Lorens Ferlingeti: "Mali dečak" [fragment ili kako majstor piše u 100. godini]

"... I tako sam ti ja samo starac što piskavim glasom peva Auld Lang Syne o vremenima prošlim i ponovo proživljava sve svoje živote na zemlji kao što Krap na svoju poslednju traku snima sve čega se seća ili na kraju Ništa jer što postaje stariji to više zaboravlja dok na kraju sve biva sama amnezija i on uopšte ne može da se seti ničega od sveg beskrajnog prostora vremena i tako ostaje samo sa svojim sadašnjim trenutkom ili svačijim sadašnjim trenutkom tim velikim i užasno dirljivim trenutkom jedinog Sada sam sa sobom i svojom samotnom svešću sam na svom malom ostrvu svoga ja, pa je li to to? O ne nipošto nisam matori starkelja piskavog glasa još uvek sam ja momče nedirnutog pamćenja koje gleda u svetlu i neprekidnu budućnost odrastao u najmračnijem i najsvetlijem od svih vremena na svom malom ostrvu Sebe samog da Ja-Ja-Ja i to je sve od mene zavisi i od svesti mene samog čoveka na zemlji i to je to Veliko sećanje bez kraja i konca taj samrtno tihi marš živi marš vremena u svesti..." *


(... nastavlja se tako još nekoliko stranica do prvog znaka interpunkcije, Lorens Ferlingeti piše nezaustavljivo, vozi bez dozvole jer njemu dozvola nije potrebna, sve vidi i svega se seća, trk u knjižaru, dragi moji, ova knjiga je Proslava koju smo čekali, solo tačka na tenor saksofonu, zatim na bubnjevima, onda na basu, onda na svemu, jer sve može proizvesti zvuk, sve vibrira, i tako već čitav vek.)

* - prekucano iz knjige "Mali dečak", str. 31, fantastičan prevod Vladimira Kopicla, objavila "Geopoetika", 2020, više ovde >>

Prilog za raspravu o lektiri, životu i delu Desanke Maksimović

"Svojim govorima u mnogim ljudima (Slobodan Milošević) je probudio potrebu da se bore, prenuo u njima uspavano rodoljublje, zanemarene dužnosti, naročito se često vraćajući na decu, na našu odgovornost da joj zemlju ostavimo slobodnom i bezbednom, da naše mlade ne ostavimo slepim kod očiju. Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očama zaostao.

Sve njegove govore odlikuje mir kojim misli izražava. Njegovi zahtevi, ili ako hoćete saveti, narodu – i kad su izrečeni sa žestinom, odišu nekom skrivenom blagošću i pravdoljubljem. Mnogo je ljudske i naučne istine u Miloševićevom ubeđenju da narodi koji su sa istih njiva želi pšenicu, hleb jeli, sa istih reka i izvora žeđ utoljavali, udisali ozon iste planine, na tom bar što im je od prirode zajedničko, mogu graditi prijateljstvo, ili bar biti takvi susedi koji jedni drugima pristojno nazivaju dobro jutro i slobodno se gledaju u oči."

(Desanka Maksimović, sa korica knjige "Godine raspleta" Slobodana Miloševića, 1989.)

Navedeni citat nije i ne može biti razlog njenog prisustva ili odsustva iz lektire, ali je važno da to što je napisano ne bude zaboravljeno.

Da, znam da je bila u ozbiljnim godinama.

*
Ukoliko vam je njena poezija važna i draga, i želite da se prenosi dalje kroz vreme, srca i prostor – čitajte je, delite, volite, snimajte audio-knjige, tako knjige ostaju u životu.

Kada je u Hrvatskoj najavljena reforma lektire, mladi pozorišni reditelj Lovro Krsnik tokom 100 dana 60 minuta naglas čitao knjige ispred Vlade Republike Hrvatske.

