Friday, 10 July 2009

Byrneing Down the House


(photo: Stanislav Milojković, za popboks)


"Dobro veče... Zašto sedite? Priđite, priđite bliže, bliže!...
Ovih nekoliko ljudi su profesionalni fotografi... Svi ostali su pozvani da snimaju i slikaju – fotoaparatima, kamerama, mobilnim telefonima... samo vas molim da obrišete ružne slike... Kao što verovatno znate, prošle godine sam snimio album sa britanskim muzičarem i producentom, Brajenom Inom... i sviraćemo pesme koje smo on i ja napravili nedavno... kao i one koje smo napravili... svojevremeno. Biće i nekih iznenađenja na kraju.
Zanima li nekoga koliko će koncert trajati?
Ne?
Ok... dakle, znate šta je na meniju...
Mi smo Chef , ovo je hrana, vi jedete...
Možda bi bilo bolje da počnemo! :)"

1-2-3-4... "Strange Overtones"...

Ok, sama činjenica da sam upamtio uvodni govor "word-by-word" govori o potpunoj pristranosti.

Fascinatno je bilo ponovo slušati Dejvida Birna, ovoga puta okruženog većim bendom i plesači(ca)ma koji evociraju vreme najveće slave Talking Heads – što je zapravo prvenstveno i bilo na meniju, u pravom značenju te reči – jer su i muzičari igrali a plesači svirali i pevali; obigravali oko njega, čak i – preskakali.

Nezaboravno je bilo čuti "Help Me Somebody" – sempl pesmu sa "My Life in the Bush of Ghosts" u izvedbi tokom koje Dejvid preuzima zapravo funkciju semplovanog glasa.

Komično je bilo gledati pomalo zbunjen bend i samog Birna – nakon podužeg, iskrenog aplauza koji je usledio nakon treće pesme.

Noge i kukovi su se nezaustavljivo mrdali: "I Zimbra"; "Life During Wartime"; "Houses in Motion"; "Once in a Lifetime"; "The Great Curve" –> zapravo, sve je počelo da se mrda u raznim pravcima – jer je uz pesme Talking Heads oduvek bilo moguće igrati na više načina – u prvom slušanju pratiš bubanj; u drugom bas liniju; treći put lomiš rame prateći razlomljenje gitarske akorde; četvrti put te lome fuzzy klavijature; peti put pokušaš sve istovremeno i prosto se kotrljaš ka delirijumu, sve vreme usmeravan nekim od najboljih tekstova rock muzike ikada. Ne sećam se ko je Birnov rad svojevremo okarakterisao kao najpametnija novotalasna plesna muzika, no – to sinoć zapravo nije bilo ni važno.

Na kraju se pojavljuju "Burning Down The House" i "Road To Nowhere" - kao pravo iznenađenje – koje čini da sala SC jednostavno drhti.
Tri bisa.

Ma koliko smešno zvučalo - čuti uživo "Crosseyed and Painless"; "Born Under Punches" i "Houses in Motion" je prosto od životne, esencijalne važnosti. Kao i "Heaven", uostalom.

Vredelo je čistiti uši i mozak sve ove godine.
Veličanstveno.


4 comments:

  1. Odlican naslov, a i prisecanje na termin "najpametnija novotalasna plesna muzika", kada bih svemircu morao da opisem ovu muziku, mislim da bih upotrebio bas ovaj izraz :)

    ReplyDelete
  2. :)

    ja mislim da bi svemircu bilo sve jasno bez objasnjavanja! :)

    ReplyDelete
  3. Živopisno, nema šta. Ja volim da čujem "Sax And Violines" (violinista, pa sam pristrasan); podseća me na lepši deo studiranja.

    ReplyDelete
  4. Mene ta pesma u tri takta pošalje "Do kraja sveta" :)

    ReplyDelete