči nešto promeniti.
Ovde rečima ne možeš da promeniš ništa, više šansi imaš neartikulisanim urlikom od kojeg će se možda druga strana uplašiti za sopstvenu sigurnost te uraditi ono što joj je posao.
Pišem za one koji nisu do sada imali nesreću da leče nekoga ili sebe u Srbiji od teške bolesti.
Možda vam pomogne da se na neke stvari pripremite.
A možete samo da se pripremate, jer većinu tih stvari ne možete izbeći.
Pišem i zato što bi moj pokojni Brana više voleo da nakon svega uradim nešto možda korisno za druge, a ne samo da samo bljujem vatru i prolivam čemer.
*
Za nešto više od dva meseca, koliko je trajao naš pokušaj borbe, mi nismo ni stigli do lečenja.
Prvi razlog je što bolest nije otkrivena na vreme.
Drugi je taj što smo za svaki novi korak - pregled, pretragu, proveru, rezultat - čekali danima i danima, čak i kada smo išli sa preporukama, a najčešće zato što većina ustanova nema poverenje u rezultate druge ustanove, te se insistira na dodatnim pretragama, proverama i "najnovijim rezultatima", što nam je kralo vreme kojeg smo, sada znamo, imali premalo.
Zato je prva nadam se korisna stvar koju moram da vam kažem: idite na kontrole i ne dozvoljavajte roditeljima da ih izbegavaju.
Ne verujte ni sebi ni roditeljima ni bilo kome kad se počne sa "nije to ništa", da "će proći" i da je to "malo umora" ili "od godina".
I nadajte se da za to zaposleno lice ume da čita te rezultate.
Nemojte se iznenaditi ako ne zna i zato tražite tumačenje istog rezultata od više doktora, makar to plaćali kao savete u privatnim klinikama.
Dragoceno je.
Rešenje za ovo drugo, odnosno tu igru između dve vatre koju ustanove igraju međusobno, gađajući vas novim zahtevima da svako malo radite nove analize (koje ćete, naravno, najbrže završiti u privatnim domovima zdravlja ali možda ni to ne bude dovoljno brzo) nemam savet, ni rešenje.
Spremite novce,
naoružajte se strpljenjem.
*
Ukoliko se (nakon dosta napora, borbi i molbi) domognete smeštaja za bolesnika u državnoj bolnici, ne očekujte - ništa.
Primera radi, na palijativnom odeljenju Zemunske bolnice nema ni toplog čaja za bolesnike.
To je, znate, onaj napitak koji se pravi tako što kesicu osušene trave stavite u kipuću vodu.
Nema toga, nego donosite bolesniku to od kuće.
Ali ništa za to - nema ni empatije, koja je na tom odeljenju važnija od toplog čaja.
Ono malo empatije koju smo osetili došla je od doktora kojem na odeljenju najviše problema prave njegove kolege zato što se trudi da svoj posao valjano.
Na istom tom odeljenju nema funkcionalne komunikacije (to je, za one koji ne znaju, jebeni plastični taster, par metara dvožilnog kabla i lampica ili zujalica sa druge strane žice) kojom bi bolesnik mogao da dozove sestru kada je žedan.
Ali, hej, nema ni stolice da se sedne pored kreveta u kojem neko umire, nego sednete na krevet.
Ako prozor ne može da se otvori a jedan od pokretnijih pacijenata ga popravi sam posle osam dana čekanja - taj će popiti vaspitno ribanje od strane načelnice, jer "će se majstori naljutiti što ste im uzeli posao"
Uzgred, nemojte uzaludno moliti sestre da vam eventualno dojave telefonom da li se pacijent osvestio da biste se oprostili od njega - jer "nije po pravilu službe".
Na sve navedeno se pripremite,
kako znate.
Možete u časovima nemoći, odnosno nemogućnosti da nešto promenite na bolje - da se zapitate gde su nestali silni novci od doprinosa na plate koji su plaćani decenijama unatrag i da li ni to nije dovoljan razlog da budete besni i ljuti i nezainteresovani za politiku.
Jedini savet koji imamo za sve gore navedeno je - pravite scene.
