Kefalonija #2 [tips, tricks & štips]

Pod mediteranskim podnevnim suncem, kada senke nestanu i stvari se pojavljuju samo u svom pravom obliku – nije lako razumeti Odiseja i njegovu privrženost Menelaju koja ga je naterala da krene u avanturu i da napusti ovakvo mesto; kao što je teško verovati da je pod tim vrelim suncem, mirisom ruzmarina i borovine Penelopa bila verna svih tih deset godina.

Do takvih misli dolaziš pri prvom spuštanju na Mirtos, uvalu koja je Kefaloniju razglasila svetu. Mirtos krase one boje mora koje je u nekim danima mirno i bez talasa sve do podneva, sitan šljunak je dovoljno udoban za ležanje i dovoljno dubok za ubadanje suncobrana, dovoljno prostran da se na njemu u prećutnoj simbiozi nađu i porodice sa decom i nudisti; parkinga koji je relativno slobodan do 11-12 sati, nakon čega se automobili lagano slažu uzbrdo, sve dalje od plaže, stvarajući oblik bleštave zmije pune odsjaja koja se uzdiže iznad uvale i lagano raste, iz sata u sat.

Ipak, slavu Mirtosa ugrožava možda najlepša neotkrivena plaža Ostrva, koja se ne može naći na svim mapama a pronalaze najuporniji: na jugozapadnom delu, pravo preko brda koje se uzdiže iznad Liksurije, put kroz tiha sela potonula u fjaku, ka manastiru Kipuria - a zatim makadam, na čijem se kraju nalazi dvestotinak stepenika koji pod skoro neprijatnim nagibom vode do skrivenog carstva: plaže Platia Amos. Ova plaža je možda najlepši odgovor Kefalonije na lepote Lefkade: lepo skrivena u uvali koju posećuju zaista retki, krupnijeg šljunka uglancanog talasima i suncem do visokog sjaja nudi najskrovitije mesto za potpunu „obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa“: nema glasova, nema vriske koja krasi na primer Makros Gialos; prilaz moru je prijatan a voda je prijatna, iako (prebrzo) i duboka. Povratak sa Platia Amosa vraća u sećanje 300 stepenika Egremnija, ali i otvara pejsaž koji će grejati misli i tokom najbljuzgavijih noći zime koja dolazi.

Jugozapadni deo Kefalonije otkriva najpre zaliv crvenog peska – poznat po plaži Ksi (Xi), čiji je glavni deo prekriven ne-vozećim gostima obližnjih hotela, što je čini previše adastom, ali koja omogućava da svega pet stotina metara dalje, nakon kratkog hoda kroz plićak dođeš do tihe uvale u kojoj su prethodni kupači za sobom ostavili figure žena u realnoj veličini stvorene od gline za koju se priča da je lekovita, a nedaleko od njenih stopala jeste glineni krokodil, u raskoraku ka vodi. U tom prijatnijem, pustom delu se sa vremena na vreme nađu i lokalci – najčešće kreposni, još uvek snažni starci tamne kože i bele kose, iskaču iz svojih transportnih kamioneta i traže osveženje u vodi u ranom popodnevu, a onda te prijatno iznenade ponudom koja dolazi niotkuda: uz širok osmeh pun zuba nude kriške rashlađene dinje, iako te vide prvi, a verovatno poslednji put, ali – ne mari.

Centralni južni deo, od Argostolija ka Skali najpre otkriva prelepu, ali prenaseljenu plažu Mikros Gialos u Lasiju – karipski raj oslikan peskom, dugim plićakom zaštićenim od talasa – što ga istovremeno čini mlađe-maloletničkom rajskom destinacijom, a raj je u njihovim godinama veoma bučno mesto. Nešto dalje, odmah nakon bezobrazno skupog ali prelepog „White Rocks“ kompleksa i njihovih privatnih plaža otkriva se ponovo premala i prenaseljena plaža St. Tomas, iza koje sledi dugačka, prijatna Lurdata – duga peščana obala, do koje opet dolaze retki, iako puteljak od parkinga do same plaže zahteva pet minuta hoda. Na tom delu Ostrva počinje i carstvo kornjača, sektor u kojem se možeš kupati i uživati, ali uz poštovanje određenih pravila - među kojima se nalazi i klauzula da ste dužni da pre odlaska sa plaže za sobom srušite sve zamkove, mostove i kanale koje ste tako mukotrpno stvarali.

