Wednesday, 2 May 2018

Strah od tridesete: The Cure "Disintegration"




Ne možemo znati konačni broj demona koje je Robert Smit nosio na ramenima tih dana ali imamo dokaze za prisustvo njih nekoliko.
Jedan je bio natopljen strahom od tridesete godine života koja se Robertu približavala. Taj demon je možda bio i najteži. Smit je bio ubeđen da se velike pesme i veliki albumi stvaraju pre tridesete godine života.
Drugi je bio natopljen alkoholom i večito pijan: Lol Tolharst, Robertov drugar iz detinjstva i ko-osnivač
The Cure nije se treznio mesecima a kada nije bio pod dejstvom alkohola prepuštao se narkoticima što ga je učinilo potpuno nefunkcionalnim, nakon trinaest godina zajedničke svirke i drugarstva koje je počelo kada su bili petogodišnjaci. Bez obzira na negodovanje ostatka benda Smit nije želeo da se rastane od starog prijatelja. 
Trećeg demona ćemo nazvati Užas zato što se Robert suočavao sa njim svakog dana:
The Cure su nakon prvih 'mračnih' albuma te nekoliko popičnih pesama prepoznati kao pop-bend čiji se singlovi i albumi dobro prodaju, dok je on želeo da dokaže da je i dalje u stanju da stvara muziku koja ima težinu, poput one koju je pravio na albumu Pornography.
Gonjen tim debelim, pijanim i teškim demonima a najviše preplašen približavanjem tridesetog rođendana, Smit se osamio i prepustio pisanju novih pesama i snimanju demo verzija na kojima je svirao sve instrumente. Prezadovoljan urađenim odlučio je da sve objavi kao solo-materijal ukoliko se članovima benda pesme ne dopadnu. 

Gotovo godinu dana kasnije, 2. maja 1989. objavljen je jedan od najlepših albuma te decenije.

Album
"Disintegration" bio je sve suprotno od tog imena: bend nikada nije zvučao bolje i sigurnije, pesme su bile fino izbrušeni komadi melanholije, preispitivanja, gorčine i ljubavi, međusobno prožete tako da je ovaj album od prvog dana vredelo slušati isključivo celog, od uvodnih zvončića "The Plainsong" do završnog akorda klavijature na "Untitled" sedamdeset i dva minuta kasnije.
Iako su tekstovima i atmosferom odudarale od ostalih pesama - "Love Song" i "Pictures of You" su Robertu bile neverovatno važne. Obe je napisao svojoj tadašnjoj devojci a budućoj ženi: jednu kao 'poklon za venčanje', drugu inspirisan njenom fotografijom (Robert i Meri su i danas u braku. Upoznali su se kada su bili četrnaestogodišnjaci).
Iako je "Love Song" gotovo klasična "pop pesma" od kakvih je Smit u to vreme bežao a "Pictures of You" jedan od najdužih 'klasika' svih vremena (postoji i verzija od četiri minuta, ali pesma izvorno traje gotovo osam) - bez ta dva komada ovaj album bi ostao nedovršen i daleko od veličanstvenog.


Iako su prve recenzije po britanskoj štampi bile suzdržane a ponekad i zlurade, Disintegration je vremenom dobio mesto koje mu rođenjem pripada. Sada je na listama najboljih albuma osamdesetih (po Pitchforku, na primer), te na listama najboljih albuma svih vremena (po magazinu Rolling Stone), do sada je prodat u tri miliona primeraka i nalazi se u čuvenoj "1001 albums you must hear before you die"


Sve to nije mali uspeh za album koji, pored ostalih čuda sadrži i teškaše poput "Same deep water as you", "Prayers for Rain" i "Homesick" čije slušanje u nizu čini da se zaista dezintegrišeš. To najčešće nije ono što ti komercijalno uspešni albumi rade.


The Cure
su postali popularniji nego ikad, Tolharst je napustio bend tokom snimanja a bend je počeo su da svira po stadionima ali od tada se, sasvim polako, raspada već dvadeset i devet godina. 
(Na neki način Smit je bio u pravu za to o dometima do tridesete godine života.)

*

U to vreme u Beogradu je postojao i grafit CURE VOLE CURE. 

Zahvaljujući ugovoru koji je tadašnji PGP RTB imao sa izdavačkom kućom Polydor - Disintegration je relativno brzo stigao i do nas kao kaseta i vinil i tako mi pomogao da leto 1989. prođe u stanju smrtonosne zaljubljenosti u osobu koju sam ja upoznao kada sam imao 15 godina i od koje sam se dugo oporavljao, ali pred kojom nisam imao strah da puštam "... How ever far away, I will always love you" a da ne izgledam kao kompletni idiot. 


Zahvaljujući tom istom ugovoru Disitegration je bio i jedan od prvih 'kompakt-diskova' koje je mučeni PGP objavio nešto kasnije a u vreme kada se čitav taj biznis sa diskovima tek uhodavao zahvaljujući proizvodnji koja je bila van Jugoslavije i koja je bila toliko ažurna i organizovana da su na diskovima pod imenom The Cure stizali kojekakvi rariteti poput bootleg izdanja koncerata Pink Floyd! :)

Taj CD i ja smo proživeli svašta zajedno, uključujući selidbe, česte "preprodaje" dobrog dela fonoteke radi kupovine nečeg novog, kao i stotine smena na radiju.
Bio je u torbi sa diskovima i kada sam znao da neće ići u etar.
Sada stoji na polici, pomalo nagreban ali ponosan među pedesetak izabranih koje ću uvek čuvati. 


Dvadeset i devet godina kasnije ovaj album i dalje zvuči veličanstveno. Iako mnogo stariji od godina koje je Smit imao kada je pisao sve te pesme - i sada na slušanje "Pictures of You", "Homesick", "Love Song" "Last Dance" ja nemam ponovo šesnaest ali se ne bojim se da pevušim stih "... I will always love you...", budem zaljubljen, raspadam se i ponovo sastavljam, mrmljajući 
"I'm so glad you came,
I'm so glad you remembered, 
To see how we're ending our last dance together".

Pesme koje ti znače i imaju smisao i težinu nakon toliko godina preslušavanja su neverovatno važne, zato što su malobrojne.

Disintegration je objavljen na današnji dan pre dvadeset i devet godina.
Sada je već sasvim sigurno da ovaj album lepo stari i da nema razloga da se plaši tridesetog rođendana.



No comments:

Post a Comment