Ako ne ide milom, onda probate vikom.
Ponekad upali.
Na suze i molbe su, izgleda, imuni.
*
Treća stvar, najčešće najteže rešiva: novac.
Dosta novca.
Ne za mito, već za ozbiljno skupe lekove koje bolnice nemaju te će ih naručiti "od sledeće nedelje". A ukoliko vas lekar diskretno zamoli da ne tražite refundaciju za lekove koje kupujete - jer će oni imati probleme što su prepisali "skupe lekove" - nemojte se čuditi.
*
Konačno, nemojte se premišljati da pitate za savet, kontakt, vezu, tražite pomoć od familije, prijatelja ili poznanika.
Iznenadićete se koliko ljudi oko vas je imalo bliski susret sa raznim užasima, koliko su spremni da pomognu, koliko ljubavi i empatije će isplivati tamo gde je ne očekujete.
To je, zapravo, najdragocenije otkriće u ova dva meseca.
Nisu svi postali nezainteresovani za druge i ne znači da pomoć neće dolaziti i od onih koje nikada niste upoznali.
Beskrajno smo zahvalni svima koji su bili uz nas rečima ohrabrenja, savetima, kontaktima, lekovima, novcem, rečima utehe, sve do kraja.
*
Ukoliko ništa ne uspe, ne krivite samo osiromašeni uranijum.
Srbija je, po statistikama koje sam čitao ovih dana - 18. u Evropi po broju obolelih od raka,
ali je zato prva po broju preminulih.
Nije to, dakle, samo osiromašeni uranijum, već i osiromašena država i njeni stanovnici odučeni od ideje da se uopšte vredi boriti i živeti.
*
Nemojte na sve ovo samo coktati, odmahivati tužno glavom i konstatovati da je sve otišlo u kurac.
Borite se protiv toga - tako što ćete tražiti ono što vam ili što joj ili što mu - nakon godina plaćanja doprinosa i poreza - pripada.
Možda je u šesnaestom veku, u vreme Montenja bilo čudno ako neko premine "od odliva snage izazvanog dubokom starošću".
Danas je to, valjda, naše pravo.
*
Počinje vikend, dani porodičnih ručkova.
Uživajte u njima,
dok ih ima.
Potrudite se da traju što duže.
I tako se srce slomi. Hvala ti za sve što si rekao. Moj deda od 75 godina se već skoro godinu dana bori sa rakom. Kad mu baš bude loše, kad padne u nesvest, prestane da diše, moja tetka preduzme sve što treba i pozove hitnu, a ljudi iz hitne, kad stignu posle čitavog sata, stanu u ugao sobe i kažu: „Pa da, to je to, uradili ste sve što treba. Idemo sad mi.” A ona gleda za njima, pa u svog oca, i pita se zašto ih je uopšte zvala, kad su i onako u bolnici rekli da nema potrebe ni na preglede više da odlazi. I to je to. Prepušteni smo sami sebi i jedni drugima. I ne znam uopšte šta da kažem o tome koliko sam život nije važan, bez obzira na to da li je mlad ili star. Baš srce da ti se slomi.
ReplyDeleteNisam mogao da prećutim, i nekako sam pokušao da racionalizujem neke stvari koje su lomile srce ovih nedelja...
DeleteAko deda ima volju da se bori - sva podrška. Ukoliko se u nekom trenutku reši da se predaje, sva ljubav i razumevanje.
To je, valjda, sve što nam preostaje.
Držite se.
Nekim čudom sam tek danas slušala muziku sa tvog bloga i sad čitam ovaj tekst. Baš mi je žao. Isto je i kod nas, u Bosni. U pravu si kad kažeš da ne treba coktati i povinovati se. Ne znam šta drugo da ti kažem a htjela sam svašta.
ReplyDeleteHvala ti.
DeleteAko želiš, barem ovde možeš slobodno sve da kažeš, ovo je slobodna teritorija.
Biće još muzike, ona mi je bila jedna od lekovitih stvari u poslednje vreme.
