Tanjugeddon: vanzemaljci napadaju!

Mogući početak:

„Nekada renomirani proizvođač elektronske opreme, industrijski gigant Istočne Evrope „EI Niš“ planira veliki povratak na tržište lansiranjem novog modela računara, čija će ključna specifičnost biti najkompaktnija tastatura ikada proizvedena, a koja će u svom osnovnom modelu sadržati svega tri tastera: Ctrl, C i V. Kompleksniji model, namenjen početnicima imaće i veliki, masivni taster ENTER, namenjen onima koji ne umeju da mišem kliknu adekvatnu ikonicu na kojoj piše tekst „objavi“.

Ovaj i ovakav model svakako će pomoći oporavku nekadašnje dike i ponosa naše države, s obzirom na to da je namenjen isključivo novinarima – istraživačima, a njih, po svemu sudeći u Srbiji ima zaista mnogo!

Ukoliko model zaista zabeleži uspeh, planira se i model za rusko tržište, čiji su novinari već u strahu od cenzure uglavnom počupali sve tastere izuzev navedenih tri, te i za druge države sveta u kojima nema potrebe za korišćenjem tastera koji bi kako novinarima, tako čitaocima i samoj državi mogli doneti isključivo – neprijatnosti.“

. . .

Posredstvom Tanjuga (slogan kojim se preporučuju: „Tanjug. Tačno.“), danas je objavljena vest o sasvim izvesnom napadu vanzemaljaca sa planete Zeba, čiji su brodovi već stigli do Jupitera, do novembra će biti kraj Marsa „a do jeseni“ stižu i do Zemlje. Njihovi brodovi su obima 320 kilometara – a sve to je objavila „malo poznata grupa naučnika koja radi za SETI“.
. 

Bruka se, naravno, širila brzinom brodova Zebanaca (ili bi se reklo Zebljana? ;) – portal po portal je kopirao vest ne proveravajući ni da li je SETI možda ipak nešto više nego malo poznat; piše li išta na zvaničnom sajtu iste organizacije; kakvi li su to brodovi koji su „u novembru kraj Marsa, a na jesen na Zemlji“; zašto još uvek niko nije zvao barem Brusa Vilisa u pomoć i tako dalje. Vest je, prosto, postavljena, bez provere: RTS, B92, Blic, Novosti, 24 sata, Press – navodim one za koje postoje dokazi. Neki, štaviše, i nekoliko sati nakon "provale" da je ta vest zapravo kopija kopije sa nekog sajta kvaliteta „Tajne trećeg oka slepog kiklopa“ i dalje ponosno drže ove naslove, podižući, valjda, time čitanost, kao i ionako previsok stepen gluposti.

(Možda bi pravi naslov ovog teksta bio „Bliski susreti treće kopije? A kladim se u kuglager sa broda Zebanaca da će ova ista priča sutra biti objavljena u barem 2 dnevna lista. U piće se kladim da će barem jedan objaviti i neku muljavu fotku nečega što leti ka nama, dok će „javni servis“ promeniti šemu i početi sa filmovima u kojima gos'n Vilis spasava planetu.)

I kako su novinari oboleli od sunčanice uglavnom zaposleni u privatnim medijima, te se ne mogu žaliti na njih jer ih ne plaćamo svi mi, tako se ponovo otvara pitanje koji i kakvi su to ljudi, zaposleni u javnim preduzećima ili servisima (Tanjug, RTS) grickaju naše novce, ne radeći ništa, ušuškani u kosmički bolikurcizam (da ponovo iskoristim tu divnu srpsku reč), da ne kažem vanzemaljski amateriza.

Mučnina nastane kada se zamislim: kako da verujem ostalim vestima, onima koje ne mogu da proverim? Zašto da dajem novac za iste, u formi odštampanog papira?
.

Ako se na našem nebu ikada, kao u „Kraju detinjstva“ Artura Klarka, zaista pojavi nekoliko velikih brodova sa ciljem da izvrši selekciju i utiče na budućnost ljudskog roda, nadam se da će biti pravični.

U međuvremenu, „National Geohraphic“ ostaje jedini štampani papir koji kupujem u Srbiji. Ova odluka učiniće da preživi neko drvo više, a ostali neka propadnu: nije šteta.

Vesti:
B92 (naknadno editovana vest, ali pogledajte komentare ;)
RTS (možda je bolje ne čitati komentare, vest je takodje naknadno editovana)
Tanjug (nema komentara)
Press (komentari govore da bi bilo zgodno da vanzemLjaci požure)

I tako dalje.
U nekoj narednoj vesti, verovatno će pod šifrom "Ekskluzivno" objaviti kako Leteće Špageti Čudovište sosom preliva Mesec, ne bi li ga i'zela.

