"Svojim govorima u mnogim ljudima (Slobodan Milošević) je probudio potrebu da se bore, prenuo u njima uspavano rodoljublje, zanemarene dužnosti, naročito se često vraćajući na decu, na našu odgovornost da joj zemlju ostavimo slobodnom i bezbednom, da naše mlade ne ostavimo slepim kod očiju. Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očama zaostao.
Sve njegove govore odlikuje mir kojim misli izražava. Njegovi zahtevi, ili ako hoćete saveti, narodu – i kad su izrečeni sa žestinom, odišu nekom skrivenom blagošću i pravdoljubljem. Mnogo je ljudske i naučne istine u Miloševićevom ubeđenju da narodi koji su sa istih njiva želi pšenicu, hleb jeli, sa istih reka i izvora žeđ utoljavali, udisali ozon iste planine, na tom bar što im je od prirode zajedničko, mogu graditi prijateljstvo, ili bar biti takvi susedi koji jedni drugima pristojno nazivaju dobro jutro i slobodno se gledaju u oči."
(Desanka Maksimović, sa korica knjige "Godine raspleta" Slobodana Miloševića, 1989.)
Navedeni citat nije i ne može biti razlog njenog prisustva ili odsustva iz lektire, ali je važno da to što je napisano ne bude zaboravljeno.
Da, znam da je bila u ozbiljnim godinama.
*
Ukoliko vam je njena poezija važna i draga, i želite da se prenosi dalje kroz vreme, srca i prostor – čitajte je, delite, volite, snimajte audio-knjige, tako knjige ostaju u životu.
Kada je u Hrvatskoj najavljena reforma lektire, mladi pozorišni reditelj Lovro Krsnik tokom 100 dana 60 minuta naglas čitao knjige ispred Vlade Republike Hrvatske.
U naše vreme u obaveznoj lektiri nije bilo Kiša, Markesa i Harmsa, ali nas to nije sprečilo da ih sami otkrivamo.
Zapravo, zbog toga su nam bili još draži i važniji.
A da je naše poimanje ideja pravednosti, poštenja i lepote bilo uokvireno isključivo knjigama iz tadašnje lektire, možda se ne bih ni setio ovog njenog doprinosa u etabliranju tiranina.
Gospođu Desanku više volim da pamtim kao prijatnu i milu ženu, koja mi je uz osmeh dala autogram i malu posvetu u pionirskoj knjižici, negde u zimu 1981, ali me ni taj njen osmeh ne sprečava da se svega sećam.
1989. ja verovatno nisam ni bila svesna postojanja Slobodana Miloševića, promaklo mi je to da mu je Desanka pisala predgovor. Ruku na srce meni se, dok smo je u školi čitali, činilo da lektira i onako forsira njene rodoljubive pesme. A one mi sasvim logično i idu uz ovaj rodoljubivi predgovor. Bez obzira na sve, i ja je se rado sećam i prva asocijacija na nju mi je ta blagost njene pojave i pesma Strepnja, koju smatram jednom od najlepših ljubavnih pesama.
ReplyDeleteMene je mnogo više pogodio podatak da u lektiri više neće biti Desnice. I nakon 20+ godina, od prvog čitanja, Proleća Ivana Galeba mi je omiljena knjiga. I knjiga koju sam najviše puta pročitala.
No, potpuno se slažem sa tobom, prave knjige i dobre knjige uvek nađu svoj put do nas.
Da... počinjem da sumnjam da je ovoliko priče oko Desanke Maksimović zapravo tu da bismo potpuno zaboravili na njega. Uklanjanje "Proleća" je strašniji zlo/čin od premeštaja Desankinih pesama ka drugim razredima.
Delete