Ponekad mogu da razumem da nemamo skupe lekove ,aparate, instrumente ali da nemamo dobar dan, izvolite, sacekajte, jeste li dobro? Nista to ne kosta,uci se u detinjstvu ali ne znam gde se to izgubilo a posebno prema pacijentima da ne govorim onim najtezim. Mogu i drzavi da oprostim da nema skener ali caj, wc, toplu vodu e to ne mogu. U jednom dz doktorka kaze da trudnice nemaju prednost jer to je stanje a ne bolest i nije hitno. Mozda ce cekajuci da zaradi neku pa ce sledeci put imati prednost. Sta se ovo desilo sa ljudima?
ReplyDeleteI mi smo razumeli da nekih stvari nema, da lekova nema, ok, sve ćemo nabaviti, ali upravo to - taj nedostatak empatije u strašnom procentu i ta nezainteresovanost je bila obeshrabrujuća.
DeleteJasno mi je da rade težak posao i jasno mi je da to nisu svi, ali je bilo previše.
Desilo se... Ne znam, verovatno je nemoguće da se sve raspada već trideset godina a da ljudi ostanu isti, dobri. Bili smo bolji, to je sigurno, to sam video i osećao, tada.
Uh, strašno. Časni izuzeci trpe mobing od svojih kolega, kao taj doktor koga ste pomenuli, sestre ga trpe još više.
ReplyDeleteVerovatno je isto kao i u drugim profesijama: ako se neko ističe po tome kako pristupa onome što radi, onda "kvari prosek".
DeleteStrašno, ali nije začuđujuće.
Molim te primi moje saučešće. Nisam ga poznavala, ali se sećam onih pričica pre par godina kada ste se kućili i kako je pomagao (ako se dobro sećam).
ReplyDeleteSituacija u zdravstvu jeste katastrofalna, ali nije uzrok čak ni siromaštvo, već loša selekcija kojoj je uzrok upravo uplitanje politike. I ovo je cena koju plaćamo par decenija kasnije.
Pre par godina bila sam jedina luda i bahata žena kojoj medicinske sestre i nazovi doktori nisu smeli da pisnu. Imali su rezon da ako se neko toliko busa u grudi biće da ima debelu zaleđinu. Sada... na moje zadovoljstvo... vidim da su i ostali korisnici zdravstva preuzeli taj stil. I neka su. Lep sam primer u amanet ostavila.
Izigravaš Vučića i reakcija sa druge strane je kao da jesi on, ili već koji gromoviti ministar (a bilo ih je par komada u ovih par vlada).
Ako plaćam porez ovoj državi, onda službenici te države ima da me poštuju. I tu je tačka, nema dalje rasprave.
I plus informacija, po zakonu imaš pravo da audio i video snimaš bilo kog državnog službenika, da to objaviš javno i da ga naravno prijaviš.
Nemaš pravo da snimaš pacijente ili slučajne prolaznike, tu mogu da te srede. Zato pažljvo snimaj.
I ako ti pritrči obezbeđenje samo mu zalepi na čelo svoja zakonska prava i neka se puši. Veruj mi, radi besprekorno.
Jeste Brana bio majstor, za razne stvari, kada smo završili sa sređivanjem stana neko od drugara mu je u šali dao titulu "Veliki majstor Zemunskog reda"...
DeleteZapravo, u svim segmentima ide ovako isto, samo je u zdravstvu verovatno najbolnije... (Da ne ode previše u digresiju: ja sam zapravo iznenađen da mi još uvek imamo struju i vodu u ovoj državi i da to još uvek funkcioniše, ali s obzirom na cenu koju plaćamo, valjda su barem tamo ostavili neke ljude koji znaju da prebace prekidač...)
Nisam znao ovo za snimanje... Zlu ne trebalo, za nauk... Iskreno, do sada mi nije trebalo, izgleda da sam imao žestoku sreću kada sam završio na urgentnom pre par meseci zbog srca, doktorka kardiolog potpuni zmaj...
Hvala ti, od srca.
Da, Nebojša. Na sve što si napisao sam imala jedno "da". Na žalost ne iz verovanja da je kod nas tako, već iz uverenja posle par tragičnih završetaka borbe sa kancerom u familiji.