"Težina lanaca" ili o lakoći prećutkivanja

Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih pet godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadju moje domovine...
Nisam koristio copy/paste.



Ovoliko puta ponovljeno je valjda dovoljno da si utuvim to u glavu.

Verovatno je dovoljno da svega jednom napišem i zašto.

Prvi razlog je jednostavan: sve te sekvence, izjave, kadrovi i formulacije i dalje izazivaju bol u predelu stomaka. A ne prikazuju ništa što već nisam video, nisam osetio ili predosetio ili znao.

Drugi je kompikovaniji i tiče se olakog prećutkivanja nekih važnih stvari.

Zato se nadam se da će period od 5 godina biti dovoljan da se u nekom narednom dokumentarcu neki krucijalni dokumenti ne prećute, neka fakta ponove i - stave u pravi kontekst te iskoriste za razumevanje svekolike svinjarije, ako se ista uopšte može spoznati razumom, ikada.

Po formi (ali samo po formi!) „Težina lanaca“ je verovatno najbolji od svih (loših) filmova posvećenih raspadu moje domovine a koje sam video do sada. 
No, to je priča o formi, a kako se forma stvara, to se uči u školi, nije rocket science.

Po sadržaju, izuzev delića sekvenci (da, delića sekvenci) posvećenih Josipu Kiru i Srđanu Aleksiću - sve ostalo je diskutabilno.
I te dve ljudske priče su snažnija karika ovog lanca od one ekonomske - kojoj film pokušava trapavo da se posveti - i u kojoj propada, postajući u nekim trenucima čak i tragikomičan (primer: uspeh automobila Yugo u Americi jedan je od razloga zašto je Zapad želeo da uništi našu ekonomiju!!!)

Da se prećutkuje i laže, to se u školi ne uči.

*

Kako će ovih dana "Težina lanaca" konačno biti i na zvaničnom repertoaru naših bioskopa - ne mogu a da ne dodam i niz pitanja/dilema/komentara koje sam zapisivao za vreme prvog i jedinog gledanja. 

Ovo činim zato što je previše toga ostalo prećutano.

Ostaviću po strani to što se među sagovornicima pojavljuju i Srđa Trifković, Slobodan Samardžić; Zvonimir Trajković i Slobodan Antonić. Ostavljam sve njih po strani - zato što su politička neslaganja jedno, a prećutkivanje „detalja“ u filmu koji pretenduje biti dokumentarcem – nešto drugo.

Evo nekih:

• Dokument koji se koristi u filmu kao dokaz da je zapad "tražio razbijanje Jugoslavije" zlonamerno se "tumači". Tačnije - laže se o njegovom sadržaju (dobro, postoji i mogućnost da je sagovornik u filmu podmetnuo drugi dokument, a našem autoru to smetalo nije).
  Sa dokumenta predstavljenom u filmu može se pročitati: "Pomoć će biti uskraćena (...) ukoliko u narednih 6 meseci svih 6 republika ne održe slobodne visepartijske izbore" - a ne "da moraju da se otcepe", ako žele pomoć - kako tvrdi osoba u filmu.
  
  
• Prećutana je činjenica da je prvobitna ponuda za opstanak SFRJ bila konferederacija, koju je ova strana, naša, odbila.
  
  
• U objašnjenju ekonomskog kolapsa SFRJ - ni reči o Miloševićevom upadu u centralnu banku
   
• Srebrenica je obrađena na uobičajeni način: zli Izetbegović je ostavio narod na cedilu – što je našim snagama dalo pravo da ubijaju te - izdane - pobiju? Ovo je blesavo poput filma "Izdani grad". 
  
  
• Korišćenje „uspeha YUGA“ kao dokaza da je naša ekonomija bila moćna i zato je uništena od strane Zapada? Stvarno?!
  
  
• Bombardovanje: 
• Prećutani razlozi bombardovanja ambasade Kine (a NR Kina je nedavno objavila šta se krilo u ambasadi) 
• Informacija o "nemanju hleba i vode" za vreme bombardovanja Srbije 1999? 
• Prećutan oktobar 1998 - plan ulaska 2000 posmatrača, što je odbijeno, da bi 5 meseci kasnije u Rambujeu bili dovedeni pred svršen čin. Preskakanje srpske taktike u Rambujeu? ("Pustite i nas u NATO!" (Milan Milutinović, po navodima BBC) 
• Kosovo: 
• Ignorisanje činjenice da su Srbi manjina na Kosovu od 1690. 
• Prebacivanje odgovornosti - ko je branio Srbima da se vrate na Kosovo posle II svetskog rata? Nisu Albanci... 
• Prećutan odnos srpske strane prema albancima s kraja osamdesetih 
• Rezolucija 1244, opet neistina. Jer nije u planu bila secesija Kosova u roku od tri godine, vec mogućnost referenduma o otcepljenju. 