U naše vreme u obaveznoj lektiri nije bilo Kiša, Markesa i Harmsa, ali nas to nije sprečilo da ih sami otkrivamo.
Zapravo, zbog toga su nam bili još draži i važniji.

A da je naše poimanje ideja pravednosti, poštenja i lepote bilo uokvireno isključivo knjigama iz tadašnje lektire, možda se ne bih ni setio ovog njenog doprinosa u etabliranju tiranina.

Gospođu Desanku više volim da pamtim kao prijatnu i milu ženu, koja mi je uz osmeh dala autogram i malu posvetu u pionirskoj knjižici, negde u zimu 1981, ali me ni taj njen osmeh ne sprečava da se svega sećam.

J.S. Ondara: "Folk n’ Roll Vol. 1: Tales Of Isolation" [kakav album!]

J.S. Ondara je pre nešto više od godinu dana ušao u naša srca kroz zvučnik, i priču o dečaku iz Najrobija kojem je Dilan toliko značio da je smotao glasne žice, hrabrost i gitaru u torbu, rešen da se dočepa Amerike, Minesota. 

Za debi album je napisao više od 100 pesama – i sve su pevale o imigrantskom životu u novoj domovini. Jedanaest izabranih objavio je na "Tales of America", albumu koji krasi divna iskrenost, drugačiji pogled na novu zemlju i glas koji lebdi između nesigurnosti i ljutnje. Zato su se svetla pozornice zadržala na njemu, a on je, izgleda smeten tom pažnjom čak zaboravio da skine šešir. 

Ovih dana izašao je "Folk N' Roll, Vol 1: Tales of Isolation" koji čine veličanstveni, ogoljeni komadi o životu u Americi kakve može da ispriča samo neko ko je došao sa strane, još uvek bistrog pogleda i pun očekivanja. Zreliji glas u kojem nesigurnost smenjuje rešenost, gitara, harmonika, i malo reverba – od toga je napravljen zvuk možda najboljeg "američkog" albuma koji sam čuo posle toliko godina. 

Mogao bih sada o svim imenima čije se prisustvo oseća i čuje u ovom pesmama, ali postoji nešto mnogo važnije. Dok slušam ovaj album, čujem i vidim ljude koji gledaju u sumrak i pitaju se u šta se pretvorila ta zemlja, vidim sve prijatelje kojima je ta zemlja sada domovina, i shvatam da se taj broj i dalje samo uvećava, vidim ih kako sede na starim, uništenim rečnim dokovima i posmatraju dugo i široko nebo iznad sebe, i pitaju se da li su usamljene krpe starenja zaista sve što ih čeka i što će im se dogoditi, namerno se ovde služim Keruakom, odavno jedan ovako sveden komad muzike nije u mojoj glavi izazvao toliko slika i misli, ne tvrde naučnici tek tako da je muzika jedina vrsta umetnosti koja aktivira toliko tačaka u našim glavama, čak i umornoj i pokisloj, ovog popodneva.

Ako slučajno ostaneš ista osoba nakon uvodne "Pulled Out of The Market", udaraće te ovaj album još, jedanaest pesama, sve dok brana ne popusti.

Ceo album čeka da ga preslušaš na YouTube kanalu >>

Noćurak od obrada ili "Blow-up"

Serđo Larain razvija fotografije crkve Notr Dam i otkriva u kadru jedan par koji za vreme fotografisanja nije primetio. Hulio Kortasar sluša tu Serđovu priču, i piše "Đavolje bale". Zaintrigiran tom istom pričom Antonioni pravi film "Blow Up". Ista priča, ili ista ideja inspirišu Kopolu da snimi "The Conversation".

Tako ideje putuju kroz prostor i vreme. Isto se dešava i sa pesmama.
Da, nije mnogo vremena prošlo od prethodne emisije sa obradama - ali, svet je u protekla tri meseca sve snage izgleda iskoristio za dve stvari: borbu protiv virusa i prepevavanje tuđih pesama.