ReplyDeleteZato da ne bih ponavljala ono što si napisao, samo ću dodati iz ličnog iskustva još primer kako se manipuliše kada su trudnice u pitanju.
Moja bliska prijateljica je trudnoću održavala u porodilištu "Dragiša MIšović", imala je uput da se tamo porodi, a kada je otišla jer je beba najavila da je vreme, rekli su joj "da nema mesta". Jasno je da je mito u porodilištima uzeo maha, pa ili su drugi (koji se tu nisu vodili) platili i zaista zauzeli sve krevete, ili nju nisu primili jer je išla regularno bez podmićivanja - kako god, na kraju se porodila u Zvezdari čijem timu doktora i babica svaka čast jer bila sam svedok da ne gledaju da li je neko Rom ili je vlasnik hotela.
Manipulacija u trudničkim vodama kreće sa pitanjem "kod koga se poradjaš" i tada se kreće u ludačku (besmislenu) trku za doktorom koji se plaća (nekada i 1000 evra) za nešto što na kraju uglavnom babica uradi, on nadgleda ili tek bude prisutan svo vreme trajanja porodjaja.
Manipulacija dalje ide kroz seriju analiza (ne nužnih) koje su tu da unesu strah i da bi bilo dobro da im se trudnica podvrgne, pa i trudnoća na kraju ispade privilegija samo onih koji imaju da plate (neke koštaju 35 hiljada dinara). Srećom, imala sam dobru privatnu lekarku koja mi je ulila dovoljno poverenja da me manipulacija strahom ne optereti, ali sam se naslušala i nagledala nezamislivih (do tada) scenarija. Na neki način, u Srbiji se jako puno umire poslednjih godina, a natalitet nam je ugrožen, što sliku neke dalje budućnosti boji u crno.
Poverenje u bele mantile kao da je nestalo, oni koji su zakletvi odani najčešće završavaju tako što imaju po 40 pacijenata dnevno za državnu platu, što moraju da hendluju bes i nestrpljenje pacijenata, i sa njima iskreno saosećam jer zaslužuju i bolje uslove i više poverenja za ono što rade.
Uh... Nisam znao da si prošla kroz sve to. Iskreno divljenje i naklon...
DeleteNe znam da li je poverenje zapravo nestalo... Da je nestalo, sistem bi drugačije morao da se organizuje... Ili im nije stalo da li ga ima ili nema, kad si već primorana ili primoran da ideš kod njih...
Ne znam, svašta mi je u glavi, neko vreme će biti potrebno da se sve ovo nekako slegne...
Moje saučešće, Nebojša. Žao mi je što ste ti i tvoja porodica morali da prolazite kroz to. A sve si u pravu što si napisao, odučeni smo od ideje da se vredi uopšte boriti i stalno krivimo situaciju, uranijum, svet, ubeđeni da je lokus kontrole negde izvan nas. Lakše je nego da se zagledamo u sebe, preuzmemo odgovornost i preduzmemo nešto.
ReplyDeleteHvala ti.
DeleteUvek je lakše tako, zato nam i ide ovako... da ne citiram sad latinoamerikance...
Znate postoje porodice, ciji bliznji ne mogu da stignu do palijativne nege, jer je popunjena pacijentima cije porodice kada ih ostave uopste nemaju nameru da ih povedu odatle. Cuo ja, moyda od tog istog lekara.
ReplyDeleteI zamislite, oni saslusaju lekare cuju da li ima mogucnosti za operaciju, zracenje ili hemioterapiju ili im samo sleduje terpapija simptoma (morfin i sl).
I zamislite oni odvoje tih mesec dana pred kraj, sami im donose caj,pomere ih u krevetu, povedu do toaleta ili zamene pelenu, pripreme supu...u kuci ili stanu...
Prijatelji, rodbina,kolege ih pomognu kako mogu...Lekari im daju smernice.
Ali izgleda da je lakse napadati sistem, uvek kriviti nekog drugog, pisati ostre blogove,nego da ponegujemo bliznjeg, dajemo mu lekove za bolove, drzimo ga za ruku i budemo uz njega pred odlazak.
Žao mi je što ste anonimni, no...