I tako dalje.

Zašto ovo smatram važnim?

Iskoristiću fudbalsku analogiju: kada gledate snimak utakmice, reditelj priloga pre snimka gola postignutog iz penala uvek emituje i kadrove koji prikazuju zašto je sudija svirao penal.
Boris Malagurski to ne čini.
On najčešće prelazi na šut sa 11 metara ka golu, prećutkujući razloge penala. 
Ili ih interpretira baš slobodno.

Zbog svega navedenog, i mnogo čega još - "Težina lanaca" je loš pseudo-dokumentarni film koji će, sasvim sigurno - a zbog "zapaljivog" tona i načina na koji slaže priču - napraviti štetu i izazvati još jedno krivo srastanje - kakvo neće moći da ispravi ni deset drugih filmova.

Ali on to zato i radi.

*

Još jedan pogled na ovaj film:
http://zijadburgic.com/2011/07/27/tezina-zlocina/

"Rango"

(Najava filma)

“Animirani film "Rango" je priča o putešestviju napuštenog kameleona, koja nas vodi od samoće, sve do nepreglednog prostranstva pustinje Mohave. U ovom čarobnom filmu glas Rangu je dao popularni Džoni Dep!”

Ova i ovakva najava je, potvrđuje Google, zahvaljujući copy/paste pristupu novinarskom poslu postavljena na tačno 248 internet stranica na našem jeziku. 

Normalno je što me nije inspirisala da film odmah pogledam.
Srećom, postoje i drugi izvori informacija.

(A u filmu...)

Desetine referenci na Hantera S. Tompsona; „Strah i paranoju u Las Vegasu”; Klinta Istvuda, Serđa Leonea, „Ratove zvezda”; pilule esida; „Kinesku četvrt”, „Apokalipsu danas” (briljantna sekvenca sa Vagnerom kojeg krtice sviraju leteći na slepim miševima - na bendžu!); „Gospodara Prstenova”, "Pirate sa Kariba”... – sve to dodato u arhetipsku priču u kojoj se uživa i bez zaustavljanja nad citatima i referencama - priču o „slučajnom heroju” kojeg je sinhronizovao Dep, što reference na „Paranoju” i „Pirate” čini još zabavnijim.

Animirani film, dakle -

ali za odrasle.
Postoje informacije da su deca plakala i bežala iz bioskopskih sala. Ali, nisu krivi roditelji, već oni koji su o filmu pisali tekstove poput ovog sa početka ovog teksta.

(Rango: “Is this Heaven?”

Spirit of the West: If it were, we'd be eating strawberry Pop-Tarts with Kim Novak.”)

darkwood dub: "Vidimo se"

Pokušaću meta-forom:

Kao jagode početkom juna, u sumrak proleća: još uvek sočne, krupne, zrele, poneka je počela da tamni; uskoro će nestati sa tezgi i iz prodavnica i ta činjenica im dodatno menja ukus; i dalje ih možete mešati sa šećerom, mlekom, šlagom, čimegod – ali, i dalje će jagode biti ono što čini suštinu te porcije.

Novi album Darkwood Dub je drugačiji od svega što su radili do sada.

Ali je, ipak, i dalje DD.

Od danas je dostupan za preuzimanje sa ExitMusic stranice.

„Ima dana

kad je nada

dovoljna.“ 

Sasvim izvesno - 
sazrevanje.

„Enjoy the Silence“ (39 pesama, #19)

I 

Noć je.

Ležimo na stenama još toplim od avgustovskog sunca, noć je nakon Svetog Ilije, zvuk talasa koji miluju stene su merna jedinica protoka vremena i ritma našeg razgovora.

Leto je, 1990.

Vesti se još ne emituju „na sat“, ovo je leto običnog tempa.

Ipak, iako imamo po sedamnaest, osamnaest godina i ne bi trebalo da nas zanima, čak je i do nas tog popodneva stigla vest da je počeo novi rat, Bliski istok, uskoro će se toj žurki priključiti i „US Army“ i kako već sve to ide, gledali smo to nekoliko godina kasnije i uživo.

Te večeri je sve dovoljno daleko od nas: ležimo na stenama, glavu mi žulja boca finlandije u rancu, kupljena za četiri nemačke marke u obližnjem fri-šopu, u džepu je palmal bez filtera, ubedljivo najbolja cigareta sve dok iz nje nisu izvukli sve što se pokazalo „opasnim“.

Čitav mesec jun proveo sam radeći u magacinu da bih sad mogao da ležim na steni, okružen prijateljima zagledanim u noćno nebo, uz votku i cigarete.