Neke obrade su nas podsetile da postoje pesme koje ne bi trebalo više buditi, one dobre su nas podsetile da postoje pesme koje nikada neće ostariti.

Michael Stipe, Joseph Artur, Matt Costa, Keziah Jones, Pete Astor, Iggy Pop, The Stranglers, Avishai Cohen, Antenat, Nick Cave... – obrađuju pesme koje su pisali Bill Whiters, Talking Heads, Leonard Cohen, John Martyn, Nirvana, David Bowie, Sparklehorse, Massive Attack, ali i - Vladimir Nazor.
Neki su obrađivali i svoje pesme, uvećavali jedan detalj i stvarali od poznatog nešto novo.

Noćurak ka moru :: An Imaginary trip to the Sea

Znam da su granice i dalje zatvorene i da nemogućnost odlaska i udaljenost mora samo pojačavaju neizdrž.
Danas pesme pričaju. ja vozim i ćutim, drugom rukom biram muziku. Ti biraj da li ćeš gledati napred, pokušavati da nas pronađeš na mapi, ili ćeš uživati u krajoliku.
Gde ćemo? Znamo da zvuk putuje 1235 kilometara na čas.
Dakle, do kraja ovog Noćurka sigurno stižemo do neke obale i nekog mora.
Moramo da stignemo.

Suvozači: ... Antenat, Boris Kovač & La Campanella, David Sylvian, Dr. John, Fink, Hanni El Khatib, Helado Negro, James Blake, Jason Isbell And The 400 Unit, Jon Hassell, Jonathan Bree, Jonathan Wilson, Khruangbin & Leon Bridges, Mercury Rev, MJ Cole, Other Lives, Pixies, Pocket Palma, R.E.M., Richard Hawley, Saint Etienne, Sufjan Stevens & Lowell Brams, The Chemical Brothers, The Chills, The Dears, The Lovetones, The Lowest Pair, The Saxophones, The Stranglers, Thomas Dybdahl, Tom Waits, Tops...

Rođendanski specijal :: Vesti za 9. maj 2025. ili Here Comes The Future

Za Peti rođendan ove radio stranice - umesto retrospektive, idemo u budućnost.

Želim da za pet godina, na Dan pobede 9. maja 2025. godine u emisiji čitam vesti o (ne)poznatosti političara u Srbiji; 

otvaranju Muzeja Gluposti i 

otvaranju nove 'Jugoslovenske knjige';
vatrometu koji će se gledati sa mosta Miladina Zarića
zašto se otkazuje protest protiv 6G mreže 

i slične, 

dok nas između vesti zabavljaju Khruangbin, David Byrne, Linton Kwesi Johnson, World Party, Bob Marley, Stanislav Kovačić, FOTO i The Specials. 

Jer, ovo je ipak rođendanski specijal ;)

Klik na play i eto nas u 2025.

Vest dana

(Fotografija je iz arhive. Događaj, na žalost, nije foto-dokumentovan.
Ne sačekavši fotoreporetere i predstavnike medija, građanin N.K. pojeo je sve dokaze da je pekara danas zaista ponovo počela da radi.)

'Kako javljaju mediji, shvativši da pekara 'Čarli' u ulici Braće Jugovića 16 ponovo radi, građanin N.K. se sjurio ka pekari, kupio sve sa svih plehova a zatim i pojeo 23 kifle, nakon čega se onesvestio od sreće.'

Ruski doktori ispadaju kroz prozor a u dvorištu odvode Danila Harmsa

Kažu vesti* po internetu:
Kako koji ruski doktor ili doktorka dignu glas zbog uslova u kojima se bore protiv epidemije,
tako ispadnu kroz prozor.
Danas - već treći.

Da, kao u onoj Harmsovoj priči u kojoj bakice ispadaju kroz prozor "usled svoje preterane radoznalosti."

Da ponovimo: "usled svoje preterane radoznalosti".