DeletePotrudiću se da objasnim neke detalje koji Vam izgleda nisu jasni. Moguće je da sam u nekim objašnjenjima bio neprecizan. Potrudiću se i da budem nežan, jer Vaš komentar sugeriše da ste imali slično iskustvo kao i mi...
Znate, postoje i sistemi u kojima su odeljenja palijativne nege dovoljno opremljene tako da neko možda stvarno i poželi da ostane tamo, a ne da se vrati kući.
Zamislite, u zemlji ne tako dalekoj od Srbije našoj bliskoj rođaci je preminula majka. Žena koja je živela skromno, ali u uređenoj državi.
Na dan kremacije, predstavnik pogrebnog preduzeća je prijateljicu pitao sledeće:
"Da li želite da poslednje putovanje Vaše majke bude dužim putem pored mora, ili kraćim putem kroz planine. Nema razlike u ceni, vi samo recite šta bi ona više volela".
Razumete?
I zamislite, postoje i sistemi u kojima možete biti na kvalitetnoj palijativnoj nezi i kada ste kod kuće. Ovde možda možete dobiti tu negu kad se prijavite NAKON što bolesnika puste kući, što ostavlja prostor da on neko vreme bude i bez nege.
Verovatno postoje i porodice koje više vole da im bližnji ostanu u bolnici a ne da budu kod kuće, ali ukoliko smatrate da smo mi jedna od tih (jer to provejava kroz čitav vaš komentar) očigledno ne poznajete našu porodicu.
I zamislite, postoje porodice koje su iskreno nesrećne zato što im je muž/otac preminuo u onom čudu od odeljenja, zagledan u neopran pod, zato što nije mogao da bude pušten kući, već je morao tamo da skonča.
I zamislite, postoje supruge koje su se svađale, molile pa ponovo svađale da budu što duže u toj bolničkoj sobi i budu uz supruga što je moguće duže, a ne samo tokom propisanih sat vremena. I za to vreme rade ono što je posao sestara.
I zamislite, postoji čak jedan lekar među svima njima koji je odista davao neke korisne informacije.
"I zamislite", lekove za bolove smo sami kupovali.
Dakle, vaš zaključak da je "lakše napadati sistem nego da ponegujemo bližnjeg..." je jednostavno uvredljiv po sve nas i ja vas molim da si pronađete poslednja dva reda prve strofe Štulićeve pesme "E pa što" i pročitate ga sebi.
o cemu ovaj prica.. neka moli boga da mu se ne desi slicno sa nekim svojim
DeleteSve je tacno sta si napisao NEBOJSA!!Svaka cast! Ja sam zbog greske lekara prezivel pakao i jos prezivljavam punih 4 godine....Zbog nesavesnog lecenja,kada su uvideli gresku otpustaju me iz bolnice sa gasnom gangrenom i ishemije sake!!!Predhodnih 5 dana sam pakao prosla i jedva prezivela,zato sam sa svojih 48 godina tezak invalid,koji se jos uvek bori sa lekarima.....Tesko je to ,a jos tuznije kad covek koji se leci zbog novca nemoze da se leci.Meni je invalidska penzija 13 hiljada a ja mesecno izdvajam za lekove 15 hiljada.....kako ni sama neznam.Kod nas je ili ces se leciti,ili umri....Kad si bolestan samo novac igra ulogu.....Isuvise dobro znam!!!!!
ReplyDeleteŠta da kažem... Pišite o tome, vičite, dižite galamu, izgleda da samo na galamu reaguju. U nekoliko navrata sam se iznenadio koliko su zapravo krhki u tom stavu i kako se on menja kada osete da su pod pažnjom javnosti.
DeleteAko nešto možemo da pomognemo u širenju vaše priče dalje, tu smo.
...ceo text bih i ja mogla da potpisem nazalost :-( ...cak ni jedan od gore navedenih saveta- da roditelji treba redovno da idu na kontrole,ne znaci da ce biti od koristi...moj se otac lecio 12 godina i stalno isao kod lekara-stav lekara je bio da mu nije nista. Kada mu je na prolece ove godine dijagnostikovan rak pluca, analize su trajale taman toliko da je preminuo, a da nije ni zapoceta terapija. Neki dan slusam ministra zdravlja kako lupeta gluposti o tome da svuda u svetu analize traju dugo i pitam se, da li bi drugacije mislio kada bi ga neko najmiliji napustao, a da on bolno i bespomocno to posmatra....