Ukoliko se zagledamo ka pučini, vidimo na horizontu udaljeni blesak munja, bezopasnih, dovoljno dalekih da znamo da te večeri neće biti kiše. Neko iz grupe, blago pijan, pretpostavlja: „To su odblesci s Bliskog istoka, rokaju ih“.

Smeh.

Niko od nas još ne zna kako izgleda rat.

Zato ćemo uskoro dobiti ubrzani kurs. Nekoliko dana kasnije, deo naše ekipe ne može da stigne do mora i bude s nama na tim istim stenama toplim od sunca. Nedaleko odatle postavljaju balvane na drumove.

Ležimo na stenama zagledani u munje, boca finlandije kruži grupom, s kasetofona ide, ko zna koji put „Violator“ Depeche Mode.

Prvi album na kojem se Martin Gor latio gitare, prva pesma u kojoj se ta gitara čuje, kakav rif!

Words are very unnecessary,

they can only do harm.

Ležimo na stenama.

II

Dvadesetak godina kasnije, na dan koji je trebalo da završim stojeći pod istim takvim noćnim nebom i pevajući na sav glas baš tu pesmu, u Beograd je, umesto najavljenih a zatim otkazanih Depeche Mode, došao Džozef Bajden, USA.

Čitavog dana razmišljam da bi vredelo napraviti rimejk spota. 
Scenario je: sviram naučen rif na gitari, Lav i Aleksandra me snimaju kamerama kako hodam po prostoru oko hotela „Hajat“ noseći stolicu i gitaru, kao u originalu, može i bez krune, zatim se penjem po brežuljku kraj Ušća, kamera iz ruke, prvo total, onda švenk preko reke, zatim krupni plan gitare, zatim jedan total s leđa, mogao bi i neki simbolični performans da se napravi kraj onog spomenika „večne vatre“ koja nije gorela ni godinu dana; zatim sednem na tronožac na bregu, odsviram rif i postavim ga na YouTube uz naslov „Depeche Mode na Ušću!“.

Za dvadeset godina sam naučio i to da političari rečima stvaraju štetu. Sve suprotno od teksta pesme.

Da li da to bude tema performansa kod spomenika?

Naravno da ništa od toga ne činimo. Ideja nije dovoljno zabavna da bi izbrisala gorak ukus koji žvaćem nakon vesti o otkazivanju koncerta i umesto limuzina koje bi dovele bend do Ušća gledam limuzine koje dovode političare, baš tog dana.

Ništa ne činimo i zato što bismo tako naoružani gitarom, tronošcem i kamerom na pet stotina metara od hotela u kojem drema Visoki Predstavnik bili ocenjeni kao bezbednosni rizik.

A rif za „Jailhouse Rock“ nisam vežbao.

III

Prošle su dvadeset tri godine.

U međuvremenu sam mogao da slušam Depeche Mode uživo tri ili četiri puta „u komšiluku“, pod tuđim nebom. 
Ali želeo sam da ovu pesmu prvi put čujem uživo u svom gradu.

Dvadeset tri godine kasnije stojim naspram bine i slušam uvodne taktove „Enjoy the Silence“ gledajući u poslednji spomenik koji su podigli oni zbog kojih sam ovaj trenutak čekao toliko dugo.

Iako je odavno ugašena, takozvana večna vatra ostavila je za sobom ožiljke koje ne može da zaleči samo taj jedan, prvi koncert Depeche Mode u Beogradu, koliko god ja glasno pevao, vrištao, mahao rukama, presrećan što smo se ta pesma i ja konačno sreli, obasjani svetlom s bine i mesečinom.

Dvadeset tri godine više je od polovine mog života.

Stena s početka priče je na teritoriji druge države.

Neki od prijatelja koji su one večeri ležali na stenama i gledali u zvezde večeras su u publici.
Drugi žive pod nebom na kojem su zvezde drugačije okačene.
Reči su učinile da tako bude.

All I ever wanted
All I ever needed is here in my arms.
Words are very unneccesary,
they can only do harm.

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisane do 39. rođendana, odnosno juna 2012. dostupne su - ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

"Tomorrow" [39 pesama, #18]

Kako vreme odmiče, sve je teže pronaći utehu.

Odavno nam nije dovoljno kada čujemo “Biće sve u redu”.

Niko više i ne pokušava sa “Srediće se već nekako.”

Zapravo, sve je manje poznatih izvora utehe.

I to je u redu.

Uteha dolazi iz neočekivanih izvora.

“Tomorrow” grupe James sam prvi put čuo pre gotovo 15 godina.

Rano proleće. Protesti su se stišali, delić slobode je osvojen; dobili smo bitku - vreme će pokazati da smo izgubili rat.