Postoje ljudi koji i dalje veruju da je Danil Harms pisao o apsurdima.

Majka Rusija je dobro znala da je Harms zapravo bio realista, i zato ga je preko domara njegove zgrade jedne večeri poznog leta 1941. pozvala da siđe "na trenutak" u dvorište, i odvela ga u kućnom rublju i papučama, zauvek.

U to vreme nijedna od njegovih priča iz "Slučajeva" nije bila objavljena.
Ali, majka je znala.
I evo sada, ponovo nije nežna prema deci koja se bore za nju.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

*

vesti >>

The Stone Roses, ili o čudima 2. maja 1989.

Ovaj dan nije specijalan samo zbog objave dole pominjanog albuma The Cure (ovde >>)
Istog dana iste godine objavljen je i prvenac The Stone Roses.

U istoriji popularne muzike postoji još nekoliko takvih perioda od nekoliko sati, ili jednog dana - i to bismo mogli uzeti kao dokaz da Viša Sila postoji i da ta Sila, zapravo, možda ipak ima nekakav Veliki Plan za svakog od nas.

"Pet Sounds" The Beach Boys i Dilanov "Blonde on Blonde" objavljeni su istog dana, 16. maja 1966. "Remain in Light" Talking Heads i Prinsov "Dirty Mind" je u prodavnice 8. oktobra 1980. možda dovozio isti kamion izdavačke kuće Warner Bros. "Nevermind" i "Blood Sugar Sex Magic" pojavili su se na policama istog dana, 24. septembra 1991.

No, dok je "Disintegration" stigao od benda koji smo "već znali" i koji je zapravo pripadao drugoj, starijoj generaciji, prvenac The Stone Roses je bio 'naša stvar'. Bend se upravo pojavio, bili su novi, drugačiji, bezobrazniji, i najavljivali su vreme koje će pripasti nama.

Naše predznanje o čudu koje dolazi činilo je nekoliko singlova koji su se vrteli na talasima tadašnje B92 i u jutarnjim satima na frekvenciji Trećeg kanala. E sad, tih singlova uglavnom NIJE bilo na ovom albumu koji je objavljen 2. maja 1989 (i koji je do naših gramofona i kasetofona putovao nešto duže), a vibracija i zvuk tog albuma su se razlikovali od onoga što smo očekivali. Očekivali smo više 'madchestera', bitova i čangrljanja gitara, dobili smo više od toga.

U uvodni industrijski huk "I wanna be adored", jedne od ključnih pesama-manifesta generacije uplitao se najpre bas, onda demf na gitari, evo i bas bubnja i kontre, ključa, raste, ključa, raste, sve do dva udarca doboša nakon kojeg dolazi 'onaj' rif i taj prvi bezobrazluk 'I don't have to sell my soul/He's already in me', malo je takvih otvaranja, malo njih može ostati ravnodušno.

I to 'I wanna be adored' koje pred kraj pesme postaje 'I gotta be adored' ... postoji li nešto prigodnije što bi naglas pevao kada imaš 16-17 godina, a već si se u prethodnim godinama naurlao 'No Future', 'No Fun' i sve to po redu kako valja,
klinački gnev je splasnuo,
sada si 'pametniji', život ti se otvara i sve će biti supersonično i kako ti želiš.

(Viša Sila će nas demantovati već tog leta.)



Ima na tom prvencu još momenata koji su nas oduševljavali (najviše 'Made of Stone', 'Waterfall' i veličanstvena 'I am The Ressurection') ali ostajem pri 'I Wanna be Adored' kao najvažnijoj.

Postoji jedan 'snimak iz publike' sa 'reunion' turneje The Stone Roses iz 2017. godine koji otkriva koliko je ta pesma velika i važna.

Na tom snimku svi falširaju.
Iz sve snage.