ReplyDeleteNaš prijatelj je nedavno prošao isto - zlo nije primećeno godinama, kada je primećeno - bilo je kasno...
DeleteMinistra ne bih komentarisao... I ne umem, a da ostanem pristojan...
Voleo bih da (ti) mogu nešto reći i nešto olakšati.
ReplyDeleteHvala, od srca.
DeleteIsto sam iskustvo prezivela sa ocem. On je lezao na plucnom odeljenju klinickog centra, dok je primao hemioterapije. Posle prve je ostao nepokretan, posle druge izgubio vid, trecu nije docekao. Sve vreme imao jake bolove i bio na morfijumskim ampulama i flasterima, jer mu je rak pluca otkriven u cetvrtoj fazi, posle mesec dana cekanja rezultata. Sve to je trajalo nesto manje od tri meseca. A zapravo mnogo meseci ranije vec se nije dobro osecao i otisao je na sve moguce preglede i snimanja, da bi tek mnogo kasnije, gledajuci taj stari snimak pluca, lekari jasno videli tumor koji je tada jos uvek bio operativan, ali nije uocen na vreme jer doticni doktor tada nije poslao snimak radiologu (ciji je posao da cita snimke), vec je smatrao da je on sam dovoljno strucan da ofrlje pogleda snimak i kaze mom ocu da ima bronhitis, te mu prepise pogresnu terapiju. Da ne duzim sa pricom "sta bi bilo kad bi bilo"... Svi koji su prosli kroz slicno iskustvo znaju koliki je to stres za porodicu. Potpuna nemoc... I onda sve sto ti ustvari treba je neka vrsta razumevanja, ljudske topline, neznosti.. kad pogledas, tako malo. Pa svi mi znamo da, kad vec dotle dodje, niko nije carobnjak, ni doktori, ni te tamo sestre, niti iko ocekuje ikakav specijalni tretman, ali onaj tretman, na odeljenju sa najtezim bolesnicima, je kao kada zamisljate naci logor i kako je taj odnos prema logorasima mogao da izgleda. Trudila sam se da razumem te ljude, da ih opravdam poslom koji rade, da zamislim koliko bih ja otupela da svaki dan gledam ljude koji umiru....da li bih ih i dalje gledala kao ljude ili neku tamo statistiku. Moj otac je bio najtezi bolesnik u najvecoj sobi, bio je u bolovima, nepokretan i slep - nikad mu nije prinet posluzavnik na natkasnu pored kreveta vec uvek ostavljen na stolu na sred sobe. I pored svega, on se stalno salio i zasmejavao ostale bolesnike. Ali sala tamo nije dobrodosla, medju zaposlenima. Ako je jeo ili popio lek, za to hvala ostalim bolesnicima. A sta preostaje coveku u poslednjim trenucima zivota, ako ne neki osmeh, lepa rec, mrva ljubaznosti i humor.. Ne znam, najteze od svega su mi pali ti dani kad je morao tamo da lezi. Jer tamo bi i zdrav pozeleo da umre sto pre. Hvala Bogu, umro je kod svoje kuce, okruzen najmilijima. Ako se zbog ikoga osecao kao covek a ne bubasvaba, to su divni medicinski radnici iz kucne nege Doma zdravlja Zvezdara. Dakle, mozes biti covek, samo ako to i jesi. O osoblju Klinickog centra sve najgore!
ReplyDeleteIzvinjavam se na konfuznosti... bas mi je potresna tema.
Iz nekog razloga je nestao komentar Vrapca, evo ga copy/paste:
DeleteIz nekog razloga je komentar Vrapca na ovu temu nestao...
Zato ga copy/paste ovde:
"Ja imam dobra, čak izuzetno dobra, iskustva upravo sa plučnog na kliničkom (mislim, ako tu ima išta dobro, majka mi je na istom preminula od kancera).