Na emitovanju smo, subota je, rano prepodne.

Žao mi je što ne posedujem snimak te emisije. Od svih koje sam ikada uradio zaista bih voleo da imam i tu: upravo preslušavamo nove singlove, Aca mi kroz komunikaciju najavljuje šta je sledeća pesma, podiže regler i gitare počnu da pune slušalice, poplava; podiže zatim regler mikrofona a meni se iz grla, umesto planirane najave, „do vokala” otme jedno neplanirano, spontano, grleno - „jjjjEEEEeee” - i taj nekontrolisani usklik čiste radosti ostao je najkraća i najslađa najava koju sam ikada uradio.

Da li zbog tog zategnutog doboša koji lagano diže tenziju a nikako da eksplodira;  zbog širine koju donose gitare ili punog glasa Tima Bootha, zbog grandioznog finala, evo i gudača i te wah-wah gitare u pozadini; stihova poput “You can’t catch love with a net or a gun”  - no, verovatno zbog svega toga zajedno - svako novo preslušavanje ove pesme i dalje - petnaest godina kasnije – da u tih tri minuta i dvadeset sekundi sva čuda nevolja i sranja deluju rešivo i nevažno – od tog momenta, sada, danas - “Gotta keep faith your path will change”, svako preslušavanje donosi neophodnu količinu kuraži i potrebne utehe.

Iskrene.

Postoji priča da je Tim Booth ovu pesmu napisao želeći da spreči prijatelja da izvrši samoubistvo.

Saul Davies, prijatelj kojem je pesma posvećena - danas svira u tom istom bendu,  James.

Od tri minuta i dvadeset sekundi muzike ne bi valjalo tražiti više.

"Now your grips too strong
You can't catch love with a net or a gun
Gotta keep faith that your path will change
Tomorrow."

(alternativni link ka spotu >>)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

 

"Noć za dan"/Explosions in the Sky [Blago je svuda, #26]

Tek kada prvi put dočekaš letnju zoru, prebrzo razdanjivanje posle četiri sata ujutro, znaš da je leto tu i da si ga stigao.

(Morisonov zavet: „No eternal reward will forgive us now for wasting the dawn“)

I neverovatno je kako se tokom čitave noći pesme okupljaju, zuje oko glave poput noćnih buba oko sijalice, a zatim se razlete pred samo jutro, tada najlepše zvuče – i ne dozvoljavaju ti da konačno zaspeš, glava ti je puna muzike i pesme ptica, još uvek glasnijih od saobraćaja.

Leto, iako su noći i jutra hladna.
Petak na subotu, subota na nedelju, noć za dan:

Explosions in the Sky, album se vrti u krug.

Čitam Sandrara.

"Bouvi" (Mark Špic, biografija)

„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“(Mark Špic, u knjizi)

Dok je sjajna knjiga Nika Stivensona – „Dejvid Bouvi, slava, zvuk, vizija“ >> više fokusirana na tumačenje značaja Bouvija u pop kulturi - nedavno objavljena knjiga Marka Špica je biografija u pravom značenju te reči: detinjstvo, teenage wildlife, proboj, slava, usponi, padovi, uplovljavanje u luku.
Mark Špic („Uncut“, „Spin“...) je izvanredno informisan o svakom detalju karijere i tek ponekad sebi dozvoljava unošenje ličnih impresija u priču a naraciju bazira na podacima ili intervjuima sa ljudima iz bližeg i daljeg Bouvijevog okruženja, bacajući novo svetlo na neke od manje poznatih delova njegove karijere - naročito najteži period Bouvijevog života > onaj višegodišnji period pre „Space Oddity“, pesme koja ga je konačno lansirala u orbitu.

Iako je „Strange Fascination“ Dejvida Baklija obimnija, „Bouvi“ Marka Špica je svakako najbolje što se na našem jeziku može naći, a njenih 500-ak stranica je dobra prilika da se ponovo zavrte Bouvijevi snimci - koji tokom čitanja dobijaju novo značenje i vrednost; neki albumi dobijaju novu šansu da zauzmu mesto koje im zapravo pripada i sve to ponovo budi nade da će se Dejvid još jednom vratiti na scenu, iako sa nje, zapravo, nije ni odlazio.

Samo je, konačno, usporio.

Delić knjige je dostupan za čitanje ovde >>

"Cipele za dodjelu oskara" (Melina Kamerić)

"Dok filuje tikvice, sjeća se kako ga je ostavila. 
Ostavila. Nije ona njega ostavila. Ona ga je odjebala. Na tramvajskoj stanici na Marijin Dvoru. 
U petak, u pola deset navečer.