Put do Skale ujedno otkriva bogatiji deo Ostrva: putevi su glatki i lakši za vožnju, vode ka skupljim zvezdastim hotelima – sve do centra grada koji krasi i prijatna atmosfera i dugačka kamena plaža sa pogledom na Istok, odnosno kopno, no ta senzacija nije dovoljno jaka da bi nas duže zadržala, već nastavljamo dalje, ka Severu, putem na kojem valja zastati kada se dođe do čuvene pećine – 7 EUR po osobi za vožnju kroz čudo prirode.

Dve ključne tačke istočne obale svakako su gradići Ag. Efimija i Sami – čija je atmosfera mirnija i utegnutija od Argostolija i Liksurije. U Samiju se otkriju gotovo prazni restorani (previše njih sa Kapetanom Korelijem u imenu), valjda rezultat ovogodišnjeg smanjenja broja turista i tada već aktivne benzinske krize. No, svega 3-4 kilometra od Samija krije se lepa plaža Antisamos, na kojoj je vazduh predivno zasićen mirisima svega po čemu se leto pamti: borovina, ruzmarin i so nošeni vetrom po zalivu podsećaju na srednju Dalmaciju i neka pradavna letovanja po Hvaru i Korčuli.

U predvečerje, kada glava postane teška od soli i sunca u kosi a koža ispuca od vetra valja se uputiti ka Fiskardu, Ag. Efimiji ili Argostoliju: Fiskardo je prijatno ribarsko seoce, ali i najveća marina na ostrvu - zastave celog sveta lepršaju na vetru i utrkuju u visini, na rivi se mešaju engleski, holandski, italijanski, grčki i slovenački, najviše pred frižiderima sa dobrim lokalnim sladoledom.

Za razliku od omalene Liksurije koja je prijatna ali nudi samo jedno zaista dobro mesto za jelo („Zorbas“ – a kako bi se drugačije zvala najbolja kafana u gradu?) i koja nema dostojnog zamenika fantasičnom Statisu čiji su Girosi bili najukusniji deo odmora na Lefkadi - Argostoli, kao glavni grad, krije odličnu piceriju „Paparazzi“ u uličici kraj glavnog trga, kao i odlične kolače u „Premieru“ - mada ni palačinke koje se nude nešto dalje na glavnoj štrafti uopšte nisu za potcenjivanje. Još važnije: obavezno probati vafle sa prelivom od čokolade i sladoledom! Argostoli je ujedno jedina i prilika za nesuvernirski šoping, koga zanima.

I kada dnevna tura izmori i noge i oči i isprazni rezervoar (uzgred: 1.7 EUR/l), a moraš nazad ka Liksuriji ili bilo kom delu zapadne obale – nema razloga za vožnju (inače prijatnim) putem oko čitavog zaliva: trajekt na pola sata ide u oba pravca sve do kasnih sati (za vozilo: 3.60 EUR; po glavi 2.40 EUR) i ta vožnja kroz noć punog meseca preko zaliva u kojem se ogledaju svetla Argostolija i Liksurije jeste najlepši kraj dana, kada zrikavci utihnu a preko šuma talasa se prelama zvrndanje cvrčaka i daleka, jedva čujna izvorna grčka muzika iz taverni u kojima se toči belo vino i lagano priprema za jutarnje izvlačenje mreža.

Još ima vremena: dug je mesec avgust; a ni septembar, kažu, na Kefaloniji nije kišovit.

Plaže će biti praznije; pesak topliji a domaćini - još srdačniji.

„Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,

I videćeš isti suri predeo što će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“.

(J.H)

(prvi deo teksta >>)

.