Ne kažem da Vam ne verujem, naprotiv, ali eto morao sam da napišem da postoje i drugačija iskustva.
Mislim da ne bi bilo fer prema tim ljudima koji su mi u tom izuzeteno teškom periodu veoma pomogli, da se ne oglasim i sa ovim drugačijim iskustvom."
...u Srbiji se ne moze dostojanstveno ziveti, ali ni umreti :-(...neka nasi voljeni koji su nas napustili pocivaju u miru.
ReplyDeleteMoje iskreno saucesce.
ReplyDeletePrvi put citam Vas blog / stranicu.
Razumem svaku rec na zalost. Dve godine sam gledala kako mi neko blizak umire od raka. U pocetku su je slali kuci sa dijagnozom cir na zeludcu, ali posto smo mi bili dosadni i uporni, ponekad i glasni, resili su da je operisu. Doktor je izasao iz sale i samo rekao nije cir, rak je, dosli ste suvise kasno. Mozete i kuci da je vodite uskoro. Mislim da je muk koji je nastao medju clanovima porodice bilo nesto najstrasnije sto sam ikada dozivela. Negovali smo je kod kuce i sve sto smo culi i naculi smo probali. Jednog jutra je samo na kratko dosla sebi i zauvek zatvorila oci.
Nekoliko godina kasnije, moja majka pocinje da ima ozbilinih zdravstvenih problema. Naravno da niko ne zna sta joj je. I tada vec iz ocaja pokisavamo da nadjemo "vezu". Stize nekako do doktora u klinickom centru Srbije, koji je za tri dana uradio sve i dao ispravnu dijagnozu. MS. Njegov bes je bio strasan. Vikao je u neverici kako su neki ljudi uopste dosli do toga da budu lekari. Vikao je kako su imali sve nalaze ispred sebe. Vikao je sto je zbog njihove greske ona sada u strasnom stanju. Ona je sedela na krevetu i gledala u pod. A ja sam opet imala istu onu knedlu u grlu. Prosle su godine dok je nismo podigli na noge. Tada sam sebi rekla, zavrsila si ti sa lekarima.
Na zalost imam zdravstvenih problema. I nekoliko godina je proslo dok nisam naisla na doktorku koja me je dovela u red.
A zasto nekoliko godina? Dacu samo jedan primer, jedan od "uvazenih" doktora mi je kao terapiju prepisao tusiranje svaki dan.
Ja nisam smirena kao moja majka. I da, vicem kada treba i da, trazim svoja prava.
I imam srece i imam doktorku koja voli svoj posao, ne zeli mito i nije korumpirana.
Jos jednom, moje iskreno saucesce...
Ana
Poštovana Ana,
Deletenajpre čestitke na hrabrosti i želji da se ne predajete...
Ne znam šta da kažem, zapravo, kada pogledam sve ove komentare i jezive priče, stvarno ostajem bez reči, nemam šta pametno da napišem, zato ćutim.
Želim vam svu sreću. I da budete glasni!
Moje najiskrenije saučešće, Nebojša.
ReplyDeleteNe znam šta bih rekla, a da ostanem iole pristojna. Rane su mi sveže.
Kad je Marku bilo loše u januaru - nije mogao da diše, oblivao ga je hladan znoj i "seklo" ga u stomaku - došao je u Urgentni (Kristina ga je bukvalno odvukla jer nije hteo da ide), urgentno su ga vratili kući jer je "mlad". Niko nije ni pomislio na srce, iako je rekao da mu je otac srčani bolesnik, da mu je baka po majci operisana od srca... Da li im se tu noć nije radilo ili veze nemaju sa životom... Da su ga makar pregledali kako treba, sve bi bilo drugačije.
Najblaže što mogu - goveda u belim mantilima. Nema to veze ni sa siromaštvom, ni sa osiromašenim uranijumom, jednostavno - prema lekarima nemam nikakvo poštovanje.
Mogu da zamislim kroz šta ste prošli. Nedajbože nikom!
Draga Miljo,
Deletehvala na od srca.
Često pomislim na Marka, šta bi rekao na neke stvari i kako bi ih raščlanio, u sastavne delove.