Sad filuje tikvice. 
Morala je proći pola grada, pola jebenog Las Vegasa da pronađe tikvice za filovanje, pavlaku i faširano meso. Za večeru će filovati tikvice. Doći će Eso i Sajma. Oni su iz Bužima. Ona nema pojma gdje je Bužim. Ni oni nemaju pojma gdje je u Sarajevu Marijin Dvor. Ali to baš i nema veze. Oni su sad prijatelji. Zemljaci. 
Ovdje u Las Vegasu.

Večerat će filovane tikvice i gledati dodjelu Oskara. Njih četvoro. Ujutro će zajedno na posao. U Casino. Njih dvojica da održavaju mašine, ona za šank, a Sajma u kuhinju.

Šest mjeseci nakon što ga je odjebala upoznala je Bracu. Jos šest i počeo je rat.

Tu noć kad ga je ostavila nad Sarajevom je bio pun mjesec. Ona je vikala da joj je dosta njegovog mijenjanja fakulteta. Da hoće da zna šta on to misli da uradi sa svojim životom. Ona je vikala. A on je šutio. I ostao stajati na tramvajskoj na Marijin Dvoru.

Danas je kupila i cipele od 300 dolara. Sav štek koji je imala dala je za cipele. Špicaste cipele s tankom štiklom. Cipele koje nema kamo obući. Cipele za dodjelu Oskara. Zna ona da će ih obući samo večeras. Za dodjelu Oskara. Ona zna da mora imati bjesne cipele za dodjelu Oskara.

Ponekad je mislila na njega. Uvijek ga se sječala onako sjebanog na tramvajskoj na Marijin Dvoru. Nikada i nikako drugačije. Samo je gleda. Njoj se čini da su mu oči pune suza. A možda i nisu. Nije sigurna. Jer tramvaj kreće. A on saginje glavu. Nije ni važno, zar ne? Ona je odjebla luzera.

Nema pojma kako da sve objasni Braci. U biti i nema mu šta objašnjavati. Ona ima nove cipele od 300$. Pa šta i ako malo zaplače. I šta briga Esu i Sajmu što ona sjedi u štiklama na nogama? Niko od njih troje neće znati da je ona njega odjebala. Na tramvajskoj stanici.

Nek je gledaju. Sve troje. U vražiju mater i oni i filovane tikvice. Ona će večeras obući svoje nove cipele. I jesti filovane tikvice. U prizemnoj kući od 70 m2. U Las Vegasu. Na TV-u će biti prijenos dodjele Oskara. On će izaći iz limuzine. Smješkat će se reporterima. Izgledat će isto kao one noći kad ga je ostavila. Samo će biti sretniji. I neće gledati za njom. Tužno i sjebano. Ona će plakati. Pomalo. A pomalo gledati u svoje cipele i zamišljati bil’ te štikle propadale u onaj crveni tepih na kome on sada stoji. Malo kasnije kad on izađe da primi Oskara, i kad se bude zahvaljivao svima koji su sve ove godine bili uz njega, koji su ga podržavali i voljeli, ona će tako očajno pokušavati da se sjeti. Da se sjeti zašto ga je ostavila.

One večeri na tramvajskoj.

U Sarajevu.

Na Marijin Dvoru.”

. . . 

Ovo je tek prva od priča u zbirci „Cipele za dodjelu Oskara” Meline Kamerić.

Ostale su u našim knjižarama dostupne u izdanju „Rendea” (važno: originalno izdanje ima drugačije korice)

Kakav fenomen: Tečna naracija - a krcata sinkopama i naglim rezovima; kratki rafali o trajnim ozledama; autorka koja bez zazora svira durske akorde tamo gde bi život rado uglavio neku tešku, molsku skalu i obrnuto - a ko nadjača onog drugog donese nekad smeh, nekad grč, a onda novi krug.

Gorko, a "predobro", rekle bi Sarajlije.

Ride, Rise, Roar (David Byrne)

Zaista nestrpljivo - mesecima -  iščekivati zvanični koncertni DVD sa turneje čiji si delić video i uživo u Sava Centru - može značiti nekoliko stvari: Ili sam zaista uživao u koncertu koji je David Byrne odsvirao pre dva leta u Beogradu, a u okviru te turneje (jesam, uživao sam - evo i dokaza >>); ili sam iskreni obožavalac opusa (jesam!) ili sam lunatik kojem nije dovoljno što je uživao, već želi i da analizira uživanje i sve vidi ponovo, ovoga puta na ekranu, što i nije neki koncertni prostor.

Jesam.

