The Stone Roses, ili o čudima 2. maja 1989.

Ovaj dan nije specijalan samo zbog objave dole pominjanog albuma The Cure (ovde >>)
Istog dana iste godine objavljen je i prvenac The Stone Roses.

U istoriji popularne muzike postoji još nekoliko takvih perioda od nekoliko sati, ili jednog dana - i to bismo mogli uzeti kao dokaz da Viša Sila postoji i da ta Sila, zapravo, možda ipak ima nekakav Veliki Plan za svakog od nas.

"Pet Sounds" The Beach Boys i Dilanov "Blonde on Blonde" objavljeni su istog dana, 16. maja 1966. "Remain in Light" Talking Heads i Prinsov "Dirty Mind" je u prodavnice 8. oktobra 1980. možda dovozio isti kamion izdavačke kuće Warner Bros. "Nevermind" i "Blood Sugar Sex Magic" pojavili su se na policama istog dana, 24. septembra 1991.

No, dok je "Disintegration" stigao od benda koji smo "već znali" i koji je zapravo pripadao drugoj, starijoj generaciji, prvenac The Stone Roses je bio 'naša stvar'. Bend se upravo pojavio, bili su novi, drugačiji, bezobrazniji, i najavljivali su vreme koje će pripasti nama.

Naše predznanje o čudu koje dolazi činilo je nekoliko singlova koji su se vrteli na talasima tadašnje B92 i u jutarnjim satima na frekvenciji Trećeg kanala. E sad, tih singlova uglavnom NIJE bilo na ovom albumu koji je objavljen 2. maja 1989 (i koji je do naših gramofona i kasetofona putovao nešto duže), a vibracija i zvuk tog albuma su se razlikovali od onoga što smo očekivali. Očekivali smo više 'madchestera', bitova i čangrljanja gitara, dobili smo više od toga.

U uvodni industrijski huk "I wanna be adored", jedne od ključnih pesama-manifesta generacije uplitao se najpre bas, onda demf na gitari, evo i bas bubnja i kontre, ključa, raste, ključa, raste, sve do dva udarca doboša nakon kojeg dolazi 'onaj' rif i taj prvi bezobrazluk 'I don't have to sell my soul/He's already in me', malo je takvih otvaranja, malo njih može ostati ravnodušno.

I to 'I wanna be adored' koje pred kraj pesme postaje 'I gotta be adored' ... postoji li nešto prigodnije što bi naglas pevao kada imaš 16-17 godina, a već si se u prethodnim godinama naurlao 'No Future', 'No Fun' i sve to po redu kako valja,
klinački gnev je splasnuo,
sada si 'pametniji', život ti se otvara i sve će biti supersonično i kako ti želiš.

(Viša Sila će nas demantovati već tog leta.)



Ima na tom prvencu još momenata koji su nas oduševljavali (najviše 'Made of Stone', 'Waterfall' i veličanstvena 'I am The Ressurection') ali ostajem pri 'I Wanna be Adored' kao najvažnijoj.

Postoji jedan 'snimak iz publike' sa 'reunion' turneje The Stone Roses iz 2017. godine koji otkriva koliko je ta pesma velika i važna.

Na tom snimku svi falširaju.
Iz sve snage.

Kako pesma odmiče, snimak sve više liči na takmičenje publike i benda ko će bolje da promaši ritam i ton. Tek na trenutke se nazire zašto je Džon Skvajer gitarski heroj generacije. Ritam sekcija se razilazi, ali, ali, ali – zarazna euforija koja lebdi nad trenutkom, to razuzdano horsko urlanje, osmesi na licima i skakanje 'snimatelja'... to sve zajedno - jeste čudo.

Teško ćete pronaći bolji dokaz od tog amaterskog snimka kako jedna pesma može da bude obožavana i kako ljubav prema njoj ne bledi ni nakon mnogo godina.