Kako pesma odmiče, snimak sve više liči na takmičenje publike i benda ko će bolje da promaši ritam i ton. Tek na trenutke se nazire zašto je Džon Skvajer gitarski heroj generacije. Ritam sekcija se razilazi, ali, ali, ali – zarazna euforija koja lebdi nad trenutkom, to razuzdano horsko urlanje, osmesi na licima i skakanje 'snimatelja'... to sve zajedno - jeste čudo.

Teško ćete pronaći bolji dokaz od tog amaterskog snimka kako jedna pesma može da bude obožavana i kako ljubav prema njoj ne bledi ni nakon mnogo godina.

Umberto Eko: Knjiga neće umreti (*fragment)

Zajednički portret najdražih knjiga, neke su neopravdano odsutne.

.
"Da li će knjiga nestati već zbog same pojave interneta? (...) Moguća je jedna od dve stvari: ili će knjiga ostati nosilac zapisa za čitanje, ili će se pojaviti nešto što će podsećati na ono što knjiga nikada nije prestajala da bude, čak i pre izuma štamparije. Varijacije predmeta knjige nisu izmenile ni njenu funkciju, ni sintaksu, već više od pet stotina godina. Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim. Ne možete napraviti kašiku koja bi bila bolja od kašike. Dizajneri nastoje da poboljšaju vadičep, na primer, i to sa prilično slabim uspehom - većina njih jednostavno ne funkcioniše. Filip Stark je pokušao da unese neke inovacije u cediljke za limun, ali njegova cediljka (valjda da bi očuvala izvesnu estetku čistotu) propušta koštice limuna. Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje. Možda će ona evoluirati u svojim sastavnim delovima, možda joj stranice više neće biti od papira. Ali, ostaće ono što jeste."
.
(Prekucano iz "Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga", Žan-Klod Karijera i Umberta Eka (razgovori iz 2009; objavio "Gradac", sa francuskog preveo Miodrag Marković)
.

Live Long, Iggy! [Some Weird Sin]

Photo: The Rolling Stone

"Well, I never got my license to live /They won't give it up /
So I stand at the world's edge/ I'm trying to break in /
Oh, I know it's not for me /And the sight of it all/ Makes me sad and ill..." 

Nije dovoljno napisati samo "danas Godfather of Punk slavi 73.' i na tome se zaustaviti.
Igi nije samo to. I nije samo muzika.
Igi je i dete koje je živelo i odrastalo u prikolici, bubnjar u pokušaju, ljuta iguana, bivši narkoman, pajtaš Lu Ridu i Bouviju, čovek koji je snimao sa Kejlom, Sakamotom, Kejt Pirson, Deborom Hari, Bilom Lasvelom, Džošom Homijem i Underworld - i ljuti rokenrol i balade i elektroniku i eksperimentalnu muziku.
Mogli bismo da pokušamo da čitav njegov život predstavimo slowmotion snimkom skoka sa bine u publiku. Ali, teško bi bilo u montaži iseći kako se sa tom publikom šaketa i razmenjuje udarce.

Pevao je šlagere, landrao sa Bouvijem i Kraftwerkom, upadao u filmove Skorsezea, Aleksa Koksa i Džima Džarmuša, na poslednjem albumu recitovao Dilana Tomasa "Do not go gentle into that good night/Rage, rage against the dying of the light".

Igi nije samo muzika. Igi je onaj veliki, neuništivi američki automobil koji se oglašavao u prošlom veku sloganom "Live long, die hard".

Zato za rođendan ide ova pesma.
Pomalo zaboravljena, skrajnuta zbog nekih poznatijih sa albuma "Lust For Life". Reskog rifa i nadrkanog teksta, u kojem ga u pozadini kao vokal prati Bouvi. "Some Weird Sin" besprekorno funkcioniše u svakoj prilici, čak i kada ga uguraju da TV studio da otvara usta na plejbek, a on iskoristi i tu šansu.

A ima i majicu na sebi, što nije često.

Live long, Iggy!