„Ride, Rise, Roar“ Curtisa Hillmana je koncertni dokumentarac kakav Dejvidu pristaje nakon gotovo 40 godina muziciranja, ali kakav pristaje i turneji „Everything that happens will happen today – Songs of Brian Eno & David Byrne“ - retrospektivi izabranih radova dvojice prijatelja koji sarađuju već decenijama i koji se još uvek nisu umorili od otkrivanja novih mogućnosti koje im to prijateljstvo očigledno i dalje otkriva. (Tina Weymouth, basistkinja Talking Heads davno je primetila da odnos Brajena i Dejvida podseća na ponašanje dva tinejdžera koji neprekidno pokušavaju jedan drugog da nečim zadive.)

I dok je Dejvid tokom turneje prvi put posle mnogo godina ponovo napravio gužvu na sceni (i time zapravo opisao, prvi put, pun krug oko sopstvene karijere uvodeći na scenu ponovo igrače, prateće vokale i dodatnog perkusionistu, podsetivši na vreme „The Name of this band...“ i „Stop making Sense“ koncertnih albuma), Hilman se fokusirao na nastanak turneje, odnosno proces rađanja hemije između muzičara i igrača – dokumentujući i probe i finalni rezultat – u filmu kompletno prikazanih 12 pesama koje su nastajale od 1979. do 2009. Kako je DVD posvećen samoj turneji, prisustvo Brajena Ina je na žalost kratko - ali upečatljivo: Ino u svega nekoliko rečenica definiše suštinu njihove simbioze:

„Ljudi misle da je nama dvojici mnogo stalo do tekstova... Ok, možda Dejvidu jeste (smeh)... I ljudi se stalno pitaju: šta znače ti tekstovi... A niko, nikada, ne postavlja pitanje – šta je značenje muzike? I muzika ima značenje.“ (parafraza)

I iako je DVD izdanje kraće od trajanja koncerata koje je Dejvid tokom turneje svirao (što je učinilo da su briljantne „Help Me Somebody“ i „Born Under Punches“ ostale van filma) – toliko je „Ride, Rise, Roar“ fenomenalno podsećanje na jedan od najboljih koncerata na kojem sam ikada bio u Beogradu – i na kojem sam konačno čuo uživo neke od najvažnijih pesama ne samo odrastanja već i čitave pop kulture, koju ipak - i dalje - usmeravaju tipovi poput ove dvojice.

(Najnoviji dokaz za tvrdju je gostovanje Birna na novom snimku Arcade Fire, ali to je već tema koju vredi prešlicavati posebno.)

Obavezno gledanje.

Glasno.

I nema ustezanja kada stopala sama počnu da igraju: čak i kroz monitor i kućno ozvučenje ovi snimci pokreću i noge i glavu.

300!

Pravila blogovanja nalažu da 300. unos odnosno objava na blogu bude "nešto strašno pametno" ili ekstatično-vatrometno veselo.

I sad, mogao bih da raspišem nekakav set saveta na temu kako učiniti blog čitanim i važnim... ili kakvu podužu zahvalnicu stalnim čitaocima; još bolje - možda je vreme za jednu analizu - ali pod nekim pompeznim naslovom, možda čak parafraza Orvela – Zašto blogujem i drugi eseji.

A mogao bih da zamolim Aleksandru da mi napravi fotomontažu, ja umesto onog grlatog tipa iz "300", uz neki poklič: "This is... " :) 

Ipak...

Ovaj blog je po nekim statistikama tek ušao u „gornji dom“ po čitanosti u Srbiji i regionu, ako je verovati tim listama te, dakle nemam ćagu da pametujem na temu čitanosti, još manje na temu uticaja. Ima blog-sveta koji je u tome mnogo veštiji od mene.

„Stalnim čitaocima“ ovog bloga - i drugarima i onima koji ne poznajem - sam zahvalan jer su od one sorte sa kojom se dobro razumem i kada se ne slažemo. Svi ti kontraargumenti koje sam dobio bili su valjani i temeljni - i neki su pomogli da revidiram neke stavove, nekima sam, nadam se, ja pomogao da se preslišaju još jednom. 

A zahvalan sam i onima sa kojima se razumem, te to razumevanje prođe u tišini - bez komentara na tekst ili tek naknadno uz privatnu poruku. A svima sam zahvalan i na širenju vidika - putokazima ka stvarima koje su mi promakle i koje nikada ne bih ili ko zna kada bih otkrio, da nije bilo drugarske navigacije.
(poruka za JM - pronašao sam u knjižari "Tiraniju trenutka" koju si mi nedavno preporučila... I to u knjižari na 500m od mesta na kojem smo se slučajno sreli!) 

Na tome sam zahvalan, dakle.
 Zapravo, ta razmena sadržaja i ideja sa ljudima koje uglavnom ne poznajem u stvarnom značenju te reči je najlepši deo ovog mesta.

