"September" [David Sylvian, 39 pesama, #9]

Minut i petnaest sekundi bili su mu dovoljni za poemu dostojnu i većih pesnika.

Jedan klavirski pasaž dovoljan je da podseti na rastuću čežnju za toplotom sunca u zalasku kasnog leta, nad sporom rekom koja se valja koritom čije su obale ispucale od suše – jer kiše će tek doći, možda će prve kapi pasti na tlo odmah po završetku ove pesme, nakon što se i poslednji zvuk izgubi u tišini koju krši samo šuštanje topola na uglu Ivan-Begove i Čubrine.

Ova pesma uvek pred oči vraća to drvo, sada neprikladno ograđeno gvožđem, u dvorištu moje stare zgrade u blizini Saborne crkve i ovo je jedini pravi soundtrack poslednjih šetnji Varoš-kapijom pre no što dane međunarodnim ukazom skrate za čitav sat; imam vremena za još jedan prolaz Čubrinom ulicom i onda nizbrdo do srušene bibiloteke na Kosančićevom, ulica je još puna odjeka pesme lastavica između zgrada, i ta njihova pesma će mi najviše nedostajati sve do kraja marta, kada će njihov povratak dokazati da je proleće stiglo, ponovo.

Da je Sloba Konjović nije nikada emitovao u „Paradi albuma“ na Studiju B daleke 1987. i da mi pokojni prijatelj i komšija Miloš Ćorić nije po prvom dolasku iz Amerike doneo album „The Secrets of the Beehive“, ostao bih uskraćen za najlepši komad muzike ikada ispevan početku jeseni.

The sun shines high above/
The sounds of laughter.
The birds swoop down upon/
The crosses of old grey churches.
We say that we’re in love/
While secretly wishing for rain/
Sipping coke and playing games
September’s here again.