Elem, analizirao ne bih, jer će svaka analiza ovog bloga samo potvrditi ono što je JJ davno primetila - da sam dosledan jedino u nedoslednosti, tj. „kršenju akademskih pravila blogovanja“.

Ukoliko pravila uopšte postoje -> ovaj blog je dokaz da specijalnih pravila nema - tj. da nisu drugačija od onih iz života. 

Zato bih umesto parafraziranja Orvela, analize ili montaže kadra iz filma - na kraju ipak citirao Danila Kiša.

Njegovi „Saveti mladom piscu“ mi ponovo dokazuju koliko sam zelen, tj. mlad.

A njegove reči imaju veću snagu od one vojske i tog pokliča iz "300".

Prešlicavam dalje.

. . . 

Saveti mladom piscu

Danilo Kiš, 11.07.1984.

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi
novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(1984) 
...

O prvim pokušajima i drugim uspesima

Ukoliko sve posmatram iz drugog ugla – neverovatno je koliko toga se urotilo protiv mene u prethodnih 38 godina.

Gotovo ništa nije valjalo - iz prvog puta:

Prva vožnja pravog, velikog bicikla (dakle - dva točka, gume 24 cola, bez pomoćnih točkova, klasičan volan, mirne ulice Voždovca) propala je ujedom psa, koji se zatrčao ka meni iz jednog od okolnih dvorišta – i nije se zaustavio samo na jurenju točkova, već je zario zube u moju nogu.

Zbog toga, naravno, nisam prestao da vozim bicikl. 

Prvi odlazak „na more sa školom” očekivano se poklopio i sa pokušajem prvog poljupca, namenjenog devojci koja je već imala svog prvog u Beogradu, što je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – a to je izazvalo i prvo spavanje na plaži do kasnih jutarnjih sati - što je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio, ti si Nebojša uzoran đak, a ona nije jedina devojka u kampu, videćeš kako će se to rešiti.
I bio je, naravno, u pravu.  

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka podrazumevala je i mogućnost produženja istog - na 18 meseci. Nisam otišao iz prvog, već 12 meseci kasnije. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Prvi posao koji sam radio „preko omladinske” bilo je nošenje stotina kilograma papira u podrumu, od sedam ujutro do četiri popodne. Drugi je bio nošenje rasvete na snimanju, od sedam ujutro do ponoći. Treći – javljanje na telefon u radio stanici. Četvrti – prilozi za istu radio stanicu. Peti – muzički saradnik. Šesti – muzički saradnik, tonac i voditelj, na istoj frekvenciji. I onda je moj prvi pravi poslodavac, odnosno osoba koja je obezbeđivala uredan honorar za te radijske dane – ubijena, i to u vreme kada sam konačno avanzovao do već pristojnog honorara.  

Prva osoba u čijim sam novinama objavljivao tekstove - takođe je ubijena. Suvišno je reći - honorari, naravno, nisu isplaćeni. Što ne znači da sam prestao da pišem.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan, dobacio sam samo do drugog kruga. Ali je zacementirao želju da ga upišem, što sam učinio - iz drugog puta, mnogo boljim radom nego prve godine.

Prvo pravo zaposlenje "za stalno" propalo je početkom bombardovanja. Nešto kasnije sam počeo da radim u drugoj agenciji, za manju platu, ali sa boljim ljudima. Sa boljim ljudima bilo je lakše zaraditi - i bolju platu.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta drama čak predstavljala ostatke moje domovine na uglednom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću. Plaćena je. Toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

Kada sam ostao bez prvog stalnog posla – radio sam na projektima koje niko nije tražio, ali koji su me vratili u igru.

Na prvom velikom otvaranju koje smo organizovali kao agencija, dragi kolega je zaboravio čekrke za podizanje platna spuštenog preko zgrade, površine cca. hiljadu i po kvadrata. Podigli smo platno. Pitajte četvoricu ljudi koji su stajali na krovu zgrade – kako.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar - zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz – 
postane ti jasno da ne smeš da se predaš.

U poslu kojem sam sada posvećen često koristim jedan citat Čarlsa Hendija, mudrog čoveka: “Veliki deo onoga što znam nije mi dalo moje formalno obrazovanje, već sam to naučio u seriji nezgoda i neuspeha. Učio sam na malim katastrofama.”

I verovatno će se i danas desiti jedan promašaj, dva karambola ili poneka katastrofa - manjeg obima. Sigurno će ih biti. Možda bude i neki veći odron.

Što ne znači da neću uraditi sve što sam namerio.

Toliko toga je ostalo da se uradi.

Ovaj levi na fotografiji, iz 1981. - zahteva to od ovog desnog, iz 2011.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

Danas punim tek punim 38.

. . .

Tekst je objavljen i na 365lepih dana.rs